„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)
Приказују се постови сортирани према датуму за упит демократија. Сортирај према релевантности Прикажи све постове
Приказују се постови сортирани према датуму за упит демократија. Сортирај према релевантности Прикажи све постове

понедељак, 18. август 2025.

Од 6. јануара до 5. новембра: део први

Или, прича о једном шокантном политичком преокрету без грађанског рата, из којег можда може да се извуче наравоученије

Амерички избори 2020. године су били покрадени. Ко год је то тада говорио, дабоме, био је мета најгорих прогона: не само друштвеног канселовања, већ и кривичног гоњења. Демократе, које су годинама инсистирале да су избори подложни манипулацијама, застрашивању, варању и хаковању, одједном су прогласили да су то били најпоштенији, најтранспарентнији, најбезбеднији избори у историји - чишћи од свеже палог снега!

Скуп Трампових присталица пред Капитолом у Вашингтону, 6. јануар 2021. (Спутњик)

Шта су све урадили да наместе изборе, признали су (поносно!) тек после, почетком фебруара 2021, на страницама "Тајм" магазина. Исто као што су после 5. октобра 2000. по "Њујорк тајмсу" и "Вашингтон посту" причали о џаковима долара који су ишли на спонтани, аутентични студентски Отпор.

Проблем је што 6. јануара 2021. то још није било у јавности. Већ само онај претходни наратив, утериван преко медија и донекле силом, уз саучествовање политичког естаблишмента (војске, министарства правде, савезних тужилаца, ФБИ). Избори на којима је Џо Бајден добио највише гласова у историји - али током ноћи, када су се џакови и флеш-картице са гласовима магично појавили на одређеним бирачким местима! - били су најпоштенији икада, и тачка!

Реакција Републиканаца је била - улица. На крају крајева, Демократе су шест месеци дивљале широм Америке у име наркомана и ситног криминалца Џорџа Флојда, јер су лажно оптужиле полицију за његово "убиство". Па што не би могли Републиканци да се мирно окупе и кажу "стоп крађи"?

Нису схватили да је екипа које је, мимо њихових очију, већ извела "обојену револуцију" у Америци баш то имала у плану. Да су већ на сцени били убачени елементи, док су батинаши Демократа ("антифа" и БЛМ) добили наређење да седе и ћуте. И стварно, када је освануо 6. јануар у Вашингтону, од њих није било ни трага ни гласа.

Тог дана се састајао Конгрес, да овери резултате избора и прогласи победника. Неколико Републиканаца је намеравало да уложи приговор на ваљаност избора, што процедура дозвољава. Било је спремно и неколико делегација алтернативних електора, за државе које су биле спорне. Да ли би то Трампу пошло за руком? Вероватно не. Демократе су све то пробале против њега 2017. године (паралелно са "Русијагејт" пучем), али без успеха. 

И гле случајности, баш када су први Републиканци устали да уложе приговор на званичне резултате, тачно у том тренутку, убачени елементи пробијају кордон полиције око Капитола и отварају ограду. Позивају људе да уђу и тако "спасу демократију". Неки започињу тучу са полицијом. Друге полиција спроводи у зграду. Ови што су ушли, углавном се према свему односе са поштовањем. Један лик се сликао са говорницом, други је ставио ноге на сто Ненси Пелоси, председавајуће доњег дома. 

То је, међутим, било довољно да Демократе прекину сесију Конгреса, евакуишу све чланове у склоништа, и арлаукну (већ припремљеним) медијима да се ради о "устанку". И то користећи архаизам који се налази у уставном амандману усвојеном после Грађанског рата, да одузме право гласа непријатељу. Сасвим случајно, је ли.

"Хвала вам што штитите Нашу Демократију":
Ненси Пелоси се обраћа војницима испред Капитола, 13. јануар 2021. 

Тај медијски "шок и трепет" је постигао жељени ефекат код Републиканаца, који су се очас предали. Трамп је позвао на мир, јер није хтео устанак. Убрзо потом, међутим, све друштвене мреже су га цензурисале (после се испоставило да су биле у спрези). Остало је само (лажно) извештавање медија да је он позивао на побуну. 

Насиља јесте било. Смртно је страдало најмање четворо Трампових присталица. Ешли Бебит је убијена из пиштоља на улазу у Сенат. Розен Бојланд је, по свему судећи, насмрт пребила полиција па онда слагала да је добила срчани удар. Још двоје је оптужено да су се предозирали дрогама, што може да буде али не мора да значи.

После шестојануарског метежа, савезни тужиоци су наредили хапшење преко 1.500 људи. Нико није оптужен за "устанак", већ само за ремећење јавног реда и мира и рада Конгреса. Притвор је био гори од робије, како наводе сведоци, од шиканирања и физичког насиља полиције до преумљавања демократском пропагандом. У Вашингтон је послато неких 40.000 војника да обезбеде Бајденово устоличење од наводне претње "устаника". Заклетву је изрецитовао пред фантомском публиком, исто као што су га изабрали фантомски гласачи. То се звало "Наша Демократија".

Сам Трамп се суочио са низом политичких процеса, осмишљених да га банкротирају и онемогуће му поновну кандидатуру. Сви сарадници који га нису издали били су изложени прогону. Све је било спремно да Демократе владају вечно и раде са Америком шта хоће.

То се видело и на међуизборима 2022. године. Обично странка на власти те изборе губи, јер су људи незадовољни резултатима. Међутим, Републиканци су добили само девет места у Конгресу,  а изгубили једно у Сенату и два гувернера. 

Са које год стране да се посматра, шестојануарски скуп у Вашингтону је био фијаско. Иако нико није ништа пљачкао, палио или уништавао, иако нико од полицајаца није убијен, иако Трамп није позвао на насиље - он и демонстранти су за све то после лажно оптужени. 

После новембра 2022, чинило се да је Америка чврсто у канџама режима, да ће Наша Демократија владати заувек, а да су Републиканци сведени на улогу фикус-опозиције која целом систему само прибавља легитимитет.

Свега две године касније, ништа од тога више није било тачно. Како је до тога дошло? Наставак следи.

недеља, 18. август 2024.

2009: Не у НАТО

Из архиве: Интервју за Фонд «Слободан Јовановић», 18. август 2009.

У закључцима са Самита НАТО-a из априла 2009. године подржава се опредељење српске Владе да Србија постане чланица НАТО-а, а после посете америчког потпредседника Џозефа Бајдена, део актуелне власти у медијима све више подстиче кампању за укључење Србије у НАТО. Како тумачите такво опредељење дела Владе?

Н. Малић: 
Тo су људи који свој садашњи положај дугују страном фактору, па зато ревносно извршавају њихова наређења. Сама идеја о уласку Србије у НАТО-у је суманута и скандалозна.

Имајући у виду скорију историју односа НАТО-а и Србије, као и чињеницу да је Народна скупштина Србије усвојила резолуцију којом проглашава војну неутралност земље, ко би по Вашем мишљењу требало да одлучује о процесу прикључивања Србије НАТО-у: Влада Србије, Скупштина Србије или грађани Србије на референдуму, и да ли може бити легитимна одлука коју не би донео народ на рефрендуму?

Малић: 
Народ Србије на референдуму, и никако другачије. Како може бити речи о било каквом легитимитету одлука које се доносе супротно Уставу, од стране коалиције састављене с коца и конопца, за коју у ствари нико није ни гласао? А све и да је ова садашња власт добила већину на изборима, а није, на те изборе опет није изашло пола Србије. Кога они мисле да представљају?

Заговорници прикључивања Србије НАТО-у у прилог свог опредељења наводе да би чланство у НАТО-у имало и огромну економску корист по Србију. С друге стране, по НАТО-стандардима издвајања за војску из националног буџета би морала значајно да се увећају. Како Ви тумачите економске ефекте могућег укључивања Србије у НАТО?

Малић: 
Каква економска корист? За кога? Да неће можда НАТО да купује наше оружје и муницију, као што су то некад радили Несврстани? Глупости. Штавише, вероватно би дошло до потпуне ликвидације домаће војне производње. У најбољем случају, Србија би од Америке добила зајмове (са високим каматама) да од њих купи војну технику коју би по НАТО прописима морала да има, а која би самој Србији била потпуно бескорисна. Ту нико не профитира осим америчких произвођача оружја.

Прикључење НАТО-у створило би обавезу Србији да се додатно војно ангажује у кризним регионима широм света. Узевши у обзир обавезе које би створило приступање НАТО-у и безбедносне претње са којима се Србија суочава, да ли би чланство Србије у НАТО-у повећало безбедност Србије?

Малић: 
Не могу Осама бин Ладен и остали џихадисти ништа више да мрзе Србе него што је то већ случај, али сигурно постоји могућност да и по Србији лете у ваздух возови или хотели, баш као у Британији, Шпанији или Пакистану. Главни аргумент «натофила», што се безбедности тиче, је да би улазак у НАТО-у заштитио Србију од новог напада саме Алијансе – што је отприлике иста аргументација нуђена за улазак у Тројни пакт 1941.године.

Заговорници укључивања Србије у НАТО-у често наводе да би чланство у НАТО-у повећало свеукупне па и демократске потенцијале Србије. Како тумачите овакво повезивање чланства у једној војној организацији са развојем демократских потенцијала друштва и које би по Вашем мишљењу биле друге штете или користи од чланства, односно одбијања чланства у НАТО-у?

Малић: 
Ко после 1999.године говори о НАТО-и у контексту демократичности, фали му даска у глави. Какве везе има демократија са једним агресивним војним савезом који служи као продужена рука Америке? Ово има смисла једино ако прихватимо НАТО дефиницију демократије, која отприлике гласи: “Демократија је оно што ми кажемо да је.” То би био злочин против здравог разума.

У кампањи за прикључење Србије НАТО-у наводи се и то да је Србија, односно СФРЈ, тајним споразумом Јосипа Броза већ била везана за ову војну организацију и да приступање НАТО-у, наводно, представља континуитет у војно-безбедносној политици Србије. Како гледате на ово позивање на «логику тајних споразума» и да ли оно представља опасност по демократски поредак у Србији?

Малић: 
Будалаштине. Какав сад Јосип Броз, каква СФРЈ? Да је такав уговор постојао, зар би НАТО толико активно разбијала СФРЈ-у, бомбардовала Србију и спонзорисала њено комадање? Зар нису баш водеће земље НАТО-е оспориле право Србији да буде правна наследница СФРЈ-е? О каквом то онда “континуитету” могу и смеју да говоре? Па ту причу пас с маслом не би појео. Дa ли мисле да смо ми као народ баш толико глупи и наивни?

Србија је показала да може да се одбрани и од терориста (тзв. ОВК) и од НАТО-е, већ 1999. године, и то постојећом технологијом и тактиком. Нема никакве потребе да се безбедност земље тражи у НАТО-и, поготово када највеће претње даљем опстанку Србије долазе управо из Алијансе.

Да ли у војно-безбедносној области за Србију постоји реална и изводљива алтернатива НАТО-у и како у том светлу гледате на војну неутралност Србије?

Малић: 
Дабоме да алтернатива постоји. Погледајте шта се данас дешава по свету: велике конвенционалне армије не могу никако да изађу на крај са герилским покретима. Фанатици наоружани калашњиковима, ручним бацачима и импровизованим бомбама држе у шаху наводно најмоћнију војску на свету. Србија је показала да може да се одбрани и од терориста (тзв. ОВК) и од НАТО-е, већ 1999. године, и то постојећом технологијом и тактиком. Нема никакве потребе да се безбедност земље тражи у НАТО-и, поготово када највеће претње даљем опстанку Србије долазе управо из Алијансе.

петак, 29. јануар 2021.

После Трампа

Нисам хтео да кварим божићну атмосферу, али док сам вам честитао рождество Христово, у САД се одвијао климакс изборне драме, оличен у тзв. јуришу неколико стотина присталица тадашњег председника на здање Конгреса. 

Тај тобожњи „устанак“ су Демократе искористиле да у САД направе своју варијанту 5. октобра: сваку критику новембарских избора су прогласили за лаж и издају, док Трампа хоће да осуде за побуну а све његове присталице ставе ван закона. За сваки случај, довели су 25 хиљада војника да „бране“ Вашингтон од (непостојеће) „побуне“ а Капитол су оградили зидинама које одједном нису ни неморалне, ни расистичке, ни беспредметне (док Трампов зид према Мексику јесте, па је Џо Бајден наредио престанак његове градње првом приликом).

Написах после тих догађаја једну серију текстова, од којих је Спутњик пренео онај о виртуелном грађанском рату који је од америчке републике направио нешто што се зове „Наша Демократија“ (Our Democracy). У тој и таквој демократији, хапсе лика који је пре 5 година на Твитеру качио меме против Демократа и прете му са 10 година затвора, док адвоката ФБИ који је ухваћен на правди Бога да је лажирао документе како би могли да шпијунирају Трампа осуде на условну казну од годину дана и $100 долара глобе. 

Значи, тачно она врста „правде“ коју је у османској Босни забележио Матија Мажуранић пре скоро 200 година, где нема везе шта си урадио (или не), већ искључиво ко си. Како рече један бивши Трампов говорописац, 70 милиона Американаца који су за њега гласали су „сад практично Срби деведесетих“:

Пред изборе 2016, писао сам овде да су Американци пред тренутком одлуке: хоће ли мирно да се одрекне своје ђавоље Империје и врати се својим коренима, или ће цену за своја злодела морати крваво да плате као и „сва царства овога свијета“ којима влада Господар Лажи. 

Рекох још и да би то могао да буде последњи пут да о томе могу да одлуче гласањем. Мислио сам да ће у случају победе Хилари Клинтон многи Американци узети „пушку па у шуму“. Испало је да сам омашио за четири године. Исто тако, писао сам да:

...не мислим да је гарантовано да ће отпадник од олигархије који се усудио да заступа интересе обичног народа - и због тога га блате, проклињу и олајавају сви медији и целокупна империјална машинерија - успети у својој намери да спасе брод који тоне. Али мислим да искрено намерава да покуша.

И покушао је. Трагедија њега лично, али и земље којом није умео да влада, је што је катастрофално потценио снагу, одлучност и перфидност непријатеља.

С друге стране, ти непријатељи нису нимало мудри. Да јесу, потрудили би се да макар мало глуме праведност, легитимитет, помирљивост, демократичност, владавину права, итд. Уместо тога, изгледа да су схватили „Игре глади“ као образац по којем желе да уреде „Нашу Демократију“ и покоре непослушне. Не морам ваљда да цртам како у тим књигама, или њиховим холивудским адаптацијама, то не заврши добро по њих.

Ништа од тога не мења моју прогнозу из 2016. Чак штавише, рекао бих да је процес урушавања Империје сада узео још више маха. Режим који се крије иза Бајдена моћи ће да врати ствари на status quo ante таман колико и француски ancien regime после Наполеона, за које се тада говорило да „ништа нису заборавили, и ништа нису научили“.

У међувремену, не брините како ће они да се односе према нама. То већ знамо. Оно што још није записано је како ћемо ми да на то одговоримо. Њихова будућност већ је извесна. Нашу судбину још можемо да променимо. Па како радили, тако нам и Бог дао. 

уторак, 14. јануар 2020.

1917, или где је наша прича

Снимио Енглез филм о 1. светском рату (1917) и није поштено ни стигао у биоскопе, а већ је добио 10 номинација за Оскара. Неко ће рећи, мора да је изванредан. Не знам, чуо сам доста тога и доброг и лошег а нисам га још погледао.

Али ево савршеног примера колико је утицај Приче на погледе на свет. Какве црне историјске књиге - мада и ту има свачега - кад људи не само на Западу већ и по целом свету уче „историју“ из Холивуда? Тако сваки Американац зна да је Редов Рајан ослободио Европу од Хитлера да би спасио Јевреје од холокауста, иако ама баш ништа од тога није истина. Ал' били Спилбергови филмови, и то је то.

Не сумњам ја да је 1. светски рат био трауматичан за Енглезе. За кога није? Али они у тај рат уђоше да сачувају своју белосветску империју, и онда сто година пишу књиге и снимају филмове о томе. А о „Милутину“ који се трипут тукао са надмоћнијим Швабом, пешке прешао Албанију па после брже од француске коњице гонио тог истог Швабу скоро до Беча, о њему ни Срби више ништа не знају, јер га нема у Холивуду.

Читајте више: „Политика је низводно од културе“


Није нико други за то крив, до ми сами. Нису нам чак криви ни комунисти, јер је за њихове власти снимљен Марш на Дрину (1964), док је ова новокомпонована „демократија“ успела да произведе само аутошовинистички абортус какав је Свети Георгије (2009). Хвала Богу, до 2014. су снимљени Бранио сам Младу Босну и Сјене. О самом рату, ништа.

Чак су и Руси, за које је 1. светски рат једнако осетљива тема као и други за нас (а код њих је обрнуто), изабрали да га на стогодишњицу сагледају кроз Батаљон (2014), причу о специјалној јединици коју су чиниле искључиво жене. Ми нисмо имали женски батаљон смрти, али јесмо Милунку Савић, Софију Јовановић, Антонију Јаворник и Флору Сендис. Ајде што нико од џендер-сентизивних боркиња за права жена није рекао ма једну реч о тим хероинама, јер њихов је посао да ниподаштавају Србе; али што нико бар на фору није узео паре од Сороша да сними „феминистички“ филм о 1. светском рату кроз њихове подвиге, е то ми никако није јасно.

Знам шта ћете рећи: али није било пара, држава није дала. То је онај синдром „држава д'уради нешто“. Онда се то уради мимо и упркос државе! Није Мендесу краљица енглеска плаћала за 1917, него је узео паре од холивудских продуцената, с намером да заради у биоскопима. Више сам тужан него бесан, јер знам шта се може кад се хоће. Ено нам Балканске међе као доказа. Уосталом, ово је 21. век, где Финци могу микро-донацијама преко интернета да финансирају сатиричну научну фантастику о нацистима на Месецу (Гвоздено небо), али ето Срби нису у стању да се адекватно присете светлих тренутака сопствене историје. 

Свиђало се то нама или не, баш због Холивуда, филм је данас оно што су некад биле епске песме. Ако не будемо певали сопствене, пре или касније певаћемо туђе - на њиховом језику, њиховим мислима, заробивши себе у туђина.

петак, 4. октобар 2019.

„Тежина ланаца 3“ или неопходност наде

Вечерас сам гледао нови документарац Бориса Малагурског, Тежина ланаца 3. Доследан је наставак серијала тог имена. Некима у публици се учинило да је „лутао“ по темама и идејама, другима се нису допали саговорници, а трећима предложена решења. А мени?

Можда зато што већ размишљам у том кључу, али ја сам у ТЛ3 видео још једно отеловљење идеје да се до спасења долази заједничким снагама. Нећу да препричавам филм - препоручујем да га погледате сами, и донесете своје закључке - али тешко је не приметити да до било каквих промена набоље, ма колико малих, долази прво на локалном нивоу. Када људи са Старе Планине бране своје реке од безумног пројекта „мини хидроцентрала,“ или кад школарци протестују против хапшења свог друга из разреда. 

Има ту и неких лекција из света, из земаља које су морале да се сналазе под диктатуром, да се изборе са санкцијама, неимаштином, па и окупацијом. Најбоља решења нису дошла готова са стране, него су прилагођена домаћим потребама. Они срећнији су учили на туђим грешкама. Мање срећни, на сопственим. Они најнесрећнији су учили да су туђе грешке у ствари успеси, па их преузимали без питања и критике. Ако вам то звучи познато, знате зашто.

Када би кукање било олимпијска дисциплина, вели Малагурски, Срби би освојили сребро - да могу да кукају како нису освојили злато. Нема у тој пошалици никакве злобе, већ само фрустрације народом који сам себе држи у ланцима за рачун страних господара и њихових домаћих сатрапа. И свако „ма не може то овде“ само додаје још једну карику. Како је говорио један мудар човек, који ми сваким даном недостаје, лако је рећи „не може,“ али хајде да видимо шта и како може. Па како радили, тако нам и Бог дао.

Та наша сумњичавост нас је вековима штитила од пропасти и асимилације, али се данас претворила у оруђе окупације, јер нас ментално разоружава пре него и почнемо да се боримо. 

Пишем ове редове у сенци годишњице Жутог Октобра, нулте тачке нашег садашњег усуда. Тада је управо она енергија за коју ми се чини да је Малагурски помиње у филму - организација на локалном нивоу, умрежење слично мислећих људи - преотета и претворена у лажну револуцију, семе колонијалне окупације и менталног а не само физичког робовања, чије последице гледамо ево већ скоро генерацију. 

„Обојене револуције“ су лажирана демократија, један одвратни абортус политичког процеса који убија у појам цео тај концепт. Каква је сврха гласања, ако се само Амбасада пита? У чему је поента изаћи на улицу и протестовати, када у најбољем случају контролисани медији о томе неће рећи истину  - а у најгорем, наћи ће се неки нови „отпораши" којима НЕД или ЦИА или ко већ дотура „куфере кеша“ из Мађарске да лепим лицима и речима преусмере тај бес у корист својих господара. И све то стоји. Али онда то безнађе постаје нормално, и људи сами себе убеде да не може другачије.

А не само да може, већ мора. Иначе нестајемо, а на нашу земљу - шта од ње остане, што се не претвори у пустињу, каљугу или ђубриште - долази неко други. Да ли подобнији и послушнији или не, то више није битно. Нас нема. И што је још горе, ако овако нестанемо биће то не као хероји одбране до последњег даха, вредни јуначких песама и поштовања чак и непријатеља - већ као најгори бедници, фукара лишена сваке човечности, народ који је пресудио сам себи да би се додворио сопственим џелатима, вредан чак ни сажаљења већ само презира.

Ја то одбијам. Хтедох рећи да за вас не знам, али ако читате ове редове, мислим да сте се већ слично определили. Малагурски такође. Можемо да се не слажемо о чему год хоћемо, али око тога смо сложни. Е, ту је већ неки почетак. И тога се окупатори и џелати боје више него ичега. 

И још нешто. Можда је највећа грешка што су нас скоро сви, веома дуго, учили да подржавамо или критикујемо појединце или групе, а не ставове и идеје. Шта нам је постало неважно, а „ко ће кога“ све. Тако, дабоме, не иде, јер нико од смртника није ни савршен ни безгрешан. И то нас затвара у коло безнађа, где нико није довољно добар да из њега изађе. Негде успут, можда и намерно, заборавили смо могућност кајања, искупљења и праштања. Дајте да их се присетимо. Требаће нам. 

У времену када је све око нас - од ваздуха, земље и воде до принципа и политике - загађено, морамо да почнемо од почетка и видимо шта и где може да се очисти, па кренемо редом.

Знате шта вам је чинити.

недеља, 9. јун 2019.

Пораз је дошао после

Девети јуни није годишњица које се често или радо сећамо, али је датум вредан памћења. Тог дана је, наиме, потписан војно-технички споразум (ВТС) између Војске Југославије и НАТО у Куманову, којим је формално окочана операција „Савезничка сила“, односно 78-дневна агресија алијансе на тадашњу СР Југославију.


Двадесет година касније, упорно нас убеђују што Империја што њени плаћеници и култисти да је Косово тада „изгубљено“ и да треба што пре „признати реалност“ и прихватити то као непромењиву чињеницу. Па ако је тада изгубљено, да парафразирам песника, зашто вам је онда потребно наше признање?

Шта је онда било Куманово? Прво и пре свега, није било капитулација. Макар и овлашно поређење са ултиматумом из Рамбујеа, и званичним ратним циљем НАТО (да га наметне) то показује. СРЈ је предала Косово на управљање УН а не НАТО, без икакве приче о референдуму о независности за три године, и без права НАТО да се шетка где хоће као окупациона војска (Анекс Б).

Кад је војска кренула да се повлачи са Косова и Метохије, НАТО и његови новинари-пропагандисти остали су у шоку, бројећи возила и оружје за које су мислили да је уништено. Упркос 78 дана бесомучног бомбардовања највећег војног савеза на свету, једна мала и од свих напуштена земља успела је да се одбрани. Тај објективни успех биће преиначен у пораз и предају тек после, комбинацијом пропаганде и политичког преврата, којим је Империја испунила своје ратне циљеве 16 месеци касније.

Ако сте учествовали у „догађањима народа“ која су кулминирала Жутим октобром, сигурно се сећате оптужби против Милошевића да је „издао Косово.“ Аутори тих оптужби су, по доласку на власт, чинили „све што су могли“ (омиљена крилатица Бориса Тадића) управо на томе, мада за последњи корак нису имали што снаге, што храбрости. И хвала драгом Богу што нису.

Захваљујући њима, кад је НАТО почео да Куманово тумачи као безусловну капитулацију, није било никога да се на то пожали. Захваљујући њима, свака нова узурпација, превара, подвала, обмана и непочинство успевали су да прођу, је нико није хтео да им се супротстави. Захваљујући њима, свака прилика да се ма колико промени став Империје према Косову и Србима је пропуштена. А кад су потрошени до максимума, доведени су некадашњи родољуби у међувремену „пресвучени“, преумљени, издресирани, уштројени и укалупљени, да они заврше посао.

Ко је искрен, признаће гледајући на протеклих 20 година да је далеко више штете од рата направила „демократија“. Јер рат убије само тело, а ова тиранија хаоса и срачунатог безнађа убија душу, док сами себи не дођемо главе - на овај или онај начин - да би мучење престало. И то није нимало случајно.

Док не будемо почели да о 9. јуну говоримо као о часном датуму који је потврдио вредност успешног отпора далеко моћнијем непријатељу, а о 5. октобру као срамотном посрнућу пред истим, тешко да ћемо изборити било какву будућност у којој и даље постојимо. Од мене, толико.

недеља, 18. фебруар 2018.

Косово: Страх и очај у НАТО сатрапији

Не би био 17. фебруар да западна штампа, тај саучесник НАТО агресије од 1999. наовамо, не слави независност тзв. Косова. Из неког разлога, фото-есеји су изузетно популарни, ваљда као контраст између онда и сада. Дабоме, та пискарања служе да се понови градиво о геноцидним српским агресорима, недужним Косоваријанцима, и племенитом НАТО који је демократски бацао хуманитарне бомбе. Ту и тамо неуким фотографима, новинарима и уредницима поткраде се детаљчић истине, попут карте велике Албаније у фото-есеију Гардијана који Косово (без ироније) представља као „51. државу САД“:


Са ове стране Атлантика, Њујорк Тајмс је исто послао фотографа да напише хвалоспев Косовијанској неовисности. Кад оно:
Био сам запањен колико је неумољиви оптимизам Косовара устукнуо пред губитком илузија. Људи су погнути под теретом очајања и свеопштег гнушања пред оним што виде као корупцију власти.

„Кунем се богом, да нису толики дали животе за ово, рекао бих 'ајде да се вратимо на како је било пре,“ вели ми један човек. „Живели смо боље тада, имали више могућности.“

То што говори је права јерес на Косову, па није хтео да му се објави име из страха да не испадне недовољно родољубив. Страх је за многе реалност живота.

Стани мало, на слободном, демократском, прозападном и ЕУропском Косову, Шиптари живе у страху ако се случајно сазна да су недовољно родољубиво разговарали са западним фоторепортерима? А у наводно гнусној, фашистичкој, назадној Србији тобож' угњетени борци за људска права и остали НАТОиди лају на сав глас по свим медијима и... ником ништа. Невероватна ствар, та демократија.

Такозвана независна држава Косово заиста нема шта да слави. Нити је независна, нити је држава, нити има било какву будућност. Речима колеге Степског Сокола од пре пар месеци:
Косово ће бити прво место у Европи где ће клатно историје почети да се креће у обрнутом правцу од садашњег. Нема теорије да ће Срби икада прихватити отимачину своје прадедовске земље и духовне колевке од стране албанских гангстера и западне авијације.
Јер ниједна империја не траје довека. Где су данас Османско царство, Аустро-Урарска, Трећи Рајх, или чак енглеска „империја над којом сунце не залази“? Имајте то на уму кад вам нуде „сва царства овога свијета и славу њихову,“ у замену за службу Нечастивом.

четвртак, 26. октобар 2017.

О две столице заменика помоћника, или српско „клизање ка Кремљу“

(оригинал: Serbia’s two chairs: On choices, democracy and ‘sliding toward the Kremlin,’ RT, 25. октобра 2017.)

И ова и претходна власт САД куне се у суверенитет и право држава да изаберу свој пут. У пракси, међутим, Вашингтон признаје само један избор - у шта се Србија уверила 1999. године, а подсетили су је пре неки дан.

Рече, наиме, заменик помоћника државног секретара за Европу и Евроазију, Хојт Брајан Ји, да Србија „не може да седи на две столице“ и „мора јасно да покаже“ како жели да уђе у ЕУропску унију.

„Земље морају да одаберу пут којим ће да иду. Колико год то било тешко, морају да се стратешки определе па да то буде део званичне политике,“ изјавио је заменик помоћника, према Асошијетед пресу (АП).

АП је пренео и одговор министра војног Александра Вулина, који је изјаве заменика помоћника описао као „непријатељске“ и  „недипломатске“.

„Овако не говори пријатељ, или неко ко поштује наше право да независно одлучујемо,“ рече Вулин, по извештају АП. Само што је онда агенција додала да је Вулин „познат по проруском ставу“ а да Србија „формално тражи чланство у ЕУ, али под притиском традиционалног славенског савезника Русије постепенко клизи ка Кремљу.“

Тим уредничким навођењем, једна од највећих новинских агенција на свету у суштини сугерише да су тежње ка чланству у ЕУ, НАТО и „осталим западним телима“ нормалне и пожељне, док је свако оклевање по том питању последица руског притиска.

Свако ко се имало сећа недавне историје, међутим, добро зна како се већина Срба опредељује и зашто. То би требало да зна и заменик помоћника, будући да је 1999. био директор приватне канцеларије генсека НАТО Хавијера Солане (пише му у званичној биографији).

Тим ратом, НАТО је прекршио и своју и повељу УН. Али ни за 78 дана бомбардовања цивилне инфраструктуре - између осталог и зграде РТС - самозвани најмоћнији војни савез света није успео да присили Београд на предају. На крају је војска НАТО ушла на Косово политичком преваром, под смоквиним листом резолуције УН 1244. Под њиховом заштитом, тамошњи Шиптари су прогласили независност 2008 године, и од тада се од Србије тражи да то прихвати.

Док званична НАТО историја говори о племенитом рату за спас Шиптара, један вашингтонски инсајдер признао је да је СР Југославија била „сметња плановима да се шира ергела држава приведе у трансатлантску заједницу.“

„Отпор Југославије ширим смерницама политичких и привредних реформи, а не страдање косовских Албанаца, најбоље објашњава рат НАТО,“ написао је Џон Норис у књизи Путања судара (2005), а предговор му је написао нико други до ауторитет за Русију Стејт Департмента, Строб Талбот.

Иронијом судбине, утеривањем Срба у трансатлантски тор, НАТО је „изгубио Русију,“ развејавши илузије о либералној демократији западног типа које су се одомаћиле за десет година јељциновштине.

„Поштено се може рећи да су сви слојеви руског друштва били дубоко и неизбрисиво потресени“ НАТО бомбардовањем, легендарни совјетски дисидент Александар Солжењицин изјавио је 2007. за немачки недељник Шпигл. А пре неки дан се руски председник Владимир Путин позвао на бомбардовање Београда као пример како је Запад узвратио на руско поверење после краја хладног рата:

„Добро је познато чиме су нам узвратили - немаром за наше националне интересе, подршком сепаратизму на Кавказу, заобилажењем Савета безбедности УН, бомбардовањем Југославије, инвазијом Ирака, итд.“ изјавио је Путин на састанку Валдајског клуба у Сочију.

Е сад, и садашња и претходна власт у САД често узимају у уста „светски поредак“ који је Америка наводно створила и сад има дужност да одржава, у којем су суверене државе слободне да саме одлучују с ким ће и како ће.

„Попут свих независних нација, Украјина мора бити слободна да одлучи сопствену судбину,“ рече Барак Обама септембра 2014 у Естонији.

Три године касније, Доналд Трамп ће у пред генералном скупштином УН рећи да Американци „не желе да свој начин живота било коме намећу, него да својим сјајем служе свету за пример,“ и да он „обнавља оснивачки принцип суверенитета“ у спољној политици Вашингтона.

Украјини, међутим, није било дозвољено да сама изабере своју судбину, већ су америчке дипломате у потаји договарали кога и како да доведу на власт у Кијеву, све под маском обојене револуције. Да би онда та „слободна и демократска“ власт или угушила отпор у огњу и крви (Одеса) или прозвала успешне дисиденте „терористима“ и „руским агресорима“ (Донбас, Крим).

Ни Србији није било дозвољено да сама одлучује. Од обојене револуције октобра 2000. наовамо, скоро свакој влади у Београду кумовала је америчка амбасада (или неки заменик помоћника). Без обзира што је Трамп обећао да ће „исушити мочвару“ и жалопојки да врши чистке по Стејт департменту, јасно је да овакво америчко понашање и даље траје.

Присетимо се да је Александру Вучићу дозвољено да дође на власт тек када се на коленима одрекао свог радикалства и „преумио“ се у напредњака волшебном интервенцијом западних консултаната. Од тада испуњава све захтеве САД, ЕУ и НАТО, између осталог и de facto признање „косовијанске“ независности - од границе, таблица  и чланства у међународним установама, па до избора и судова.

Ни то није довољно страним господарима, који траже формално признање пре него што се уопште поведе реч о теоретском чланству Србије у ЕУ. И то је онда демократија, по заменицима помоћника и западним медијима, док је истинска независност „проруска“ а слобода избора „клизање ка Кремљу.“

Добро па сад знамо.

субота, 29. јул 2017.

Ко то тамо пориче реалност, или један одговор A. Вучићу

Врховни Жутник, Olyksandr Vuchych лично, огласио се пре неки дан „ауторским текстом“ у атлантистичком Бљуц-у, позивајући „грађане“ Србије на „унутрашњи дијалог“ о Косову.

Пре него што прокоментаришем било шта што је у том тексту написано, морам да понудим контекст. Бљуц, олити Blic, гласило је у власништву Ringier Axel Springer AG, немачко-швајцарског конгломерата створеног да направи медијски „зид“ према Русији. Ако не верујете, ево вам њихове карте (на којој је, пази сад, Србија приказана у уставно признатим границама).

Земље у којима Рингијер група има медијско присуство (ringieraxelspringer.com)
Бљуц од самог почетка ради на таблоидном преумљавању Србије (и то све латиницом), док је касније за додатно прање мозгова ангажован НИН, некада поштовања вредан лист од које ама баш ништа сем имена није остало. Тај Рингијеров НИН је недавно објавио насловну страницу поредећи Србију са Аушвицом.

У њиховим новинама, дакле, Врховни Жутник позива на „дијалог“. И на то морам да ставим примедбу, јер кад год на Западу либерали кажу да желе дијалог о нечему, то у пракси значи „ми да говоримо, а ви да ћутите, слушате, и стидите се што сте живи“. Звучи познато?

Тако је и са овим текстом. Нема у њему никаквог дијалога, већ је све монолог Врховног Жутника (како лепо рече Никола Танасић) - односно његових страних господара и налогодаваца, од амбасадора до заменика помоћника секретара. Свака реч је опште место атлантске пропаганде којом се Србија засипа још од 1999 - далеко дуже, више и убитачније него бомбама и осиромашеним ураном. Свако слово капље презиром према народу којем је учињена стравична неправда, коју Он жели да прогласи за правду у име признавања реалности.
Vreme je da kao narod prestanemo kao noj da zabijamo glavu u pesak, da pokušamo da budemo realni, da ne dopustimo sebi da izgubimo ili nekome predamo ono što imamo, ali i da ne čekamo da će nam u ruke doći i ono što smo odavno izgubili.
Тако збори Vuchych, праћен громким аплаузом другосрбијанског квислиншког култа, невладника, и изасланика Империје.

Шта смо то „одавно изгубили“? И ко то забија главу у какав песак, кад Србију већ ево 17 година свакодневно квислинзи и медији не „суочавају“ са тобожњом стварношћу (створеном камом и камером) да је геноцидни агресор на сопственој земљи и да јој нема спаса док не нестане? Да Срби морају да престану да буду Срби како би постали људи по ЕУропској мери?

Цитира онда Шимона Переса и палестинско-изралески сукоб као пример саможртвовања за мир. Кад си толико пута разговарао са Пересом, Vuchychy, упита ли га кад шта би од тих преговора и тог мира?

Јер ево, баш ове недеље Палестинци и Израелци се потукоше око џамије у Јерусалиму. Значи, све трче да дијалогом и одсуством сукоба реше свој нерешиви проблем засвагда и „отворе луке мира на целом Медитерану,“ како Перес наводно рече Vuchychy.

Узима онда у уста спортисте, вели да ће одрицањем од својих митова Србија почети да побеђује као ватерполисти и кошаркаши. Само што то рече, ватерполисти изгубе од Хрвата на светском првенству - после не знам колико година неприкосновеног злата. Па сад ви гледајте колико то што Он говори има везе са животом.

Каже, неће он да позива на рат како би народ учио географију. Какав рат? Ко то данас призива рат - осим Шиптара? Чак и њихови западни спонзори ћуте, јер немају чиме да ратују, нити могу да се сложе како ће и где ће.

Уосталом, би рат 1999 и шта? Је ли то можда НАТО победио војску тадашње Југославије, тенковима ушао у Београд и издиктирао безусловну капитулацију? Или је, можда, агресорска алијанса, после потпуног неуспеха да војно порази земљу на папиру далеко слабију од себе, на превару „дијалогом“ отворила себи пут на Косово - а годину и кусур касније, првом обојеном револуцијом, и у Београд? Која је верзија историје стварна, а која не?
За рат није потребно двоје, само неко ко се оружја није унапред одрекао.

И ту долазимо до још једног питања које Vuchych не поставља у свом монологу: да ли се рат мора избећи по сваку цену? Као, мора се мислити о будућности деце. Добро, али зашто се онда у демократски реформисаној Србији сваке године абортира више деце него што је Срба изгинуло у ратовима деведесетих? О чему онда причамо?

Одрицање од Косова није физичко убијање Српства (мада, шта су оних четврт милиона отуд истераних, Марсовци?) али јесте убијање у појам, обесмишљавање самог српског постојања. Није тај комад земље занимљив душманима због рудних богатстава, већ зато што је Косово срце и душа Српства било давно пре него што је настала Република Србија.

Ако Vuchych не предлаже одрицање од Косова, шта онда предлаже? Неће да каже отворено, али сваком реченицом наговештава. Каже, решење „ne leži ni u negiranju i odricanju od svih naših nacionalnih i državnih interesa.“ Обратите пажњу на једну малу али изузетно битну реч: „свих“. Значи, неких? Којих? Каквих? 

О томе какве је све интересе, националне и државне, Vuchych досад жртвовао у име додворавања Западу, већ је писао Александар Павић; обавезно прочитајте његов текст, немам шта да му додам или одузмем..
Свачега нечега можемо да се одрекнемо у име опстанка нације, али срца и душе не можемо и не смемо. Јер без тога, све што преостаје постаје бесмислено.

У први мах ми није било јасно зашто Vuchych отвара питање Косова - окупираног, етнички очишћеног, противправно отуђеног али никада „изгубљеног“ - баш сада, кад нема апсолутно никакве потребе. Мислим да знам. Паника да се ово питање отвори и једном заувек реши предајом је резултат паничног страха, а не тобожње жеље за бољом будућношту Србије и српске деце. Страха, јер се атлантистички систем (на чијем олтару је 1991 ритуално жртвована Југославија) сваким даном све више урушава, и постаје све јасније да су самопроглашени „крај историје“ и мултикултурална либерална демократија отприлике онолико неизбежни колико ономад тријумф марксистичког научног социјализма.

Веровање у атлантизам данас је попут убеђења да ће Велики Немачки Рајх трајати хиљаду година у месецима после Стаљинграда: порицање реалности. 

четвртак, 16. јул 2015.

Најстарија превара на свету

(или, о грчком референдуму и потоњој „реформи“)

Поводом гласања у Атини, Таки Теодоракопулос пише:

„Када би влада једне државе, суочена са претњом великог суседа да ће да их нападне, заказала референдум са избором борбе или предаје, на којем би народ гласао за борбу, а влада потом не само потписала предају већ разоружала војску и пожелела добродошлицу окупаторима, такву власт би с правом звали колаборационистима и на крају судили за велеиздају.

Управо то је Сиризина банда сад урадила Грчкој. Добили су изборе обећањем да мере штедње неће дуго трајати и да имају план како да ослободе земљу окова званих евро. За шест месеци на власти, уништили су привреду и банковни систем док су се замајавали по ТВ екранима, а онда бацили копље у трње и пристали на услове далеко горе од оних којима су се противили да би били изабрани.

То је данашња Грчка, са 11 милиона идиота који су пали на најстарији трик у историји. Свако предизборно обећање и завет бирачима бачено је низ реку у највећој издаји данашњице. А ови злочинци ће остати на власти и смејати се до банака које ће спасавати Немци.

Ако је ово демократија, ја сам банана, ја сам Моника Левински, ја сам Ефијалт, онај што је показао Персијанцима заобилазницу око Термопила где је 300 храбрих Спартанаца држало линију.

Ово је тужан дан за Грчку, али је још тужнији за оно што кретени на левици називају демократијом.“

Сиви Соко: Чек' секунду, ово ми звучи и те како познато. Власт изабрана на обећању да ће се супротставити страним освајачима, а онда у потпуности уништи земљу и преда је непријатељу... где ли смо то већ видели?

субота, 7. фебруар 2015.

Империја

или неопходност прецизног изражавања

Император Владимир I
Комплимент или увреда? Како коме.
Још су антички философи схватили да је немогуће правилно разумети ствари ако се оне не назову правим именом. Свесни тога, постмодерни идеолози су намерно почели давати стварима погрешна и искривљена имена, како би спречили разумевање. Тако је владавина банкара и финансијских шпекуланата постала „слободно тржиште“, бесмислени политички систем где се народ ништа не пита а у његово име се наводно влада је прозван „демократија“, а агресивни војно-политичко-економски блок на челу са САД крије се иза флоскуле „међународна заједница“.

Будући да сам читао Орвела и схватио шта се крије иза наметања лажних појмова - контрола размишљања, је ли - прецизно изражавање сматрам једним од приоритета још од првог написаног текста. Отуд ћете ретко од мене чути, било да пишем на српском, енглеском или којем већ језику, да кажем „Америка“, „српска власт“ или „грађанско друштво“ ако мислим на Империју, Државно Дно или квислиншки култ. Притом се заиста трудим да не претерам - нпр. да ми је свака трећа реч нека моја синтагма, или да „преводим“ цитате, као што неки раде. Писање је узалудна работа ако вас нико не разуме...

То је разлог и што при врху странице постоји упутница на „Соколов Лексикон“ - чисто да новији читаоци знају на шта мислим кад кажем ово или оно. Сасвим несвесно, Соко је испао нешто као роман у наставцима; текстови се неретко надовезују на раније написано. Тако се зна десити, када их преносе на другим местима, да се читаоци збуне: О чему сад овај? Шта му ово значи? Итд.

Многи „соколизми“ су лако разумљиви: јасно је ваљда да је Државно Дно пародија „државног врха“ који се понаша као „дно“ (у каквом год хоћете контексту). „Невладник“ је довољно описна реч да јој није потребно објашњење. А „квислиншки култ“ прецизно описује људе који су се одродили и са готово верским фанатизмом раде против свог народа и државе, било да сами себе зову „друга Србија“, грађанско друштво, либерал-демократе, космополите или како већ.

Зна се десити, међутим, поготово у комуникацији између различитих култура, да одређени израз има сасвим другачија значења зависно од контекста. Нажалост, најбољи пример за то је један од мојих омиљених соколизама - „Империја“. Мада сам по свему судећи највише одговоран што се он одомаћио у србосфери, нисам га измислио ја, већ амерички критичари империјализма Вашингтона средином ХХ века (нпр. Гарет Гарет). Не сећам се тачно ко је од мојих колега на Antiwar.com почео да га користи, али је испало да га ја једини користим редовно. А онда је из енглеског прешао у српски, путем Сокола. 

недеља, 22. јун 2014.

До у Бога и у своје руке

Око Соколово, бр. 123
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Шта рећи о недељи која је почела додворавањем невладе Немцима, а завршила дочеком ратног злочинца Блера као „цењеног госта“ у Жутограду, престоници неземље Жутије? Можда нема бољег коментара од нечега што је написао Александар Павић: „Ово је окупација од стране најгорих и најкукавнијих међу нама, финансијских, интелектуалних и политичких пијавица.“

Како изгледа најновија немачка окупација, подсећа Борис Алексић, У поређењу са прогонима, терором и масовним убиствима која су окарактерисала аустро-немачке окупације у оба светска рата, ова данашња је бледа сенка - али и ми смо бледа сенка очева и дедова који су се против окупација борили. Осим тога, „мека“ окупација далеко боље успева против народа који је показао да сили без проблема може да се одупре, али лажима тешко.

субота, 21. јун 2014.

Србија, век касније

Драган Крсмановић повлачи поређење Србије из 1914. са Србијом данас.  Преносимо текст објављен 20. јуна, уз дозволу издавача. - Сиви Соко

1914-2014: Паралеле

Пише: Мр Драган Крсмановић

Разуме се да директног понављања историје нема. Свака нова историјска ситуација је јединствена и у историји не постоје експерименти у лабораторијским условима као у природним наукама. Европа се изменила политички, технолошки, демографски …

Ипак припадам онима који верују да у историјским процесима, посебно оним дугог трајања, постоје одређене аналогије, условно речено законитости које потврђују да одређени тип понашања резултира одређеним последицама. На крају крајева, историја се ради тога и проучава. Није то хоби доконих, већ сложена аналитичка активност која указује на који начин се, на основу искустава из прошлости, могу предвидети могући догађаји у будућности и  како их спремно дочекати. Један век је право време да се повуку одређене паралеле и по могућству извуку закључци.

субота, 31. мај 2014.

Страх и гађење у Њујорк Тајмсу

Барак Хусеин Обама, император-самодржац
Охола глупост, како рекох неки дан новинару Гласа Русије, ендемска је појава у седишту Империје. Овдашњи моћници заиста верују да вољом могу да мењају реалност (1), да је свет њихова приватна прћија, да је Америка „земља без које се не може“ (2), и да им је Бог (или у шта већ верују ових дана) дао да буду господари планете.

Типичан примерак ове психопатологије је Дејвид Брукс, тобоже „конзервативни“ коментатор иначе „либералног“ Њујорк Тајмса - што само показује колико ове етикете више ништа не значе. Брукс је иначе члан „елите“, радо виђен на свим коктелима „исправног“ високог друштва, док сам Њујорк Тајмс опстаје само захваљујући инфузији средстава мексичког телефонског монополисте и олигарха Карлоса Слима.

У свом коментару у Тајмсу од четвртка, 29. маја, Брукс критикује Императора Обаму што у фамозном вестпоинтском говору (3) није био довољно империјалиста. Као, не сумња он у Обамину посвећеност идеологији демократије, али 2. светски рат је избио зато што је Америка запоставила своју богомдану дужност да буде господар света...

Не, стварно. Брукс заиста пише како је америчка јавност двадесетих и тридесетих „била расположена за повратак кући, као и данас“, и да је резултат тога био „свет без вође, постепени распад светског поретка и на крају 2. светски рат.“

петак, 23. мај 2014.

Презир, подвучен жутом

Потоп је најбоље показао шта је жутооктобарска „демократија“ заиста донела Србији.

После лажне револуције, легије „реформатора“ острвиле су се на институције државе које су некако преживеле санкције и бомбе, пре свега на војску. Пре него што је постао Врховни Жутник, Борис Тадић је био министар телефонски, па онда министар војни. Познат је његов став да су сви српски ратови били „бесмислени“ - и то зато што је он, својом политиком безусловне капитулације Вашингтону и Бриселу, настојао да их обесмисли. Па су тако он и његови наследници уништавали војску како никада не би представљала претњу Тачију, Изетбеговићима, Туђмановим наследницима и НАТО лешинарима - али ни природним непогодама. За сваки случај.
Пре неки дан је до мене дошла преписка два Американца, од којих је један бранио истину о Србима а други - професор на „Ломоносову“! - понављао општа места пропаганде деведесетих. Цитирам овде репрезентативни „аргумент“ овог другог:

недеља, 16. фебруар 2014.

Вражја сила одсвуд оклопила

Око Соколово, бр. 106
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Камо среће да је свет у којем живимо „Матрица“, или Алисина земља иза искривљеног огледала; онда би свеопшта бесмисао и наопакост барем били објашњиви. Нажалост, наша данашњица производ је злобе моћника који би да стварност прилагоде сопственим похлепама. У томе на дуге стазе неће успети, јер како је то покушао да објасни древни викиншки краљ Кнут, нико није јачи од плиме. Али у међувремену могу да направе итекакву штету.

Тако је у овом „поматриченом“ свету сасвим нормално да држава чије Дно ради на њеном поробљавању и самоукидању обележава „дан државности“ установљен као успомена на устанак против поробљивача. Њиховом „логиком“, тај устанак је био стравична грешка, јер су њиме зли, примитивни, националистички затуцани Срби насиљем рушили мултиетничке блискоисточне интеграције. Тако бар размишљају „тужитељи“ самозваног Трибунала који се нашао на истом задатку са квислиншким култом. Више о томе, Милан Дамјанац.

На Сретење 1835. донесен је први српски Устав - а у данашњој Србији, Устав се крши како коме падне на памет. И кад год Империја каже. У земљи у којој, по прогласима Империје, влада невиђена слобода и демократија откако су на власти „демократски реформатори“ и преумљивачи колективне свести, истинска демократија се систематски затире.

Империји, дабоме, на то нема примедбе. Исто као што су паљевина државних зграда и улични нереди „апсолутно неприхватљиви“ када су усмерени против ње или њених лакеја (нпр. у Бахреину, или Београду 2008.) а оличење људских права, воље народа и демократије када служе у њене сврхе (Кијев, Тузла, 5. октобар...).

И док западни медији о нередима у (делу) БиХ пишу као да је то мултиетнички бунт против неправедног мировног споразума, Синиша Љепојевић мисли да је у питању нешто сасвим другачије. За то време, Зоран Ћирјаковић се осврће на прећутану тему „некрополитике“ која БиХ држи у грчу, а Ненад Кецмановић на још једну злонамерну замену теза. Ни Срби нису имуни на смутњу: Горан Драговић подсећа на апсурдни случај „србовања“ једног ТВ водитеља, које је све само не то.

Стефан Каргановић сматра да је насиље у Федерацији било преурањени почетак „обојене револуције“ која је планирана за РС. Иако ће Империја покушати да из овога извуче што више може, сигурно је да се овим „лажним стартом“ проћердао елемент изненађења. Не само што призори паљевине у Тузли и Сарајеву нису инспирисали становнике РС да се придруже „општенародном бунту“, већ су изгледа допринели да се са десне обале Дрине људи преиспитају - колегиница Ива, на пример - о концепту „промене свести“ песницом. А пошто данашња ОдСрбија почива на темељима петооктобарског пуча, шта мислите где би то могло да води?

Ево на пример, већ је спласнула почетна еуфорија „изборима“ до којих је остао само месец дана. Пре две недеље сам позивао да се не буде „Швабо у дотираном филму“. Доследан у томе је био и Александар Павић, који је ове недеље једном позвао да се 16. марта не саучествује у лажи и злочину. Пробуђених је сада све више, нпр. Милан Јездић (Срби на Окуп) и Ђорђе Вукадиновић (НСПМ). Занимљиво је да, Вукадиновић није предложио шта конкретно да се уради како би се ускратио легитимитет злу, сама његова дијагноза била довољна да Небојша Бакарец осећа себе и ДСС прозваним...

Једна могућа - и сасвим ненамерна - добра страна успостављања назадњачке самовладе господара вУЧКа је што би се тиме потрошио и последњи остатак оног простора између власти и народа у којем је пливала свака квислиншка влада до сада. И зато ће Србија догодина нужно да буде другачија, вели Жељко Цвијановић. Само је питање хоће ли, због нечињења добронамерних, да испадне онаква каквом је извитоперује квислиншки култ...

Слагали се или не са неким тезама које износи Александар Дугин, оно што је недавно изјавио за Геополитику итекако има смисла: ЕУ „није истинско европско лице - то је империјалистички трансатлантски пројекат. Она не служи интересима Европљана, већ интересима вашингтонске администрације.“ Дугин још додаје да то разни невладници, квислинзи и агенти сами себи не признају, јер „Нико не воли да буде амерички корисни идиот.“

Осим квислиншког култа у земљи Жутији, је ли. Мислите на то, када вас буду звали да гласачким листићем оверите њихов идиотизам на Мартовске Иде.

недеља, 9. фебруар 2014.

А сви људи паклени духови

Око Соколово, бр. 105
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Иван Петрович Павлов је својевремено, експериментишући са псима, показао како је могуће произвести условни рефлекс. Исто онако како су Павловљеви пси трчали на храњење када би чули звоно (било хране или не), тако и политичари земље Жутије реагују када се спомену „избори“.

Олимпијада у Сочију? Докази о улози Империје у Украјини? Најгори немири у (једном делу) БиХ од рата? Све су то секундарне теме, чак и у Србосфери, јер се сви баве изборима. Ко ће с ким, колико би ко могао да добије гласова, шта после, итд.

Као да нико не обраћа пажњу на оно што не написао Александар Ђикић: да избори за циљ имају не само легитимисање досадашњих поступака власти, већ и отварање пута промени Устава, како би се и званично признала „неовисна држава Косова“. Додао бих да би притом вероватно направили и „регионализацију“ онога што остане од Србије, да на крају - када се сви около „намире“ - не остане ништа.

Гледајући родољубе, међутим, посматрач извана би помислио да у Србији влада идилична демократија, потпуна слобода мишљења и говора, и да нема никаквог разлога да се сумња у поштење избора.

Јер ево, сви трче да се кандидују, сви се упињу да баш они буду главни у „патриотском блоку“. Од којег, дабоме, нема ништа. Жељко Цвијановић и Александар Павић су лепо објаснили зашто. A Бранко Жујовић одлично види Србију из далеког Пекинга, односно „јетија“ који је метафора за тамошњу политику.

У ситуацији када се шаљу бригаде активиста на друштвене мреже, када се бришу шаљиве сличице које „вређају“ господара вУЧКа, када култ контролише и власт и „опозицију“, и медије и полицију, и бројаче гласова и бираче купљене за шаку пасуља... има ли икаквог разлога да му се иде на руку пристајањем на изборе?

Али ето, зазвонило звонце, и логика је уступила место условном рефлексу.

И док се Србосфера бави изборима, само Стефан Каргановић обраћа пажњу на роварење Реком-а и пукотине у зиду договорених лажи о свеопштој српској кривици.

Чему пристанак на матрицу очаја? Зар не знате да је то грех? Зашто прихватате губитничко стање духа? Маните се приче о изборима. Мислите шта ћете дан после. 

петак, 31. јануар 2014.

Швабе у дотираном филму

Давне 1984, сарајевски нео-примитивисти „Забрањено пушење“ певали су:

„Нећу да будем Швабо
у дотираном филму.
Нећу да будем статист
у животу, и у кину“.

Управо ми ове речи падају на памет кад посматрам реакције на расписане ванредне изборе у земљи креченој у жуто. Квислиншки култ - било фракције власти, било фингирана опозиција, било медији - трубе да је све дивно, али ће ето бити још дивније чим ППВ изгуби оно средње „П“ и постане Калиф Уместо Калифа. Али и родољуби су се примили на причу: хоће, веле, да изађу на изборе и победе култ.

Знате какве су им шансе? Као ономе ко се пријављује за статисту очекујући да тамани филмске партизане. А знате добро ко је кога таманио у Булајићевим „спектаклима“.

Има она пословица да се паметни уче на туђим грешкама, несретни на сопственим, а будале не уче никако. Чини ми се да као народ нисмо извукли ниједно наравоученије из 2008, 2012 - или 2000, кад смо већ код тога.

Присетите се мало игроказа из 2008, са изборима као прањем руку пред претњом Запада, после којих је по плану дошло до проглашења „Независне државе Косове“ (НДК). А онда је на роштиљу код тајкуна и амбасадора договорено да дојучерашњи следбеници „злог Милошевића“ уђу у власт са „добрим демократама“ и тако оснују жутократију.

После скоро четири године жутог пустошења земље, које је документовано што овде што на многим другим местима, дошао је Ђурђевдан 2012. Фиктивни бирачки спискови, џакови несталих па пронађених листића, рокада на власти „добрих демократа“ са „прогресивним напредњацима“ - које су пи-ар консултанти Империје пресвукли и прешминкали да не буду више „радикални ултранационалисти“ - и не само наставак, већ светлосно убрзање суноврата. И никоме да буде сумњиво што су резултати избора малтене у длаку били подударни са нарученим анкетама јавног мнења.

Ово што се дешава у Србији од 2000. године наовамо у потпуности обесмишљава идеју демократије - иначе речи која више одавно ништа не значи. Јер, петооктобарски пуч је најпластичније показао да нема везе ко је гласао и за шта, пошто ће заведена маса предвођена агентима Империје да запали листиће, силом да преузме власт, заведе своју какистократију и демократијом је зове. Исти тај филм - чак и са истим статистима! - смо потом гледали у Грузији, Украјини, Киргизији, Египту, а данас ево поново у Украјини. Исти сценаристи, исти продуценти, а све наводно свеже и ново. Само за лаковерне.

А ево шта је један од оснивача земље која је два века после постала Атлантска Империја, својевремено говорио о демократији:
Демократија никада није била, нити може бити, дуготрајна попут аристократије или монархије. Али док постоји, крвавија је од обе… Запамтите, демократија никада не траје дуго. Брзо се потроши, поквари и убије сама себе. Досад није било демократије која није починила самоубиство. Узалудно је рећи да је демократија мање охола, мање горда, мање себична, мање амбициозна, или мање похлепна него аристократија или монархија. То, штавише, није истина и није утемељено у историји. Све су то људске страсти, и у сваком облику владавине, у одсуству ограничења, прооизводе исте последице: превару, насиље и окрутност. - Џон Адамс
Звучи познато?

Крајем 2011 сам писао да треба бити спреман на све „јер се Империја и њени агенти ама баш ничега не стиде.“ Позвао сам да се на изборе изађе, али да се гласа: „не за мање зло, или за некога ко би могао да победи, већ за нешто у шта верујете и за некога ко би требало да победи, због идеја за које се залаже. Ако вас упркос томе поново преваре и на власт доведу неку ЕУропску или атлантску химеру, то само значи да више нисте обавезни да играте по њиховим правилима. Нисте, у ствари, никада ни били.“

На основу онога што се десило потом, мој утисак је да ће ови избори бити делом лажирани, а делом театар купљених гласова. Ако вам је 2012. предалеко, сетите се новембра прошле година и „избора“ у Тачистану. Иако су их Срби огромном већином бојкотовали, самозване демократе су их свеједно прогласили легитимним. А онда је испало да су Срби који су у том циркусу и добили неке гласове убијени (Јанићијевић) или затворени по фарсичној оптужници (Ивановић). Како оно иде народна пословица, ко с' ђаволом тикве сади...?

Ови избори имају два циља. Један је да се унутар Државног Дна изврши прерасподела моћи и плена. Други, важнији по њихове иностране спонзоре, је да се силовање Србије накнадно прогласи легитимним. Једно је када неизабрана власт потпише „бриселски споразум“ са Хашимом Тачијем, а друго је када ти исти људи добију огромну већину гласова. Како, није битно; ово је пропаганда, рачуна се само почетни утисак.

Немојте мислити да „свет“ неће дозволити изборну крађу. „Њиховима“ је све дозвољено - да пале скупштину (5. октобар), да пуцају на њу (Јелцин, 1993), да јуришају на полицију запаљивим бомбама (Кијев, 2014). За то време, предодређени негативци могу да буду мирни и ненасилни, добију какву год хоће већину, па су свеједно „ултраекстремисти“ и неприхватљиви. Као што је то пре седам година баш на примеру Србије уочио Филип Канлиф, демократија је шта год Империја каже.

Учествовање у овој представи директно значи прихватање улоге у националном самоубиству. Шта су онда алтернативе? Бојкот се подразумева, али није довољан. Нити су довољни неважећи листићи, јер ће власт једноставно да их игнорише. Само организовано оспоравање легитимитета избора може да произведе неки резултат. Колико у Србији има мобилних телефона? Колико камера? Када би се њима документовала изборна превара и крађа, када би се ти подаци раширили интернетом, можда би се успешно парирало пропаганди да је све дивно, законито и одговарајуће понизно. Можда би се тиме створило довољно гађења у народу. Можда. Не знам.

Оно што знам је да квислиншки култ жели смрт Србији. Да то желе и њихови страни господари. Да је убијају ево већ 14 година изнутра, а пре тога извана. А да су ови избори само „овера“, коначна цев на слепоочници, да би сами Срби повукли окидач и тако амнестирали сопствене џелате.

Пред изборе 2012. сам написао ово:
нећу да вам саветујем за кога да гласате. Немам на то право. Али имам право да вам саветујем следеће: упитајте се „зашто“. Сетите се да избор значи одлуку, која подразумева одговорност. Погледајте себи у душу и одлучите се у шта верујете. Ако сте верник, нађите ту нит која вас повезује с Богом. Ако нисте, нађите оно што је за вас морално сидро на узбурканом мору живота. Јер без те нити, без тог сидра, све је потпуно произвољно. И онда је у ствари сасвим свеједно да ли вас пљачка и издаје Бота или Тони или неко трећи, или што вас уопште пљачка и издаје - јер ако нема морала а закони су произвољни, онда пљачка и издаја нису ни грех, ни злочин.
Ако пристајете на такав свет, онда изволите: гласајте за жуте или неке од њихових клонова; убацујте празне листиће; подржите сујету једних наспрам сујете других; верујте да ће нешто променити глас за комедијанте. Само немојте после тога да се вајкате како вам је тешко, јер сте од силне жеље да побегнете од одговорности сами бирали да се одрекнете избора. А једино то Бог не опрашта.
Ето зашто, ако вам је имало стало до себе, треба да одбијете улогу „Швабе у дотираном филму“ квислиншког култа. 

субота, 25. јануар 2014.

Ка скакавац што поља опусти

Око Соколово, бр. 103
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Док Империја и ЕУропска унија у Кијеву пале петооктобарски пожар, становницима Украјине саветовао бих да погледају Србију као модел „свијетле будућности“ која им се намеће са Запада. Држава без граница, чија је власт у потпуности полтронска и поданичка према свим странцима, а окрутна и охола према народу којим господари; пљачкашка олигархија која већ деценију и по извози оно мало капитала што није уништено бомбама и санкцијама, а некада слободољубиви народ „преумљује“ у слуге и робове. У којој је „демократија“ достигла свој коначни фарсични облик, „људска права“ не важе за Србе (пошто они, је ли, нису људи) а све, апсолутно све је „на извол'те“ иностраним господарима домаћег квислиншког култа. За испирање ових Аугијевих штала неће бити довољни само Дунав и Сава...

Тема прошлонедељног „Ока“ била је наметнута, виртуелна „стварност“ - тј. извитоперена, болесна фантазија Империје и њених култиста. Том изопаченом, фиктивном, наметнутом ОдСрбијом бавили су се ове недеље бројни аутори. Александар Лазић појашњава да су такозване „ЕУропске перспективе“ господара вУЧКа само завршетак пројекта за ампутацију Косова (тј. вађење душе Србима, у стилу Жуте Куће). Ефекте вишегодишњег преумљавања Срба и разарања Србије - које није почело 2012. или 2008, већ много пре - анализира Милан Дамјанац. О фарси од најављених парламентарних избора, у условима потпуне политичке и медијске окупације, пише Зоран Чворовић.

Све, ама баш све, мора да буде опогањено и покварено, како би се Срби убили у појам и испоручили непријатељу. Колегиница Ива описује осећај живота у ономе што је Жељко Цвијановић прошле седмице назвао „медијска клоака“, док Миодраг Новаковић пише о монструозним инсинуацијама вУЧКа о убијеној српској деци.

Вероватно се руководе помишљу да смо већ пристали на злонамерно фалсификовану историју - што коментарише Драган Петровић - па ћемо пристати и на остале лажи. Погледајте, рецимо, како су манипулацијом језика Србима забранили национализам, док је другима дозвољен и шовинизам, о чему пише Димитрије Марковић.

Режим и медији данима су брујали о почетку „преговора“ са Бриселом, али су - очекивано - сасвим прећутали садржај резолуције усвојене у парламенту ЕУ, којом се од Србије тражи да цркне. Бранко Жујовић објашњава шта су стварни ЕУропски захтеви од Жутије, док Драгана Трифковић демистификује причу о „враћању виза“ због проблематике лажних азиланата: и проблем и решење су у самој ЕУ, и Србија нема ништа с тим.

Могло би се помислити да би у околностима овакве темељне окупације, сваки отпор режиму био сламка спаса. Али кад та сламка одбија да крене „међу вихорове“ већ се вајка неким немуштим програмима и небулозним циљевима, онда и то доприноси свеопштем безнађу. О јаловој опозицији, Александар Павић.

Погледајте, међутим, један парадокс: наводно свемоћна Империја (и њен ЕУропски продужетак) није у стању ништа да изгради, већ само руши. Једино што је способна да створи је хаос, образлаже Срђан Воларевић. Хаос, очај и пустош, то је „царство земаљско“ којем служи квислиншки култ.

Како то изгледа на примеру „треће републике“ Жутије, одлично илуструје Слободан Антонић - мада мислим да поређење није сасвим фер према „другој републици“.

Има ли наде? Дабоме. Нека и један човек одбија да се преда, силе хаоса не могу да тријумфују. А има нас више. Емил Влајки, рецимо, сагледава реално стање ствари, али је свеједно оптимиста. Стефан Каргановић нуди упутнице како да препознамо роварење Империје и осујетимо нове преврате. Говорио је и на недавно одржаној конференцији „Србија и дијаспора“ (видео снимак), скупа са још неколико одлучних бораца за истину и правду.

А да је Србима истина још увек дража од лажи, показује Милутин Велисављевић освртом на ТВ-травестију „Равна Гора“. За то време, у Загребу приказују филмска остварења из НДХ, и тако нам - сасвим ненамерно - чине услугу, подсећајући на оно што квислиншки култ упорно гура у заборав.

Жељко Цвијановић вели да је трка култа да Србију „реформише“ до смрти у ствари знак очаја и журбе да се задатак обави - док још није касно. Чега се то култисти боје, када ни Бога не признају? Могући одговор нуди Душан Пророковић, који вели да самим својим постојањем и обновом традиционалних вредности Русија представља противтежу нихилизму Запада. Па нам самим тим помаже, чак и да ништа друго не уради.

Онима који су сачували веру у Бога, обећања овоземаљског раја нису значила ништа и пре него што су се у пракси испоставила као потпуно лажна. Сетимо се речи Патријарха Павла, на које подсећа Владимир Димитријевић: „Душа је бесмртна, све остало пролазно и недостојно да човек у њега уложи живот који се једанпут живи.“

Има право Борис Алексић када Украјинцима, заслугама Империје у процепу између 5. октобра и Сирије, поручује да уче на примеру Србије. Не само због разорног учинка квислиншког култа, већ и због светлог примера преосталих Срба, без обзира колико мало или много нас било, да не поклекну пред хаосом и безнађем.

Очај је грех. Пораз је стање духа. А победа припада онима који се за њу боре. 

среда, 22. јануар 2014.

Трагови нечовјештва

Проблем са Империјом је што више није у стању да створи било шта осим хаоса. Остало јој је само да руши. А није да не зна како.

Протеклог викенда су „прозападни демонстранти“ (што нам штошта говори о Западу) у Кијеву, незадовољни што за два месеца малтретирања свега око себе није удовољено њиховим захтевима (тј. утерало Украјину у ЕУропство и НАТО, а њихове вође са маргине на врх власти), одлучили да постану насилни.

Ово што се дешава у Украјини нема везе ни са „слободом“ ни са „демократијом“. Те речи користе агенти Империје, а не знају им ни значење. Каква је то демократија ЕУ, кад њом управљају неизабрани комесари, а сваки пут када народ гласа против неке њихове новотарије, мора да гласа поново док се не добије жељени резултат? Каква је то демократија Америка, у којој се на власти смењују две мега-партије уједињене тиранијом малих разлика? Уосталом, какве везе демократија има са слободом - у демократији је довољна половина гласова плус један да било ко изгуби слободу, имовину, па чак и живот. Питајте Сократа.

Кијевски пучисти веле да траже „слободу“. Зар је „слобода“ кад вам из иностранства финансирани невладници силом руше изабрану власт? Једино по дефиницији Империје, односно квислиншког култа. Што је један кључ разумевања украјинске ситуације.

Други је спознаја о „коћекогаизму“, до које се долази једноставним испитом промене улога. Замислите да се нешто овакво дешава у Вашингтону, Лондону, или Берлину. Не можете? Дабоме. Јер ни Русија, ни Кина ни неко трећи не гаје невладнике и „цивилно друштво“ по Европи и Америци како би поткопавали изборни процес и утицали на државну политику. Чак не организују ни против-групе у земљама под окупацијом Империје, попут Србије, где би их народ једва дочекао. Јер сматрају да је тај вид мешања у унутрашње ствари једне земље против њихових принципа.

Аргумента ради, рецимо да је у организацији невладника које плаћа, на пример, Саудијска Арабија, на централну вашингтонску ливаду изашло десетак хиљада душа, без дозволе и одобрења, блокирало улаз у државне институције и захтевало оставке Обаме и председавајућег Конгреса. Каква би била реакција америчке владе?

Имајте на уму да су државне институције у Вашингтону већ опасане утврђењима, зарад „одбране од тероризма“; када је у октобру 2013. једна жена из Конетиката погрешно скренула на једној од барикада, а потом почела да бежи од полиције, разнели су јој аутомобил митраљезима и представили је у медијима као опасног терористу. Касније се испоставило да је избезумљена жена имала бебу у колима, а да неки детаљи из званичне приче нису имали смисла - и онда цео догађај прекривен велом заборава.

Тајна њиховог успеха је у управљању утисцима. Пошто је Империја себе прогласила за заштитника „демократије“ и „слободе“ и „људских права“ - шта год то значило - а притом контролише мас-медије, у Америци је сасвим нормално да на улицама Вашингтона стоје државне барикаде и да полиција може да стреља цивиле ако се осећа угрожено. Али кад украјинска полиција одговори гуменим мецима на молотовљеве коктеле, каменице и ножеве „демонстраната“, онда је то „репресија“, је ли.

Савршено је нормално да од 1938. Америка има закон који захтева регистрацију сваке организације која ради за страну владу. Или што има прописе који изричито забрањују страним држављанима (и владама) да финансирају политичке странке у САД. Али када те исте законе донесу Русија или Украјина, онда је то „тоталитаризам“, је ли.

Властодршци Империје, али и медији и квислиншки култови који им служе, апсолутно верују да су они сами изузети од закона и правила - која важе само за друге, а и тада селективно. Нема везе што се то коси са оснивачким принципима САД, њиховом декларацијом независности и Уставом. О којим онда „вредностима“ и „принципима“ може да се говори? Не може. Нема ту ничега осим силе. А како написа Његош: „Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом“.

Ово што се дешава у Украјини нема везе ни са слободом, ни са демократијом, ни са људским правима, па ни са самом Украјином. Ствар је у томе да Империја има само топуз, па јој се онда цео свет чини као нешто што може и треба њиме да се бије. И у томе да се не дозвољава било каква помисао на алтернативу њеном „крају историје“, било да је реч о Србији од деведесетих наовамо, или о Русији данас, а Кини или неком петом сутра.

Само пратите трагове нечовјештва.