Ако је до те мере сигуран у ваљаност своје политике и исправност сопствене савести, као што јавно тврде његови чланови, зашто се онда квислиншки култ (жутократа и невладника) понаша као да му је угрожен физички опстанак? Можда зато што то и јесте случај, а они сами су итекако свесни да су им прљави и руке и савест. Ко још има савест, је ли.
Пацов који је први напустио тонући брод данас се прави као да он лично није најодговорнији за слом српске привреде, тајкунизацију Београда и умирање провинције, па прича приче о некаквим регионима. За њим не заостају ни професионалне скутоноше Империје, који су недавно окупили све своје присталице и позвали Врховног Жутника на некакав „преокрет“ у политици.
Реч је о класичној превари, тврде Чедомир Антић и Милан Дамјанац. Попут господина регионалствујушчег пацова, сви ти „преокретачи“ годинама причају и раде исто - сатиру земљу у којој живе и њен народ, за рачун Империје која их подржава и плаћа. Да позајмим опис од Жељка Цвијановића, то је „менажерија живописних бандита, чија је једина препорука што су се зарекли да ће од Србије направити таман оно што њени непријатељи држе за подношљиво“. Повод за Цвијановићев текст је најновија манифестација мржње квислиншког култа: медијски линчу руског амбасадора Конузина.
Наиме, Александар Васиљевич се недавно појавио на скупу СНС у Нишу и похвалио „наприједњаке“ као истински глас огорчене Србије. Може му се, дабоме, замерити да је погрешио адресу, пошто је СНС отприлике онолико легитимна колико и коалиција на власти. Али да ли је тиме прекршио протокол, дипломатске конвенције и суверенитет Србије? Којешта. Како документује Радојка Тмушић-Степанов, Конузин тешко да је икада рекао ружну реч о Србима. Међутим, оним истим сподобама које са болесним задовољством дочекују сваку уцену, понижење и увреду из Брисела и Вашингтона, одједаред је засметала Конузинова „повреда суверенитета“ Србије - оног истог за који они сами тврде да га нема и не треба да постоји!
Русофобична хистерија је, међутим, вишеструко корисна култу. Једни дижу свој мизерни рејтинг пред изборе, други промовишу своје сепаратистичке планове, а сви скупа гледају да се тиме удворе Империји. Поред већ споменутог Цвијановића, препоручујем текстове Весне Веизовић и Ђуре Билбије. О лицемерју и подлости хајке на Конузина пише и Бранко Жујовић.
У свом коментару на лицемерје жутократа, Ратко Дмитровић наводи нешто што је незаслужено потиснуто у заборав: „Држава која на захтев некаквог привремено сазваног међународног суда том истом суду изручи свог легитимно изабраног председника, као да је последњи криминалац, заувек је изгубила право да говори о суверенитету“.
То је, дабоме, био и план - само што ни ДОС ни жутократија нису држава. Историја нити почиње нити се завршава с њима. Србија је нешто веће и јаче од њих, како је објаснио Дејан Перишић који дан касније.
У позадини повике на Конузина и Русе стоји још нешто. Љиљана Смајловић подсећа да Русија ипак чува Косово, ту драгоценост коју би ова невласт врло радо дала као да је џак кромпира. А све док се Косово чува, немогућа је она „промена матрице“ коју култ толико прижељкује. Узадул им сав труд на преумљавању Срба, ако не могу да заврше посао. А не могу - захваљујући руском ангажману на међународном плану, али и отпору Срба који су одлучили да на Косову опстану (како подсећа Јања Гаћеша).
Коме после свега треба још доказа да би жутократија најрадије да тог народа тамо нема, Александар Ђикић нуди следеће питање: како то да могу да се организују специјални возови за летовања у Хрватској, а не могу за транспорт робе и људи на Косово?
Упркос свему, народ и даље дежура на барикадама. Срцем и рукама иде на светску силу - како подсећа Бошко Ћирковић - и побеђује! Највише им значи кад им дођу сабраћа из других крајева, да дају подршку. Макар и накратко. Прошле недеље је један такав конвој подршке организовао филмаџија Борис Малагурски; сведочанство о том путу написала је Оливера Новаковић.
Све што данас ваља међу Србима је или на тим барикадама, или их речима и делима подржава. Све остало превише је заузето тровањем, погањењем и кварењем свега што дотакне. Неколико слика тог тровања наводи Миливоје Глишић. О загађивању сајма књига пише Маринко Вучинић, док се на то из (све мање вероватне) будућности осврнула и Лепосава. Међутим, Ана Радмиловић на примеру једне ТВ емисије илуструје да жутократе и невладници ипак нису успели да искваре све око себе. Можда није све спало на феуд Злокућана и Драговљана, као у причи Милана Продановића.
У сваком случају, ово што се ради данас је једна издаја без преседана, с правом тврди Оливер Вуловић. И пре је било „странствовања домаћих туђина“ (како вели историограф Радован Калабић), али тек почетком деведесетих година ХХ века настаје ситуација у којој се издаја, од најгорег злочина према држави и заједници, редефинише малтене у врлину. О томе пише историчар Зоран Чворовић, наводећи:
„Пошто је издаја постала главно средство глобалне Империје за разарање државног суверенитета, а последично и за промену самог националног карактера појединих народа, упадање у замку вредностног редефинисања феномена издаје врло лако може да угрози биолошки и духовни опстанак једног народа“.А од промоције издаје као врхунске цивилизацијске вредности горе је само ћутање и њено прихватање.
Кад је већ о Империји реч, Бранко Радун подсећа да у њеној матрици света нико други нема право на суверенитет, па чак ни постојање. Али и поред свих недаћа које са собом повлачи непријатељство Империје, Синиша Љепојевић на примеру Моамера Гадафија илуструје да је њено „пријатељство“ још горе. Милан Дамјанац објашњава шта судбина Либије треба да значи Србима. Тако су и Срби некада били симбол да Империја није непобедива и непорецива. Зато је уосталом и доведен ДОС, а потом жутократија, и промовисан програм преумљавања...
Велика је иронија, дабоме, да је захваљујући баш „демократској“ Империји свет постао један велики колхоз, односно полицијска држава налик на некадашњу перцепцију СССР, каже Ана Радмиловић:
„...живимо у Србији која се и даље понаша као да живи пострауматски синдром земље бившег источног блока, без обзира на то што том блоку никада није припадала. Сада устројство тог блока живи готово цео свет. Разлика је у томе што се не „одлази“ у колхоз, све је колхоз. И сви смо, осим наших суверених, проклето исти у њем“
“ непрестано лобира квислиншки култ. Али зар ико са имало образа сме да пристане на реалност која оволико личи на оно што је пре 70 година створио Хитлер, с правом се пита Милорад Вучелић. Уосталом, у данашњој ЕУропи дижу споменике есесовцима и проглапавају нацизам и комунизам истим, подсећа Мирослав Лазански и наводи један занимљив историјски податак: када је режим Јосипа Броза заменио 1945. режим Анте Павелића, Загрепчани су то звали „преокрет“. Подсећа ли на нешто?
Завршио бих овај преглед коментаром Драгана Вучићевића: „Кад год не знате шта је добро за Србију, кад год имате дилему ко је у праву и кога вам ваља подржати, онда увек урадите супротно од онога што [Ненад] Чанак чини“. Једноставна решења у политици су скоро увек погрешна, али ово је заиста изузетак.
Србији јесте потребан преокрет - али истински, а не лажни који нуде скутоноше Империје. Можда би најправедније и најбоље по нашу душу било да их све пошаљемо у ЕУропство, кад им је већ толико стало до њега. Без повратне карте, дабоме.
Нема коментара:
Постави коментар