„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

недеља, 02. фебруар 2014.

Смрад велики и тешка запара

Око Соколово, бр. 104
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Избори које је ове седмице најавио Врховни Жутник изненадили су само наивне. Странци су за њих знали већ средином јануара. Јасна је и њихова сврха: да се престројавањем унутар Државног Дна ефикасније служи Империји у пројекту преумљавања и коначног кречења Србије у жуто. Једино је неизвесно хоће ли сами Срби пристати да буду „Швабе у дотираном филму“.

О лику и делу господара вУЧКа много тога је досад написано. Али за оне који кратко памте, колегиница Ива нуди подсећање на оно што су данашњи „прогресивни реформатори“ мислили и говорили док су били „мрачни ултранационалисти“. Каквог ли преокрета (ово сасвим намерно)... За то време, Александар Лазић показује шта вУЧКо мисли када говори о „промени свести“ Срба, тј. у шта жели да нас претвори. Да не кажемо после да нисмо знали.

Ако је све дивно и красно како ППВ-а свакодневно цитира послушна жута штампа, чему онда избори? Да преко рушевина које је од Србије направио квислиншки култ нанесу димну завесу, вели Бранко Жујовић

У ситуацији када квислиншка власт у потпуности контролише државни апарат и медије, а иза ње стоје Империја и квислиншки култ, резултат „избора“ је до те мере извесан да на њих није потребно ни излазити. Постоји неколико објашњења за то. Димитрије Војнов објашњава силом и пропагандом утерани консензус очаја и страха, на којем почива владавина квислиншког култа, док Василије Клефтакис криви одсуство грађанске класе, истребљене низом ратова и „револуција“. 

С друге стране, Александар Павић се пита може ли преостале политичке опције у Србији које не припадају квислиншком култу да учине било шта да осујете намеру култа да „овери“ убијање Српства. Ако то уопште желе, дабоме. А Жељко Цвијановић гледа дугорочно и предвиђа да ће тријумф култиста бити кратког века; само је питање колику ће штету да направе.

Империја, да се не варамо, није више способна да ствара бозгнашта - али да разара, може и зна. Тако је после сасвим легитимне одлуке украјинских власти да одбију понижавајуће захтеве Брисела покренула „обојену револуцију“ у Кијеву и Галицији. А када сценарио примењен у Београду 2000. није дао резултате, прешли су на „сиријску“ варијанту. Или је можда у праву Мирослав Лазански када га ово више подсећа на однос према СФРЈ 1991. године. И тада су разни неонацисти, сепаратисти и насилници били „мирне демократе“ а руководству се претило санкцијама ако буде бранило земљу. 

Хоће ли Украјинци научити лекцију коју Срби нису, видећемо. А о „мирољубивости“ и „демократији“ тадашњих и данашњих миљеника Империје речито говори мноштво недавних примера. Тако се Ненад Кецмановић бави „честитком“ сарајевских невладника поводом рођендана РС, а Стефан Каргановић коментарише њихову опсесију „геноцидом“, која иде дотле да се за потребе нападања Срба измишљају Каталонци.

У међувремену, Жарко Јанковић се бави најновијим цивилизираним ЕУропљанима, у које би да нас „преуми“ квислиншки култ. Паметнима доста.

Очај је грех. Пораз је стање духа. Пресаберите се, дакле, и погледајте не каква сила вам прети, већ колику светињу браните. И нека вам у томе знање буде оклоп, а истина мач.

Нема коментара: