По мени је 2010. била година сазнања. Ако не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг, онда смо у години иза нас постали стручни трагачи за свакојаким зверињем, поготово оним жутога крзна и оштрих ЕУропских зуба. По делима њиховим познали смо их, а када нам ни то није било доста, дошле су депеше „Викиликса" и извештај Дика Мартија. Мада је пожутела штампа највише пажње у том случају обратила на терористичког премијера такозване „Независне државе Косово" (НДК), много се ћутало о чињеници итекако наглашеној у извештају: да су за све то годинама знале обавештајне службе, полиције и владе такозване „међународне заједнице." И изабрале да гледају на другу страну, јер су им Змијуга Хашим и НДК били до те мере важни.
Мислим да је 2010 ван сваке сумње показала ко су и какви су жутократе и невладници који себе сматрају за политичку, културну, медијску и пословну „елиту" Србије. Никаквих сумњи више не треба да буде, нити било какве маске више могу да сакрију о коме и чему се заиста ради.
Али ако некоме још није јасно, да нацртам.
У фебруару се преко немачких медија појавио текст нимало дипломатског демарша тзв. "квинте" (пет земаља спонзора НДК) у којем се изражава фрустрација што њихови "партнери у Београду" не испуњавају обећање да ће одбрана Косова бити искључиво представа за домаћу употребу. Упиру прстом у захтев упућен МСП.
И Жути и странци су одбили да коментаришу демарш - као, то су фантазије - али зар није било тачно како је у њему написано? И онда Викиликс крајем године потврди да је демарш итекако постојао.
То што је МСП урадио у јулу је њима на срамоту, али упркос неким критикама на рачун жутократа и невладника, мислим да је толика доза софизма и лицемерја ипак изнад њиховог нивоа памети и вештине. Свакако да су намерно ишли на варијанту да изгубе, али сумњам да су баш знали како ће то све да се заврши.
Међутим, апсолутни скандал са резолуцијом понуђеном Генералној скупштини се може стопроцентно ставити на терет Врховном Жутнику. И првобитни текст је био слаб, туњав и метиљав, бедно помирљив и непринципијелан - али завршна верзија, која је написана у Бриселу а да је није парафирала ни влада ни Скупштина, била је чиста срамота, капитулација и (још једна) издаја.
Кад смо већ код резолуција које су написане негде другде, хајде да споменемо и лажљиву декларацију о Сребреници, коју су као своје чедо својатали и Јелко Кацин и Ахмет Даутолу, али и Истанбулску декларацију, коју је очито срочио овај потоњи. Кацин се још дичио и да је одговоран за октобарску „Параду поноса", а остаће упамћен и по шовинистичкој фарси од коментара на српску победу у Дејвис купу. Али, о Кацину нема шта даље да се прича, док нам фасцинантних открића о Врховном Жутнику још преостаје!
Када је за време светског фудбалског првенства Србија победила Немачку (што је била отприлике једина светла тачка мундијалског наступа), у шали сам рекао да треба очекивати Ботино извињење Ангели Меркел, да Немци случајно не замере и отежају ЕУропске интеграције. Нисам једини коме је то пало на памет - неко је тај дан пустио лажну вест о Тадићевом извињењу Немцима. Најцрње од свега је што је маса света у ту вест поверовала. Баш као и у ону, једнако фиктивну, о извињењу Французима...
Када је у марту у Лондону ухапшен ратни лидер Б-Х муслимана Ејуп Ганић, на тренутак се чинило да ће истина о масакру у Добровољачкој ипак избити на светло дана. На крају је енглески судија ослободио Ганића и од речи до речи прихватио аргумент његових сарајевских бранилаца да је све то била политичка ујдурма Београда, потерница in mala fide. Жутоград не само да није демантовао тај скандалозан навод, већ га је потврдио одустајањем од жалбе. Скупо им, рекоше.
Сву дубину своје моралне беде показали су 10. октобра, када је пар стотина професионалних активиста, политичара и дипломата Империје (да се зна за чији рачун је то организовано, је ли) тријумфално промарширало испражњеним улицама Београда, док је пет хиљада полицајаца држало кордон. Оне са друге стране кордона, њих шест и кусур хиљада, жутократе су назвале „хулиганима". Али када вас глаш држава не само да не слуша, већ сваким даном намерно и са садистичким уживањем гази, не може да очекује да се против тога побуните писмима редакцији Жутитике, Ж92 или Жутаника. Али и та „парада," као и резолуција о Сребреници, као и резолуција у УН, као и декларација у Истанбулу и фарса од процеса Ганићу, опет је била наређење извана, које су жутократе беспоговорно и са садистичким задовољством извршиле.
Последња кап у чаши дошла је по објављивању Мартијевог извештаја о врховном крволоку такозване независне државе Косов. Уместо да каже да нема никакву намеру да преговара са мафијашем, терористом, убицом и „монструмом" (како га је назвао један британски лист), Врховни Жутник просто трчи да изјави како је Хашим Тачи „легитимни представник албанског народа" и како ће с њим врло радо сести за сто. Не дај Боже да му том приликом Змија понуди хладне нареске... овај ће још да их похвали, да не увреди домаћина!
Просто је невероватно да неко може бити до те мере глуп, до те мере зао, до те мере послушан, до те мере штеточина као што је то Борис Тадић. Ако он ради то што ради својевољно, онда се ради о феномену медицине. Ако не ради, онда остаје питање како га контролишу? Да ли то има чип у глави, па је заиста теледиригован, или су у питању враџбине из света Харија Потера?
Било како било, са тако жутим председником, жутом владом и жутим медијима, Србија је данас једна велика Жута Кућа, где се целом једном народу наживо ваде срце, душа, јетра, бубрези... Знате, стигло као последњи услов за ЕУропу, а ЕУропство нема алтернативу. Рек'о Тадић.
Нема коментара:
Постави коментар