„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 07. фебруар 2015.

Империја

или неопходност прецизног изражавања

Император Владимир I
Комплимент или увреда? Како коме.
Још су антички философи схватили да је немогуће правилно разумети ствари ако се оне не назову правим именом. Свесни тога, постмодерни идеолози су намерно почели давати стварима погрешна и искривљена имена, како би спречили разумевање. Тако је владавина банкара и финансијских шпекуланата постала „слободно тржиште“, бесмислени политички систем где се народ ништа не пита а у његово име се наводно влада је прозван „демократија“, а агресивни војно-политичко-економски блок на челу са САД крије се иза флоскуле „међународна заједница“.

Будући да сам читао Орвела и схватио шта се крије иза наметања лажних појмова - контрола размишљања, је ли - прецизно изражавање сматрам једним од приоритета још од првог написаног текста. Отуд ћете ретко од мене чути, било да пишем на српском, енглеском или којем већ језику, да кажем „Америка“, „српска власт“ или „грађанско друштво“ ако мислим на Империју, Државно Дно или квислиншки култ. Притом се заиста трудим да не претерам - нпр. да ми је свака трећа реч нека моја синтагма, или да „преводим“ цитате, као што неки раде. Писање је узалудна работа ако вас нико не разуме...

То је разлог и што при врху странице постоји упутница на „Соколов Лексикон“ - чисто да новији читаоци знају на шта мислим кад кажем ово или оно. Сасвим несвесно, Соко је испао нешто као роман у наставцима; текстови се неретко надовезују на раније написано. Тако се зна десити, када их преносе на другим местима, да се читаоци збуне: О чему сад овај? Шта му ово значи? Итд.

Многи „соколизми“ су лако разумљиви: јасно је ваљда да је Државно Дно пародија „државног врха“ који се понаша као „дно“ (у каквом год хоћете контексту). „Невладник“ је довољно описна реч да јој није потребно објашњење. А „квислиншки култ“ прецизно описује људе који су се одродили и са готово верским фанатизмом раде против свог народа и државе, било да сами себе зову „друга Србија“, грађанско друштво, либерал-демократе, космополите или како већ.

Зна се десити, међутим, поготово у комуникацији између различитих култура, да одређени израз има сасвим другачија значења зависно од контекста. Нажалост, најбољи пример за то је један од мојих омиљених соколизама - „Империја“. Мада сам по свему судећи највише одговоран што се он одомаћио у србосфери, нисам га измислио ја, већ амерички критичари империјализма Вашингтона средином ХХ века (нпр. Гарет Гарет). Не сећам се тачно ко је од мојих колега на Antiwar.com почео да га користи, али је испало да га ја једини користим редовно. А онда је из енглеског прешао у српски, путем Сокола. 



Притом сам сасвим свесно њиме призивао конотацију из америчке поп-културе. Наиме, у Соколовом лексикону стоји:
Империја - паразитски организам у чијем средишту се налази љуштура некада позната као Сједињене Америчке Државе, али који са уставом и вредностима те земље нема скоро више ништа заједничко. НАТО је орган Империје, док је ЕУропска унија вазални државоид, који додуше понекад показује знаке полуаутономне мисли.
Етимологија: Звездани ратови.
Холивуд је кроз Лукасове филмове подсвесно усадио у амерички народ утисак да је Галактичка Империја симбол зла против којег је борба и побуна морална и пожељна. На то се почетком осамдесетих позвао Реган, који је СССР означио као „Империју зла“. Отуд је борба против Империје њеним властитим оружјем некако слатка иронија.

У руској култури, међутим, израз „Империја“ има сасвим другачије, супротно значење - ближе оном изворном који су и Срби и Руси баштинили од Византије, где се земаљски владар са небеским благословом увек спомиње као „честити цар“. Цар је, дабоме, славенска адаптација латинског Caesar. Грчки израз василеос (Душан Силни је био Bασιλεὺς καὶ αὐτoκράτωρ - „цар и самодржац“) није се одомаћио код Срба, осим као лично име - Василије. Исто тако, за Србе је владар Русије увек био „цар“.

Године 1547. Велики Књаз Московски Иван IV Васиљевич крунисан је за цара Русије. Нама је познат као „Иван Грозни“, мада на руском Грозный​ оначава некога вредног страхопоштовања, док би тиранину више одговарао епитет Страшный. Цар Пјотр I Романов - Петар Велики - латинизовао је звање 1721, па је тако „Российское царство“ преименовано у „Российская империя“, а владар којег су Срби наставили да зову „цар“ у руском се од тада назива „император“ (пример). Као последица свега тога, у руском израз „Империја“ није нимало погрдан или негативан - док у енглеском, поготово у америчкој култури под утицајем Холивуда, јесте.

Тако ћете у преводима бројних руских текстова у последњих годину-две често видети израз „Империја“ у сасвим позитивном контексту, при чему се нипошто не мисли на колонијални империјализам западног типа, већ на баштину царске Русије у којој су наводно „угњетени“ народи (попут Пољака, Финаца, разних Балта, кавкаских и централно-азијских народа и племена) имали широку културну па чак и политичку аутономију.

Насупрот томе, оно што ја зовем „Атлантска империја“ не дозвољава било какво мишљење које се иоле разликује од званичног - а комедија и трагедија настају када се то званично мишљење орвелијански промени, па се онда разне „боркиње за социјалну правду“ међусобно гложе ко је у оквиру њихове псеудо-религије правоверан, а ко јеретик. Где је руска империја дозвољавала разноликост идентитета и вредности - неретко чак и непријатељских - ова новокомпонована, са седиштем у Америци, инсистира на апсолутном „преумљавању“ по матрици коју диктира Амбасада. Живите то свакодневно, не морам да вам објашњавам.

Због свега овога, било је неких недоумица у пробном преводу једног мог текста на руски, јер иако је руским читаоцима било јасно на кога мислим, никако нису могли да схвате контекстуално негативно значење тог појма на енглеском. За то време, злонамерни атлантистички коментатори радо потежу руски „империјализам“ - вадећи га из контекста - као негативну појаву, док свој нити виде, нити критикују.

Проблем је што термин Империја - у холивудском, англо-америчком контексту - сажето и малтене савршено описује малигну појаву која се представља као некакав просвећени Запад, или самозвана међународна заједница, или чак „слободни свет“ (што је стравична лаж). Зато немам намеру да престанем да га користим. Очекујте, међутим, да чешће додајем оно „Атлантска“, чисто да се зна тачно на кога мислим.

Пошто се боримо не против армија или владара, већ против целог једног псеудо-вредносног система изграђеног на лажима и обманама, прецизно изражавање нам је потребније више него икад. А основни предуслов за победу је да не пристанемо, свесно или подсвесно, на језик наших непријатеља.

Нема коментара: