Јежева кућица

Док се политичари натежу ко ће с ким и како, не треба да изгубимо из вида суштину приче. Власт је алфа и омега само онима који ништа друго сем ње и немају. А за нас остале, има ваљда нешто више и боље од "у се, на се и пода се." Ваљда.

На памет ми паде неко вече "Јежева кућица" Бранка Ћопића. Нисам знао зашто, док је нисам прочитао (ево овде, рецимо). За оне који се не сјећају, прича (у стиху) је о јежу који оде код лисице на обилату вечеру, али инсистира да се врати кући. Радознала лисица га прати, да види какву ли то кућу има јеж да је толико воли. У путу јој се придружују вук, медвјед и дивља свиња. Али кад стигну, имају шта да виде...

Medvjed i svinja i s njima vuja
grmnuše gromko prava oluja:
- Budalo ježu, bodljivi soju,
zar tako cijeniš straćaru svoju?!
Koliba tvoja prava je baba,
krov ti je truo, prostirka slaba.
Štenara to je, tijesna i gluha,
sigurno u njoj imaš i buha!
Kućicu takvu, hvališo mali,
za ručak dobar svakom bi dali!
Rekoše tako, njih troje, ljuti,
dok mudra lija po strani šuti.

Звучи познато?

Diže se Ježić , oči mu sjaje,
gostima čudnim odgovor daje:
- Ma kakav bio moj rodni prag,
on mi je ipak mio i drag.
Prost je i skroman, ali je moj,
tu sam slobodan i gazda svoj.
Vrijedan sam, radim, bavim se lovom
i mirno živim pod svojim krovom.
To samo hulje, nosi ih vrag,
za ručak daju svoj rodni prag!
Zbog toga samo, lude vas troje
čestite kuće nemate svoje.
Živite, čujem, od skitnje, pljačke
i svršit ćete – naopačke!

За сада, толико.