Др. Томас Флеминг, уважени историчар и уредник часописа Крониклс, боравио је недавно у Србији. Текст који следи је комбинација утисака који су објављени у Крониклс-у и говора који је др. Флеминг одржао у Београду.
Управо сам се вратио из Србије, са конференције о косовском питању. Отпутовао сам дан пре избора, па сам имао прилику да стекнем утиске о погледима јавности.
Питање за Србије је било, јесте, и биће док је Срба, Косово. На скупу ДСС-а на Тргу Републике 9. маја, присталице премијера Коштунице носили су мајице “Косово је Србија”, али Београд је пун еурофиличних младих професионалаца који би најрадије да забораве прошлост, забораве 1389, забораве петвековну турску окупацију, забораве геноцид над њиховим сународницима у Хрватској и БиХ током прве Независне државе Хрватске 1940-их, забораве прљаву улогу САД и подршку муслиманима у БиХ и албанским терористима на Косову.
Током кратке посете Косову, моје колеге (Срђа Трифковић, Даг Бандау, Џим Јатрас, Сунил Рам, Егон Енгелхарт и Рафаел Израели) и ја смо свратили код Владике Артемија у манастир Бањску (који су давно уништили муслимани). Враћао се у прелепи манастир Грачаницу и морао је да иде под оружаном стражом УНМИК-а. Међу његовим чуварима су били и Турци. “Вратили су се,” вели један од Американаца. Војници су покушали да буду љубазни, али ја нисам могао да им узвратим. Сами по себи су невини колико и стражари у Аушвицу, али не могу а да не мрзим све што они представљају: глобалну империју која жртвује хришћане исламским албанским нарко-терористима које је наоружавао Џон Мекејн.
Када Демократе оптужују Мекејна да жели наставак пропале Бушове политике, у потпуности греше. Пре ступања на власт, Буш се представљао као фискални конзервативац и противник интервенционизма. Мекејн је увек био не само растрошни левичар већ и каубој брз на обарачу, увек вољан да пошаље Американце у рат. Данас Ирак, сутра Иран, следеће недеље Србија и Русија. Кад буде изабран, многе његове присталице ће се са носталгијом сећати златних Бушових времена када су америчке ратове водили (у поређењу) умерени људи попут Рамсфелда и Волфовица.
Рафи Изрaели је из Израела, и није могао а да не саветује Владику Артемија да следи пример те земље. Зашто да се не направе насеља Срба у “северном троуглу” Косова, а онда да се ти џепови српске територије шире? Али и њему је добро позната чињеница да се у ствари Албанци шире. Чак и на српској страни Митровице, на северној обали Ибра, Албанци (уз страну помоћ, дабоме) граде стамбене комплексе који ће једног дана опколити Србе и онемогућити им да се бране. Ето на шта иду паре од наших пореза.
Шта онда Србија – односно Срби – може да чини у овим околностима? Срби са свих страна политичког спектрума се надају спасу извана, било од Русије, ЕУ или САД. Али иако је помоћ извана заиста неопходна, неће бити ни од какве користи ако Срби не могу да пронађу национално руководство јасне визије и одлучне воље. Пре него што могу да сроче стратегију; Срби морају да разумеју карактер и мотивацију како оних чију подршку желе, како и својих непријатеља.
Сам опстанак Србије зависи од односа са великим силама, посебно САД, ЕУ и Русијом. Ти односи, међутим, морају бити веома опрезни. То се поготово односи на САД. Отворени сукоб са Америком може довести до катастрофе, али наивно и лаковерно ”пријатељство” могло би да кођта српски народ не само територије, већ и сопствене душе.
Дугачак је списак савезника које је Америка издала и уништила, од Маркоса на Филипинима, Сомозе у Никарагви, иранског Шаха, до Садама Хусеина. Једна од највећих грешака Слободана Милошевића је његово убеђење да ће Американци да одрже своја обећања и испоштују услове споразума које су потписали.
Зашто је Америка опасна и као савезник и као противник? Вањском посматрачу, Америка je загонетка: богата и моћна империја, са идеалистичком реториком и немилосрдном политиком. Са мрежом сателита широм света и војним базама у преко 100 земаља, Америка изгледа непобедива. Са друге стране, Америка личи на трећи свет када њене власти нису у стању да се снађу после урагана који је потопио Њу Орлеанс, нити могу да спрече наоружане младиће да убијају ученике по школама.
Који год параметар друштвене патологије да посматрамо, од самоубистава, дроге, абортуса и насиља, САД личи више на Африку или јужну Америку него на Европу. Амерички образовни сисем је фијаско. Али иако амерички ђаци знају мање од својих вршњака у другим развијеним земљама, зато имају најбоље мишљење о себи.
САД су донедавно биле у стању да доминирају светом из два разлога. Прво, што је америчка потрошачка привреда од САД направила најбогатију земљу у историји, а друго – што је делимично последица првог – је да су америчке војне снаге без такмаца по величини и технологији.
Испод ове блештаве површине отвореног богатства и освајачког империјализма, Америка није толико јака. Темељи економије се тресу. Доказ те слабости је пораст дуга, како личног тако и државног, растући дефицити и пад вредности долара. Слаб долар није само питање курсне листе, већ резултат истинског пада вредности валуте, што је знак слабости данас исто као што је био у староримска времена, или у доба Византије после Манзикерта.
На друштвеном и културном пољу, америчко друштво је слабо и подељено, делимично и због величине земље и броја становника. Очигледне поделе су географске: Југ и Југозапад су више религиозни, патриотски и козервативнији од других регија, док су урбане зоне дуж источне и западне обале културно и политички изгубиле везу са остатком земље.
Американци су такође подељени по расним, етничким и верским идентитетима, као једна велика Босна и Херцеговина. Трећину становништва чине особе афричког и мексичког порекла, а све је више и Азијата; мало ко од њих осећа неко велико поштовање или лојалност америчкој традицији. Води се и прави културни рат између 90% Американаца који се изјашњавају као хришћани и атеистичке елитне класе која у шаци држи институције културе: универзитете, новине, издавачку индустрију и медије. Ова елита не само да је против америчке традиције, већ против свега што дефинише Запад још од грчких времена. На универзитетима и у школама, ова самомржња се испољава кроз мулти-културализам, који цени све културе и традиције – осим европских и хришћанских.
Фрустрација овим стањем родољубивих и религиозних Американаца преусмерава се на иностране непријатеље. Од педесетих наовамо се водио прво Хладни рат против СССР-а и Кине, а потом је уследила парада ”Хитлера” од Гадафија, Садама Хусеина, Милошевића до опет Хусеина и Осаме бин Ладена. Мало Американаца зна да су Садам и Осама годинама били амерички савезници и примали војну и финансијску помоћ...
Овако, спремни су да, макар и запушеног носа, гласају за Мекејна зато што се борио у рату (Вијетнам - прим. прев.) и што макар декларативно подржава такозвани “рат против тероризма” - иако у тај “рат” спада и подршка исламским терористима у БиХ и на Косову, који воле САД све док их њихови амерички пријатељи плаћају у готовини.
Несрећна истина је да се на Балкану ове две половине Америке спајају. Антиамеричка левица мрзи Србе као родољубив народ који воли своју традицију и поштује успомену на свој пораз из 1389. Простом једначином, Срби су онда Јужњаци, а самим тиме и Нацисти. Сваки наручени извештај о тзв. “масовним гробницама” је одраз ове пропаганда. Са друге стране, кад се једном родољубиви Американци убеде да су Срби непријатељ САД, онда свом жестином подржавају уништење тог непријатеља. А пошто се амерички образовни систем побринуо да ни један посто Американаца не зна да је Београд главни град Србије, а камоли да је Косово срце Србије, онда не можемо да осудимо људе који из чистог незнања верују у лажи које им сервирају медији.
И ту долазимо до суштинског питања у односима Србије и САД. Родољубиви хришћани у САД би још и могли једног дана да се пробуде и схвате да су на Балкану били на погрешној страни, али мултикултурна левица ће увек мрзети сваког Србина који одбија да мрзи како себе, тако и своју земљу. Другим речима, прича фондације “Отворено друштво” и осталих мулти-култи група у Србији је рецепт за самоубиство. Колико год то изгледало тешко, српски лидери морају да нађу заједнички језик са американцима који страхују од исламског џихада и може им се објаснити да су Срби поново брана од најезде исламских хорди које прете нашој цивилизацији.
Са друге стране, српски лидери морају да се агресивније боре за суверена права своје земље. Ако америчке власти наставе да се понашају непријатељски, онда нема разлога да се допушта америчким држављанима да у Србију улазе без визе, да се дају повластице америчким пословним интересима, или да се – у екстремном случају – не подижу оптужнице против америчких ратних злочинаца пред Међународним судом правде. Ово не треба да се ради у љутитом или осветничком духу, већ да се представи као несрећни и изнуђени кораци који су, дабоме, подложни преговорима.
У Србији има политичара који мисле да ће одобровољити Америку ако прихвате вредности америчке елите – ”разноликост” и мулти-културализам. Видели смо колико су у томе успели. Недуго после победе прозападног председника на изборима у Србији, америчка влада је признала Косово, а за њом и водеће земље ЕУ. Шта сте друго очекивали?
Мултикултурализaм нема шта да понуди Србима. То је релизија колективне амнезије, коју западна елита жели да прошири по целом свету. Кад мали народи са историјским памћењем упру прстом у старе неправде, одговор америчких политичара и њихових гласноговорника је увек исти: заборавите прошлост, гледајте у будућност. Другим речима, заборавите америчку агресију ако хоћете америчке паре.
Срби у ову замку не смеју да падну из два разлога. Прво, Америка је толико пута преварила Србе да сваки Србин који није продана душа, или будала, не сме да има поверења у ма каква обећања било које америчке администрације. Друго, зашто што се питање Крајине, БиХ и Косова тиче будућности исто колико и прошлости. Српски национални идентитет је искован на Косову. Ако Срби икада одлуче да се одрекну сопствене историје, и они ће починити колективно самоубиство.
И Џорџ Сорош и Џорџ Буш хоће да нас увере како је Косово од сада па довека албанска држава. По њима су амерички послушници непомичне звезде политичке галаксије, а у предстојећим деценијама САД ће неминовно да прошири свој утицај на цели свет, а онда и на цели космос. Као што сваки студент историје зна, ова реторика о универзалној империји је уобичајени мит који пропали завојевачи користе у сопствене сврхе. Ниједна људска институција није вечна, а у историји народа ништа није извесно.
(превео Сиви Соко, с одобрењем)
Нема коментара:
Постави коментар