„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

недеља, 25. децембар 2011.

Око Соколово #49

Данас се навршава 1267. дана жутократије, а ово је скоро педесето издање „Ока“.

Откако сам почео овај мали експеримент, прескочио сам само две недеље, и то само због путовања и техничких потешкоћа. У почетку сам само наводио занимљиве текстове уз краћи коментар, да би на крају „Око“ прерасло у неку врсту аналога мојим текстовима за Antiwar.com, где су линкови уклопљени у опширнији ауторски коментар. Не само да ми то није била намера када сам почињао рубрику, већ сам установио да такав стил коментарисања захтева много више времена и труда него што сам мислио.

Притом нити једно „Око“ није ни издалека на листи најчитанијих текстова, нити се преноси даље (будући да мало ко воли да преноси линкове, а без линкова „Око“ нема много смисла...), тако да се питам колико ефекта „Око“ уопште има. Оно јесте да је добра вежба за уређивање информативно-политичког магазина, али мимо тога... не знам.

Него, да видимо шта се ове недеље писало по герилским медијима.

Понедељак је био Свети Никола, крсна слава скоро половине Срба. Не знам да ли је слава у кући Мирослава Лазанског протекла баш онако како је описана у тексту, али да је погодио тон и садржај аргумената које чујем где год се окупи више од двоје Срба - јесте.

У ТВ- емисији „Двоугао“, Ђорђе Вукадиновић је показао да може да буде и бритак и јасан. Није тешко претпоставити зашто такав не може да буде и на страницама Жутитике.

Љубиша Милановић, саветник министра здравља, исто тако није имао длаке на језику пред ТВ камерама. Због тога је побрао аплауз у студију и похвале бројних колумниста (нпр. Ратка Дмитровића). У малтене било којој другој земљи би за оно што је он изрекао некоме летела глава - било њему, било именованим појединцима. Ето, Владимир Димитријевић документује шта се десило једном другом човеку, и то не зато што је било шта урадио, него зато што је одбио да се баци метафоричким каменом на човека којег је власт одредила за каменовање.
У случају саветника Милановића се, међутим, није десило ништа. Штавише, жути медији су уредно пренели потпуно другачији садржај Милановићевог ТВ-наступа, правећи се луди.

Вероватно су учили од тзв. међународне заједнице, која се годинама на нашим просторима прави и луда, и глува, и слепа и мутава. Љиљана Смајловић се оправдано пита постоје ли волшебни снимци КФОРа са Јариња и Брњака, на основу којих су хапшени Срби на Космету. И како то да КФОР одједном има снимке када треба хапсити Србе, а никад нема никаквих доказа да сијасет шиптарских злодела почињених за деценију окупације? И зашто би требало да се верује снимцима које КФОР неће да покаже, уместо снимцима које су Срби поставили на интернет, јавно и „миломе Богу приступачно“?

О случају Звонка Веселиновића пише Ана Радмиловић, објашњавајући да то све скупа има веома мало везе са Косовом, а много више везе са марифетлуцима Жутих. Било како било, барикаде на Северу и даље стоје, а Империја, КФОР, ЕУЛЕКС и Тачи су и даље празних шака. Толико о томе, је ли.

Прошле недеље сам спомињао промоцију књиге Николе Врзића о дипломатским депешама које је обелоданио „Викиликс“. На тој промоцији је говорио и Војислав Коштуница, који се том приликом (између осталог) правдао због абдикације на пролеће 2008. Каже, вратио је мандат народу зато што није хтео да саучествује у отимачини Косова. У реду, али онда је имао дужност и обавезу да се против те отимачине бори, а не да државу и народ препусти Жутима.

И Жутократе сада перу биографије. Динкић се прави да није 11 година водио привреду (у пропаст). Ђелић је дао оставку. СПС је једном већ „опрао“ биографију, улазећи у жуту владу. А и председник Борат сад вапи како ето није он крив, него ваљда Милосрдна Ангела. Или можда Деда Мраз. Ђилас-паша београдски се устремио на министра Сунђербоба, а боме и на његовог заштитника Боту лично; хоће да буде калиф уместо калифа, шта ли? Најновије сукобе унутар ДС и њихове могуће последице по Србију објашњава Жељко Цвијановић. У сваком случају, кривац за ову ситуацију итекако постоји, и без обзира колико се сакривао или пресвлачио, то се не сме заборавити, подсећа Весна Веизовић.

Колико год то чудно звучало, требало би да смо захвални Меркеловој што је отворено тражила од својих поклисара оно што су се они годинама трудили да сакрију. Сад је барем јасно, као што каже Драгомир Анђелковић, да је ЕУропска фарса на измаку. Јасно је да условима нема краја, како илуструје (црно)хумореска Игора Ђурића. Ма колико се трудили, Жути не могу да престану да буду Срби. Не умемо, па то је, вели Милорад Вучелић. Од себе се побећи не може.

Истински степен очаја жутократије наговештава се у причи о бојкоту избора, коју Предраг Анђелић исправно идентификује као најновији облик медијске манипулације. Некада су се људи држали у ропству тако што су им се силом наметали погрешни одговори. Онда је постало јасно да је много лакше научити људе да постављају погрешна питања, па ће онда они сами себе држати у ланцима. О томе како избећи замку погрешних питања пише Драгослав Павков. У сваком случају, како каже Оливер Вуловић, стварно је доста игранке са варварима.

А да је о варварима реч потврђују нови закони Ђуканистана, које Игор Јарамаз описује као малтене Нирнбершке, јер се њима систематски обесправљују Срби. Само мислим да је грешка што се стратегија одбране Срба (у мери у којој уопште постоји) гради на концепту „мањинских права“, јер се тако положај легитимног, аутохтоног и државотворног народа препушта новокомпонованим Ђукљанима. Исто као што се инсистирањем на „републици Северно Косово“ напушта српско право на Косово уопште.

За то време, Миљан Премовић износи кратко и јасно образложење за укидање АП Војводине. Ако читаоцима Сокола звуче познато, то је због овога.

Елем, ближи се крај 2011, четврте и надам се последње „жуте године“. Можда тренутно не знамо тачно шта је добро за које треба да се боримо, али смо барем досад више пута упознали зло, и то интимније него што смо икада помишљали да би било могуће. Има народа на свету који никад не дођу у ситуацију да тако јасно спознају зло, него се оно полако увуче у њих и потпуно их распамети, а да га нису ни свесни.

Не знам више, после толико година у туђини, чији су обичај новогодишње жеље. Али ево моје: да се „племе моје“ пробуди из „сна мртвијег“, прогледа и нађе ту златну Истину о којој је писала девојчица коју спомиње Небојша Бакарец; да врати Част, да скине окове са Слободе.

Знам, није мало. Али без тога ће 2012. заиста бити смак света. 

6 коментара:

драгослав павков је рекао...

"У реду, али онда је(Коштуница) имао дужност и обавезу да се против те отимачине бори, а не да државу и народ препусти Жутима."

То је оно што му се замера. Свакоме се може десити да падне, али не може свако да устане безброј пута. Ако овај политичар покуша да "устане" без претходног извињења грађанима и тражења опроштаја за исказани кукавичлук (или ће бити да је ипак реч о освети ситне душе због мале подршке која је хронична бољка његове странке)- мрка капа. Онда ће се десити оно што предвиђају катастрофичари - расплињавање опозиционог потенцијала и превелико 2растурање погодака". Двери су упутиле један апел опозицији на окупљање око преднацрта закона о правима детета, до данас никакве реакције из опозиције нема...Дакле, на потезу је Војислав Коштуница.

Gray Falcon је рекао...

Тачно тако, Драгославе. Сујета политичара и чињеница да се код нас политика води на један феудалан начин (занима ме шта би БРМ рекао на то) су разлог што Империја може да завади па влада. Зато и ургирам да се гласа за идеје, а не за појединце, тј. странке.

Остоја Симетић је рекао...

Ја на пример, радо прочитам Око, тако да за мене има много смисла. Често са Ока одем на препоручене текстове, ево сад ћу баш да прочитам Павкова и Лазанског.

Gray Falcon је рекао...

Хвала на повратној информацији, Остоја. Свако добро!

Bojan је рекао...

Око ми је корисно јер пробира интересантне текстове, пошто немам времена да сваки дан посјећујем гомиле сајтова и читам чланке. Преко Ока имамо и доступан преглед тема које су биле актуелне у седмици, практично за протеклих годину дана - може бити корисно за праћење трендова.
Мени је јасно, а и чини ми се да је очигледно, да објављивање Ока захтјева одређени напор и одрицање за аутора, а можда се вријеме и ресурси утрошени на то могу на ефикаснији/ефективнији начин искористити. Због тога кажем, није лоше имати Око активно, али ако ће његово гашење омогућити да се глобално добије нешто веће, боље, ефективније, онда нека тако буде.

Gray Falcon је рекао...

Нисам ни мислио да укидам "Око", већ да га мало смањим на меру коју сам замислио у почетку - дакле, да сачувам линкове на текстове широм српског контранета, али да притом мало мање коментаришем или се трудим да све укомпонујем у кохерентну целину.

Мада је занимљива та природна еволуција "Ока" од штурих линкова до концептуално заокружених текстова. Често кажем да не треба ићи против себе. Требало би да послушам сопствени савет...