„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 24. јул 2008.

Како нас заиста виде: Тријумф материјализма

(Први у серији "Како нас заиста виде")

Откако је ухапшен др. Караџић, западни медији се просто утркују у повампиривању најгнуснијих лажи, измишљотина и злонамерних гласина о Србима. Нема везе што је нешто доказано као лаж (на пример, "триста хиљада мртвих" у БиХ), то се представља као очигледна истина. Проблем је, међутим, у томе што у самој Србији (и РС) малтене нико не зна за ову гнусну пропаганду, јер су домаћи медији скоро сасвим у служби квислиншких власти (или у случају РС, подложни цензури империјалног прокуратора). Рецимо, у Србији се објави да је неки утицајни амерички лист написао како је хапшење Караџића добра вест за интеграцију Србије у ЕУ. Али се не наводи да је то речено у контексту похвале америчкој политици уцена, или да од те интеграције неће бити ништа док се не ухапсе Младић и Хаџић и не преда Косово!

Зато ћу од данас покушати да преведем и објавим што је више могуће "вести" и коментара из англофонске штампе, да се јасно види и чује шта то "Запад" коме се толико клањамо заиста мисли о нама. У првом издању ове медијске "деблокаде" представљам редакцијски уводник "Далас морнинг њуза" из, као што им име каже, Даласа, Тексас:

"Осим што задовољава правду, по чему је ово хапшење значајно? Зато што показује да је Србија уморна од свог статуса као парије, и да Срби хоће да живе у нормалној европској држави. Све док је др. Караџић био на слободи, представљао је препреку бољим односима са Европом.

Ваздушна интервенција НАТО, предвођена Американцима, окончала је 1995. рат у БиХ бомбардовањем српских положаја. А сада је мека моћ ЕУ изгледа успела да убеди тврдокорне Србе да окрену леђа национализму и реваншизму. Економски пропала Србија жели да буде део ЕУ, али европски лидери су јој јасно ставили до знања да о чланству нема говора све док су ратни злочинци на слободи. Београд је закључио да је цена пркоса Европи превелика.

Мада је прерано да се говори о потпуном успеху – Србију од запада још увек одваја осетљиво питање Косова – Караџићево хапшење представља драматичну победу и ЕУ и либералног економског поретка као ефикасног оруђа против рата и нестабилности. (Турска, још један аспирант на чланство у ЕУ, би требала да на ово обрати пажњу - као и они Европљани одлучни да не приме ову исламску земљу.)

Мада ЕУ има превелику бирократију и могло би се рећи да претерано узурпира суверенитет чланица, јасно је да је економска интеграција учинила Европу просперитетном и донела мир континенту који је пречесто ратовао. Материјализам је изгледа јачи од национализма и етнорелигијског шовинизма."


Другим речима, данашње понашање Србије оправдава интервенцију НАТО (Америке и ЕУ) и доказ је да су паре јаче од принципа (овде описаног као "национализам и шовинизам"). Дивљи и примитивни Срби су фактор рата, али су их ето Американци и Европа "цивилизовали" прво бомбама, па онда либералним капитализмом (ха!). Још кад предају Младића и Хаџића и одрекну се Косова, успех Империје ће бити потпун.

среда, 23. јул 2008.

О ратним злочинима

Јучерашње (да ли?) хапшење Радована Караџића послужило је као повод западним политичарима и медијима за право оргију србоможње, у чију сврху су се служили чак и јавно раскринканим лажима (попут, рецимо, цифре од ”четврт милиона мртвих” у БиХ). У недостатку било каквих конкретних информација о др. Караџићу, штампа и телевизија су напросто слагале гласине, измишљотине, клевете и лажи као неку сатанску гибаницу, па к’о бива, ако народ поједе ко му је крив.

Мене лично то све скупа вријеђа. Не само као Србина, већ као некога ко је током тог цијелог рата био у Сарајеву и проживио и преживио све што се тамо дешавало. И зато одбијам да ми неки полуписмени новинарчић сад прича о ”дванаест хиљада мртвих цивила у најгорој опсади у историји.” Сиктер! Одакле им образ, ”ослободиоци” Косова од свега српског? Још ће ми рећи да нисам видио - као што се дан-данас прави да није видио онај исти Дејвид Род који је касније измислио геноцид у Сребреници - батерију минобацача ”Армије БиХ” на Добрињи која је била укопана око дјечијег игралишта. Са све дјецом која су се ту играла! А ја видио. И он био ту. Шта ћемо сад?

Него, нема потребе да ја сад овде препричавам своје ратне мемоаре. Има за то и мјесто и вријеме. Нити сад треба да измишљам топлу воду, када је о питању ратних злочина већ речено нешто са чиме се у потпуности слажем. Ево вам саопштење које је објавио Српски Сабор Двери, па просудите сами:

Морамо се из више разлога изборити за истину о причама за које смо оптужени да је неко починио злочине у наше име. Први је и најважнији разлог наша хришћанска потреба за спознајом наше кривице у свему што се догодило. Ако је постојало нешто што каља морални лик нашег народа, то више не сме да нам се понови. Оно главно у чему смо се кроз историју разликовали од наших душмана била је управо та морална чистота. Други је разлог да станемо на пут великој манипулацији истином о последњим ратовима. Та манипулација се не врши ради прошлости, већ ради контролисања будућности српског народа. Зато је толико важно неодступно стајати на медијском и дипломатском фронту одбране српских националних интереса.

И напослетку, не смемо никако због свих медијских и политичких притисака које данас трпимо подлећи наопаком закључку да је недостојно бранити своју отаџбину од непријатеља. Овај дефетизам је једна од најопаснијих последица кампање коју данас подносимо... Наспрам исправног инсистирања на рашчишћавању властитих моралних сагрешења у последњим ратовима, потребно је увек изнова истицати праведност борбе за очување вековних српских територија и исправност војничке одбране од непријатеља.

Постоји ту још једна важна ствар. Злочина је, дакле, било и злочинци морају да одговарају за учињена дела. Међутим, ми нећемо отварати питање српских злочина онда када то буде одговарало непријатељској пропаганди и поготово нећемо о тим злочинима викати у глас са домаћим и страним хором који је за то плаћен и који то ради у јасном политичком интересу. Питање српских злочина је питање искреног покајања које је могуће само онда када Срби буду слободни да се сами са тим суоче. Срби су данас окупирани, и ова и слична питања су одложена до ослобођења када ћемо бити међу првима који ће то питање поставити. Али до тада о томе не желимо да говоримо.


(подвукао Сиви Соко)

Паметнима доста.

петак, 18. јул 2008.

Квислинзи то раде боље

Док сам писао о најновијој ујдурми министра-поклисара Јеремића, на памет ми је пала мисао, "квислинзи то раде боље." Односно, да Империја и не мора много да се труди, њен посао ће у Србији да "одраде" разни послушници.

Онда сам мало прекопао по архиви и видео да је то био наслов једне моје колумне из 2005. Поводом (у ретроспективи, релативно безначајног) скандала који је избио у Америци када се сазнало да је Бела Кућа плаћала одређене колумнисте за пропаганду у медијима, Лу Роквел са либертаријанског Мизес Института је прокоментарисао: "Не треба да се бринемо због оних који лажу за паре; истинска опасност су они који лажу а да за то нису плаћени."

Некако баш у то време се чуло и о потешкоћама пропагандног листа "Балкан Тајмс" (који је већ био прекрштен у Тајмс "Југоисточне Европе"), који је финансирао Пентагон. Срђа Трифковић је том приликом рекао да проблем СЕТ-а није у томе што се ради о лошој пропаганди, већ што је сасвим сувишан, јер тај посао у Србији са много више енергије и острашћености већ обављају домаћи медији. "Нико толико лудачки не вређа српски народ и његову историју, религију, уметност и страдање као десетине колумниста српског порекла" запослених у тим медијима. Ту се мислило превасходно на Данас и Б92.

Међу квислинзима који су "одрађивали" послове за Империју сам тада споменуо "Бебу" Поповића и осталу котерију која ће се касније утопити у ЛДП, али и тадашњег српског министра америчких послова, Вука Драшковића, који је био уџбенички пример како не бити шеф дипломатије. Његов наследник Јеремић се спретније изражава, али будући да и он заступа интересе Империје, то у ствари и није добра ствар.

Роквелово тумачење корумпираних колумниста је било да су потпали под утицај "култа личности" (пре бих рекао, култа функције) америчког Императора, који "тражи власт, обожава власт, и изнад свега ставља власт." Тај култ нам је итекако познат.

Зар неко још мисли да је "црвено-жута" коалиција формирана из било ког другог принципа осим власти? И да су њени стварни господари Тадић и Дачић, а не моћници у Бриселу и Вашингтону? Ако заиста верујете у то, онда и даље наставите да читате (слушате, гледате) Б92, и очекујете од власти у Србији да бране земљу и заштите народ. И кад сте већ ту, имам плац са погледом на море ако сте заинтересовани. У Јагодини. Палме урачунате.

четвртак, 17. јул 2008.

Већ су почели

Иако је најављивано све и свашта, од некаквог "акционог плана" па надаље, реакције власти Србије на проглашење сецесије Косова у ствари није ни било. Захваљујући понајвише министру "Наш Велики Пријатељ Америка" Јеремићу и председнику "Учинићу Све Што Могу" Тадићу, изостале су макар и симболичне мере протеста. Нити је било тужби против земаља које су на Србију извршиле де факто агресију признавањем "Косова," ни протестних нота, а камоли протеривања амбасадора (ха! Па ко би онда правио нову владу и говорио Србима шта смеју да мисле?). Само је неколицина амбасадора "повучена на консултације," што земљама домаћинима није богзна како тешко пало.

Како извештава данашњи Њујорк Тајмс, сада ће и ти амбасадори да буду враћени, као да се аман баш ништа није десило: "Функционери у Београду кажу да Србија размишља о овој промени политике да би показала своју приврженост Западу."

Новинар Тајмса Ден Билефски цитира министра Јеремића да ће Србија и даље да се противи "независном" Косову (писањем љутитих - али не превише! - писама, ваљда), али додаје следеће:

"Западне дипломате се надају да ће нови проевропски став српске владе омекшати противљење независности Косова. Иако Србијанцима и даље није право због подршке Запада Косову, аналитичари кажу да су им економске бриге важније од емоција, јер већина Срба показује да им је приоритет просперитет.

Србија је једна од најсиромашнијих земаља Европе, где многи становници зарађују тек $500 месечно."


Чек' мало... зар после осам година досманске "демократије" и привредног "препорода" кроз економско јеванђеље Млађана Динкића и финансијско апостоловање Боже Ђелића, да Србија буде "једна од најсиромашнијих у Европи"?! Незамисливо! Да је то случајно рекао неки Пера или Жика, очас би био проглашен за "клерофашистоидног ултра-националисту," али ето, кад већ каже Њујорк Тајмс, онда то само значи да је Србији потребно још више економске политике која је спровођена досад, је ли. Иначе би Запад могао да се наљути, а то никако не би било добро. Не, није ред да провоцирамо наше велике пријатеље који су нас ето бомбардовали и држали нам санкције и комадали земљу, али све за наше сопствено добро, и ко друкчије каже клевеће и лаже...

(Ма и од оваквог сарказма ми позли, кад помислим да неки људи стварно овако резонују. Фуј.)

Елем, Њујорк Тајмс тврди, позивајући се на неименоване "аналитичаре" да су Србима прече паре него земља, "просперитет" од суверенитета, "светла европска будућност" од слободе. Влада Цветковић-Дачек им је доказ.

А сутра ће вероватно у режимској штампи да се јави како "Њујорк Тајмс извештава да је Јеремић изјавио како ће Србија наставити борбу за Косово..."

Ко онда кога овде вуче за нос, или шта већ друго?

субота, 12. јул 2008.

Ствар навике

Има дана кад помислим да би можда било боље да су људи мање сналажљиви, мање прилагодљиви, мање трпећи. Јесте да се овако може више издржати, али испада да се и мора.

Прошлог петка је био 4. јули, који се у Америци прославља као дан независности. То је датум када је 1776. Континентални Конгрес (што би се код нас рекло, сабор) усвојио Декларацију о независности 13 колонија од британске круне.
„Када у току људских догађања постане неопходно да један народ раскине политичке стеге које га с другим везују и заузме у царству земаљском одвојен и једнак положај на који по законима Природе и Бога има право, пристојан обзир према мишљењу човечанства захтева да објаве разлоге који их гурају у раскид...“
Сви су људи рођени са одређеним неотуђивим правима, даље се каже у Декларацији: живот, слобода, и потрага за срећом (теза преузета од филозофа Џона Лока, који је у оригиналу рекао „живот, слобода и имовина“). И да људи створише државу да им та права штити. Али када држава постане највећи непријатељ живота, слободе, и имовине, онда народ има право и обавезу да је руши и на њено место доводи власт која ће да ради свој посао. Иако, како се каже у Декларацији,
„...све искуство казује да је су људи више вољни да трпе док је то могуће него да се ослободе рушењем институција на које су навикли.“
У том грму лежи зец, је ли. Све је, на крају, ствар навике. Та једна трећина колониста који су се борили за независност (остали су били или лојални, или им је било свеједно) није могла да се навикне на нове порезе, између осталог. Често се каже да је побуна 1776. била устанак против пореза више него ишта друго. А данас, држава која је успостављена као гарант права и слобода које је Џорџ III газио узима далеко више, контролише далеко више, угњетава далеко више него што је ико од потписника Декларације могао и да замисли - и скоро нико се не буни. Навикли људи. Не само што не прозивају државу због кршења права и слобода, већ је критикују што их не крши још више, у име нових вредности попут једнакости, разноликости и мултикултурализма.

А шта је тек с нама, који смо навикли на власт која стреља и затвара неистомишљенике, која отима имовину јер људи „имају превише,“ у којој постоји вербални деликт, и где је сасвим нормално да држава поставља управне одборе предузећа, рецимо. Где је општеприхваћено да је политика најпрофитабилнији посао, јер ко је луд да ради 40 година кад може да украде за четири! Уосталом, ко не краде, том украду. И то је, је ли, „нормално.“ Ако је то слобода, онда није ни чудо што је народ не препознаје.

Али људи к’о људи, шта да раде него да трпе? Ако је судити по црним хроникама, има их и који не издрже, али углавном се ето „сналазимо“ из дана у дан, и маштамо о неком бољем сутра. У коме ће све бити исто као и данас, али ће ето однекут доћи неки бољи људи који неће искористити апсолутну власт да отимају и краду, који неће лагати и варати, који неће продати душу за шаку власти... Кад на врби роди грожђе, значи.

Слабо се разумем у пољопривреду, па не знам да ли је могуће да стока која довољно буде под јармом после неког времена и без јарма ради шта јој се каже. Али знам да је то апсолутно тачно за људе. Па и за наводно слободољубиве Американце, који и данас инсистирају да су најслободнији на свету и да ту слободу бране и штите њихове легије по иностранству. А где је некад таксена маркица од један одсто била превише, сада четрдесет и више одсто у порезима и наметима није.

четвртак, 10. јул 2008.

Са оваквим ”пријатељима”...

Чујем да има неких међу Србима који симпатишу Барака Хусеина Обаму. Оно, јесте да је човек нормалнији од Џона Мекејна; али бити нормалнији од човека који је ем у спрези са шиптарским лобистима, ем никад није видео рат који му се није допао, није баш тешко.

Али ако лаже коза, не лаже рог. Ево шта је Обама изјавио поводом формирања нове српске владе, 8. јула, из Чикага (оригинал овде)

"Честитам председнику Борису Тадићу и Премијеру Мирку Цветковићу и желим успех новој влади у Београду у суочавању са проблемима који већ предуго спречавају Србију да оствари свој велики потенцијал.

Срби су прошли кроз неколико болних поглавља у својој дугој и поносној историји. Грађани Србије сада желе напредак, демократски развој и економски раст. У мају су бирачи испољили своје опредељење за европску будућност, а ту визију је потврдило политичко руководство Србије формирање владе која дели те аспирације. Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ представља темељ на коме нова влада може да гради. Влада Србије која посвети своју енергију овој визији наде може да рачуна на моју потпуну подршку.”


Превод са ”политичарског”: Нова влада је доказ да су се Срби одрекли Косова и да сад хоће евроинтеграције. Темељ за то је ССП - јесте да не важи, али ето - и ја очекујем од сваке владе слепу послушност Бриселу. Коалиција ДС-СПС је најприроднија ствар на свету, и свима даје наду у боље сутра.

”Стварни напредак наравно захтева позитивне и одговорне односе са свим суседима Србије, укључујући и Косово. За ово је неопходно да се запаљива реторика и провокативно деловање оставе у прошлости. Председник Обама и наши европски партнери ће се потрудити да сви у региону испоштују такве стандарде.”


У преводу: Нема вам будућности док не признате независно Косово. А ми ћемо опет да трабуњамо о некаквим стандардима, иако смо већ безброј пута показали да никакве стандарде нити хоћемо нити можемо да поштујемо кад су у питању Срби.

”Сви Срби у региону, без обзира где живе, могу да поправе своје животе учешћем у легитимним политичким институцијама на свим нивоима. Будите уверени да ћу ја, као Председник, радити са свим међународним и локалним актерима на Косову да се оствари пуна заштита Срба тамо, укључивши и веће овласти за српске општине, неометан приступ и рад Српској православној цркви, и право на повратак и имовину свих избеглица и расељених лица.”


Превод: Срби морају да се повинују шиптарским властима на Косову. Опет им обећавам оно што им је обећано већ небројено пута, али нико - па ни ја - нема никакве намере да испуни.

”Изградња боље будућности захтева и испуњавање обавеза из прошлости. Недавно хапшење Стојана Жупљанина је важан корак у том правцу. Позивам нову владу у Београду да се максимално потруди да ухапси и преостале бегунце са потреница за ратне злочине, у које спадају и Ген. Ратко Младић и Радован Караџић.”


Превод: Наша обећања дођу и оду, али ваше ”обавезе” остају. Заборавите Косово, али ми Хаг нећемо. Без главе Ратка и Радована, ништа од светле будућности. А после њих ћемо наћи још нешто, ништа се не брините.

”Србија и САД су традиционално уживале пријатељске и савезничке односе. Време је да се наже земње врате заједничким вредностима и узајамном поштовању које нам је толико добра донело у прошлости. Моја власт ће у Београду тражити живахне партнере с којима ћемо да градимо наше односе.”


Превод: Ви сте стварно фантастичан народ; издамо вас, бомбардујемо, окупирамо, сатанизујемо, а ви нам љубите скут! Кад ја будем Император, има да се јасно зна ко је ”горњи” а ко ”доњи,” о чему сведочи и овај речник право из ”интимних огласа.”

”Такође желим да Србима свуда упутум најбоље жеље поводом недавног Видовдана.”


Превод: Успут буди речено, срећна вам годишњица Боја на Косову, сад кад смо вам га једном занавек отели!

Сачекаћу да се вратите из тоалета (Шта, није вам мука? Зашто?!). О, ту сте? Кад пре?

Суочен са овом ”поруком,” човек може или да бесни, или да се смеје, али апсолутно не може да је схвати озбиљно. Ко год да је ово написао Обами (не мислите ваљда да он сам пише своје говоре? Па ниједан амерички политичар то не ради већ деценијама!) врло добро зна о чему говори. Србима се шаљу празна обећања и флоскуле о нади, бољем сутра, прогресу, пријатељству и просперитету, али се заузврат тражи ”само” одрицање од Косова, идентитета и правде. Само.

Америчка политика према Србима и Србији се неће променити, без обзира ко постане следећи Император. Имали смо прилике да гледамо и Демократе и Републиканце у акцији по осам година, и између њих није било ама баш никакве разлике. Они који мисле да ће Обамин евентуални долазак на власт да заустави мучење Срба грдно се варају. Веће шансе је за то било кад је на престо дошао Буш Млађи, па од тога не само да није било ама баш ништа, већ нам је за његове власти и званично отето Косово.

Можда ја ово џабе причам људима који су иазбрали владу Цветковић-Дачек. Можда је Србија (за све Србе баш и не знам, има их и ван те полуделе земље) стварно поверовала у добру вољу њених мучитења и џелата, и види потпуну покорност као спасење. Ако је тако, онда волите и Обаму и Мекејна, Солану, Кларка, Кушнера, Ахтисарија и све остале ”високе представнике” и ”специјалне изасланике”. Али немојте рећи да нисте знали. Тај изговор више не пије воде.

уторак, 8. јул 2008.

Империја своју муку мучи

Нисам нестао са лица земље, нити сам схватио жуто-црвену коалицију као крај света. Оно, јесте можда увреда здравој памети, али шта друго да се очекује кад се уједине тајкуни, Империја и похлепа, а наспрем њих стоје, како рече Слободан Антонић, само рентијери околности? Нисам једном рекао "тражили сте, гледајте" и не једном цитирао да "сваки народ добије власт какву заслужује." Па што да се понављам.

Али ево, видим два одлична приказа америчких политичких прилика Срђе Трифковића: један о Обами и један о Мекејну и његовој спрези са Сорошем. Закључак? "Бог нек' нам је на помоћи." Американцима, дакако.

Некако ми је занимљиво кад се башибозук бије међусобно. Ево недавно је Весли Кларк покушао да опањка свог некадашњег саборца за Свеалбанску Ствар Мекејна, рекавши да "није квалификација за председника то што се неко возикао авионом па био оборен." (Мекејн је био морнарички пилот у Вијетнаму; оборен је и провео је неколико година у заробљеништву). На то су Мекејновци одговорили "А јесте кад се одрже три и по говора у Сенату..." (мислећи на Обамину кратку политичку каријеру у којој није урадио ама баш ништа).

Па онда гледам на ЈуТјубу снимак са Фокс телевизије, где једног од Обаминих људи питају, "Реците нам бар једну ствар коју је Сенатор урадио за време свог мандата." Овај муца, брља, шврља. Каже, "Али он инспирише људе." Ма све је то лепо, али шта је урадио? Па ништа, дабоме.

Нисма значи ми једини који пате од лоших политичара. Нити смо једини који због њих пропадају. Лепо би било да је то нека утеха, али ето, није.

уторак, 24. јун 2008.

Осма седница, са алтернативним крајем

Шест недеља повлачења народа за нос (или шта већ) је ето готово. Две фракције комуниста су се помириле, при чему је поражена фракција са Осме седнице добила признање своје коначне победе. Борис Тадић је тако постао реинкарнација Ивана Стамболића, а Латинка Перовић дочекала да буде Тито уместо Тита.

А Србија? Ма то је тако примитивна, затуцана, одвратна реч... још колико сутра, декретом нове владе, након што се изврши еманципација угњетених националности, укинуће се то одвратно име све скупа са генетски геноцидним, клерофашистоидним народом који ту узурпира свету илирско-трачанско-пелагијску земљу. Ући ће се у 21. век у ”ЕУропској регији Поморавље-Панонија,” а становници ће се звати ”равноправни грађани” и свако супротстављање тој рајској будућности биће кажњиво моторном тестером и напалмом.

Трошак свега тога? Ситница! Па зар није толерантни и просвећени досмански режим за само седам година набио двадесет милијарди дуга како би се ”живело боље” - таман као што је радио некад Ј.Б.Т.? Кога брига ко ће то да плаћа, ови што кркају данас ће одавно да буду мртви кад стигне рачун. То да се после овог живота иде Богу на истину причају само клерофашисти - рај се ствара овде, на земљи. Ко отме, има. Ко не отме, ради за онога ко отме. То се зове демократија. Све ће то народ позлатити.

Дистопија ”Лепосаве” постаде данашња утопија ЕУробова.

Знали сте ко вас је бомбардовао, држао под санкцијама, украо вам земљу и име, историју и културу. Знали сте ко вас је купио и уценио. И опет сте одлучили да им љубите скут (или нешто друго, је ли). Е па ето вам сад. Уживајте у ”благостању” и ”ЕУ-ропској будућности.”

Док не стигне рачун.

уторак, 17. јун 2008.

Ирци и ми

Не знам како су домаћи ЕУфоричари примили вест да су Ирци рекли не Лисабонском споразуму на референдуму у четвртрак, али знам да је то требало да обрадује сваког искреног родољуба.

Опет се враћам на данас доминантну тезу да је демократија само и једино оно што самопроглашене демократе кажу да је, односно ако произведе резултате које они прижељкују. Значи, када француски и холандски гласачи одбију предложени Устав ЕУ (као што су урадили 2005.), није страшно - ето истог устава, повампиреног у облику Лисабонског споразума, само пар година касније. Овај пут, да би избегли неугодну могућност да неко од демократских европских народа недемократски гласа против демократског споразума, ЕУрократе су хтеле да Споразум прогурају кроз скупштинске процедуре, без референдума. Само су им Ирци помрсили рачуне.

Већ сам споменуо притисак и пропаганду којој су "незахвални" Ирци били изложени. Тек сам неки дан видео и плакате којима су присталице ЕУ позивале Ирце да "увећају своје прилике," било мушке или женске. Ето поруке коју "Европа" шаље земљи која је њен члан већ 25 година! И то је онда прогрес, култура, цивилизација, и шта ја знам... Надам се да је бар један Ирац гласао "не" само због увреде здравом разуму коју овакви плакати представљају.

Е сад, само наивни би могли да помисле да ће се ЕУ истопити попут водом посуте вештице због ирског референдума. Нисмо ми те среће. Превише је власти и пара у питању да би ЕУрократе тек тако одустале. Већ се тражи начин да се ирска одлука заобиђе. Можда неким новим референдумом, као ономад када су Ирци двапут гласали о споразуму из Нице (2001, па онда 2002, када су направили "исправан" избор). Можда ће ЕУССР да суспендује ирско чланство, па ће устав моћи да несметано ступи на снагу по распореду, 1. јануара 2009. Или ће измислити опет неки sui generis не-преседан да једноставно кажу "ма кога брига" и свеједно спроведу устав, а да и даље тврде да је све по закону и у савршеном реду. Баш као што су то урадили са Косовом. И све у име демократије, дабоме. Ево већ гунђају како "није фер" да три милиона Ираца гласа о судбини 450 милиона поданика ЕУ. Али јесте "фер" да о томе одлучи 27 председника влада, а да ти силни милиони никад о томе не гласају? Демократија, бре.

Ирско одбијање даље ЕУнтеграције би могло да охрабри друге земље у овој модерној тамници народа да "редефинишу" свој однос са Бриселом. Није вероватно, али ето, човек може да се нада. Ако ништа друго, оно ће неке ЕУрократе од помисли на то лоше да спавају. У овом суморном свету где владају насиље и лажи, свака победа, ма колико мала, вредна је славља.

Go raibh maith agat, Eire.

четвртак, 12. јун 2008.

"Руљо незахвална!"

или, Прича о ЕУ и ирском референдуму

(изводи из чланка Брендана О'Нила, Spiked, 10. јун 2008.)

Како Ирци могу да буду тако незахвални? питају се међу собом Функционери ЕУ, а у јавности следбеници Уније, пред ирски референдум о Лисабонској споразуму о проширењу институција ЕУ. Чињеница да струја против споразума има све више подршке - и то у земљи која се обогатила не ЕУ субвенцијама! - довела је до праве оргије жучних оптужби на рачун "заосталих, глупавих и незахвалних" Ираца.

Порука је јасна: Ирци морају да знају своје место у европском поретку и да се с поштовањем клањају својим господарима у Бриселу. Било шта друго би представљало "незапамћену незахвалност," каже Фајненшел Тајмс. Добро дошли у "демократску" Европу, у којој је већина земаља заобишла бираче и ратификовала Лисабонски споразум, док Ирци за инсистирање на референдуму бивају изложени притисцима.

Да би Лисабонски споразум заживео 1. јануара 2009, потребно је да га ратификује свих 27 земаља чланица. До сада је 15 земаља то прогурало кроз парламент, а у осталих 11 је ратификација у процедури. Ирска, са 4,3 милиона становника, је једина чланица ЕУ са уставном обавезом да одржи референдум. Европски функционери се сада плаше и презнојавају да ће "свака будала с оловком" моћи да торпедује споразум...

Европски службеници и медији не могу да верују да се скоро 40% ирских гласача усуђује да буде толико незахвално својим европским спонзорима. "Ирска незахвалност је просто запањујућа," грми Фајненшел Тајмс, истичући да је Република Ирска за својих 35 година у ЕУ "пожњела веће благодети од било које државе чланице". Иако је Ирска добила преко 40 милијарди фунти у субвенцијама од Брисела, њени бирачи би могли да гласају против Лисабона, цмизрди ФТ, вероватно зато што "не разумеју споразум." Значи, не само што су незахвални, већ су и глупи!

Коментар у једном канадском листу вели да је "тешко разумети из историјске преспективе" то што уопште постоји могућност да споразум пропадне. Ирци би требало да буду "презахвални" на свему што им је ЕУ дала, али изгледа да су "колективно пошандрцали.". Ирска радничка партија за то време упозорава да би одбијањем споразума Ирци били виђени као "заостала и незахвална деца Европе".

Све ово подсећа на критику ирских гласача када су на референдуму јуна 2001. одбили споразум из Нице. Тада је против споразума гласало 54 одсто Ираца. Француски дневник Либерасион је тада писао: "Издаја пада утолико теже што се ради о земљи која Европи дугује своје новостечено богатство." Економист је подсећао "незахвалне Ирце" да је њихов доходак био 60% европског просека 1973. када су ушли у ЕЕЗ, а да је до 2001. порастао на 120%.

Под великим притиском ЕУ, ирске власти су заобишле непријатну одбијеницу Нице већ следеће године, бестидно заказавши други референдум и посветивши сву политичку и медијску машинерију захтеву да народ овог пута "изабере како треба." Плакати су подсећали незахвалне Ирце: "Тридесет милијарди евра од 1973!" а ирски министри су злокобно прорицали "повратак у сиромаштво" ако гласачи одбију Ницу и по други пут. У октобру 2002, 62,89 одсто гласача је подржало Ницу.

Напади на "незахвалне" Ирце, како због одбацивања Нице онда, тако и због саме помисли да одбију Лисабон сада, много говоре о "демократији" у самој ЕУ. Еврократе и еврофили су запањени што не могу да купе подршку Ираца; "не могу да замисле" да народ који је добио на милијарде у субвенцијама одбија да се повинује својим владарима. Какав је то покварени, дегенерисани и антидемократски елизитам који верује да се гласачи могу купити...?

Притисак на ирске гласаче исто тако показује шта значи бити "демократски грађанин" ЕУ: особа о којој се брине безлична бриселска бирократија и која треба да буде "препуна захвалности" што се налази у милости европске елите. Ово је сушта супротност традиционалном односу грађана и власти. Уместо отворене расправе, у којој се претпоставља да су грађани одрасле особе са политичким погледима независним од донација које им удељује власт, они који се усуђују да мисле другачије бивају етикетирани као "незапамћени незахвалници" или чак "издајице"...

Употреба речи "издајнички" за Ирце који гласају против европских споразума све говори о погледима европске елите на европске масе. По речничкој дефиницији, издаја је побуна против законитог господара, обмана, перфидност, патвореност. ЕУрократе очигледно себе сматрају господарима Европе, а народ својим слугама. Чињеница да се један политички избор може описати као "издајнички" показује до које мере су Лисабон и Ница већ договорени документи на које се само очекује формални печат. Како се само незахвални, превртљиви, кварни Ирци усуђују да угрозе већ договорене планове европске елите!?

Очекивање да ће Ирци да одобре Лисабон илуструје колико је лажна теза о једнакости унутар ЕУ. Брисел и евро-коментаријат очекује да сиромашније земље - Ирска, Шшанија, Португал, нове источне чланице - буду најлојалније управо зато што им господари дају издашне донације. О каквој сувреној једнакости може бити речи, када се од сиромашнијих чланица захтева да буду покорне и захвалне, док богатије - попут Немачке, Француске или Британије - могу да условљавају своје односе са Бриселом?

Још једна последица ирских референдума је убеђење да демократија не ваља. ФТ зове референдум о Лисабону "апсурдом," јер ће многи Ирци гласати против "зато што не разумеју споразум, а неки опет само хоће да се противе властима које споразум подржавају." Енглески парламентарац из реда Либералних демократа, Ендрју Даф, изјавио је да "Кад год народ бира, добијете популизам, национализам, ксенофобију и свакојаке лажи." Сличне увреде су стизале на рачун фанцуских и холандских гласача када су одбили европски Устав 2005. Масама је, дакле, не веровати - то су углавном лажљиви превртњиви ксенофоби, је ли. Боље би било да одлуке доноси образована, космополитска, европска елита...

Ирски референдум је утерао страх у кости ЕУ и еурофила с добрим разлогом. Ни после 35 година издашних субвенција, ЕУ није успела да у Ирској купи подаништво... ЕУ је постала отеловљење отуђености народа од савремених политичких институција. Ирски референдум скида демократску маску ЕУ и разобличава је као недемократску, корумпирану и неједнаку. А ко не жели да таквом нечему каже "не"?

понедељак, 9. јун 2008.

Постмодерна демо(н)кратија

Прошле године у ово доба (мање-више) писао сам о неподношљивој празнини демократије, те флоскуле која може да значи све свакоме, па самим тим у ствари не значи ништа. Тада су "демократе" дизале дреку јер је партија са већином гласова у скупштини изабрала председника скупштине, што је било проглашено за малтене антидржавни акт (за разлику од, рецимо, потписивања споразума са ЕУ и НАТО и приватних састанака посвећених одвајању Космета...). Испаде да је демократија "кад смо ми на власти," а кад у фотељама седи неко други, то је онда диктатура, дабоме!

Ако се тој "логици" на путу испрече чињенице - е па, утолико горе по чињенице. И онда партија "мрског диктатора" може да постане "модерна странке левице" и "снажан фактор модернизације" или шта све не. Али, само ако се сложи да са Демократама демократски демократише... иначе, ништа од демократије!

Ово мучење логике и здравог разума није искључиво феномен политичке сцене Србије. Обрад Кесић, који врло добро познаје Америку, вели данас у Политици да је тај релативизам карактеристика и америчких власти:

Про­сто ре­че­но, њи­хов став је да је де­мо­кра­ти­ја ту да њи­ма слу­жи и да је де­мо­крат­ско све оно што слу­жи њи­хо­вим по­тре­ба­ма. Де­мо­кра­ти­ја је оно што они ка­жу да је де­мо­кра­ти­ја. Исти је слу­чај и кад су пи­та­њу пра­во (до­ма­ће и ме­ђу­на­род­но) и њи­хо­ви и ту­ђи уста­ви.


Вреди прочитати цели Кесићев текст. Јесте да се он односи на тренутне (и претходне) власти у Америци, али је цела прича истовремено и метафора упозорења за саму Србију.

четвртак, 5. јун 2008.

КРВ И ПЕПЕО ЈАСЕНОВЦА

Потресни документарац Лордана Зафрановића о ужасу најмасовнијег стратишта нацистичке "Независне Државе Хрватске", филм Крв и пепео Јасеновца из 1983, остварење је које се више од једне деценије налазило у туђмановском "бункеру", и које је самог Зафрановића довело на својеврсну "црну листу" ХДЗ-овог режима деведесетих, као и у фактичко прогонство из сопствене државе и кинематографије (Зафрановић је деведесете провео у егзилу у Прагу). Филм је, однедавно, СА ЕНГЛЕСКИМ СУБТИТЛОВИМА и одличним уводом, доступан и на Јутјубу, из шест сегмената:

- први део;

- други део;

- трећи део;

- четврти део;

- пети део;

- шести део.

Филм у целини је доступан за (бесплатан) даунлоуд, овде и као (такође бесплатан) торент, овде.

Намера постављача (као ни овог блога), свакако није копање по ранама зарад дневнополитичких разлога. Трагедија Јасеновца је превелика за тако нешто. Нити наметање "колективне кривице" и доливање уље на ватру ионако затрованих српско-хрватских односа (затрованих и због дугогодишњег игнорисања ужаса попут Јасеновца). Треба респектовати и чињеницу да је овај филм режирао Хрват, по свој прилици и једини екс-југословенски редитељ који се непосредно и без компромиса ухватио у коштац са најкрвавијим поглављем историје своје земље. Дакле, намера за постављање овог филма је подсећање на наше невине сународнике и све остале жртве Јасеновца и "НДХ". Злочин не сме да се понови. А заборав је такође злочин. Вечна слава жртвама Јасеновца

среда, 4. јун 2008.

Толико о Обами

Бар неке читаоце ових мојих размишљања сигурно занима шта ја мислим о предстојећим изборима за Императора. Пре четири године је пред Американцима српског порекла био мучан али опет једноставан избор: јесте да се Буш показао као неспособни диктатор, али зар би још неко могао да гласа за кандидата коме у изборном штабу седе Кларк и Холбрук а прилоге му скупљају шиптарски дилери дроге и оружја? Многи су Срби зато гласали за Буша, па макар се и не слагали с његовом политиком, или ирачким ратом.

Није помогло, дабоме. Буш већ у пролеће 2005. усвојио у потпуности програм за отимачину Косова, и његова политика се од тада није ни за јоту разликовала од оне коју је спроводио Клинтон. Кад је Џон Мекејн мање-више осигурао номинацију Републиканаца, а изгледало је да ће му на мегдан изаћи Хилари Клинтон, постало је јасно да се та политика апсолутно неће променити. Ако ништа друго, бар знамо на чему смо, је ли.

Е сад, чини се да Хилари ипак неће бити кандидат магареће странке (маскота Демократа је магарац, а Републиканаца слон; не питајте ме зашто) у новембру, већ ће та ”част” припасти Бараку Хусеину Обами. Његов успон у политичкој хијерархији је био толиком вртоглав, да скоро нико не зна шта Обама заиста мисли о неким стварима. Једно од тих питања је досад било и Косово. Теорија је било свакаквих, од чињенице да му је саветник била Саманта Пауер (која је изградила академску каријеру на миту о ”српском геноциду” у БиХ), до гласина да иза њега стоји Сорош или ”геополитички шахиста” Збигњев Бжежински.

Сумње сада више нема. Обамин саветник за вањску политику, нико други до некадашњи изасланик за Косово Роберт Гелбард, рекао је Гласу Америке јасно и гласно шта је став његовог шефа према тој окупираној српској покрајини:

”Косово је сада суверена држава. Нова српска влада зна да ће моради да живи с Косовом, и да је без обзира на све дијалог Београда и Приштине неопходан,” рекао је Гласу Америке Гелбард, изасланик америчке владе током сукоба на Косову 1998-99.

”Ни Русија ни Индија, ни Кина ни Бразил не могу да диктирају развој ситуације по том питању,” рекао је, подсетивши да Београд и Приштина морају почети разговоре, јер ће од тога да зависе њихови односи у будућности....

Упитан какав је Обамин став о Косову, Гелбард је објаснио да је тај став већ познат. ”Обама је јасно изразио свој став приликом проглашења независности Косова. Рекао је да је Косово независна држава која има велику одговорност да заштити мањине, а да Србија мора да ојача демократске институције,” каже Гелбард.


Они са мало бољим памћењем ће се можда сетити да је баш Гелбард изјавио у лето 1998. да је тзв. ОВК ”без икакве сумње терористичка организација”. Недуго затим, Стејт Департмент је из политичке хладњаче извукао Ричарда Холбрука и брже-боље га послао да по дреничким подовима узгаја пријатељске односе са ”храбрим борцима за слободу, људска права и америчке вредности”. Гелбард је добио ”унпаређење” у Индонезији, и ту му се некако изгубио сваки траг. До сада.

Ето, сад знате на чему сте и са Бараком Хусеином Обамом. Пријатељима и познаницима који имају америчко држављанство (за разлику од мене) и могу да гласају обично препоручујем да не губе време. Ко год да им зајаше на грбачу следеће године, неће им бити боље. А ни нама, бар што се тиче става званичног Вашингтона.

Додуше, велико је питање да ли су Американци заиста у стању да ”диктирају ситуацију” колико би Гелбард волео да је то случај, а колико су Русија, Кина, Индија и Бразил заиста небитни у целој тој причи. О Србима да се и не говори.

четвртак, 22. мај 2008.

Тадићев Титаник

Бродолом пустих жеља

Најбољи лек против демократије је њено спровођење. Примера је сијасет, од сапунице председничких предизбора у Америци до избора као пописа становништва у земљама попут Кеније и БиХ. Последњи у низу примера су општи избори у Србији 11. маја.

Чак и пре затварања бирачких места, коалиција "За европску Србију," предвођена лидером Демократске стране и председником Србије Борисом Тадићем, прогласила је велику победу. Медији и у Србији и на Западу громогласно су поздрављали "јасан европски избор" и поетски прослављали "усмерење Србије на Запад". Следећег јутра, међутим, изборна математика певала је другу песму.

За формирање владе потребна су најмање 126 посланика у Скупштини. Тадићева коалиција је добила 103. Чак и уз подршку свих могућих мањинских националних странака и екстремног ЛДП-а, највећи број мандата који ЗЕС може да сакупи је 123.

С друге стране, суверенистичке странке које су наводно "поражене" на изборима - СРС, ДСС-НС и СПС са партнерима – заједно имају сасвим довољно посланичких места да образују владу: 127.

Кад су ЕУфоричари и у Србији и на Западу коначно постали свесни ових бројки, њихову самоувереност су замениле претње и бес. Амерички и британски амбасадори, по навици, почели су да соле памет Србима да демократија у ствари не значи владавину већине, јер, пазите, само Демократе имају демократски легитимитет да демократски демократишу у демократији...

А ако демократија омане да на власт доведе Демократе, има и других начина. Либерал-демократски јуришник Чеда Јовановић почео је причу о "паралелној влади." Тадићева десна рука у прошлој влади, Божидар Ђелић, чак је најавио и уличне протесте - мада је после покушао (без успеха) да то објасни као грешку Ројтерса у преводу. Сам Тадић је грмео како "неће дозволити" да се било ко поиграва са "вољом народа." Али ништа од тога није могло да сакрије очигледну чињеницу да су се Демократе нашле у готово истоветном положају у ком су Радикали били протеклих пет година: најјача скупштинска странка појединачно, а опет у опозицији.

Удварање СПС-у

Тако су се службеници Империје и миљеници Хавијера Солане нашли у шкрипцу. С Коштуницом опет не могу; једва су с њим ушли у владу прошле године, а онда је и срушили саботажом државне политике према Косову. Радикали се залажу за све што ЕУропљани презиру: традицију, суверенитет, независност. У очајању, Демократе су пружиле руку ником другом до Социјалистима, странци Слободана Милошевића коју су протекле деценије и више беспоштедно сатанизовали.

Одједаред смо могли да чујемо од корифеја "демократских реформи" да Социјалисти у ствари и нису тако лоши, да би могли да постану модерна левичарска партија само кад би се одрекли прошлости, и зар не би било лепо када би ушли у Социјалистичку Интернационалу (чија је ДС придружени члан)? Јавили су се чак и комесари из Брисела, изјавама да не би имали примедби на Социјалисте у влади (мада су другу причу причали пре четири године).

Неком магијом, дакле, српски гласачи треба да поверују како су Радикали (који су били у краткотрајној коалицији са Милошевићем крајем деведесетих) и Коштуница - који је Милошевића рушио као кандидат ДОС-а на изборима 2000. – сада "ретроградне снаге деведесетих" док су Милошевићеви Социјалисти сада "модерна, прогресивна, реформска" странка!

На Ивици

Теорија да би лидери Социјалиста могли да буду заведени обећањима из Брисела није баш сасвим ван памети. Јер, да се разумемо, ЕУфорија је у Србији управо и произведена из носталгије за старом социјалистичком Југославијом, у којој (веле) нико није морао да ради а сви су имали све – бар док није стигао рачун од ММФ-а. Они што у Србији сањају о ЕУ не чине то како би имали веће тржиште за своје производе (које?) или ниже извозне царине (чуј извоз!), или ефикаснију државну управу; у Европи виде једино извор 'леба без мотике.

У седмици после избора, Демократе су упркос свему биле уверене да ће лидери Социјалиста да продају своје гласаче за приступ Бриселским трпезама. Политички аналитичари су писали о "Србији на Ивици", поентирајући да је све сада у рукама лидера СПС, Ивице Дачића.

Прошлог викенда, Дачић је посетио Москву, наводно да би се састао са једним руским политичаром. Колале су гласине да је о могућем споразуму са Демократама разговарао са породицом Слободана Милошевића, или да је можда питао за савет Путина и Медведева. У уторак, 20. маја, италијанска новинска агенција АКИ јавила је да су се Социјалисти сложили да са Радикалима и Коштуницом саставе владу.

Нема лаког пута

Прошлог петка је Тадић одбацио управо ову могућност као "кратки пут на Титанику". То може да буде тачно једино ако је себи доделио улогу санте леда. Суверенистичка влада би лако могла да буде најстабилнија у пост-досманлијској историји Србије.

Да се подсетимо, ДОС је био коалиција комби-странака скупљених с коца и конопца; што је странка била мања, то је њен лидер био "већи" по сујети. Иако је у пролеће 2004. за премијера дошао Коштуница, под великим унутрашњим и вањским притиском за партнере је узимао бивше Досманлије - прво Г17-плус, а потом и саму ДС. У оба случаја су управо ти партнери на крају рушили владу. Влада СРС-ДСС-СПС би по први пут у осам година у старту имала консензус око кључних државних питања, и у њој не би било "тројанског" елемента.

С друге стране, Империја је превише уложила у Демократе и њихове невладничке требанте да би сада одустала. Највероватније ће притисак из Брисела и Вашингтона сада порасти. Наставиће се и сатанизација "националиста", која траје већ неколико година. Медији у Србији су углавном под контролом страних фактора (економских или политичких), па се од њих може очекивати да на сваком кораку киње власт и испирају мозак народу о "помирењу са неизбежном" хегемонијом Империје.

На стакленим ногама

Није, међутим, јасно колико дуго ће та хегемонија да опстане. Сваким даном нафта је све скупља (а Русија све јача) а долар све слабији. Експедиција у Месопотамији је упала у глиб, а покушај да се из њега извуче ширењем рата на Иран би лако могла да се заврши стаљинградским сценариом.

Највећу претњу доминацији Империје на Балкану, иронично, сада представљају управо њени албански штићеници. Првог јуна су избори у Македонији, и тамошњи Албанцин су се већ машили оружја. Један од њихових вођа, Мендух Тачи, рођак је тренутног "председника Косова" Хашима. Други, Али Ахмети, је некада био сарадник Авнија Клинакуа, који је управо основао "Покрет за уједињење" (територија које сматрају албанским), 17. маја у Приштини. У међувремену, појавила се видео-пропаганда још једне албанске "ослободилачке војске," овај пут у Грчкој (Епиру, односно "Ћамерији"), по истом шаблону који је користила Тачијева "ОВК." Све указује на то да пројект "Велике Албаније" улази у следећу фазу.

План ЕУ да у "независној држави Косово" замени УНМИК својом мисијом ЕУЛЕКС се исто тако насукао на спруд. Бриселске бирократе су изгледа установиле да је прекрајање реалности много компликованији посао него што су мислили.

И на другим местима у свету, идеја да се само жељама и снагом воље могу произвести чињенице страдава у судару са ледено непомирљивом реалношћу. Насиље над здравим разумом којем Империја и њени послушници прибегавају у Србији само појачава утисак да је њихова наводна превласт у ствари празна и немоћна.

Метафора председника Тадића о Титанику није сама по себи погрешна, већ само погрешно усмерена; можда је на њу помислио баш зато што зна да је стварни споменик сујети који поносно плови на непромењивом курсу према Крају Историје управо брод његових страних господара.

(Antiwar.com, 22. maj 2008.)

среда, 21. мај 2008.

Србија и САД: Куда даље?

Др. Томас Флеминг, уважени историчар и уредник часописа Крониклс, боравио је недавно у Србији. Текст који следи је комбинација утисака који су објављени у Крониклс-у и говора који је др. Флеминг одржао у Београду.

Управо сам се вратио из Србије, са конференције о косовском питању. Отпутовао сам дан пре избора, па сам имао прилику да стекнем утиске о погледима јавности.

Питање за Србије је било, јесте, и биће док је Срба, Косово. На скупу ДСС-а на Тргу Републике 9. маја, присталице премијера Коштунице носили су мајице “Косово је Србија”, али Београд је пун еурофиличних младих професионалаца који би најрадије да забораве прошлост, забораве 1389, забораве петвековну турску окупацију, забораве геноцид над њиховим сународницима у Хрватској и БиХ током прве Независне државе Хрватске 1940-их, забораве прљаву улогу САД и подршку муслиманима у БиХ и албанским терористима на Косову.

Током кратке посете Косову, моје колеге (Срђа Трифковић, Даг Бандау, Џим Јатрас, Сунил Рам, Егон Енгелхарт и Рафаел Израели) и ја смо свратили код Владике Артемија у манастир Бањску (који су давно уништили муслимани). Враћао се у прелепи манастир Грачаницу и морао је да иде под оружаном стражом УНМИК-а. Међу његовим чуварима су били и Турци. “Вратили су се,” вели један од Американаца. Војници су покушали да буду љубазни, али ја нисам могао да им узвратим. Сами по себи су невини колико и стражари у Аушвицу, али не могу а да не мрзим све што они представљају: глобалну империју која жртвује хришћане исламским албанским нарко-терористима које је наоружавао Џон Мекејн.

Када Демократе оптужују Мекејна да жели наставак пропале Бушове политике, у потпуности греше. Пре ступања на власт, Буш се представљао као фискални конзервативац и противник интервенционизма. Мекејн је увек био не само растрошни левичар већ и каубој брз на обарачу, увек вољан да пошаље Американце у рат. Данас Ирак, сутра Иран, следеће недеље Србија и Русија. Кад буде изабран, многе његове присталице ће се са носталгијом сећати златних Бушових времена када су америчке ратове водили (у поређењу) умерени људи попут Рамсфелда и Волфовица.

Рафи Изрaели је из Израела, и није могао а да не саветује Владику Артемија да следи пример те земље. Зашто да се не направе насеља Срба у “северном троуглу” Косова, а онда да се ти џепови српске територије шире? Али и њему је добро позната чињеница да се у ствари Албанци шире. Чак и на српској страни Митровице, на северној обали Ибра, Албанци (уз страну помоћ, дабоме) граде стамбене комплексе који ће једног дана опколити Србе и онемогућити им да се бране. Ето на шта иду паре од наших пореза.

Шта онда Србија – односно Срби – може да чини у овим околностима? Срби са свих страна политичког спектрума се надају спасу извана, било од Русије, ЕУ или САД. Али иако је помоћ извана заиста неопходна, неће бити ни од какве користи ако Срби не могу да пронађу национално руководство јасне визије и одлучне воље. Пре него што могу да сроче стратегију; Срби морају да разумеју карактер и мотивацију како оних чију подршку желе, како и својих непријатеља.

Сам опстанак Србије зависи од односа са великим силама, посебно САД, ЕУ и Русијом. Ти односи, међутим, морају бити веома опрезни. То се поготово односи на САД. Отворени сукоб са Америком може довести до катастрофе, али наивно и лаковерно ”пријатељство” могло би да кођта српски народ не само територије, већ и сопствене душе.

Дугачак је списак савезника које је Америка издала и уништила, од Маркоса на Филипинима, Сомозе у Никарагви, иранског Шаха, до Садама Хусеина. Једна од највећих грешака Слободана Милошевића је његово убеђење да ће Американци да одрже своја обећања и испоштују услове споразума које су потписали.

Зашто је Америка опасна и као савезник и као противник? Вањском посматрачу, Америка je загонетка: богата и моћна империја, са идеалистичком реториком и немилосрдном политиком. Са мрежом сателита широм света и војним базама у преко 100 земаља, Америка изгледа непобедива. Са друге стране, Америка личи на трећи свет када њене власти нису у стању да се снађу после урагана који је потопио Њу Орлеанс, нити могу да спрече наоружане младиће да убијају ученике по школама.

Који год параметар друштвене патологије да посматрамо, од самоубистава, дроге, абортуса и насиља, САД личи више на Африку или јужну Америку него на Европу. Амерички образовни сисем је фијаско. Али иако амерички ђаци знају мање од својих вршњака у другим развијеним земљама, зато имају најбоље мишљење о себи.

САД су донедавно биле у стању да доминирају светом из два разлога. Прво, што је америчка потрошачка привреда од САД направила најбогатију земљу у историји, а друго – што је делимично последица првог – је да су америчке војне снаге без такмаца по величини и технологији.

Испод ове блештаве површине отвореног богатства и освајачког империјализма, Америка није толико јака. Темељи економије се тресу. Доказ те слабости је пораст дуга, како личног тако и државног, растући дефицити и пад вредности долара. Слаб долар није само питање курсне листе, већ резултат истинског пада вредности валуте, што је знак слабости данас исто као што је био у староримска времена, или у доба Византије после Манзикерта.

На друштвеном и културном пољу, америчко друштво је слабо и подељено, делимично и због величине земље и броја становника. Очигледне поделе су географске: Југ и Југозапад су више религиозни, патриотски и козервативнији од других регија, док су урбане зоне дуж источне и западне обале културно и политички изгубиле везу са остатком земље.

Американци су такође подељени по расним, етничким и верским идентитетима, као једна велика Босна и Херцеговина. Трећину становништва чине особе афричког и мексичког порекла, а све је више и Азијата; мало ко од њих осећа неко велико поштовање или лојалност америчкој традицији. Води се и прави културни рат између 90% Американаца који се изјашњавају као хришћани и атеистичке елитне класе која у шаци држи институције културе: универзитете, новине, издавачку индустрију и медије. Ова елита не само да је против америчке традиције, већ против свега што дефинише Запад још од грчких времена. На универзитетима и у школама, ова самомржња се испољава кроз мулти-културализам, који цени све културе и традиције – осим европских и хришћанских.

Фрустрација овим стањем родољубивих и религиозних Американаца преусмерава се на иностране непријатеље. Од педесетих наовамо се водио прво Хладни рат против СССР-а и Кине, а потом је уследила парада ”Хитлера” од Гадафија, Садама Хусеина, Милошевића до опет Хусеина и Осаме бин Ладена. Мало Американаца зна да су Садам и Осама годинама били амерички савезници и примали војну и финансијску помоћ...

Овако, спремни су да, макар и запушеног носа, гласају за Мекејна зато што се борио у рату (Вијетнам - прим. прев.) и што макар декларативно подржава такозвани “рат против тероризма” - иако у тај “рат” спада и подршка исламским терористима у БиХ и на Косову, који воле САД све док их њихови амерички пријатељи плаћају у готовини.

Несрећна истина је да се на Балкану ове две половине Америке спајају. Антиамеричка левица мрзи Србе као родољубив народ који воли своју традицију и поштује успомену на свој пораз из 1389. Простом једначином, Срби су онда Јужњаци, а самим тиме и Нацисти. Сваки наручени извештај о тзв. “масовним гробницама” је одраз ове пропаганда. Са друге стране, кад се једном родољубиви Американци убеде да су Срби непријатељ САД, онда свом жестином подржавају уништење тог непријатеља. А пошто се амерички образовни систем побринуо да ни један посто Американаца не зна да је Београд главни град Србије, а камоли да је Косово срце Србије, онда не можемо да осудимо људе који из чистог незнања верују у лажи које им сервирају медији.

И ту долазимо до суштинског питања у односима Србије и САД. Родољубиви хришћани у САД би још и могли једног дана да се пробуде и схвате да су на Балкану били на погрешној страни, али мултикултурна левица ће увек мрзети сваког Србина који одбија да мрзи како себе, тако и своју земљу. Другим речима, прича фондације “Отворено друштво” и осталих мулти-култи група у Србији је рецепт за самоубиство. Колико год то изгледало тешко, српски лидери морају да нађу заједнички језик са американцима који страхују од исламског џихада и може им се објаснити да су Срби поново брана од најезде исламских хорди које прете нашој цивилизацији.

Са друге стране, српски лидери морају да се агресивније боре за суверена права своје земље. Ако америчке власти наставе да се понашају непријатељски, онда нема разлога да се допушта америчким држављанима да у Србију улазе без визе, да се дају повластице америчким пословним интересима, или да се – у екстремном случају – не подижу оптужнице против америчких ратних злочинаца пред Међународним судом правде. Ово не треба да се ради у љутитом или осветничком духу, већ да се представи као несрећни и изнуђени кораци који су, дабоме, подложни преговорима.

У Србији има политичара који мисле да ће одобровољити Америку ако прихвате вредности америчке елите – ”разноликост” и мулти-културализам. Видели смо колико су у томе успели. Недуго после победе прозападног председника на изборима у Србији, америчка влада је признала Косово, а за њом и водеће земље ЕУ. Шта сте друго очекивали?

Мултикултурализaм нема шта да понуди Србима. То је релизија колективне амнезије, коју западна елита жели да прошири по целом свету. Кад мали народи са историјским памћењем упру прстом у старе неправде, одговор америчких политичара и њихових гласноговорника је увек исти: заборавите прошлост, гледајте у будућност. Другим речима, заборавите америчку агресију ако хоћете америчке паре.

Срби у ову замку не смеју да падну из два разлога. Прво, Америка је толико пута преварила Србе да сваки Србин који није продана душа, или будала, не сме да има поверења у ма каква обећања било које америчке администрације. Друго, зашто што се питање Крајине, БиХ и Косова тиче будућности исто колико и прошлости. Српски национални идентитет је искован на Косову. Ако Срби икада одлуче да се одрекну сопствене историје, и они ће починити колективно самоубиство.

И Џорџ Сорош и Џорџ Буш хоће да нас увере како је Косово од сада па довека албанска држава. По њима су амерички послушници непомичне звезде политичке галаксије, а у предстојећим деценијама САД ће неминовно да прошири свој утицај на цели свет, а онда и на цели космос. Као што сваки студент историје зна, ова реторика о универзалној империји је уобичајени мит који пропали завојевачи користе у сопствене сврхе. Ниједна људска институција није вечна, а у историји народа ништа није извесно.


(превео Сиви Соко, с одобрењем)

понедељак, 19. мај 2008.

Јежева кућица

Док се политичари натежу ко ће с ким и како, не треба да изгубимо из вида суштину приче. Власт је алфа и омега само онима који ништа друго сем ње и немају. А за нас остале, има ваљда нешто више и боље од "у се, на се и пода се." Ваљда.

На памет ми паде неко вече "Јежева кућица" Бранка Ћопића. Нисам знао зашто, док је нисам прочитао (ево овде, рецимо). За оне који се не сјећају, прича (у стиху) је о јежу који оде код лисице на обилату вечеру, али инсистира да се врати кући. Радознала лисица га прати, да види какву ли то кућу има јеж да је толико воли. У путу јој се придружују вук, медвјед и дивља свиња. Али кад стигну, имају шта да виде...

Medvjed i svinja i s njima vuja
grmnuše gromko prava oluja:
- Budalo ježu, bodljivi soju,
zar tako cijeniš straćaru svoju?!
Koliba tvoja prava je baba,
krov ti je truo, prostirka slaba.
Štenara to je, tijesna i gluha,
sigurno u njoj imaš i buha!
Kućicu takvu, hvališo mali,
za ručak dobar svakom bi dali!
Rekoše tako, njih troje, ljuti,
dok mudra lija po strani šuti.


Звучи познато?

Diže se Ježić , oči mu sjaje,
gostima čudnim odgovor daje:
- Ma kakav bio moj rodni prag,
on mi je ipak mio i drag.
Prost je i skroman, ali je moj,
tu sam slobodan i gazda svoj.
Vrijedan sam, radim, bavim se lovom
i mirno živim pod svojim krovom.
To samo hulje, nosi ih vrag,
za ručak daju svoj rodni prag!
Zbog toga samo, lude vas troje
čestite kuće nemate svoje.
Živite, čujem, od skitnje, pljačke
i svršit ćete – naopačke!


За сада, толико.

четвртак, 15. мај 2008.

Толеранција кроз капитализам

У свој халабуци око избора и преговора о новој влади, умало да заборавим да се идуће недеље у Београду одржава такмичење за Еуросонг 2008. А тим поводом, пише Никола Малбашки на НСПМ, тзв. геј-активисти најављују долазак двадесет хиљада и кусур хомосексуалаца у главни град Србије, и кажу да ће том приликом да организују велику "Параду поноса". Баш као што су "активисти" и намеравали, ту објаву су на нож дочекали навијачи и "Образ"...

Да се разумемо, кад неко каже да је "активиста" онда се он или она професионално бави провокацијама, како би од евентуалног одговора (тј. примене силе) направио пропагандни успех. Некада се за такве људе користио израз агитатор. Врло је јасно да најављивачи и организатори ове евентуалне параде управо и очекују насилан одговор на њу.

Шта да се ради? Није битно шта неко мислио о хомосексуализму; Малбашки вели:

Мени лично је потпуно свеједно шта ко ради испод свог крова, али не разумем потребу да то јавно показује, и да још то назива „парадом поноса“. Колико знам, установљено је да је егзибиционизам болест, и мислим да они који воле да у парковима показују свој „понос“ због тога иду у затвор, а не проглашавају се напредним људима који слободно испољавају своју сексуалност.


Није, значи, ово питање слободе, већ набијања једног животног стила на нос јавности, малтене силом. Провокација? Дабоме. Јер, како Малбашки илуструје примерима, "геј лоби" је у спрези са невладницима и чедобољшевицима. А пошто се они финансирају са стране (зна се од кога), онда представљају инструмент политичког притиска на Србију.

Зато Малбашки предлаже генијално решење - учинити неочекивано:

Због свега овога мислим да би сваки покушај онемогућавања геј параде био права трагедија за Србију. Сваки пут кад се овде дешавало насиље нисмо добро пролазили и време је да научимо да је тако. Чак и кад насиља није било, Запад га је измишљао и приписивао Србима да би на основу таквих лажи вукао своје потезе који су били погубни по нас... Мислим да би свако коме су интереси Србије на првом месту, а ако му геј парада толико смета, требало да та дешавања на крају маја третира као елементарну непогоду... Србија ће од тих људи имати користи, а ако ништа друго барем ће оставити пуно пара у градској и државној каси. То је нешто што нам се одавно није десило. Да зарадимо на туђој глупости.


Има ту нечега. Ови "активисти" из Квирије би највише волели да ту њихову параду огорчени Срби нападну; ништа не храни синдром жртве колико насиље. Ако би "млаћење педера" изостало, онда би провокација била пуцањ у празно. Са друге стране, пошто хомосексуалци немају децу и не гледају дугорочно, они су омиљене муштерије трговаца на Западу: група која ем има пара, ем воли да их троши. Другим речима, не туците педере - зарадите на њима.

Уосталом, не могу да замислим ништа што би више нервирало невладнике, провокаторе и квислинге. А то је стварно прилика која се не пропушта.

понедељак, 12. мај 2008.

Математика

Број посланика у Народној Скупштини Републике Србије: 250

ЦЕСИД-ови резултати (незванични):

ДС-Г17: 103
ЛДП: 13
СДА: 4
Мађарска коалиција: 2
Албанци Прешевске долине: 1
Укупно: 123
(странке које би могле да подрже ”демократску” владу)

Посланика СРС: 77
Посланика ДСС-НС: 30
Посланика СПС-ПУПС: 20
Укупно: 127
(странке које би могле да подрже ”патриотску” владу)

Нећу ништа да предвиђам, у политици се малтене ништа не зна до последњег тренутка, али ЕУфоричари у сав глас говоре једно, а математика нешто сасвим друго...

недеља, 11. мај 2008.

Илустрација

Нећу да се бавим шпекулацијама ко је добио, а ко изгубио изборе док не дођем до мало поузданијих података од противречних гласина које сам досад чуо. До тада, ево вам само једне илустрације како су избори представљени у Америци.

Из данашњег Лос Анђелес Тајмса (оригинални текст):

”Подељена Србија данас гласа”
Од нашег специјалног извештача, Зорана Ћирјаковића
11. мај, 2008. године, 12:29 сати по локалном времену

Београд, Србија - Подељена Србија бирала је данас у одлучним изборима између бољих веза са Западом и повратка националистичком изолационизму који би могао да наруши стабилност у осетљивом региону.

Из беса због отцепљења Косова које су подржале САД, многи Срби су се окренули радикалној ултра-националистичкој странци која је била у коалицији са покојним диктатором Слободаном Милошевићем током ратних деведесетих. После посебно прљаве кампање, Радикална странка, чијем се лидеру суди за ратне злочине, имала је малу предност у анкетама. Мало иза њих је прозападна Демократска странка председника Бориса Тадића.

”Ови избори су од виталног значаја за моју земљу," изјавио је Тадић, заговорник чланства Србије у ЕУ, после гласања. ”У потпуности сам уверен да ће народ Србије гласади за европску будућност.”

Процењује се да око 6,7 милиона Срба има право гласа на изборима за скупштину и локалну власт. ”Ми ћемо Србију поново направити земљом поносног народа, бранићемо границе, садађивати са сваким на свету - са пријатељима отворено, а са онима који покажу да нам нису пријатељи бићемо веома опрезни," рекао је Томислав Николић, потпредседник Радикалне странке, док је гласао.

Николић, звани Гробар пошто је по професији директор гробља, води Радикалну странку у одсуству Војислава Шешења, коме се суди у трибуналу УН за ратне злочине у Хагу.

Не очекује се да ни Радикали ни Демократе добију довољно гласова да сами саставе владу, већ да ће победник бити принуђен да направи коалицију. Један вероватан сценарио је да ће се Радикали удружити са странком тренутног премијера Војислава Коштунице, такође тврдог националисте који је експлоатисао српски бес због губитка Косова како би добио политичку подршку.

Коштуница, који води Демократску странку Србије, и Радикали оптужују Тадића и њехове присталице да су издали суштинске интересе Србије преговорима са ЕУ. Већина земаља ЕУ подржала је једнострано проглашење независности Косова у фебруару.

Ако Радикали преузму власт, од Србије се очекује да ојача везе са Русијом и бар делимично окрене леђа Европи, кажу аналитичари. Нестало би сваке наде за сарадњу Београда са трибуналом за ратне злочине УН.

Више од деценије после краја ратова у БиХ и Хрватској, два најтраженија српска оптуженика за ратне злочине, генерал Ратко Младић и Радован Караџић, још увек су на слободи.

Победа Радикала би такође значила велики корак уназад за демократске реформе које је Србија полако спроводила у пост-Милошевићевској транзицији и загорчала живот про-демократским либералима тако што би њихове напоре гурнула у страну.

(превод Сиви Соко)

субота, 10. мај 2008.

Суштинско питање

Политичари у Србији много воле да причају о ”нормалној” држави (коју, ваљда, само они могу да направе, а никако они други). На страну сада што у истински нормалним државама министар војни не би разбијао војску, министар иностраних послова не би радио за некога у иностранству, а председник државе не би бранио уставни поредак позивањем на његово рушење. Између данашње Србије и те теоретске нормалне државе постоји једна суштинска разлика; у овој потоњој, питање ко ће да добије парламентарну или председничку већину не би било питање живота и смрти. Ко год био на власти, постојали би одређени принципи и вредности којих би се морао придржавати. У Србији то напросто не постоји. Питање је када је задњи пут постојало; можда далеке 1918, које се више скоро нико жив не сећа.

Сутра су ти фамозни избори. Једанаести мај. Четврто гласање у години и по (од референдума о уставу крајем 2007), што, опет, није особина никакве ”нормалне” државе. Многи стрепе од поларизације која је настала у српском друштву. На једној страни су ЕУфорични ”реформисти,” у савезу са ”либералима,” невладницима, аутономашима и из политичког гроба васкрслим опортунистима. Верују у власт по сваку цену, за Европу би жртвовали Србију (коју презиру) и мотивише их колико амбиција, толико страх да не разочарају стране господаре - који, како смо се уверили на својој кожи, не опраштају непослушност.

Е, сада би просечан Србин рекао да сам ја некакав Радикал, социјалиста, клерофашиста (иначе омиљени погрдни израз невладника, к’о кад од крста беже као ђаво) ултра-националиста (као, нема обичних) или ”тврдолинијаш.” Кад то чујем, увек се сетим речи баш једног америчког конзервативца да ”екстремизам у одбрани слободе није порок, а умереност у борби за правду није врлина.”

Само што, је ли, ми нисмо Американци, већ нам Американци наређују кога смемо да изаберемо, колико смемо да се бранимо, како смемо да мислимо, и колико нам је земља. Изузев тих ситница, ми смо слободан народ, је ли. Оно таман као 1941. Ах, да не заборавим и на ЕУССР, где се за нас брине наш добротвор, комесар Солана, аман већ девету годину.

Али нисам ни Радикал, ни социјалиста, ни ДСС-овац, ни следбеник Воје Илића. Пошао сам да кажем, ”не мислим да они имају иоле боље поимање државе и друштва,” али то не би било сасвим фер, а ни сасвим тачно. Линија између два пола српске политичке сцене повучена је по једном суштинском питању. Не да ли Србија треба да уђе у ЕУ, или да се бори за Косово, већ да ли Србија уопште треба да постоји? И по том питању мислим да су ”патриоте” ближе стварном патриотизму и нормалном поимању државе и друштва, него њихови ”демократско-реформски” супарници.

Карта на коју играју ЕУфоричари већ годинама зове се Југоносталгија. Сви би да опет имају кредите које не морају да плаћају, стан, аутомобил, летовање на мору, доживотне државне послове и пасоше с којима могу да путују свуда по свету. Али то је свет који је нестао 1990, прохујао са вихором хладног рата. То није ”светла будућност,” већ повратак у прошлост, враћање сата - управо оно за шта оптужују ”националисте”. Загребите мало по вођама и идеолозима ”демократа” и наћи ћете комунистичку струју поражену на Осмој седници. Користе исти речник као КПЈ, која је у свему видела ”великосрпски хегемонизам.” У ЕУ виде нову СФРЈ - у којој је, да подсетим само на један детаљ, Србима било толико дивно да им је требало 40 година да западно од Дрине надокнаде губитак живота у 2. светском рату. За српски народ, његову историју, традицију и културу имају у најбољу руку презир, а најчешће отворену мржњу. И онда такви људи и такве идеје треба да Србима пруже ”бољу будућност”! Почев од љубљења скута НАТО бомбардерима и ЕУ комесарима, одлазака у Вашингтон на поклоњење Императору, и признавања сваке отимачине земље, имовине, живота, наслеђе, историје... Коме може да буде боље од свега тога? Само њима - нипошто народу којим управљају, и који сматрају за ”стоку једну грдну.”

Какве год хипотеке из прошлости носиле (а да се подсетимо, и Ђинђић је окретао вола на Палама са Радованом Караџићем и писао о уједињењу српских земаља), њима супротстављене ”патриотске” странке су у ствари баш то - патриотске. За њих је Србија важнија од виза и девиза, Косово је суштина српства а не ”заувек изгубљено,” а сами Срби стари, поносан и слободољубив народ, а не примитивни, агресивни, геноцидни злочинци (као што то говоре невладнички јуришници ЕУфоричара).

Немам ја никакве илузије о врлинама ни једних ни других. Сви који су у политици имају амбиције, сви су подложни искушењима. Ако нису кварни, сигурно су кварљиви. Зато и треба да се трудимо да направимо државу у којој ће искушења власти бити минимална. Да не одлучују политичари о свему, од цене малина до величине буквара. Јер је у држави у којој политичари о свему одлучују народ заиста у положају стоке.

Ако хоћете да заувек будете стока, обележени као злочиначки народ, да вам оно историје, културе, вере и традиције што је опстало под југославизмом и социјализмом нестане до краја, да постанете аморфна маса ”грађана југозападног балканског простора” (јер и само име Србија вређа невладнике) - у ствари, да вам блиска и далека будућност изгледају као дистопија описана у роману ”Лепосава” - онда изволите, гласајте за подаништво онима који су вас држали под сакнцијама, бомбардовали, прогласили за повампирене нацисте, који су директно одговорни за прогон преко милион Срба из својих кућа (а не би им било криво да их буде више) и који сматрају да је највећи проблем Европе на почетку 21. века ”српско питање” (оно као ”Јеврејско питање”) а не исламизација старог континента до непрепознатљивости...

Немојте сутра да кажете, нисмо знали. Ево већ седам година вам Динкић отима од уста Ђелићевим законима, Чанак мути по Војводини, Чеда терорише по медијима, Тадић обећава странцима да ће ”учинити све” да Србе покори и сломи... Зар и после свега можете да верујете таквим људима? Шта? Не можете да верујете оним другима? Па и не морате. И не треба да верујете политичарима. Ако то нисте научили за ових седам година, па за оних десет пре тога, па за оних педесет пре тога... онда можда никада ни нећете. Али ето, човек може да се нада.

Ако се слажете да Србија мора да нестане, ако вас је срамота што сте Срби, ако бисте радије да будете нешто друго, негде друго, онда сте већ престали да читате овај текст, или ћете (узалудно) покушати да ме псујете у коментарима. Нећу да вам судим, има за вас виша инстанца. А ви којима се гади србофобија у коју су огрезли сви ти добростојећи душебрижници, невладници и ”реформатори,” али вас је страх од сутра, обратите пажњу на ове речи једног драмописца:

"Ако мислиш да нисмо у праву, ја то поштујем. Али ако мислиш да јесмо у праву, а нећеш ништа да кажеш зато што мислиш да је то превелик напор, онда више нећу ни да знам за тебе.”

Срећан вам 11. мај.

четвртак, 8. мај 2008.

Клеветање либерализма

Овај блог се већ толико дуго бави политичким питањима, да ретко кад стигнем да било шта кажем о својим економским убеђењима - односно да објасним оно "слободарски" у заглављу. То, наиме, значи да сам симпатизер економске теорије Аустријске школе (тј. да нисам следбеник Кејнса, или Чикашке школе, а камоли комунизма), о којој се може сазнати више у делима Лудвига фон Мизеса, Фридриха фон Хајека, Мареја Ротбарда и Луелена Роквела.

Сам себе кривим што нисам посветио више времена и пажње објашњавању ове економске теорије, уско везане са поимањем људске слободе и улоге државе и друштва. Правдам то убеђењем да константна политичка криза не оставља времена за лежерну дискусију о економским питањима. Проблем је у томе што је ова економско-политичка прича суштински везана за моје виђење политичке и економске ситуације на нашим просторима.

Знао сам да ћу са овим морати да се суочим пре или касније када сам чуо за постојање магазина "Каталаксија." Први сусрет са тамо објављеним текстовима у мени је изазвао мучнину. Слободарство (у оригиналу: libertarianism) је у суштини врло једноставна, здраворазумска идеја, утемељена у хришћанском моралу и основној логици. А овде су је закомпликовали, замотали неком полуразумљивом причом и лошим директним преводима са енглеског (welfare state није "држава благостања," већ социјална држава, побогу!)...

И онда чујем да је водећи "каталаксичар" Иван Јанковић написао економски програм никог другог до ЛДП - партије коју води идејно чедо Латинке Перовић и чија иконографија дугује највише Лењину! Деца некадашњих функционера ЦК, сада послушници неких других звезда, сада би да граде слободну привреду!? Апсурд до апсурда.

Кад сам чуо за ово, на форуму Видовдана сам написао следеће:

У овом програму су сви кључни елементи слободне привреде по принципима аустријске школе - али изопачени, поремећени и извитоперени да би били у служби ЛДП-овим страним господарима. Ово раде намерно, да огаде људима стварну слободу, па да онда несметано харају у име "општег добра."

Ово је програм за пљачку Србије на исти начин на који су Гајдар и Џефри Сакс опустошили Русију почетком деведесетих. Неке од идеја су добре, али ЛДП нема апсолутно никакву намеру да их спроведе; на пример, "развлашћивање политичара," рецимо - нико нормалан не може да ме убеди да би Чеда пристао да буде фигура у уставом ограниченој власти, кад је његов политички ментор другарица Латинка а његова идеолошка матрица острашћени бољшевизам.

Нема никакве шансе да овај програм икада прође - али то му и није циљ. Права сврха је да Србима огади сваку помисао на слободно привређивање и да нас заувек зароби у бољшевичкој матрици поимања привреде и друштва.


Нажалост, изгледа да сам био у праву. Јер ево, данас на НСПМ читам критику Јанковићевог економског програма управо по социјалистичкој матрици. Аутор Владимир Марковић просто режи на каталаксичаре, Јанковића и ЛДП што не признају "универзална људска права." Исто тако напада Каталаксију што се противи демократији и што симпатише Дражу Михаиловића, који је по њему "домаћи ратни злочинац и колаборатор с фашизмом."

Немојте ово што ћу сада рећи да схватите као одбрану Каталаксије, Јанковића, или ЛДП-а; о њима сам све већ рекао у горе наведеном цитату. Осећам се, међутим, обавезним да устанем у одбрану идеја за које мислим да су исправне и да оспорим неке Марковићеве наводе за које мислим да су погрешни.

Узећу на зуб само три ствари из Марковићеве критике програма ЛДП-а. Прво, и најлакше, третман демократије као свете краве; о томе сам већ писао. Ханс-Херман Хопе је доказао да су поданици некадашњих краљева били слободнији од грађана данашњих република, и о томе заиста више нема шта да се прича.

Друго, теза да је Југословенска војска у отаџбини била квислиншка формација не само да није тачна, већ илуструје једно опасно догматско поимање историје. Да је Марковић то рекао за Љотићевце, или можда колаборационистичку владу генерала Недића, па хајде. Али постоји мноштво доказа који недвосмислено показују да је генерал Михаиловић водио легитиман покрет отпора у име југословенске монархије. Сасвим је логично и разумљиво што су комунисти - чији је програм, заокружен још 1928. у Дрездену (видети овде, при дну странице), био разбијање "великосрпске монархије" - сатанизовали Михаиловића и "четнике" како би својој "народној" власти дали легитимитет. Али то не значи да ми, шездесет и кусур година касније и у поседу информација које више не могу да се прикривају, морамо да верујемо у агитпроп из педесетих.

Треће, о каквим "универзалним људским правима" Марковић говори? Много се прича о "социјалној правди", али нико да ми каже шта се под тиме подразумева. Како може да буде правде за све, ако је нема за појединца? А по чему је праведно да се отима од Пере да би се дало Жики? "Социјална држава" није ништа друго него уравниловка, отимање од једних да би се дало другима. То је онај марксистички концепт, "од свакога по способностима, свакоме по потреби." Али, зашто би онај што ради морао да издржава нерадника? Сви знамо причу о цврчку и мраву; у "модернизованој" верзији ове басне, мраву Управа прихода конфискује жито да би нахранила цврчка, и као резултат и један и други крепају од глади. Али зато они што раде у Управи имају да једу...

Ако ми поштујемо хришћански морал (јер, ако нема Бога, онда су добро и зло оно што ми одлучимо, и подложни променама како и кад нам је драго), онда у њему стоји да волимо ближњег свог. Људи сигурно треба да помажу сиромашнима, онемоћалима, болеснима. Али кад се каже да морају - јер их на то присиљава држава - да ли је то онда заиста морално?

Слободарски филозофи (попут Мизеса, Ротбарда, Хопеа...) веле да постоје два основна људска права, из којих све остало произилази: право на живот, и право на својину. Слобода, по њима, може да се дефинише као "поседовање себе." Ако је неко жив, и поседује себе, онда самим тим има право и на рад. Ко то може и сме да му забрани? Али "право на рад" не значи "право да натерам некога да ми да посао." Зар то није логично?

Шта значи "право на социјалну заштиту" него "обазева неког другог да ме издржава"? Исто то је и "право на заштиту од незапослености," или "право на задовољавајући стандард живота" (!). А о каквом то "праву на задовољавајуће услове рада" говоримо? Ако неко неће да ради под понуђеним условима, не мора. Е, у том грму лежи зец! Јер управо држава, тај наводни гарант свих ових "права" је та коју издржава неко други (односно њени поданици-грађани) и која присиљава и Перу и Жику и Мују и Иштвана и Бегзима да плаћају порезе и "доприносе" на све што ураде или поседују. Па самим тиме и да раде послове које не би добровољно прихватили, јер од тог силног паразитизма нема довољно капитала да буде посла за све. О каквим онда "правима" можемо да говоримо, а да то не буде смешно?

Дакле, само зато што Каталаксија и ЛДП искривљују идеју слободе и добровољне размене не значи да су те идеје ни лоше у принципу, ни лоше за нас. Напротив (ево, рецимо, здравог слободарског размишљања које подржавају Радикали). Узмите за пример само чињеницу да се Император Буш и његова камарила куну у слободу и тржиште, а у ономе што раде нема ни "с" од слободе, ни "т" од тржишта.

Немојте дозволити да вам неколицина кварних људи извитопери једну идеју која је у самој сржи наше историје, културе и традиције - а коју такви људи апсолутно презиру.

среда, 7. мај 2008.

Комунизам и србофобија

Из поговора „Књиге о Косову" Димитрија Богдановића, САНУ, Београд, 1986 (извор); делове подвукао Сиви Соко:

И поред таквог непријатељског или, у најмању руку, пасивног држања албанске националне мањине за време рата, Косово и Метохија улазе у нову Југославију 1945. године као аутономна област, са перспективом свестраног националног, уставноправног осамостаљивања и економског и културног развоја Албанаца у југословенској социјалистичкој федерацији. То сe објашњава неизмењеном политиком Комунистичке партије Југославије [КПЈ] према националном питању, а у оквиру тога и континуитетом тезе о опасности од „великосрпског хегемонизма"

...Суд о „великосрпском хегемонизму“ није водио рачуна о битној разлици која постоји између националне свести, идентитета и виталних потреба српског народа, с једне, и погледа и праксе појединих српских политичара и странака с друге стране. Уопштавањем и заменом теза стварала сe једна неправедна и неоснована хипотека над целим српским народом, при чему, иза укупне аустро-марксистичке фразе Српске социјалдемократске странке, не може а да сe не види аустроугарска подлога за аргументацију против српске националне политике. У ствари, таквим судом сe доводио у питање програм националног ослобођења и уједињења, чије je остваривање започето 1804. године и који je на југословенском плану формулисан коначно 1914; стављале су сe у сумњу тековине српске револуције и ослободилачких ратова. Концепт мале и слабе Србије, Србије „београдског пашалука и шест нахија“, којој сe једва признало чак и право на границе по Берлинском уговору [1878], значио je идентификовање сакате српске државне територије са националним подручјем, преко чијих сe међа сваки покрет ка слободи и уједињењу проглашава завојевањем. Претпоставка je тога концепта, 1914. године, пристајање на то да сe на српски народ ван Србије Берлинског конгреса, а то значи - на више од половине тадашњег броја Срба, без обзира колико он био компактан у етничком смислу или интегрисан у духовном погледу, не може и не сме да гледа друкчије до као на било коју националну мањину и дијаспору, без свога права на самоопредељење до отцепљења и припајања матичној националној држави.

Политика КПЈ према националном питању била je одређена, с једне стране, наслеђем хетерогеног социјалистичког покрета југословенских народа, а с друге стране, бар до 1935, ставовима и одлукама Комунистичке интернационале [Коминтерне]. Као „секција Коминтерне", како сe једно време званично називала, обавезна да у свему следи линију ове интернационалне организације под искључивом контролом СССР-а, КПЈ je била у ситуацији да за сразмерно кратко време између два светска рата битно мења своју политику према националном питању у Југославији. На свом другом, Вуковарском конгресу [1920], као свој главни циљ КПЈ je прокламовала стварање совјетског Балкана, тј. Совјетске Републике Југославије у склопу совјетске федерације балканско-подунавских земаља, а ове у саставу међународне федерације совјетских република.

Идеју о „троплеменом народу“, о јединству југословенских „племена“ и њихове тежње да сe уједине - заменила je већ 1923. године тезом о Југославији као плоду империјалистичког рата и „версајског система“, према ставовима Коминтерне и Балканске федерације, филијале КИ у којој су главну реч имали бугарски комунисти. Tрећа земаљска конференција КПЈ формулише већ тада, ни пуних пет година од стварања Југославије, сасвим одређено тезу о „српском хегемонизму“ као унутрашњој империјалистичкој основи и суштини југословенске државе, где су све несрпске народности [и албанска je споменута међу њима] потлачене и уништене. Истичући право на самоопредељење, начелно сe признало и право на „присаједињење својој националној држави“.

Пети конгрес Коминтерне [1924] доноси одлуку о ликвидацији Југославије као државе, а против њене евентуалне уставне ревизије или преуређења, при чему полази од оцене да je Југославија уопште један од главних носилаца антисовјетизма и контрареволуције. Решење je, зато, према одлуци Коминтерне, у отцепљењу и формирању независних држава [Хрватске, Словеније и Македоније]. На унутарпартијском плану око тога сe у КПЈ, истина, развио спор, али он ни у једној фракцији није довео у питање неке полазне оцене, а поготову не оцену о српској „угњетачкој нацији“. У одлукама Коминтерне могу сe наћи и позиви на тактичко разликовање национализама „угњетаваних“ народа у односу на национализам јединога „угњетачког“ народа, тако да je борба против „српског национализма“ имала да буде главни задатак КПЈ, нарочито српских комуниста у Србији. Упоредо с тим требало je помагати сваки сепаратистички, антијугословенски и антисрпски националистички покрет у Југославији [Пети проширени пленум ИК КИ. 1925].

До краја je концепт ликвидације Југославије разрађен у одлукама IV конгреса КПЈ [Дрезден, 1928]. Југославија je имала да сe распадне на посебне независне државе - Хрватску, Црну Гору, Македонију, Словенију; Србија сe и не помиње, док ће сe мађарска и албанска национална мањина отцепити, јер je њихову земљу, наводно, „анектирала“ српска буржоазија; тражила сe сарадња са великоалбанским Косовским комитетом [као што сe на другој страни пружала подршка хрватским усташама у Лици, 1932]. Комбинације о броју „независних“ држава и уопште о начину и резултату распада Југославије стално су сe потом мењале, али сe и 1934. године још гледа на Србе у Југославији ван Србије [а изричито и на Косову] као на „окупаторе“ које треба „прогнати“.

понедељак, 5. мај 2008.

Тако је говорио...

Корисници интернет-форума одавно знају за "Годвинов закон" (можда не по имену), тј. тенденцију да се неистомишљеник прозове као фашиста. Сведоци смо тога и у службеном политичком дискурсу, када се политичари и "елите" просто такмиче ко ће пре и више да оцрни противника као следбеника Адолфа Хитлера (Мусолини је већ одавно заборављен). Штавише, reductio ad Hiterum је омиљено оруђе западне ратнохушкачке пропаганде, које је у протекле две деценије примењивано као увод у бомбардовање како Ирачана (два пута) тако и Срба.

Али шта да се ради када је поређење противника са Хитлером, односно нацистима и фашистима, сасвим оправдано? Односно, када им реторика и аргументи звуче сабласно слично?

Већ знамо причу о два постера. Да ли је случајно што "Шта ће бити кад победи Национал-Социјализам" звучи као данашња пропаганда ЕУфоричара? Чак и да јесте, како да објаснимо немачки плакат апропо годишпњице 6. априла 1941, који објашњава Србима да је то доказ да "Европа нема алтернативу"? Једном може да буде случајно, али двапут? Сто пута? Хиљаду?

Павле Ћосић, аутор "Лепосаве," навео је пре пар месеци одломак из говора једног српског политичара:

"Odredbe međunarodnog prava su naša obaveza i odgovornost. U situaciji u kojoj se nalazimo i kad ne možemo da biramo, moramo priznati da smo, usled nesmotrenosti i pogubne politike prethodnih vlasti, izgubili veliki deo našeg suvereniteta i da se moramo povinovati odlukama stranog faktora. Najbolje što možemo da učinimo za Srbiju je da pogledamo istini u oči. Ne možemo dopustiti da nastavimo da se inatimo i tim inaćenjem odvedemo zemlju i narod u ambis. Moramo se pridržavati odluka međunarodnog prava i uključiti se u zajednicu zemalja koje nas okružuju i kojima i mi prirodno pripadamo."


Чеда Јовановић? Близу, али погрешно.

Димитрије Љотић, 30. априла 1941.

Ја се не бих преварио, иако је сличност заиста невероватна. Разлог је једноставан: Љотић говори о "међународном праву" (тј. оном које су наметнули Немци), а Чеда ни мртав не би изустио нешто што му "смрди на легализам" - за њега и његове је право шта год Империја каже, ни мање ни више. Има ли боље илустрације за ситуацију у којој смо се нашли, да је чак и домађи фашиста из четрдесетих признавао неки ред (колико год извитоперен), док данашњи реформатори, демократори и слуге неких туђих звезда не признају ама баш ништа сем силе. Своје, дабоме.

Ако звучи познато, није случајно.

четвртак, 1. мај 2008.

Много дреке ни око чега

или, прича о једном Споразуму

Да ли ће потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП) бити ветар у једрима Демократске странке на предстојећим изборима, или ће јој бити камен око врата?

Званичници ЕУ су потписивање Споразума у Луксембургу у уторак назвали "великом приликом за Србију" (Димитриј Рупел) и "важним даном" (Хавијер Солана), али су у оба наврата погрешили. Споразум је суспендован малтене истог момента кад је и потписан, јер Холандија и Белгија одбијају чак и расправу о његовој верификацији док Србија у потпуности не испуни све захтеве Хашке инквизиције (што ће рећи, мало сутра). А чак и да јесте на снази, њиме Србија не добија ништа ново - ни царинске ни визне олакшице, ни донације, ни зајмове. То вели чак и бивши министар Свилановић, тренутно агент "Пакта за стабилност."

Луксембуршка представа је дакле само то - представа, која, по речима пословично искреног (и Србима нимало наклоњеног) британског листа Индепендент, има за циљ да "победи националисте" 11. маја.

Да све буде још комичније, испада да је Споразум закључен између ЕУ и Демократске странке! Није ми сасвим јасно ко, по уставу и законима Србије, има право да закључује међудржавне уговоре, али ми се ипак чини да то не може да буде заменик премијера владе у оставци. Да су Споразум потписали председник Тадић или министар Јеремић, па хајде, али Ђелић? А да све буде још горе, управо премијер те исте владе, Коштуница, осуђује потпис као нелегитиман, противзаконит и неважећи.

"Априлско изненађење"

Коштуница је у изјави за штампу назвао луксембуршки акт демократског тројца Ђелић-Тадић-Јеремић "неуставним и антидржавним", и рекао да ће нова скупштина на првој седници одбацити Споразум. Ако је веровати анкетама о томе ко ће после 11. маја имати скупштинску већину, то је врло вероватно.

Сад је питање хоће ли Споразум да промени вољу бирача (или ће се то можда урадити другим методама, попут притиска кредитима). Да је овом потписивању ЕУ доделила улогу "априлског изненађења" које би у мају претегло у корист Демократа, званичници Уније и тамошњи медији нимало не крију. Уосталом, шта има везе што је споразум бесмислен и неважећи, пошто у данашњем свету није важна реалност, већ перцепција.

С тим у складу, Тадић, Ђелић и Јеремић су већ почели да наклапају како је Србија сада "неповратно" на европском путу и да ће "учинити све" да испуне све захтеве како би на њему и остали. Тешко је поверовати да ће медији у Србији, које или контролишу или поседују страни фактори, макар и споменути да је споразум "на леду" и да у ствари и нема практичних последица, већ ће у функцији предизборне пропаганда да трубе како је то нешто од одлучног и огромног значаја.

Театар апсурда

Нема много тога нормалног или сувислог у новијој српској историји. Рецимо, иако су управо словеначки, хрватски, муслимански и албански националисти отпочињали насилне кампање сецесије од мултиетничке Југославије, они су проглашени за мултиетничке демократе, а Срби су оптужени за насиље и национализам. Оптужбе за "српску агресију" су онда послужиле за параван прво санкцијама, а онда и НАТО агресији 1999.

Мада се из Брисела тражи да пре него што јој буде дозвољено да буде анектирана Србија мора да задовољи "суд" у Хагу, тај исти "суд" рутински ослобађа оптужене за злочине над Србима - ако их уопште и оптужи - док опсесивно затвара и суди сваког српског официра и функционера за учешће у некој фантомској завери.

Кад су Срби у БиХ и Хрватској одбили да живе под режимима који су у недавној прошлости над њима починили зверске злочине, речено им је да су републичке границе светиња. Али када се Албанци позову на измишљени геноцид како би прогласили "Независну државу Косово" онда ти исти браниоци тековина АВНОЈ-а кажу да је Косово "посебан случај." Закон? Какав закон! Он важи за оне друге, а не за ЕУ, или Америчку империју.

Једно је кад се пораженом и пониженом непријатељу диктирају услови. Али претварање да је сам рат био за његово добро, и да се од њега очекују захвалност и пријатељство, то је баш превише. Већина земаља ЕУ су чланице НАТО, и учесници агресије из 1999. Солана, сада комесар ЕУ за међунарнодну политику, је ономад био највиши цивилни функционер НАТО. Уместо да се српски ЕУфоричари макар претварају да им је због тога непријатно - што би барем био ред - они се са Соланом рукују а ЕУ и НАТО певају хвалоспеве.

Ето вам онда и најновијег апсурда: званичници без овлашћења потписују споразум који ништа не значи, није на снази, и има за улогу искључиво да утиче на резултат избора. Празна обећања ЕУфоричара сада су попраћена и празним гестом. Опипљив напредак, нема шта...

Већ скоро две деценије на Западу се гради "стварност" Србије и Балкана од претњи, лажи и насиља. Споразум је замишљен као круна тог подухвата. Ако су Срби заиста тако глупи, поводљиви и плашљиви као што Брисел и домаћи ЕУфоричари мисле, онда ће се та замисао и остварити. Рен, Солана и друштво онда могу да кажу, "Е, овако се осваја у 21. веку."

Али може се десити и да се 12. маја та цела трула конструкција сруши као кула од карата.

Живи били па видели.

(адаптирано од оригинала)