„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

петак, 23. фебруар 2007.

Повод за размишљање

Колико се по империјалној штампи пише о „неизбежној“ независности Косова, није ни чудо да је бар део тог сентимента осмозом прешао у српску јавност. И онда долази оно неминовно „Да ли је могло другачије“? и томе слична самодеструктивна дискусија.

Интроспекција сама по себи није лоша. Посвуда видимо и људе и народе који немају ни трунке самокритичности, и онда западну у демагогију, мржњу, ароганцију моћи, итд. Све то штети људима око њих, а коначно и њима. Али вишак интроспекције ствара сличан ефекат, само са другачијим предзнаком (штети прво себи, па онда и другима). Једно је учити се на сопственим грешкама, а нешто сасвим друго кривити прво и једино себе за ствари над којима објективно није могло бити контроле. Треба бити довољно мудар да се види шта човек може и треба да промени а шта не може. Отимачина земље, уништење државе и сатирање народа сигурно нису, и не могу да буду, нешто са чиме било ко треба да се помири. Па ни Срби.

Суочени са светом апсурда, који има врло мало смисла ако се на њега гледа из перспективе друге половине 20. века (заједничкој већини политичких актера данас), Срби имају тенденцију да уче погрешне „лекције“ из деведесетих. Како вели колега из Ангмара:
Једна политичка групација је потпуно опседнута новим комунизмом у виду „евроатлантских интеграција“ и нуде га народу у Србији као псеудо-религиозну идеологију која ће руком однети све њихове проблеме. У том циљу ништа није испод части да се уради: растурање војске, касапљење школства у виду политички коректних програма, уништење дипломатске службе... Што би им предаја територије била проблем? Такви људи не могу да бране српско право на Косово и Метохију јер им није у менталном склопу да тако нешто раде. То би ишло против њихове идеолошке матрице, што је за њих незамисливо.

Други се супростављају таквим лудачким потезима и идејама али њихова грешка је у другом правцу. Они гледају на САД пре свега као на гвоздени монолит који се не може променити и на који се не може утицати. Ако је то било тачно током 1990-тих, то данас дефинитивно није случај, поготово након 11. септембра. Ово не значи да би САД учиниле салто мортале ако бисмо активније радили али би сигурно многи планови антисрпских кругова у Вашингтону били знатно отежани.

Чињеница је да Србији треба јак савезник али је исто тако чињеница да она не сме да постане било чија клијент-држава, поготово оних организација које активно раде против ње јер би то у значајној мери сузило њене спољнополитичке могућности. Уосталом, прочешљајте мало историју: клијент-државе никада нису добро пролазиле.
И даље се, дакле, гледа на свет кроз хладноратовску визуру: Москва или Вашингтон (или Брисел), нечији се вазал бити мора. А да ли је баш тако? Евроатлантисти заступају једну ирационалну, догматску идеју и не презају да за њено остварење искористе сва средства. Проблем је што њихови противници (међу које убрајам и себе) углавном немају артикулисану позицију. Кажу „Ма хоћемо ми у Европу, али...“, као да им није јасно да у том моменту, после „али“, све што имају да кажу више није битно. Докле је дошла та само-негација да више нико не сме ни да помисли да би живот у слободи, без диктата било Москве, било Вашингтона, било Брисела или неког четвртог, био и примеренија и позитивнија алтернатива доктрини која на сав глас прокламује да „алтернативе нема“?

У конкретном случају Русије и Косова, једна ствар треба да буде јасна. Ако Русија помогне Србима, што може да се деси али и не мора, то ће да уради не из братске љубави или православне солидарности, већ зато што би то било у њеном интересу. Е сад, идеално би било да је тај интерес одржање принципа у међународним односима, како би се оно што се десило у Југославији деведесетих више никада никоме не би поновило. Али ни у ком случају Москва неће да буде српскија од Срба, и да своје мукотрпно зарађене дипломатске жетоне ставља на сто пошто су Срби већ бацили карте.

Суштина шараде „статусног процеса“ и целог пратећег циркуса ових протеклих неколико година је да сопствена правила, барем на папиру, спречавају Империју да напросто отме Косово од Србије, већ се од Срба тражи да га предају добровољно. Није злочин ако се жртва сложи, је ли. А жртва нипошто не сме да се сложи, без обзира какву надокнаду злочинац нуди. Још ако не нуди никакву...

А ово нека послужи као повод за размишљање какви то људи и са каквим идејама воде Србију, и да ли је крајње време за нешто ново и сасвим другачије.

4 коментара:

Wolfgang White је рекао...

"А ово нека послужи као повод за размишљање какви то људи и са каквим идејама воде Србију, и да ли је крајње време за нешто ново и сасвим другачије."

Можда је бољи повод за размишљање колико се дневно прода примерака "угледне" Политике, Курира, Преса, Гласа итд. Или пак НИН-а, Времена, Европе... Колика је гледаност Ретардиране Телевизије Србије, Пинка, Б92 или томе слично.

Мислим да би неке ствари тада биле много јасније.


Али авај! Наћи се игром случаја у борделу и констатовати општу раширеност проституције значи ризик да ти неки либерални мислилац припише нихилизам. :)

Gray Falcon је рекао...

Вуче Бели, мани ми се Југославенског драмског овде. Чуј па сад ја неки "либерални мислилац." Само велим да је ласно кудити људе и институције а никад не рећи зашто (мада сам ја лепо питао, и није да ти браним да се изразиш овде). Лепо реци шта под овим подразумеваш, spell it out што би рекли Американци. Зашто је тираж новина или гледаност телевизије синдром "проституције у борделу,"? Искрено бих да знам, па те ево позивам да кажеш.

А ако нећеш, онда немој више овде да се јављаш. Широк ти Интернет. Драге воље ћу да те цитирам ако и када кажеш нешто што сматрам релевантним, али то прво мора да се деси.

Wolfgang White је рекао...

Хајде да кренемо редом. :)
Прво, на твоје прошло конкретно питање (у вези са БУ) сам конкретно и одговорио.

(Пар дана касније је избила нека афера око фалсификовања диплома на правном у Крагујевцу. Опет ништа о плану и програму, ништа о квалитету професорског кадра и осталих ствари које сам поменуо у блогу - само јалова прича о неким фалсификаторима. Јер ето, украсти диплому неког од пропалих факултета (на било ком универзитету)још испаде неморалније од забадања главе у песак пред већим неправилностима на истом. :)
И то је синдром старе комунистичке проституције. Нека изгледа као да се нешто ради, али да опет све буде као што је и било. :)

А тиражи (тачније број продатих примерака) и гледаност су показатељи да та проституција не пролази.


А сада што се цитирања тиче :)
Мени је безвезе да коментаришем цитате на пример твог "колеге" (шта, и си ти вештац? :) )из Ангмара. Јер да сам то сматрао нечим вредим коментарисања то бих и учино на његовом блогу. Или на неким другим дискусијама, где сам га, чини ми се, раније сретао. :)

Тако да твоју реченицу "Драге воље ћу да те цитирам ако и када кажеш нешто што сматрам релевантним" узимам више као претњу, или упозорење. :)

А ако је ова тема (у мањој мери) и вештичји цитат (у већој мери) нека врста позива на лобирање у САД, ондак ћу још да кажем и ово. Никаква промена у спољној политици САД није толика да би оправдала трошење новца на такве подухвате. (Овде не рачунам рекламу на Си Ен Ен-у која је феноменалан потез, а дочекана је на нож од стране многих кругова овде.)

Јер, само идиоти попут бившег премијера Зорана Живковића и слични корумпирани балкански политичари (и новинари), могу да поверују у бајку да ће се "нешто променити" ако неком шарлатану који тврди да има "везе у Стејт департменту" легну паре на рачун.

Или ако нека корумпирана покрајинска власт оснује часопис који ће да читају "људи у Америци који одлучују о нашој судбини". Ето, у тој Америци немају интернет, па не могу да сазнају шта се дешава овде. :)

Али тако се овде води политика: даш туђе паре неком преваранту у Америци, затим купиш неколико хиљада лажних четничких брада да овдашње комунистичке проститутке могу да глуме ултра-националисте и онда седнеш и уживаш у својој "тешкој транзиционој стварности." без бриге да ће те неко (а нарочито не новинари и правосуђе) узнемиравати.

А што се тиче интернета у праву си, чини ми се да је време да престанем да га користим. Или барем знатно смањим. (А није да ми материјална ситуација даје неки избор. :) )

Поздрав. :)

MikeVronsky је рекао...

Волфганг,

сад истерујеш мак на конац (без икакве потребе). Што се расправе доле (ово о факултетима, медијима и сл.) тиче, испратио сам, тек накнадно. Иначе бих се укључио, него ме тада дрмао неки гадан грип. Дакле, није спорна твоја теза да је добар део овдашњег институционалног мејнстрима састављен од опортуниста и бескичмењака који би рођену мајку продали за неку (ситнију) погодност. Лично су ми, рецимо, најгори ови комесари са ФПН-а, уз пратеће социологе и сличну екипу, која већ, ево, скоро двадесет година опслужује сорошевски НВО-сектор својим "научним ауторитетом" и изиграва чирлидинг тим Соњи Бисерко и сличнима. И још увек их није срамота да нам се представљају као "независни научници". Али, зар је раније било битно другачије? Добар део тих људи је само променио шињел којим се огрће (у нашем случају, заменио старомодно "братство и јединство" модрернијим и лукративнијим "мултикултурализмом"). И зар је остатак света лишен истих тих појава?

Међутим, ово што ти сугерише и Соко, треба конкретизовати критику. Ево, ја поменух ФПН, јер ми први пада на памет (највише тих професорчића отуд ординира по бизарним србофобним емисијама "друге Србије"). Али, то свакако не значи да је СВАКИ професор ФПН-а такав. Дакле, свуда има честитих људи који професионално обављају свој посао. И свуда има оних који то нису. Ето, чини ми се да је то у питању. Поздрав!