Око Соколово, бр. 103
Док Империја и ЕУропска унија у Кијеву пале петооктобарски пожар, становницима Украјине саветовао бих да погледају Србију као модел „свијетле будућности“ која им се намеће са Запада. Држава без граница, чија је власт у потпуности полтронска и поданичка према свим странцима, а окрутна и охола према народу којим господари; пљачкашка олигархија која већ деценију и по извози оно мало капитала што није уништено бомбама и санкцијама, а некада слободољубиви народ „преумљује“ у слуге и робове. У којој је „демократија“ достигла свој коначни фарсични облик, „људска права“ не важе за Србе (пошто они, је ли, нису људи) а све, апсолутно све је „на извол'те“ иностраним господарима домаћег квислиншког култа. За испирање ових Аугијевих штала неће бити довољни само Дунав и Сава...
Тема прошлонедељног „Ока“ била је наметнута, виртуелна „стварност“ - тј. извитоперена, болесна фантазија Империје и њених култиста. Том изопаченом, фиктивном, наметнутом ОдСрбијом бавили су се ове недеље бројни аутори. Александар Лазић појашњава да су такозване „ЕУропске перспективе“ господара вУЧКа само завршетак пројекта за ампутацију Косова (тј. вађење душе Србима, у стилу Жуте Куће). Ефекте вишегодишњег преумљавања Срба и разарања Србије - које није почело 2012. или 2008, већ много пре - анализира Милан Дамјанац. О фарси од најављених парламентарних избора, у условима потпуне политичке и медијске окупације, пише Зоран Чворовић.
Све, ама баш све, мора да буде опогањено и покварено, како би се Срби убили у појам и испоручили непријатељу. Колегиница Ива описује осећај живота у ономе што је Жељко Цвијановић прошле седмице назвао „медијска клоака“, док Миодраг Новаковић пише о монструозним инсинуацијама вУЧКа о убијеној српској деци.
Вероватно се руководе помишљу да смо већ пристали на злонамерно фалсификовану историју - што коментарише Драган Петровић - па ћемо пристати и на остале лажи. Погледајте, рецимо, како су манипулацијом језика Србима забранили национализам, док је другима дозвољен и шовинизам, о чему пише Димитрије Марковић.
Режим и медији данима су брујали о почетку „преговора“ са Бриселом, али су - очекивано - сасвим прећутали садржај резолуције усвојене у парламенту ЕУ, којом се од Србије тражи да цркне. Бранко Жујовић објашњава шта су стварни ЕУропски захтеви од Жутије, док Драгана Трифковић демистификује причу о „враћању виза“ због проблематике лажних азиланата: и проблем и решење су у самој ЕУ, и Србија нема ништа с тим.
Могло би се помислити да би у околностима овакве темељне окупације, сваки отпор режиму био сламка спаса. Али кад та сламка одбија да крене „међу вихорове“ већ се вајка неким немуштим програмима и небулозним циљевима, онда и то доприноси свеопштем безнађу. О јаловој опозицији, Александар Павић.
Погледајте, међутим, један парадокс: наводно свемоћна Империја (и њен ЕУропски продужетак) није у стању ништа да изгради, већ само руши. Једино што је способна да створи је хаос, образлаже Срђан Воларевић. Хаос, очај и пустош, то је „царство земаљско“ којем служи квислиншки култ.
Како то изгледа на примеру „треће републике“ Жутије, одлично илуструје Слободан Антонић - мада мислим да поређење није сасвим фер према „другој републици“.
Има ли наде? Дабоме. Нека и један човек одбија да се преда, силе хаоса не могу да тријумфују. А има нас више. Емил Влајки, рецимо, сагледава реално стање ствари, али је свеједно оптимиста. Стефан Каргановић нуди упутнице како да препознамо роварење Империје и осујетимо нове преврате. Говорио је и на недавно одржаној конференцији „Србија и дијаспора“ (видео снимак), скупа са још неколико одлучних бораца за истину и правду.
А да је Србима истина још увек дража од лажи, показује Милутин Велисављевић освртом на ТВ-травестију „Равна Гора“. За то време, у Загребу приказују филмска остварења из НДХ, и тако нам - сасвим ненамерно - чине услугу, подсећајући на оно што квислиншки култ упорно гура у заборав.
Жељко Цвијановић вели да је трка култа да Србију „реформише“ до смрти у ствари знак очаја и журбе да се задатак обави - док још није касно. Чега се то култисти боје, када ни Бога не признају? Могући одговор нуди Душан Пророковић, који вели да самим својим постојањем и обновом традиционалних вредности Русија представља противтежу нихилизму Запада. Па нам самим тим помаже, чак и да ништа друго не уради.
Онима који су сачували веру у Бога, обећања овоземаљског раја нису значила ништа и пре него што су се у пракси испоставила као потпуно лажна. Сетимо се речи Патријарха Павла, на које подсећа Владимир Димитријевић: „Душа је бесмртна, све остало пролазно и недостојно да човек у њега уложи живот који се једанпут живи.“
Има право Борис Алексић када Украјинцима, заслугама Империје у процепу између 5. октобра и Сирије, поручује да уче на примеру Србије. Не само због разорног учинка квислиншког култа, већ и због светлог примера преосталих Срба, без обзира колико мало или много нас било, да не поклекну пред хаосом и безнађем.
Очај је грех. Пораз је стање духа. А победа припада онима који се за њу боре.
 |
| (Фото: Самсон Чернов, 1912) |
Тема прошлонедељног „Ока“ била је наметнута, виртуелна „стварност“ - тј. извитоперена, болесна фантазија Империје и њених култиста. Том изопаченом, фиктивном, наметнутом ОдСрбијом бавили су се ове недеље бројни аутори. Александар Лазић појашњава да су такозване „ЕУропске перспективе“ господара вУЧКа само завршетак пројекта за ампутацију Косова (тј. вађење душе Србима, у стилу Жуте Куће). Ефекте вишегодишњег преумљавања Срба и разарања Србије - које није почело 2012. или 2008, већ много пре - анализира Милан Дамјанац. О фарси од најављених парламентарних избора, у условима потпуне политичке и медијске окупације, пише Зоран Чворовић.
Све, ама баш све, мора да буде опогањено и покварено, како би се Срби убили у појам и испоручили непријатељу. Колегиница Ива описује осећај живота у ономе што је Жељко Цвијановић прошле седмице назвао „медијска клоака“, док Миодраг Новаковић пише о монструозним инсинуацијама вУЧКа о убијеној српској деци.
Вероватно се руководе помишљу да смо већ пристали на злонамерно фалсификовану историју - што коментарише Драган Петровић - па ћемо пристати и на остале лажи. Погледајте, рецимо, како су манипулацијом језика Србима забранили национализам, док је другима дозвољен и шовинизам, о чему пише Димитрије Марковић.
Режим и медији данима су брујали о почетку „преговора“ са Бриселом, али су - очекивано - сасвим прећутали садржај резолуције усвојене у парламенту ЕУ, којом се од Србије тражи да цркне. Бранко Жујовић објашњава шта су стварни ЕУропски захтеви од Жутије, док Драгана Трифковић демистификује причу о „враћању виза“ због проблематике лажних азиланата: и проблем и решење су у самој ЕУ, и Србија нема ништа с тим.
Могло би се помислити да би у околностима овакве темељне окупације, сваки отпор режиму био сламка спаса. Али кад та сламка одбија да крене „међу вихорове“ већ се вајка неким немуштим програмима и небулозним циљевима, онда и то доприноси свеопштем безнађу. О јаловој опозицији, Александар Павић.
Погледајте, међутим, један парадокс: наводно свемоћна Империја (и њен ЕУропски продужетак) није у стању ништа да изгради, већ само руши. Једино што је способна да створи је хаос, образлаже Срђан Воларевић. Хаос, очај и пустош, то је „царство земаљско“ којем служи квислиншки култ.
Како то изгледа на примеру „треће републике“ Жутије, одлично илуструје Слободан Антонић - мада мислим да поређење није сасвим фер према „другој републици“.
Има ли наде? Дабоме. Нека и један човек одбија да се преда, силе хаоса не могу да тријумфују. А има нас више. Емил Влајки, рецимо, сагледава реално стање ствари, али је свеједно оптимиста. Стефан Каргановић нуди упутнице како да препознамо роварење Империје и осујетимо нове преврате. Говорио је и на недавно одржаној конференцији „Србија и дијаспора“ (видео снимак), скупа са још неколико одлучних бораца за истину и правду.
А да је Србима истина још увек дража од лажи, показује Милутин Велисављевић освртом на ТВ-травестију „Равна Гора“. За то време, у Загребу приказују филмска остварења из НДХ, и тако нам - сасвим ненамерно - чине услугу, подсећајући на оно што квислиншки култ упорно гура у заборав.
Жељко Цвијановић вели да је трка култа да Србију „реформише“ до смрти у ствари знак очаја и журбе да се задатак обави - док још није касно. Чега се то култисти боје, када ни Бога не признају? Могући одговор нуди Душан Пророковић, који вели да самим својим постојањем и обновом традиционалних вредности Русија представља противтежу нихилизму Запада. Па нам самим тим помаже, чак и да ништа друго не уради.
Онима који су сачували веру у Бога, обећања овоземаљског раја нису значила ништа и пре него што су се у пракси испоставила као потпуно лажна. Сетимо се речи Патријарха Павла, на које подсећа Владимир Димитријевић: „Душа је бесмртна, све остало пролазно и недостојно да човек у њега уложи живот који се једанпут живи.“
Има право Борис Алексић када Украјинцима, заслугама Империје у процепу између 5. октобра и Сирије, поручује да уче на примеру Србије. Не само због разорног учинка квислиншког култа, већ и због светлог примера преосталих Срба, без обзира колико мало или много нас било, да не поклекну пред хаосом и безнађем.
Очај је грех. Пораз је стање духа. А победа припада онима који се за њу боре.
Нема коментара:
Постави коментар