Нисам нестао са лица земље, нити сам схватио жуто-црвену коалицију као крај света. Оно, јесте можда увреда здравој памети, али шта друго да се очекује кад се уједине тајкуни, Империја и похлепа, а наспрем њих стоје, како рече Слободан Антонић, само рентијери околности? Нисам једном рекао "тражили сте, гледајте" и не једном цитирао да "сваки народ добије власт какву заслужује." Па што да се понављам.
Али ево, видим два одлична приказа америчких политичких прилика Срђе Трифковића: један о Обами и један о Мекејну и његовој спрези са Сорошем. Закључак? "Бог нек' нам је на помоћи." Американцима, дакако.
Некако ми је занимљиво кад се башибозук бије међусобно. Ево недавно је Весли Кларк покушао да опањка свог некадашњег саборца за Свеалбанску Ствар Мекејна, рекавши да "није квалификација за председника то што се неко возикао авионом па био оборен." (Мекејн је био морнарички пилот у Вијетнаму; оборен је и провео је неколико година у заробљеништву). На то су Мекејновци одговорили "А јесте кад се одрже три и по говора у Сенату..." (мислећи на Обамину кратку политичку каријеру у којој није урадио ама баш ништа).
Па онда гледам на ЈуТјубу снимак са Фокс телевизије, где једног од Обаминих људи питају, "Реците нам бар једну ствар коју је Сенатор урадио за време свог мандата." Овај муца, брља, шврља. Каже, "Али он инспирише људе." Ма све је то лепо, али шта је урадио? Па ништа, дабоме.
Нисма значи ми једини који пате од лоших политичара. Нити смо једини који због њих пропадају. Лепо би било да је то нека утеха, али ето, није.
Нема коментара:
Постави коментар