„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 28. јануар 2012.

Крв, мед и подвала

детаљ са постера „У земљи крви и меда“
У земљи крви и меда
Добро је питање поставио Стефан Каргановић пре неки дан: зашто је Србима толико стало до редитељског првенца Анћелине Жоли?

Јесмо ли стварно толико искомплексирани да нам је стало шта нека тамо надобудна глумица мисли о нама? Зашто нам баш сад то толико смета, после дводеценијске сатанизације и док у Београду на власти седи режим који свакодневно Србе и Србију много горе блати и кињи (а о пљачкању и саучесништву у убијању да сад и не говоримо)?

Мислим, и треба да смета - али исто тако треба да имамо осећаја за меру. Значи, да схватимо где се „У земљи крви и меда“ уклапа у општу структуру сатанизације Срба, и како се томе можемо најефикасније супротставити, тако да ем има учинка, ем да на то не потрошимо превише времена и труда који су потребнији на другим местима.

Хајде прво да сагледамо чињенице. У филму се Срби приказују као злотвори мотивисани расизмом и мржњом, а Муслимани као њихове племените и невине жртве. Сценарио је писан на основу медијске фантазије о рату у БиХ који су ономад пласирали западни медији, док је сценографија преузета из Спилбергових ратних филмова. Коштао је 13 милиона долара, а није зарадио ни 2% од тога; америчку кино-публику просто не занима Анђелинина садо-мазо фантазија о Босни. Критичари га универзално не подносе; чак и они који се слажу са фантазијом нису одушевљени стилом и техником. Изостале су и награде: филма нема ни међу добитницима „Златног глобуса“, ни међу кандидатима за „Оскара“. По свим мерилима Холивуда, „У земљи крви и меда“ није неуспех, већ прави фијаско.

Каргановић у свом тексту прави поређење са одсуством шиптарске реакције на акциони трилер „Отета“ (Taken) од пре три године, иако се у њему сасвим реалистично представља албанска секс-мафија. Да су ишта рекли, оправдано би им се поставило питање: „А шта ту није тачно?“ Још је „Отета“ био хит, који је зарадио близу триста милиона долара, а гледало га је и старо и младо, и мушкарци и жене... Дакле, редак погодак филмске индустрије. И не само да се однос Америке према Шиптарима није променио, већ је баш у време појаве тог филма проглашена „Независна држава Косовија“.

Зато ми је било сумњиво што су медији у Србији - који се иначе просто такмиче у пљувању Срба - одједном почели хајку на Жоли и њен јад од филма. Неће бити да то чине из новооткривеног родољубља. Али нисам повезао све ове нити док се потом није дигла прашина око србомрзачког лупетања о „цивилизацијском искораку“ оног савјетника што је умислио да је писац. Па једни вичу „слобода говора“, други вичу „говор мржње“, а цела представа личи, како вели Жељко Цвијановић, на трку паса у Пекаму.

Данас Жоли преко свог агента поручује да није позивала на укидање РС и да није тачна оптужба да се у њеном филму спомиње број од 300.000 жртава у БиХ. Брзом претрагом може се установити да је извор тих информација таблоид Курир, који је цитирао изјаву функционера Савеза логораша РС Обрада Бубића да се спрема позив на укидање РС (!). На то су се надовезале Вести, које су још навеле да су саветници на сценарију били Ричард Холбрук и Весли Кларк. Ово за Кларка још и верујем (објашњава лош квалитет сценарија), док код Холбрука не можемо да проверимо, осим ако неко нема његов број у паклу. Све у свему, кренула је хистерија, док је упозорење власти РС („Не можемо коментарисати оно што се није десило“) остало непримећено.

Сад посложите коцкице. Месец дана после премијере филма који је доживео фијаско и код публике и код критичара, креће хајка на фиктивну изјаву режисерке. (Дез)информацију из жутих медија спремно преузимају „герилци“, јер се једини и баве борбом против србомржње. Онда Анђа каже: „Али ово није истина, мене су сироту оклеветали“. И тако испадне да је у ствари она жртва злих, хистеричних, параноичних Срба који њен, бива, племенити и добронамерни филм клевећу и пањкају. Што је, дабоме, најбоља могућа реклама за филм у којем се Срби приказују као злотвори мотивисани мржњом и паранојом. Па још према женама: Ајли у филму, Анђи у збиљи. К'о нацртано. Можда зато што јесте?

Људи који воде Империју (међу које спада и Анђин CFR, тј. Савет за иностране послове) живе у једној виртуелној стварности, убеђени да њихове фантазије могу да обликују свет. Проблем је што се то некада заиста и деси, односно што је невероватно једноставно изманипулисати перцепције људи ако су већ склони да у нешто поверују. Ако мислите да то не могу да ураде нама, шта је са 5. октобром? Већу превару тешко да је ико „попио“ у последње време, а ми се од ње чак нисмо ни отрезнили.

Све то скупа дабоме не значи да сад треба да шаљемо децу у биоскопе да гледају „У земљи крви и меда“ о трошку државе, као што жутократе хоће да ураде са „Парадом“ (документи који на то указују стварно изгледају аутентично). Али значи да не треба да реагујемо хистерично, јер тиме изгледа пристајемо да будемо статисти у једном другом, озбиљнијем филму, али са ништа мање србомрзачким сценариом.

Прави одговор на ово „суморно смарање“ од филма (како је Анђино остварење надахнуто описао један критичар) био би: „А ко је то Анђелина Жоли, и зашто да нас је брига шта она о нама прича?“ Тако ће још један наручени филм о злим Србима заслужено да пропадне на биоскопској каси. А енергија потрошена на дреку о њему, уместо да је пропагандисти Империје искористе против нас, може да се усмери на борбу против далеко већих штеточина од холивудских - оних у Жутограду.

понедељак, 23. јануар 2012.

Капетане, капетане

(Блог Револуција, 23. јануар 2012)

Велика путничка крстарица „Costa Concordia“ ударила је у петак, 13. јануара на спруд поред талијанске обале и преврнула се (видети илустрацију). Најмање 12 путника је страдало (мада је скоро три хиљаде путника и чланова посаде спашено), а кривица за инцидент бачена је на капетана Конкордије, Франческа Скетина (Francesco Schettino). Да ли оправдано? То још не знамо, али је инцидент послужио као повод Алу Луису, блогеру Волстрит журнала, да се осврне на разне „капетане“ чији је учинак био далеко гори од Скетиновог...

Капетане, ој капетане
(Волстрит журнал блог, 22. јануар 2012)

Нисмо фер према Франческу Скетину, којег већ зову „Капетан кукавица“. Његов учинак није много гори од многих других кормилара.

Оно јесте да је насукао крстарицу од 450 милиона долара и да су при томе изгубљени животи, али то је био несрећан случај. Силни капетани су храбро пловили опасним водама и насукали своје лађе на стене. И исто тако су се оклизнули на палуби и упали у чамце за спасавање, остављајући путнике и посаду да се подаве. Читате о томе већ деценијама.

„Капетан“ Џефри Скилинг је напустио брод да би провео више времена са породицом, да би за пар месеци Enron потонуо. И он је тада рекао да се радило о несрећном случају.

Берни Еберс је изјавио да нема појма како су лажирани обрачуни завршили у бродском дневнику. Као капетан WorldCom-а, имао је преча посла него да се бави рачуноводством.

Денис Козловски је волео талијанска острва исто колико и Скетино, па је потрошио 2 милиона долара које је опљачкао од акционара Tyco International да својој жени организује рођендан на Сардинији.

Ричард Фулд је упловио Lehman Brothers у мочварни залив токсичног дуга и ту ударио у стену. Каже, није је било на његовим картама.

Џими Кејн је наводно пушио траву и картао док је тонуо Bear Stearns.

Џон Тејн се добро побринуо за посаду Merrill Lynch, поделивши им бонусе у износу од 3,62 милијарде долара, док му се фирма насукала на (спруд) Bank of America.

Анђело Мозило је одбио да потоне са својим бродом. Уновчио је 200 милиона долара у акцијама пре него што се преврнуо Countrywide Financial, оставивши олупину акционарима.

Берни Медоф је имао чудан начин финансирања својих јахти. Чак је једну назвао „Бик“ (игра речи на енглеском: bull је пристојнији начин да се каже bullshit, односно жестока лаж - прим. прев.). Лаковерни су мислили да се ради о симболу растућег тржишта...

Ален Станфорд, други по реду светски преварант после Медофа, ове недеље треба да изађе пред суд. Својом оф-шор банковном империјом, Stanford Financial, окупирао је острвску државу Антигву. Неки су га чак звали „Карипски гусар“.

Тони Хејворд је учестовао у регати док је бушотина његовог BP пуштала нафту у Мексички залив. Попут осталих осрамоћених капетана, рекао је: „Хоћу да имам стари живот“.

Данијел Мад, капетан Fannie Mae и Ричард Сајрон, капетан Freddie Mac, претоварили су своје теретњаке безвредним хипотекама. Нису ни морали да ударају у стене, потонули су сами од себе.

Џон Корзин је потопио MF Global толико дубоко да још не могу да нађу све делове брода. Ни у Бермудском троуглу није могуће да тајанствено нестане 1,2 милијарде долара улога...

Капетан Бен Бернанке је поринуо QE1 и QE2, а ускоро ће да крсти и QE3 у флоти Федералне Резерве. Намерава да овим програмима куповине меница спасе све бродоломце на финансијским морима.

За разлику од наведених капетана, Скетино није све ризиковао у саможивом покушају да се беспризорно обогати. Вероватно није чак био ни пијан, попут капетана несрећног танкера Exxon Valdez. Само је хтео да развесели путнике проласком поред лепог острва.

Потом је урадио исто оно што сваки капетан уради у незамисливој кризи. Открио је да баш није толико неустрашив као што је мислио. Почео је да паничи, оклизнуо се и некако завршио у чамцу за спасавање. Вероватно сад жели да није. Али бар није скочио са златним падобраном...

(исправљено 30.1. - како напомиње колега Вештац, капетаново име се изговара „Скетино“)

недеља, 22. јануар 2012.

Луди ген, или криза идентитета

Средином децембра, по повратку с путовања, пао ми је за око нови блог: The Serbian Roundup (преведено отприлике, Српски преглед). Својим концизним и прецизним коментарима о темама од значаја, аутор овог блога (Србо) је за кратко време постао значајно појачање на дугом и тешком борбом измореном англофонском медијском фронту.

Текст у прилогу је адаптација коментара од пре неки дан, а који се дотиче једне специфичне мане у карактеру Срба – теме о којој сам већ писао, али која итекако завређује даљу пажњу.

Губитак сопства
„Луди ген“ или Криза идентитета
Пише: Србо

Имам пријатеља који обичава да каже како Срби посједују неки „луди ген“ који нам онемогућава да правилно резонујемо, да градимо здраворазумски поглед на свијет и да се руководимо својим колективним интересима у размјени са тим свијетом. Чуо сам Дејана Лучића, српског писца, како тврди да српски мозак не саобраћа на истој фреквенцији као мозак припадника западноевропских народа. Професор Смиља Аврамов је искористила израз „разборитост“ да опише шта нама као члановима заједнице – као и самој заједници – недостаје у друштвено-политичком опхођењу.

Заиста, расправа два Србина се често претвори у размјену промашених поенти, једностраних изјава тешких за усклађивање и схватање у оквирима вођене расправе, непотребно тражење длаке у јајету, небулозне и беспредметне тврдње, лутање у мистификације, погрешна историјска тумачења, бркање баба и жаба, етикетирање, жигосање и дисквалификацију саговорника или предмета у расправи, неутемељених оптужби и, на крају, директног блаћења и изругивања. Не говорим ја о расправи два Србина супротстављених идеологија. Напротив, расправе оваквог типа се често распламсају и између Срба који себе сматрају националистима или патриотима. Ја нећу да кажем да и ја нисам крив за учествовање у сличним расправама, али се бар трудим да их избјегнем кад им препознам потенцијал.

Нећу ја сада да лијепим на сопствени народ неке злонамјерне психијатријске дијагнозе, нити ћу се претварати да имам потребну стручност и умне способности да ја сад ту вршим неке психолошке или социолошке анализе српског народа и његових прикључака и отпадака. Ипак, боли та очигледност да је српска прошлост – пуна крвавих сукоба и страшних људских губитака и жртава, вјерских и идеолошких наметања и испирања мозга, замјене идентитета и теза о идентитету, сакаћења, распарчавања и других тјелесних и душевних траума каквих историја није нанијела можда ниједног другом народу – створила крајњу збуњеност у српском колективном уму.

Та збуњеност, дезоријентисаност, преклопљеност и промјењивост друштвено-идеолошких образаца, углавном наметнутих споља, од чинилаца страних српској органској природи који су је потисли и обезвриједили и која једва може да се препозна у својој суштини, довела је до немоћи те исте органске суштине да се поново наметне народу као опредјељење, чак и кад успије с времена на вријеме да провуче главу кроз гомиле препредених идеолога са њиховим агресивним догмама које су и разориле српски народни дух до непрепознатљивости.

Обезглављено и остављено без вођства – јер су се његове органске елите саможртвовале ради површних стремљења и ласкања наметнутим трендовима и догмама везаних за те трендове – Српство је дозволило страним и лукаво непријатељским службама да му се увуку у поре, под плаштом револуционарне динамике, осавремењивања или глобализма, и да замијене наше органске, аутентичне тежње, његоване и јачане вијековима. Орјентири српског колективног усмјеравања и стремљења су помјерени изван оквира Српства, на туђа мјеста, на координате туђе по поријеклу и особеностима. Дали смо се збунити шареним нискама заваравајућих и пролијећућих туђих замисли које су нас постепено огољеле и гурнуле у запећак особености и тежње органски и суштински наше. Други су нам рекли шта смо и шта треба да будемо, а шта хоћемо и шта нам треба. Кренули смо у потрагу за нашом путањом пратећи звијезде туђом руком насликане на нашим небесима.

Тјелесно и душевно мучење кроз које је Српство пролазило у различитим раздобљима прошлости, посебно кроз двадесети вијек, оставило нас је са изгубљеним и несигурним осјећајем сопства. Новонаметнути идентитети, као југословенство или комунизам, дјелимично или потпуно су замијенили Српство као оквир особености и посебности Срба. Прије тога, насилна и добровољна превјеравања на ислам и католичанство поплочали су пут томе да сама могућност замјене идентитета, заснована на материјалној или политичкој погодности, постане здраворазумска опција. Ово крњење српске народне особености и мутирајући облик Српства учинили су нас све рањивијим према настављеним и појачаним удруженим напорима да се Српство даље збуни и дезоријентише у сврху даљег распарчавања.

Не можемо бранити нешто чије потребе за заштитом нисмо свјесни. Сопство је и основно и врховно лично и колективно право, а и обавеза, и изгубити свијест о сопству и разборитост у његовој одбрани, његовању и напредовању значи стати на танак лед самог постојања и недвосмислено, а несвјесно кренути ка пропасти.

Учестали ударци по глави морају оставити тјелесне ране и душевне посљедице. Код појединаца, али и код група, таква дејства изазивају дезоријентацију, а дезоријентисани пипају око себе тражећи било чију руку која се нуди да их води. Срби су данас таква група. Било чија испружена рука може нас одвести било гдје, напријед или у застрањење, али само своју руку нећемо напипати. Ми смо као савремени потрошач који не зна шта му стварно треба, него купује чисто јер се нешто продаје и добро рекламира.

Срби морају почети да се окрећу себи, да обнове градиво о себи, о томе ко су, како су настали и у које токове се најбоље уклапају, такви какви су. Морамо да идентификујемо наше посједе, да их скупимо и да их носимо кући. Као први корак ка реоријентацији морамо да постанемо свјесни дезоријентисаности и да усљед тог сазнања престанемо да пипамо унаоколо, тражећи понуђену руку странца.

Морамо почети просијавати, провјеравати и каналисати то шаренило идеја и утицаја бачених пут нас да нас збуне, подијеле и натјерају да изгубимо себе. Само разборити и доносећи разумне одлуке, засноване на заједничком осјећају сопства и вођене заједничком себичношћу, инстинктивном и логичном, Срби могу да се реоријентишу ка својој органској особености и унутрашњем свјетионику. Морамо себе провести кроз терапију, рехабилитацију, једну катарзу без које, бојим се, оживљавање српског народног духа неопходног за сам опстанак граничи са немогућом мисијом.

среда, 18. јануар 2012.

Ћирилица

ћирилична тастатура
Ђирилица на тастатури
Три занимљива текста освануше недавно на НСПМ: један на Бадње вече, један пред нову годину, а један јуче. Прво је Василије Клефтакис понудио студију о систематском затирању ћирилице, са све табелама и графиконима. Онда је Никола Танасић прокоментарисао један заиста глуп (али и зао) текст Жутитике о српском писму. На крају је причу о ћирилици заокружио одличан есеј Александра Ђикића.

Дилема, у ствари, и не постоји. Ћирилица је оригинално српско писмо, створено за потребе овог народа и његовог језика. Можемо да расправљамо до које мере је Вукова реформа отуђила савремени српски језик и правопис од својих историјских корена и братских језика попут руског, али ваљда је неспорно да је и Вукова ћирилица аутентичнија од некаквог римског писма са накалемљеним квачицама?

За очување ћирилице, односно супротстављање пројекту расрбљавања чији је саставни део наметање гајевице, није потребна никаква државна репресија, никакво судско кажњавање, забране, и слично. Довољно је само да се свесно чини напор да се пише сопственим језиком и писмом, а да се према онима који то не чине примене мере друштвеног остракизма, од пријатељског савета, преко подсмеха, па све до бојкота.

То, дабоме, неће имати неког великог ефекта на kulturkämpfer-e из невладничко-жутократских редова, који латинишу из политичких и идеолошких разлога -али њих свакако морамо да се решимо како би физички опстали, тако да је њихов став према ћирилици небитан. Што се трговаца тиче, најбоља мотивација је профит: када они који користе гајевицу примете да због тога губе промет, видећете колико ће брзо да је напусте. Не каже бадава народ: „Пара врти где бургија неће“. Не односи се та изрека само на мито...

На крају, највећи савезник ће нам бити технологија. Баш ти мобилни телефони и компјутери, за које злобно-будаласта новинарка тврди да нису исплативи на ћирилици. Како? Просто. Водећи светски произвођачи софтвера нису добили допис од Невладе Жутије да све има да буде на кусој латиници, већ у оквиру сваког оперативног система постоји уграђена опција за „српски - ћирилица“. Гугл сваку страницу на гајевици идентификује као Croatian, док све писано на српској ћирилици лепо идентификује као Serbian. Па ко хоће да се сматра Croatian нека пише гајевицом.

СМС и мобилне телефоне са физичким тастатурама увелико замењују „паметни телефони“ са виртуелним и програми за дуже поруке. И што је најлепше, сви ти програми имају аутокоректор за енглески (будући да енглески има глупа и конфузна правописна правила, па англофони често погрешно напишу речи), који све писано кусом латиницом преврћу у (по њима) исправан енглески. Будући да постоје виртуелне тастатуре на српској ћирилици, и да текст писан на њима неће да масакрира енглески аутокоректор, упитајте се колико ће брзо „текстери“ да почну да пишу на српском, из чисте фрустрације?

Знам да је иронија што управо Империја нуди технолошко решење за супротстављање сопственом пројекту „културног чишћења“ Срба, али тако иначе функционише Божија правда.

субота, 7. јануар 2012.

Христос се роди!

Рождество Христово

„Озбиљан изазов нашег времена угрожава саму душу човекову, тражећи да затре морални смисао који је у наше душе усадио Бог. Данас људе покушавају да убеде да су они - и само они - мера истине, да свако има своју истину, и да свак за себе дефинише шта је добро а шта зло. Божанску истину, па на основу тога и разлику између добра и зла, покушавају да замене моралним релативитетом и апатијом која уништава душе људи, лишавајући их вечног живота. Ако природне катастрофе и војне операције руше спољне структуре живота, морални релативизам урушава савест човекову, чини га духовним инвалидом, искривљује Божански закон постојања и квари  однос са Створитељем.“

(из Божићне посланице Патријарха московског и сверуског Кирила)

Мир Божији - Христос се роди!

субота, 31. децембар 2011.

Преломна година

Још крајем 2010. је многима постало јасно да је од Србије направљена једна велика Жута Кућа, где се у име безалтернативног ЕУропства врше наокрутнија мучења и експерименти in vivo из друштвеног инжињеринга. Сада, на крају 2011, знамо и резултат ескперимента: потпуни неуспех.

У години на измаку, Жутократија је из дана у дан срљала из пораза у пораз. Ништа јој није ишло на руку. Јесу ухапсили Младића и Хаџића, и уредно их испоручили Инквизицији да ова попуни албум - да би онда стигли нови услови. Ставивши све на карту фамозне кандидатуре за чекање на претсобље за преговоре о договорима...  остали су празних шака. 

Два су процеса одговорна за почетак краја жутократије.  Прво, сама Србија се побунила и почела да манифестује незадовољство режимом, на све могуће начине. Искра је можда био 10-10-10, али било је само питање времена када ће потлачени открити да и они калашњиков за борбу имају. Ово је била година герилских медија, од интернет-магазина до фејсбука и твитера. На то су онда дошли догађаји покренути извана, који су изнудили реакцију народа и покренули малтене Трећи српски устанак.

Суочена са економском кризом, Империја је преусмерила ресурсе на рат путем револуције. Модел испробан у Србији примењен је ове године на Тунис, Египат, Сирију, ево и Русију (са мањим или већим успехом, је ли). Није се радило ни о каквом „арапском пролећу“ демократије и људских права, већ о чистом манипулисању побуњеног народа. У Бахреину, где је база америчке 5. флоте, побуна је крваво угушена, а у Либији је Империја војно интервенисала на страни „побуњеника“. Само, пошто су војни ресурси протраћени на инвазију и окупацију Ирака (која је званично окончана тек пре неки дан) и изградњу демократије у Авганистану, сламање отпора у Либији трајало је неколико месеци. Рат се завршио тек физичком ликвидацијом пуковника Гадафија.

С друге стране, криза у Европи је скинула многе маске. Тако су Немци, поставши де факто владари ЕУ, престали да осећају потребу да се праве фини. Нити је Меркелова Хитлер, нити је Вестервеле Рибентроп, дабоме - али је политика коју примењују према Србији суштински иста.

То се најбоље видело по догађајима на окупираном југу, где је самопроглашена „република Косовија“ покушала да затре преостале Србе успостављањем границе на северу. Упркос безусловној подршци Вашингтона и Берлина, Тачијев план заокруживања „Косове“ доживео је потпуну пропаст. Срби не само да нису тихо прихватили нестанак, како је ономад маштао тренутни шеф ЕУЛЕКСа, већ су поставили барикаде и блокирали Тачијеве „царинике“ и њихове немачке оклопнике. Пала је и крв, неколико пута, али барикаде су остале - пркосећи не само насиљу Империје, већ и организованој издаји жутократа.

Тачијева авантура је, дакле, изазвала отворени отпор Срба на Косову. А барикаде су онда уништиле сваки привид легитимитета власти у Београду, показавши како отпор може да буде итекако успешан, а подаништво и понижење имају алтернативу.

То можда на први поглед изгледа парадоксално, али у ствари има смисла: управо је силна злоба Империје и њених послушника - квислиншког култа жутократа и невладника - помрсила конце пројекту преумљавања и кречења Срба у жуто. Подршка Тачију, инсистирање на Паради, хашки циркус, кандидатура - у свакој прилици се показала апсолутна беда Боратовог режима, тако да ни његови спин-мајстори нису могли да сакрију.

Слепи понос и сујета Вашингтона и Берлина довела је до тога да је њихова полуга у Београду пукла пре него што је могла да помери Србију на жељено место. Чак и да имају чиме да наставе своју политику, ускоро ће и једни и други имати преча посла него да се баве Србима. А Србија полако али сигурно открива да решење није унутар фиктивне кутије, већ изван ње.

Честитам вам онда нову 2012, по Миланковићевом календару, са жељом да дочекамо крај жутила и почетак слободе. 

Живели!

понедељак, 26. децембар 2011.

Излазак из лажног оквира

Погледајте ову слику. Имате девет тачкица, у три реда по три. Задатак вам је да покушате да их све повежете оловком. Изазов је то што имате на располагању само четири линије, и не смете да подигнете оловку. Велика већина људи, суочена са проблемом, добије резултат сличан овом:
Колико год се трудили, не могу боље. На крају кажу да је проблем нерешив. Просто је немогуће да се девет тачкица повеже са четири линије. Осим ако није: 
Како сад ово? Па зар је било дозвољено да се изађе из квадрата који су чиниле тачкице? Дабоме да јесте - приметићете да се у самом питању нигде не спомиње никакав квадрат, већ је једино ограничење број линија. Тачно је да тачкице чине квадрат, али он у овом случају уопште није битан! Људи који су закључили да је проблем нерешив су напросто претпоставили да решење мора да се налази унутар квадрата. Управо та претпоставка им је онемогућила да дођу до решења. 

По „кутији“ коју чини девет тачкица настала је синтагма „мислите ван кутије“ (think outside the box), односно ван непостојећег, грешком претпостављеног оквира. Е, на тај оквир ме подсећају дискусије о политичким опцијама у Србији, односно размишљања по питању „за кога гласати“ на изборима који би требало да се одрже на пролеће. 

У прошлонедељном „Оку“ сам успутно споменуо неколико текстова који су се бавили баш том тематиком. У сваком се полази од претпоставке да су истраживања јавног мнења чији се резултати у последње време објављују по жутој штампи колико-толико аутентични и реално представљају ситуацију. Ту ми на памет пада још једна америчка пословица: „Имате малу лаж, велику лаж, и статистику“. Резултати анкете умногоме зависе од одабира узорка и квалитета постављених питања. А и у једном и у другом случају појављује се проблем задатог оквира.

Хајде да се осврнемо на чувено истраживање НСПМ са почетка новембра. На узорку од само  1200 (!) људи чак 21% не би изашло на изборе, а од оних који би изашли 36% није се изјаснило ни за једну од понуђених политичких опција! Чак 28% не би гласало у другом кругу избора, ако би се бирало између Тадића и Николића, а огромних 43% мисли да постоји простор за нову политичку снагу. 

Просто је шокантно да ама баш нико није приметио ове чињенице, већ се сви воде претпоставком да је решење српског ребуса унутар оквира омеђеног именима БоТа и ТоНи. 

Добро де, али шта да се уради у овако касној фази? Постојеће странке имају на располагању што ресурсе власти, што инфраструктуру и организацију које су баштиниле или преотеле. И опет: „да, али није битно“. Морално увек побеђује материјално, идеја побеђује силу - јер сила не траје вечно, а идеја се не може убити. Инфраструктура, новац, организација, све су то корисне и пожељне ствари, али на крају дана ипак одлучује идеја. Побеђује онај ко најјаче верује у свој циљ (ма какав тај циљ био, нажалост). Ако се на изборе буде ишло са штипаљком на носу, да се гласа за мање зло, онда немојте бити изненађени ако вам и после тога живот буде лош. И мање зло је на крају ипак - зло. 

Није довољно само знати шта и кога нећете. Нити је довољно знати кога хоћете. Потребно је знати и шта хоћете, да би могли за то да се борите. Баш тиме се бави недавни текст Драгослава Павкова, који топло препоручујем. Слагали се с Павковом или не, ово што је написано тера на размишљање. 

Иако је уобичајено да политичари у предизборним кампањама користе хиперболе и најављују смак света ако не победе они већ њихови супарници, није претерано рећи да Србија још један мандат овакве власти не би преживела. Жутократија је објективно издајнички режим без премца у свету, који је за само четири године до те мере ојадио земљу да је довео народ до ивице физичког опстанка. Ако не верујете, погледајте резултате пописа. То не само да није био случај са „злим тиранином“ Милошевићем, већ ни после стравичних страдања у 1. и 2. светском рату. Када се има на уму да од 5. октобра наовамо у ствари постоји континуитет унутрашње политике (именом и презименом: Млађан Динкић), као и аксиом да проблеме не могу решити људи који су одговорни за њихов настанак, онда је јасно да нити једна од странака устоличених експерименталним пучем Империје не може да Србију изведе из постојеће ситуације.

Ту је, успут буди речено, и одговор на питање зашто Србија није на улици. Широм света се ове 2011.  на улицу излазило и за далеко мање, а Србија је остала код куће. Можда зато што је народ ипак свестан те стравичне преваре у којој је ономад учествовао, па неће да пружи шансу ни домаћим манипулаторима ни Империји да га поново превари?  

Да се разумемо, демократија је прецењена. Империја је од ње направила некакву свету тајну, а онда је отровала путир „обојеним револуцијама“, где се смотре невладника представљају као „догађање народа“. На исти начин се прави фетиш од избора, али само ако на њима победи „демократска“ (тј. пожељна) опција. А када се то не деси, избори се или оспоравају или се прибегава пост-изборним преварама. Све смо то већ видели и на сопственој кожи осетили.

Да ли је то аргумент против изласка на изборе? Нипошто. То је само аргумент да се буде спреман на све, јер се Империја и њени агенти ама баш ничега не стиде. Значи, изађите на изборе, али гласајте не за мање зло, или за некога ко би могао да победи, већ за нешто у шта верујете и за некога ко би требало да победи, због идеја за које се залаже. Ако вас упркос томе поново преваре и на власт доведу неку ЕУропску или атлантску химеру, то само значи да више нисте обавезни да играте по њиховим правилима. Нисте, у ствари, никада ни били. Њихова правила (која се мењају како и кад им одговара) су попут оног оквира са почетка текста: само претпоставка у вашим главама. Ако морате да питате којим правилима би требало да се руководите, онда ћу да вас упутим на Свето Писмо. Да не тражите хлеба преко погаче.

Уместо закључка, понудићу ове Његошеве речи: 

„Треба служит чести и имену. 
нека буде борба непрестана, 
нека буде што бити не може - 
нек ад прождре, покоси сатана! 
На гробљу ће изнићи цвијеће 
за далеко неко покољење“.
(Горски Вијенац)

недеља, 25. децембар 2011.

Око Соколово #49

Данас се навршава 1267. дана жутократије, а ово је скоро педесето издање „Ока“.

Откако сам почео овај мали експеримент, прескочио сам само две недеље, и то само због путовања и техничких потешкоћа. У почетку сам само наводио занимљиве текстове уз краћи коментар, да би на крају „Око“ прерасло у неку врсту аналога мојим текстовима за Antiwar.com, где су линкови уклопљени у опширнији ауторски коментар. Не само да ми то није била намера када сам почињао рубрику, већ сам установио да такав стил коментарисања захтева много више времена и труда него што сам мислио.

Притом нити једно „Око“ није ни издалека на листи најчитанијих текстова, нити се преноси даље (будући да мало ко воли да преноси линкове, а без линкова „Око“ нема много смисла...), тако да се питам колико ефекта „Око“ уопште има. Оно јесте да је добра вежба за уређивање информативно-политичког магазина, али мимо тога... не знам.

Него, да видимо шта се ове недеље писало по герилским медијима.

Понедељак је био Свети Никола, крсна слава скоро половине Срба. Не знам да ли је слава у кући Мирослава Лазанског протекла баш онако како је описана у тексту, али да је погодио тон и садржај аргумената које чујем где год се окупи више од двоје Срба - јесте.

У ТВ- емисији „Двоугао“, Ђорђе Вукадиновић је показао да може да буде и бритак и јасан. Није тешко претпоставити зашто такав не може да буде и на страницама Жутитике.

Љубиша Милановић, саветник министра здравља, исто тако није имао длаке на језику пред ТВ камерама. Због тога је побрао аплауз у студију и похвале бројних колумниста (нпр. Ратка Дмитровића). У малтене било којој другој земљи би за оно што је он изрекао некоме летела глава - било њему, било именованим појединцима. Ето, Владимир Димитријевић документује шта се десило једном другом човеку, и то не зато што је било шта урадио, него зато што је одбио да се баци метафоричким каменом на човека којег је власт одредила за каменовање.
У случају саветника Милановића се, међутим, није десило ништа. Штавише, жути медији су уредно пренели потпуно другачији садржај Милановићевог ТВ-наступа, правећи се луди.

Вероватно су учили од тзв. међународне заједнице, која се годинама на нашим просторима прави и луда, и глува, и слепа и мутава. Љиљана Смајловић се оправдано пита постоје ли волшебни снимци КФОРа са Јариња и Брњака, на основу којих су хапшени Срби на Космету. И како то да КФОР одједном има снимке када треба хапсити Србе, а никад нема никаквих доказа да сијасет шиптарских злодела почињених за деценију окупације? И зашто би требало да се верује снимцима које КФОР неће да покаже, уместо снимцима које су Срби поставили на интернет, јавно и „миломе Богу приступачно“?

О случају Звонка Веселиновића пише Ана Радмиловић, објашњавајући да то све скупа има веома мало везе са Косовом, а много више везе са марифетлуцима Жутих. Било како било, барикаде на Северу и даље стоје, а Империја, КФОР, ЕУЛЕКС и Тачи су и даље празних шака. Толико о томе, је ли.

Прошле недеље сам спомињао промоцију књиге Николе Врзића о дипломатским депешама које је обелоданио „Викиликс“. На тој промоцији је говорио и Војислав Коштуница, који се том приликом (између осталог) правдао због абдикације на пролеће 2008. Каже, вратио је мандат народу зато што није хтео да саучествује у отимачини Косова. У реду, али онда је имао дужност и обавезу да се против те отимачине бори, а не да државу и народ препусти Жутима.

И Жутократе сада перу биографије. Динкић се прави да није 11 година водио привреду (у пропаст). Ђелић је дао оставку. СПС је једном већ „опрао“ биографију, улазећи у жуту владу. А и председник Борат сад вапи како ето није он крив, него ваљда Милосрдна Ангела. Или можда Деда Мраз. Ђилас-паша београдски се устремио на министра Сунђербоба, а боме и на његовог заштитника Боту лично; хоће да буде калиф уместо калифа, шта ли? Најновије сукобе унутар ДС и њихове могуће последице по Србију објашњава Жељко Цвијановић. У сваком случају, кривац за ову ситуацију итекако постоји, и без обзира колико се сакривао или пресвлачио, то се не сме заборавити, подсећа Весна Веизовић.

Колико год то чудно звучало, требало би да смо захвални Меркеловој што је отворено тражила од својих поклисара оно што су се они годинама трудили да сакрију. Сад је барем јасно, као што каже Драгомир Анђелковић, да је ЕУропска фарса на измаку. Јасно је да условима нема краја, како илуструје (црно)хумореска Игора Ђурића. Ма колико се трудили, Жути не могу да престану да буду Срби. Не умемо, па то је, вели Милорад Вучелић. Од себе се побећи не може.

Истински степен очаја жутократије наговештава се у причи о бојкоту избора, коју Предраг Анђелић исправно идентификује као најновији облик медијске манипулације. Некада су се људи држали у ропству тако што су им се силом наметали погрешни одговори. Онда је постало јасно да је много лакше научити људе да постављају погрешна питања, па ће онда они сами себе држати у ланцима. О томе како избећи замку погрешних питања пише Драгослав Павков. У сваком случају, како каже Оливер Вуловић, стварно је доста игранке са варварима.

А да је о варварима реч потврђују нови закони Ђуканистана, које Игор Јарамаз описује као малтене Нирнбершке, јер се њима систематски обесправљују Срби. Само мислим да је грешка што се стратегија одбране Срба (у мери у којој уопште постоји) гради на концепту „мањинских права“, јер се тако положај легитимног, аутохтоног и државотворног народа препушта новокомпонованим Ђукљанима. Исто као што се инсистирањем на „републици Северно Косово“ напушта српско право на Косово уопште.

За то време, Миљан Премовић износи кратко и јасно образложење за укидање АП Војводине. Ако читаоцима Сокола звуче познато, то је због овога.

Елем, ближи се крај 2011, четврте и надам се последње „жуте године“. Можда тренутно не знамо тачно шта је добро за које треба да се боримо, али смо барем досад више пута упознали зло, и то интимније него што смо икада помишљали да би било могуће. Има народа на свету који никад не дођу у ситуацију да тако јасно спознају зло, него се оно полако увуче у њих и потпуно их распамети, а да га нису ни свесни.

Не знам више, после толико година у туђини, чији су обичај новогодишње жеље. Али ево моје: да се „племе моје“ пробуди из „сна мртвијег“, прогледа и нађе ту златну Истину о којој је писала девојчица коју спомиње Небојша Бакарец; да врати Част, да скине окове са Слободе.

Знам, није мало. Али без тога ће 2012. заиста бити смак света. 

недеља, 18. децембар 2011.

Око Соколово #48

Требало би да кажем да је данас 1260. дан жутократије, али после 9. децембра даље бројање нема неког посебног смисла. Као да постоји консензус да је жута власт политички мртва, и сада је само питање ко ће је заменити, како, и када тачно.

Чак нема више ни потребе да се жути критикују и нападају; већ се гложе међусобно, а сопствене речи и дела су итекако довољни да им дођу главе, како илуструје у два наврата Саша Ставретовић. Да је Друг Бота начисто скренуо памећу потврђује и Владимир Недељковић.

Мало ко више верује у обећани ЕУропски рај. Можда се неки чак питају како је могуће да је ико поверовао у ту мачку у џаку (како је лепо описао Зоран Грбић), фиктивни ћуп на крају дуге (Оливера Новаковић), голуба на далекој грани (Младен Ђорђевић). А ко још верује, после ових текстова можда промени мишљење.

Нажалост, урушавање жутократије не значи аутоматски и пропаст квислиншког култа. Он и даље делује, кроз медије, мреже невладника и „преокрет“. Они и даље желе да створе Србију у којој би Вук Драшковић био стандард понашања (како то осликава Бранко Жујовић), а подаништво Империји било попут оног у причи Милана Продановића о тајни Императоровог сата.

Одличну анализу и илустрације менталитета квислиншког култа дао је неки дан Зоран Ћирјаковић. Једино што бих му замерио што се толико упире да нађе сличну појаву на другој страни, јер се она шачица мрачњака на маргини родољубља не може поредити са родомрзачким главосечама култа, ни по бројности ни по утицају.

Тај култ смрти је одвео у смрт породицу Поњигер, објашњава Владимир Димитријевић. Али још горе, сада се труди и да тај смртоносни очај представи као нешто нормално и пожељно, против чега се оправдано буни Јована Папан.

Против очаја најбоље делује знање, односно истина која ослобађа. Тако се ових дана појавила књига Николе Врзића „Викиликс: Тајна дипломатских депеша“, чији садржај сведочи о многобројним непочинствима Империје у Србији. У серији текстова на сајту Факти, др Мирко Зуровац објашњава корене садашњег ропства Србије и катастрофалну политику која се води од петооктобарског пуча наовамо. А имајући у виду тренутни покушај изазивања револуције у Русији по петооктобарском шаблону, Миодраг Новаковић подсећа на порекло и функцију Отпора.

На опасност од падања у било какву митоманију, била она ЕУропско-невладничка или ничим утемељена русофилија, упозорава у занимљивом и провокативном есеју Бранимир Марковић. Илузије о НАТО Црногорцима (а ваљда и Србима) разбија Мирослав Лазански. А Ана Радмиловић расветљава сензационалну вест о српским шверцерима оружја на Космету - наиме, ради се о људима који раде за Империју и у спрези су са Тачијем. И гле чуда, о њима се одједном после тога више не говори...

Кад смо већ код Косова, руски конвој хуманитарне помоћи ипак је прошао. Упркос злим језицима, Руси су се ипак показали као већи Срби од Срба, вели Александар Костић. Четири дана трајала је драма на Јарињу, јер су окупатори (КФОР-ЕУЛЕКС) покушавали да руске каминоне врате, преусмере на Тачистанску царину, или им прикаче пратњу ЕУЛЕКСа. Успут су се прописно избламирали, изјавама да нема никакве хуманитарне кризе (Питер Фејт, Хилари Клинтон) и да је сасвим нормално да фиктивна мисија „реда и закона“ печати и царини камионе са робом (Завије деМарњак, шеф ЕУЛЕКСа). ДеМарњак је иначе одраније познат као врсни хуманитарац када је о Србима реч... 

Москва је на крају надиграла Брисел, конвој је прошао, барикаде и даље стоје, а Срби сада знају да је Русија ипак уз њих. А у целој тој причи, званични Београд није ни писнуо - да ли што жутократе нису хтеле да се замере својим господарима, да ли што су се превише о себи забавили, или што су постали свесни да их ни Империја, ни Русија, али ни Срби више ни за шта не питају. 

Жутима, дакле, јесте одзвонило, али ко ће доћи уместо њих? Расположиве анализе се углавном баве постојећим странкама, са посебним освртом на СНС. Стефан Душанић, који има далеко више разумевања за Коштуницу и ДСС од мене (мада то аргументује до те мере да сам вољан да размислим), одбија било какав савез ДСС и СНС. И Остоја Симетић је против Напредњака, јер их види као ехо жутократије а не стварну алтернативу. 

Насупрот њима, Жељко Цвијановић у подужем есеју (1. део) (2. део) објашњава зашто мисли да Николић као прелазна варијанта не би био апсолутна трагедија, односно да је малтене све тренутно боље од Жутих (у шта убраја и „Преокрет“).

Изузетно песимистично размишља Василије Клефтакис, кјоји исправно констатује да у Србији не постоји грађанска класа или традиција племићког служења народу (noblesse oblige), тако да је једино што постоји та „нова класа“ некадашњих комуниста а данас грађаниста. Клефтакис предвиђа да ће нова влада, у било ком саставу, ипак наставити са спровођењем досадашње политике.

Уз дужно поштовање наведеним ауторима, мислим да стравично греше у полазној претпоставци - да ће избор бити између садашњих парламентарних странака. Навео бих илустративни пример Словеније, где је пре само две седмице на изборима тријумфовала странка Зорана Јанковића, основана ни два месеца раније. Јанковићева победа била је потпуно изненађење, како за медије, тако и за фаворита који је мислио да му је власт загарантована, старог лисца словеначке политике Јанеза Јаншу. О томе итекако вреди размислити.

За крај, свим пријеокријетачима и присталицама квислиншког култа препоручујем есеј Радована Калабића, који упркос ситним грешкама ту и тамо, ипак упозорава да има Бога, и да Његова правда неће спавати довека. Тек да знају.

четвртак, 15. децембар 2011.

Како преживети Империју

Др Томас Флеминг, уредник часописа Хронике (Chronicles), однедавно има блог на сајту британског дневног листа Дејли Мејл. У изузетно занимљивом есеју од 12. децембра, осврће се на будућност Срба у околностима када Америчка Империја - која је последње две деценије диктирала догађаје на Балкану - мора да се бави сопственим проблемима.

Оригинал можете прочитати овде. Превод сам припремио уз велику помоћ колеге Вронског. Др Флеминг је врстан писац и није било нимало једноставно истовремено пренети и тон и право значење његових речи. Имајте на уму и да је текст писан за новине англоамеричког мејнстрима, тако да је потребна извесна доза читања између редова. Паметнима довољно, што би рекли стари Римљани.
- Сиви Соко

Како преживети Америчку Империју

Водитељка Телевизијe Републике Српске поставила ми је исто питање које ми свакодневно постављају још откако сам стигао у Београд пре недељу дана: „Шта мислите какви су изгледи Србије да овога пута добије статус кандидата за ЕУ?“

Одговорио сам јој као што увек чиним: „Никакви“. После мање од сат времена, пророчанство се испунило: Хрватска Дa, Србија Не.

Не знам ко је уопште и очекивао да ће Србија остварити овај, наводно толико жељени резултат. Чак је и председник Србије, Борис Тадић - чија политичка будућност зависи (или би макар требало да зависи) од испуњења обећања да ће од Србије направити фини, узоран део Европе – знао шта предстоји, па се неколико недеља трудио да припреми терен.

Уосталом, Европска унија је брод који тоне, преоптерећен дуговима растрошних власти Грчке и Италије. Колико ће још немачки порески обвезници трпети Меркелову и њен поприлично скуп Drang nach Süden? У поређењу са неспособношћу и, да кажемо, нерегуларностима прозападног Тадићевог режима, Италија и Грчка су попут Швајцарске. Пријем такве једне владе би послао ЕУ право на дно – где јој је уосталом и место. (Иначе, исто то би могла да постигне и презадужена Хрватска, чији је пуни пријем управо прихваћен.)

Откуд Србима уопште жеља да се придруже том клубу? Немачка је била предводник разбијања бивше Југославије, а притом је, уз Аустрију, вековима сплеткарила у циљу задобијања контроле над Балканом. И док су за неморално бомбардовање српских цивила превасходно одговорне САД, ниједна чланица ЕУ није се посебно бунила.

Разлог за ову сулуду жељу је очигледан: Србија је деморалисана земља. Некада амерички миљеници у источној Европи, Срби су последње две деценије били мета сатанизације и потчињавања. Резултати су катастрофални: срце Србије (Косово) су отели насилни албански исламисти, Срби су етнички очишћени из Хрватске, а Црна Гора се вероломно одвојила – а све уз подршку и наговор баш САД и ЕУ. На делу је чак и сепаратистички покрет у Војводини, који помаже Мађарска. Никакво, дакле, чудо што Србе муче песимизам и апатија!

Најјаснији показатељ српског очаја је природни прираштај, који се у Србији налази испод минимума за обнову. Током разговора које сам водио са студентима и младим паровима, говорио сам да би требало да мање мисле на политику, а да се више баве озбиљним задатком живота. Чему брига због покварених политичара или мржње света? Срби су били покорени, потчињени и понижени под Турцима читавих 400 година, па су опет опстали и уздигли се почетком деветнаестог века. Сачували су своју приврженост православној цркви, хранили своје историјско памћење властитом народном поезијом, и били изузетно плодоносни и чврсти духом. Нису клонули чак ни током комунизма; колективизација пољопривреде је овде пропала, а Београд је представљао јарко светло у мрачном, суморном свету иза Гвоздене завесе. Али, оно што није пошло за руком комунизму, сада уништавају амерички конзумеризам и осионост.

Сажимам своје виђење у разговору са једним православним епископом: ако Срби изгубе своју веру, идентитет, и жељу за животом и репродукцијом, сва прича о политичкој будућности Балкана постаће неважна - јер Срба више неће ни бити. Уколико се, пак, врате својој традицији и поново почну да рађају децу, тада ће бити кадри да издрже сваки облик јарма који намеће америчка Империја и њени европски сателити.

Срби воле да се баве депресивном причом о светским проблемима, али ретко ће бити баш толико нерасположени да одбију ракију или да се не придруже започетој песми. У Србији нема маније величине, нити грандиозних амбиција за освајањем света чија пропаст би им уништила душу - за разлику, на пример, од Руса и Немаца. Верујем да би им требало веома мало да се опораве: патриотска власт, школски систем који није посвећен уништавању умoва и карактера деце, затим прилика да се добије пристојан посао.

Да би се видело колико је мало неопходно, довољно је отићи у Бања Луку. Контраст између Београда и Бања Луке није баш као ноћ и дан, него више налик на разлику између поноћи и свитања. Срби у Босни и Херцеговини имају већи природни прираштај, и, уз разумљиву нервозу, чини се да им је поуздање у будућност макар делимично веће.

Теоретски гледано, њихов обазриви оптимизам није нарочито оправдан. Део су савезне државе која укључује босанске Муслимане, који их отворено мрзе до сржи и без престанка кују планове за интеграцију Републике Српске (РС) у државу под муслиманском доминацијом. Београд и Нови Сад, истина, јесу бомбардовале САД, али то није ништа у поређењу са страхотама и зверствима на свим странама босанског грађанског рата.

Био сам у БиХ више пута, током и непосредно после рата. Километар за километром спаљених села подсетио ме на фотографије разарања Немачке после 2. светског рата. А ето, Бања Лука се развија. Стару српску цркву пристојно одржавају, а нови храм је прекрасан, да се тако изразим. Мање сам задивљен новим зградама владе, али оне су свеједно на част Босни.
Боде очи само једна од најружнијих католичких цркава на свету. Ово можда звучи невероватно, али говорим као католик који је видео много ружних богомоља широм света: ову цркву из цртаних филмова морате видети да бисте поверовали да постоји. Док нисам пришао довољно близу да схватим да се ради о цркви, личила ми је на луна-парк из 1950-их.

Зашто, дакле, Срби у Србији малодушни, а Срби у РС нису? Мислим да се бар делимично ради о разлици у величини и самосталности. РС мора да се носи са властима у Сарајеву и низом злурадих сметала званих Високи представник. Сваки нови Високи представник је шашавији од претходног, а служи само да би Србима понављао партијску линију САД, ЕУ и УН: „Заборавите на Дејтон и све потписано. Сарађујте с нама како бисмо направили од БиХ јединствену, мултиетничку секуларну државу коју ће контролисати потомци муслимана који су вас вeковима угњетавалаи и пљачкали“.

Ко зна шта ће на крају бити са РС или са Србијом? Ових дана су се САД и ЕУ превише забавиле о себи да би могле да посвете време и ресурсе пројекту уништавања Срба. Забављали су се док су могли, али сад се мора даље. Европу и САД дрма нерешена финансијска криза, на Блиском истоку јача Ислам, а у Авганистану и Ираку се воде ратови које је немогуће добити. Све мањи број Срба на свету мораће да сачека.

недеља, 11. децембар 2011.

Око Соколово #47

Одавно ми је досадило да бројим, али за оне којима је стало, ово је 1253. дан жутократије.

Не мислим да их преостаје још много. И пре 9. децембра је било јасно да се ради о потрошеном режиму који нема никакву политику осим капитулације и никакву идеологију сем опстанка на власти. Али дотад су барем некако још и могли да лажу Србе да ће све бити у реду само кад се уђе у ЕУтопију, а то ето само што се није десило.

Што, дабоме, уопште није случај: кандидатура сама по себи не значи ама баш ништа, подсећа Ђорђе Вукадиновић. Ево, Турска је кандидат већ 12 година. Бугари и Румуни су већ у ЕУ, па чак ни жутократама не пада на памет да их истичу као пример благостања.

Елем, деветог дође ферман из Брисела, тј. немачко „мало сутра“, и постане очито да је све било лаж и превара. Да одговор Србији неће бити ни „да“ ни „не“ већ неко „можда“ у замену за нове капитулације, предвидео је недељу дана раније Жељко Цвијановић. У два потоња текста, Цвијановић објашњава шекспировски усуд који Борат сада дели са својим народом, као и одлуку да не потоне са бродом, већ да потопи брод како би спасио себе.

Са брода је већ скочио Божидар Ђелић, који ће вероватно - следећи пример колеге и ривала Млађана „Хиљаду Евра“ Динкића - сад да се прави луд и како ништа од овога није његова кривица. Не знам јесу ли кренуле опкладе ко би могао да буде следећи, али требало би.

У свету можда нема много правде, док је људи сами не створе, али ироније има напретек. Сујета и похлепа како Империје тако и ЕУропских моћника довела је до тога да су угрозили опстанак сопствених квислинга у Србији, који су били спремни да им дају ама баш све у замену за велико ништа. Па кад су видели да могу тако добро да прођу у тој трампи идиота, како вели Драган Вучићевић, онда рекоше хајде да тражимо још.

Шта траже? Мироје Јовановић закључује да је за ЕУропљане Србија још увек превелика, па би да је још мало комадају и жваћу. Оно јесте да тренутно ломе зубе на косметским барикадама, и то још наоружани и оклопљени против голоруког народа, али за то - парадоксално - одговорним сматрају управо Боту и братију.

С друге стране, преиспитивање ЕУфоричних митова последица је не само мрцварења са виртуелном кандидатуром, већ и велике финансијске и политичке кризе која тресе континенталног Левијатана. Чак и кад би неким чудом ушла у ЕУ, Србија би била искључиво сировинска база моћним чланицама, објашњава Душан Пророковић. Будући да је цела прича о ЕУтопији заснована на миту о печеним фазанима који ће падати с неба, мало се говори о моралној и културној димензији ЕУфорије - али ту илузије, ко их још има, разбија Синиша Ковачевић. Вреди прочитати и текст Стефана Душана о ЕУфорији као само најновијој манифестацији парадигме српског самопоништавања.

Није случајно да је овај пут Немачка ставила српску виртуелну кандидатуру на лед; Љиљана Смајловић оправдано повлачи паралеле са 1991 - тим пре што је Хрватска управо потписала приступање ЕУ, као немачки штићеник - али вреди се упитати да ли су Срби само „ситни крвави кусур“ за Немце, или се преко сатанизације Срба пере управо немачка биографија?

Јер, баш је југословенска криза омогућила Немцима да од англоамеричког војно-политичког протектората постану доминантан фактор у Европи. Притом је Србима прилепљена етикета геноцидних фашистичких агресора, немачким савезницима из два светска рата ореол невиних жртава, а самим Немцима додељена улога миротвораца. Замислите свет у којем канцелар Немачке приговара што голоруки народ „врши насиље“ према немачким војницима који му окупирају земљу! А управо то је урадила Ангела Меркел, одбијајући да Борату и банди баци бар коску са свог хаотичног стола.

Да све буде још црње, ту накарадну причу (и многе још горе) углас понављају медији у Србији, подсећа Александар Ђикић. Али зашто да то изненади, када су сви ти медији углавном у рукама што немачких конгломерата, што особа блиских жутократији? И где ТВ емисије имају задатак да перу мозак народу - боље речено, загађују - како документује Милан Дамјанац на примеру недавног „Утиска недеље“.

Баш као што су се бранили у тој медијској заседи, косовски Срби се и данас бране на барикадама. Узалуд је Борко потписивао некакве споразуме са Едитом; узалуд је Друг Бота апеловао на предају у име „националних интереса“ (као да он зна шта је то!), узалуд је нападао „четворицу са Севера“ (Ана Радмиловић). Није њему стало ни до интереса, ни до људских живота, објашњава Јања Гаћеша, него само до себе.

Оне барикаде на северу - које, успут, и даље стоје - нису израз немоћи, већ снаге. Нису манифестација насиља, већ одбране од насиља. Нису покушај затварања у гето, већ ослобађања. Нису очајнички чин, већ нешто што инспирише наду (као што добро вели Радован Тврдишић). Зато су против њих и Берлин, и Брисел, и Империја, и Тачи, а ево и Ботина банда.

Наравоученије препуштам вама.

петак, 9. децембар 2011.

Данке Дојчланд

Надам се да нико није изненађен одлуком Рајха - мислим, ЕУропске уније - да о кандидатури Жутије размисли још месец-три (таман до пред изборе). То је било јасно већ прошлог петка. Приметићете да то није спречило личног изасланика Врховног Жутника да се „споразуме“ са Тачистаном о де факто признању, као да тај „споразум“ није ама баш ништа значио ЕУропским комесарима.

Друг Бота сад булазни да нема разлога за панику јер ће он лично учинити све што може да све буде у реду, али пацови већ напуштају његов Титаник. Божа Дерикожа се већ склонио (следећи Динкићев пример, шта ли), а питање је ко је следећи.

Сигурно је да ће спин из Жутограда - знате, оног паралелног Београда где живе само и искључиво прогресивни ЕУропски грађанисти и њихова, тј. немачка штампа - бити да су за ово криви косовски Срби и њихове барикаде. Али нису. Није крив ни Борко - ето, пробао је да задовољи Едиту,  али се нашао у истом положају као његов непосредни надлежни пред Ангелом Меркел. И једна и друга су тражиле безусловну капитулацију, а за то ни Борко ни Борат,  ма колико вољни били, једноставно нису опремљени.

Када сам пре неки дан писао о пустим жељама Најла Фергусона, мислио сам превасходно на фантазију о обнови Аустро-Угарске и уласку „Западног Балкана“ у нови ЕУропски Рајх. Оно што је рекао о немачкој доминацији, међутим, жива је истина (а као што данашње вести показују, ни прича о одвајању Британије није далеко од памети). Јасно је ваљда да Немачка ведри и облачи Унијом, таман колико и КФОРом. Немачка и даље инсистира на новом поретку унутар ЕУ, где би земље „другог реда“ прихватиле губитак фискалног суверенитета - у корист Берлина, дабоме. Енглези се томе не противе из принципа, већ чисто да би себе сместили у привилеговану групу; хоће ли у томе успети или не, нама је свеједно.

Анексија Хрватске, с друге стране, је готова ствар. И управо ту се види колико политика Брисела (тј. Берлина) нема везе са принципима. Берлин и Беч су хтели Хрватску у ЕУ, баш као што су 1991. хтели да она постане независна - и то се десило, без обзира на стандарде или законе. Исто тако, хтели су ономад да раскомадају Југославију, а данас комадају Србију - опет без обзира на законе и принципе. Јер ако Немачка и види Србију у ЕУ, што уопште није извесно, онда је то само пошто би је поделила на још неколико сварљивијих делића, по рецепту који се ономад омакао амбасадору Цобелу.

Каква год да је била у свом изворном облику, данашња ЕУ понајвише подсећа на Хитлеров концепт Хиљадугодишњег Рајха, у којој би Немачка из центра контролисала, директно или индиректно, европску „периферију“ као сировинску базу. Хитлер је то радио бомбама и тенковима, данашња Немачка то ради путем дужничког ропства (мада није гадљива ни на бомбе и тенкове, како могу да посведоче Срби). Можда остатку Европе та идеја не изгледа проблематично, и то је њихово право. Али њено остварење подразумева потпуно разбијање Србије и затирање Срба као народа, скрнављење свих жртава у оба светска рата и у ослободилачким ратовима 19. века. Оних које је ономад, сетићете се, Борат прогласио бесмисленим.

И ту долазимо до ироније историје, где Србијом влада квислиншки режим који је више него спреман да оберучке призна све те захтеве и прихвати самоубилачки сценарио - али Немцима и њиховим ЕУропским скутоношама ни то није доста, већ траже још. Мисле да могу да добију не само све што су досад хтели, већ и све чега би сутра могли да се сете. У својој силној сујети убеђени су да ништа не може да им угрози жељени резултат. Што, дабоме, није тачно.

Да су којим случајем дали ту потпуно бесмислену кандидатуру жутократама, бацили им бар тај отпадак са свог све хаотичнијег стола, дали би крила квислинзима а озбиљно угрозили отпор окупацији на Космету, као и политички отпор жутократији у самој Србији. Овако су само ојачали отпор, а жутократију довели пред слом, и тиме Србима учинили огромну услугу. Вероватно сасвим ненамерно, али нема везе. Ето да и од Немаца дође нешто добро.

Што, дабоме, не значи да ће се ускоро, или икада, појавити српска верзија „Данке Дојчланд“ - оног хрватског „хита“ из раних деведесетих - али када падне жутократија, а с њом и пројект затирања Србије, за то ће бар делимично одговорна да буде баш ова немачка одлука.

недеља, 4. децембар 2011.

недеља, 27. новембар 2011.

Око Соколово #46

Жутократура, дан 1239.

За оне које занима, ево текста посланице косовских Срба у којој траже руско држављанство. Тек да одагна забуне о некаквом пресељењу или одрицању од Србије. Од жутократије и издајства, да - од отаџбине, никако.

Успут, приче о некаквој српској аутономији или независности су бесмислене. Косово и Метохија су признати као српске територије од Лондонског уговора 1913. наовамо (Резолуција 1244 није извор тог суверенитета, него га је тек потврдила). Бесмислено је отцепљивати се од себе, исто као што је бесмислено делити сопствену земљу, или мењати један део за други. Било који од тих сценарија даје за право отимачини коју је извршила терористичка „ОВК“. Управо зато се њихови спонзори сада залажу за „размену територија“ као решење, јер би тиме Срби напустили принцип који до дана данашњег спречава актуелизацију „независне државе Косово“.

А ко мисли да би се уступањем Космета задовољили великоалбански апетити, вара се. Синиша Љепојевић подсећа на поборнике тзв. „природне Албаније“, којима свргавање грчке владе иде наруку, намерно или не. Приметићете и перфидну манипулацију језиком, која експанзионистички програм назива „природним“ док је, рецимо, било каква Србија напросто превише „велика“.

О потресима у ЕУропској унији пише и Ђорђе Вукадиновић, који проширује контекст не само на Италију (а ево и Шпанију) већ и Либију да би изнео тезу да још колико до јуче закулисни диригенти догађајима сада излазе из сенке. Нешто се иза брда ваља, ко је јуче био горе сутра ће можда да буде доле, а сви они који мисле да је подршка Империје довека, или гаранција успеха, ризикују да се грдно преваре.

Србија је одличан пример, прототипни полигон „револуције из епрувете“, која је за 11 година „демократије“ пропала горе него за деценију рата. Не само физички, већ - још горе - и духом. Кад није бомбама успели да натерају Србију на колена, Империја је одлучила да заврши посао путем квислиншког култа „бољег живота“ и „безалтернативног“ ЕУропства.

Оно јесте да је отрцани клише да су предстојећи избори „најважнији избори икада“, али Станимир Трифуновић с разлогом тврди да би могли да буду и последњи икада. Јер ево, владе по ЕУропској унији већ именује Брисел (из редова Голдман Сакса, дабоме). Ко гласа против ЕУ, мора поново, док не гласа „за“. Чудна нека демократија, то...

Проблем је, међутим, за кога гласати. Бранко Радун и Саша Гајић сецирају српску политичку сцену и налазе само „модернисте“ и „етатисте“. Патриота ниоткуд - и то је оно што мора да се промени, да би се било шта променило набоље. Како каже Слободан Јанковић, доминира кретенизам.

Надовезујући се на свој претходни текст, Жељко Цвијановић апелује на принципијелне противнике жутократије да превазиђу заједљивост и сујету. Следећи избори, вели, можда су последњи тренутак да се нешто реши без потока крви. А револуције обично једу прво своју децу, па онда све остале редом. Тријумф жутократије имаће као резултат или крвопролиће, или „вечни мир“ гроба - и једно и друго на радост душманима:
„...све изван артикулације следећих избора као референдума – за или против Србије – само је детињасто стављање огромне, чак историјске одговорности, на нејака плећа, чега смо се у Србији баш нагледали свих ових година.“

Жутократија и невладници, тај квислиншки и нихилистички култ који је се увукао у сваки аспект друштва и државе, настоје да народ који систематски затиру (погледајте резултате пописа) што више утерају у очај, апатију, умор и безнађе. Један од тих покушаја је и филм „Парада“, који Емил Влајки с правом називца промоцијом политичке хомосексуалности. А онда имамо и пример репресије над именима за потемкиновски мост на Ади, о чему пише Весна Веизовић.

Остоја Симетић се пита зашто Срби имају такав комплекс ниже вредности, и као контраст и пожељан пример наводи Хрвате. Нажалост, аргументацију заснива на погрешним премисама. Колико год се псеудо-историчари који пишу данашње уџбенике трудили да измисле и искриве историју, аутентични докази иду у прилог потпуно супротне тезе од оне у коју је Симетић поверовао: да су Срби историјски били народ са асимилационим потенцијалом и снагом културе и традиције, док Хрвати до друге половине ХХ века нису ни постојали као етнос (Гај и Штросмајер су свој покрет звали „Илирски“).

Тек у контексту Југославије (1918, а поготово после 1945) долази до потпуног преокрета у том односу и садашње ситуације у којој Симетићева (добронамерна, али свеједно погрешна) замена теза делује истинито. Препоручујем зато текст Дејана Перишића о губитку свести о Отаџбини.

Као резултат вишедеценијске ерозије идентитета, вере, културе, традиције, и сопствености, Срби су данас „стар и уморан народ“, вели Слободан Антонић, „не по годинама, већ по ситничавој саможивости, а уморан не по делима, већ од страха што ће се и сутра морати живети, што ће се и сутра морати за живот борити.“ Срби су „народ који тихо и полако нестаје. И зато што га гуше и набијају под земљу, и зато што сам тоне у живо блато декаденције индивидуалистичког егоизма“.

Ипак, није сасвим и свугде тако. Ено барикада на Космету, које су инспирисале Србе широм света, а и најновију песму Београдског Синдиката. Некада су Срби служили као пример народима да истрају упркос претњи нестанка, подсећа Драгомир Анђелковић. Зар је ово данас горе од 1915? Заиста?

Време је да све што је остало од Србије - сви којима је стало до Србије - стане на своју барикаду. Против ропства Империји и ЕУ. Против квислиншког култа. Против заборава и нестанка.

Да престанемо више да бројимо дане.

среда, 23. новембар 2011.

Жеље и снови Најла Фергусона

„Европа 2021“ - Волстрит Журнал
„Европа 2021“ (Волстрит Журнал)
Пре неки дан је у Волстрит Журналу изашао коментар (енглески оригинал) шкотског историчара Најла Фергусона (Niall Ferguson) о томе како би Европа могла да изгледа за 10 година. Полазећи од завођења банкократуре у Грчкој и Италији и пада владе у Шпанији, Фергусон замишља како би континент могао да изгледа 2021. Односно, боље би било рећи, фантазира.

Наиме, по његовој визији, ЕУ ће до 2014. постати „Сједињене Европске Државе“ у којима ће главну реч водити Немачка. На иницијативу евроскептичних Финаца, скандинавске земље и Исланд ће формирати Нордијску Лигу, док ће Британци и Ирци да створе Поново Уједињено Краљевство. Југ СЕД постаће немачка туристичка колонија, а све остале земље сировинска база обновљеног „свенемачког царства“ (Wholly German Empire). Престоница СЕД биће у Бечу, а председаваће јој Хабсбурзи. Илустративни цитат:
„Хапсбуршко наслеђе једноставно чини мултинационалну политику занимљивијом“, објашњава динамична нова канцеларка Аустрије Марша Радецки.
Да не заборавим, СЕД би требало да буду конституисане Потсдамским споразумом 2014, при чему би у састав ове комбинације васкрсле Аустро-Угарске и Великонемачког Рајха ушло и  „шест преосталих држава бивше Југославије - Босна, Хрватска, Косово, Македонија, Црна Гора и Србија“. Баш на годишњицу почетка 1. светског рата, дабоме, да се свету натрља нос ко је стварни победник оба светска сукоба у ХХ веку.

На први поглед, тешко је рећи да ли је Фергусон овде озбиљан, или би ово требало да буде англоамеричка варијанта „Лепосаве “. Ту у помоћ пристиже народна пословица: ко га не зна, скупо би га платио.

Наиме, Фергусон је стекао међународну славу контроверзном књигом (Pity of War) из 1998, у којој је изнео аргументе да су Енглези у ствари криви за трагедију 1. светског рата, јер су могли лепо да пусте Немце да победе, па би историја Европе и света била много боља (!). Као, не би било нацизма и комунизма, не би било 2. светског рата, а ЕУ би настала 40 година раније...

Мислим да је то само делимично условљено Фергусоновим симпатијама према Немцима, или неким његовим историјски детерминизмом (што је замка у коју историчари лако падну) да је судбина Немачке да влада Европом. Ту је важна и чињеница да Фергусон себе описује као носталгичара за Британском Империјом, која је пропала као резултат оба светска рата, иако је из њих декларативно изашла као победник.

Јасно је, дабоме, да у тој алтернативној историји - и овој визији Новог Рајха који би требало да је обистини сто година после трагичног лета 1914 - нема места за Србе. Односно, да важи бојни поклич аустро-мађарских легија,  „Србија мора да умре“ (Serbien muss sterbien). Предвиђено укључење Србије (приметићете, без „Косовије“) у Нови Рајх није у функцији било какве наклоности ни Фергусона ни Немаца некој бољој будућности Срба, већ напротив - симболично крунисање победе у Европи покоравањем народа који је ту победу својим отпором осујетио. Можда се ту крије одговор на оволико непријатељство не само Немаца и баштиника црно-жуте монархије, већ и Енглеза, Француза и Американаца. Незгодни смо, јер подсећамо самим постојањем.

Важно је имати на уму и да се Фергусон сматра за озбиљног академика: оксфордски ђак, предавач на Кембриџу, и тренутно професор на Харварду и Лондонској Економској Школи (LSE). Aнглоамерички мејнстрим да не може бити већи. Значи, ово што је написао не мора да буде тек његова лична фантазија, већ можда и показатељ како тај мејнстрим види будућност Европе. Опет напомињем - без нас.

Е сад, Фергусон такође сматра да је излаз из тренутне економске кризе бесомучно штампање евра - иако свако ко је преживео хиперинфлацију зна да је то чисто лудило. Што значи да је он можда озбиљан када фантазира о васкрслој Аустро-Угарској и Новом Немачком Рајху, али да су реалне шансе да се то и оствари мање него што су биле 1914.

недеља, 20. новембар 2011.

Око Соколово #45

Дан 1232. Још увек жутократија.

КФОР, ЕУЛЕКС и тзв. НДК су се, изгледа, примирили. Чекају 9. децембар и да квислиншки култ у Београду испуни налоге Империје. Срби на Космету су, као и досад, корак испред њих - неколико десетина хиљада је затражило руско држављанство. Не што би да буду Руси, већ што неће да буду „Косовијанци“. Или Жутни, исто им дође.

Жути медији су, дабоме, све то одмах прогласили за научну фантастику и наставили да трубе о „Преокрету“, али Руси су захтев схватили итекако озбиљно, и о њему се већ расправља у државним органима. Амбасадор Русије при НАТО, Димитриј Рогозин, рекао је чак да би требало размотрити могућност да се косовски Срби доселе у Русију. То су жути медији једва дочекали, али је и неким нормалним коментаторима - попут Мирослава Лазанског - Рогозинова изјава засметала.

Рогозин је иначе познат по томе што слободно размишља и још слободније говори. Зато га је тадашњи председник Путин и послао у Брисел, да нервира НАТО. Што се Срба на Космету тиче, Ана Радмиловић је лепо објаснила да су они тражили држављанство управо зато што не желе да се селе. Бави се текст и Србима и сновима о Русији (оваквим или онаквим) уопште, и до те мере је суптилан а опет оштар, да вреди да се прочита двапут. Или трипут.

О односу Срба и Руса говори се и пише одавно, али од септембарског наступа амбасадора Конузина на натофилном форуму у Београду, све интензивније. С једне стране је антируска хистерија коју шири квислиншки култ, али насупрот њој је запањујућа доза трезвеног размишљања, која показује да је кречење у жуто успело далеко мање него што то култ тврди.

Синиша Љепојевић тако објашњава зашто жутократија подстиче русофобију: гасовод „Јужни ток“ ремети планове Империје за дезинтеграцију Србије, а самим тим и планове квислиншког култа. И Владан Вукосављевић разматра антируске предрасуде међу Србима, налазећи им порекло у титоизму. За то време, Драгослав Бокан види Русију не само као моћног политичког заштитника, већ као начин да дођемо до преко потребне самоспознаје:
„само преко Русије и у њу органски уткане и сливене православно-византијске „идеологије живота“, ми сада можемо да реконструишемо смернице наше исконске оријентације... Да би престали да лутамо туђим, магловитим пејзажима и почели да живимо, стварамо и боримо се на свом терену, у складу са богатим искуством и драгоценим наслеђем предака.“

Управо тога се највише боје Империја и њени јаничари (како их одлично назива Бранко Радун), јер ово у чему се свет налази није класични рат, већ један постмодерни сукоб у којем се уместо око територија ратује за душе људи. Књига са баш тим насловом се недавно појавила у Србији, и судећи по приказу Драгомира Анђелковића, требало би да буде итекако занимљива.

На империјалном Западу, сва политика је постала подређена идентитету, било стварном, било конструисаном. Данас више није важно шта неко говори, већ да ли припада специјално заштићеној или фаворизованој подгрупи, јер тек онда његове речи имају неку тежину. За то време се од Срба и осталих „неподобника“ захтева одрицање од свог идентитета и прихватање туђег. Тај процес није нов; на идентитет Срба се већ деценијама атакује латинизацијом, као што документује Жељко Филиповић. О томе како борба против идентитета функционише у „култури“ пише Ана Радмиловић, уз помоћ једне опаске коју приписује Гебелсу (уместо стварном аутору, Герингу). Али у питању је лапсус који нимало не одузима од закључка...

Дабоме, прича о идентитету Срба мора да се пре или касније суочи са Југославијом. Ту бих опет да цитирам Драгослава Бокана, односно његов опис југословенства:
„...југословенство је најстрашнији вирус, који је изнутра готово разорио српство. Преобликовао га у нешто што никакве везе нема са његовом (нашом) суштином, изменио нам духовни лични опис, променио нам душу, срушио карактер, одбацио наслеђе предака и вековну традицију, растопио хришћански косовски завет у баналну идеологију конформизма и личне користи, племенитост заменио неограниченом амбицијом, скромност и трпељивост претворио у хистеричну тежњу за успехом по сваку цену, верност преокренуо у превртљивост и бескрајно самооправдавање, а љубав према отаџбини у поштовање безличног Устава и формалних закона.“
Није ни чудо што данас патриотизам изгледа у најмању руку накарадно...

Иако Југославије више нема - иронијом судбине, највише заслугама оних који су од ње највише добили - квислиншки култ који данас влада Србијом за рачун Империје у ствари баштини сву антисрпску традицију југословенства. Није реч само о педигреу и новокастинској психози жутократа и невладника, већ о њиховом пројекту „промене кода“ и преумљавања народа. Притом се позивају на наводну потребу прихватања „реалности“, иако са њом немају ама баш никакве везе!

Причу о реалности некакве независне албанске државе Косовије оповргава немоћ Империје да сломи српски отпор на Косову. О томе детаљније пише Петар Анђелковић. За то време се Јања Гаћеша осврће на покушај жутократије да „отпише“ косметске Србе на попису становништва, а Петар Искендеров анализира шта стоји иза паничних предлога за поделу Косова који стижу из Империје.

Занимљиво је да је о могућности поделе (додуше, кроз трампу српског за српско - севера Космета за тзв. Прешевску долину) недавно у америчком Конгресу говорио баш тамошњи заштитник албанских интереса, Дејна Рорбахер, док је у прилог званичне политике Империје говорио жутоградски натофил Иван Вејвода. О том сведочењу детаљније пише Миодраг Зарковић. Вреди споменути да је на истом саслушању сведочио и бивши амерички дипломата Џерард Галучи (енглески оригинал), који оштро критикује „неморално, нелогично и незаконито“ понашање КФОРа и ЕУЛЕКСа.

Сад се тек види колико је у праву био руски амбасадор Конузин, када је упитао присутне на Вејводином форуму ономад има ли међу њима Срба. Присетите се да га је дочекао тајац.

И док српске интересе бране Руси и понеки Американац разочаран политиком Империје, дотле званични Срби (тј. Жутни) раде за интересе Империје. Задатак Друга Боте је да скува српску жабу, вели Бранко Жујовић, али да ли је он то икада могао? Ако и јесте, сада више не може. Просто речено, не можете лагати свима све време, а Ботино време је исцурело. Његова тајна дипломатија доживела је фијаско, пише Љиљана Смајловић. А да просрпски приједсиједник отворено и безочно лаже доказује документовано Саша Ставретовић.

Додатну потешкоћу жутократији представља чињеница да ЕУропску унију дрма финансијска и политичка криза без преседана. О каквој бајној будућности онда могу да лажу народ, ако свако ко има очи може да види да би ЕУ лако могла да крене стопама СФРЈ? Да је ЕУ у стварности далеко од неке митске земље дембелије, пише Филип Благојевић. Али када се чињенице не поклапају са догмом квислиншког култа, утолико горе по чињенице; Марко Радовановић објашњава зашто је дијалог са ЕУрофилима постао бесмислен.

Тако фамозни 9. децембар, од дана када ће жутократија моћи све убрзано постаје дан после којег неће моћи више ништа. О сукобу Европе и ЕУропства и ко је ту међу Србима заиста кретен, пише Жељко Цвијановић. Вреди прочитати како текст, тако и овај коментар на њега.

Право збори Драган Вучићевић, овај и овакав систем води једино у самоубиство. Ако Срби мисле да имају било какву будућност, морају га мењати. Идеално би било да се уместо њега постави нешто стварно, здраво и сувисло. Да би прича Милана Продановића о „добрим“ Србима какве прижељкује квислиншки култ остала негде између сатире и научне фантастике.

четвртак, 17. новембар 2011.

Поштење нема цену

Да ли је Марина Морачанин будала, или симбол наде у будућност Србије?

Марина Морачанин
Марина Морачанин (Политика)
Конобарица из Крушевца је пре неки дан пронашла торбицу коју је заборавио један од гостију, и вратила је власнику. У торбици је било преко 200.000 евра у готовини. Од „захвалног“ парајлије је добила награду од 1000 динара (ни 10 евра). Због тога је неки називају будалом.

Зашто? Па могла је да узме паре. Могла је и да пријави торбицу полицији, па би је следовала награда од 10% пронађене суме. Остатак би, претпоставља се, задржала полиција - док власник не докаже да је то заиста његово и законски стечено. Али не - конобарица је узела торбицу и предала је заборавном госту. Каже: „Не треба мени награда, мени је важно да мирно спавам“.  

У чему је овде проблем? Сигурно не у поштеној конобарици. То што је Марина урадила требало би да је основни стандард пристојности и поштења у нормалном друштву. Њено понашање није за осуду, већ за сваку похвалу. Ако већ треба нешто да се критикује, онда је то понашање заборавног и незахвалног госта, који је - да је био зле среће да торбицу нађе неко прилагођенији загађеној моралној средини која је направљена од Србије - могао да остане без пара. Па било потпуно, да је проналазач присвојио торбицу, или делимично, да је торбица завршила у полицији. Свакако да то вреди много више од хиљаду динара. Али то је ствар кућног одгоја и карактера - или његовог мањка.

Проблем је и што постоји пропис који конфискује 10% пронађеног новца као награду, па поштене људе тиме просто тера у грех. Само зато што закон дозвољава некоме да узме туђе не значи да је то морално, праведно или исправно.

Ко зна одакле заборавном госту толике паре? То уопште није важно. Његове су.  У нормалном друштву би требало да важи претпоставка невиности. Исто као што никоме не би пало на памет да се окористи туђим, ма колико користи од тога могао да има. Неке ствари се једноставно не раде.

Да је узела паре, или чак искористила законско право на 10%, Марина Морачанин би дала за право једном лоповском моралу који већ дуго загађује Србију. Дала би за право убеђењу које материјално ставља изнад моралног, сматра да је свако у души лопов, и верује само у „у се, на се и пода се“. Које се смеје поштењу, пљује на част и заједљиво вели да се образ не маже на хлеб, а патриотизам не сипа у трактор. Које зна цену свега, а ничему не зна вредност.

Годинама већ, следбеници тог концепта (превише је примитиван да бих га частио етикетом идеологије) покушавају да Србију промене по сопственој матрици. Марина Морачанин, конобарица из Крушевца, пример је њиховог неуспеха - али и наде да ће у некој скоријој будућности њено понашање бити нормално, пожељно и поштовано.