Јасно је да Herr Хелман мора да каже овакво нешто по природи свог посла, али не мора баш овако да се бламира. Да ли је то можда његов послодавац икада утврдио тачан број Муслимана који су страдали током јула 1995? Или начин на који су страдали? Зна ли се можда колико је међу њима било цивила, а колико бораца Армије БиХ? Колико је убијено по заробљавању, а колико је погинуло током ратних дејстава у јулу 1995? (Једна чињеница која је "ван сваке сумње" је да се 28. дивизија АРБиХ пробијала из Сребренице према Тузли, и да је у том повлачењу било борби и жртава.) Да ли је постојало наређење да се убијају заробљеници, и ко га је издао? Ништа од тога се не види у пресуди генералу Крстићу, ни у првобитном ни у жалбеном поступку.
Енди Вилкоксон, коментатор који је пратио суђење Слободану Милошевићу, анализирао је у априлу 2004. пресуду генералу Крстићу. Тада је рекао:
Трибунал се усресредио на претјерано мали део становништва, изјавио да је велики али недефинисан број тих људи наводно убијен, а онда редефинисао појам геноцида до те мјере да се његовим жртвама могу сматрати и борци. Тек након оваквих манипулација су судије биле у стању да кажу да се у Сребреници догодио геноцид.Вилкоксон замјера адвокатима генерала Крстића (које је плаћао Трибунал) да нису довели у питање произвољну цифру жртава, већ је њихова стратегија одбране превасходно била да кривицу пребаце на генерала Младића. Али, како каже, "то што Крстићеви браниоци нису оспорили ову тврдњу тужилаштва није доказ да је она истинита."
Можда би било добро да Глас, или неке друге новине у Србији које се не плаше "невладиних" талибана, објаве и пуни текст пресуде Трибунала у случају Крстић, па да се јасно види шта су у ствари установљене чињенице (а њих јеу хашким списима врло мало), а шта претпоставке и измишљотине.
Нема коментара:
Постави коментар