„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

недеља, 09. фебруар 2014.

А сви људи паклени духови

Око Соколово, бр. 105
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Иван Петрович Павлов је својевремено, експериментишући са псима, показао како је могуће произвести условни рефлекс. Исто онако како су Павловљеви пси трчали на храњење када би чули звоно (било хране или не), тако и политичари земље Жутије реагују када се спомену „избори“.

Олимпијада у Сочију? Докази о улози Империје у Украјини? Најгори немири у (једном делу) БиХ од рата? Све су то секундарне теме, чак и у Србосфери, јер се сви баве изборима. Ко ће с ким, колико би ко могао да добије гласова, шта после, итд.

Као да нико не обраћа пажњу на оно што не написао Александар Ђикић: да избори за циљ имају не само легитимисање досадашњих поступака власти, већ и отварање пута промени Устава, како би се и званично признала „неовисна држава Косова“. Додао бих да би притом вероватно направили и „регионализацију“ онога што остане од Србије, да на крају - када се сви около „намире“ - не остане ништа.

Гледајући родољубе, међутим, посматрач извана би помислио да у Србији влада идилична демократија, потпуна слобода мишљења и говора, и да нема никаквог разлога да се сумња у поштење избора.

Јер ево, сви трче да се кандидују, сви се упињу да баш они буду главни у „патриотском блоку“. Од којег, дабоме, нема ништа. Жељко Цвијановић и Александар Павић су лепо објаснили зашто. A Бранко Жујовић одлично види Србију из далеког Пекинга, односно „јетија“ који је метафора за тамошњу политику.

У ситуацији када се шаљу бригаде активиста на друштвене мреже, када се бришу шаљиве сличице које „вређају“ господара вУЧКа, када култ контролише и власт и „опозицију“, и медије и полицију, и бројаче гласова и бираче купљене за шаку пасуља... има ли икаквог разлога да му се иде на руку пристајањем на изборе?

Али ето, зазвонило звонце, и логика је уступила место условном рефлексу.

И док се Србосфера бави изборима, само Стефан Каргановић обраћа пажњу на роварење Реком-а и пукотине у зиду договорених лажи о свеопштој српској кривици.

Чему пристанак на матрицу очаја? Зар не знате да је то грех? Зашто прихватате губитничко стање духа? Маните се приче о изборима. Мислите шта ћете дан после. 

1 коментар:

Владимир Блажа Благојевић је рекао...

Нема места очају, циљ је оставити образовано и национално здраво потомство. Ако почнемо са нашом децом можда и доживимо унуке достојне назива народа Светог Саве. У супротном имаћемо збуњену дечурлију које ћемо се стидети а која ће нас проклињати што их родисмо. Јединство у Христу и за Христа!
Деценије разградње србског национа и светосавља су оставиле свој траг, борба се наставља из дубоке илегале у поробљеној земљи...