Око Соколово, бр. 107
Сва дубина моралног, политичког и сваког другог потонућа Атлантске Империје и њених послушника видљива је ових дана у Украјини. Повампирени нацисти репризирају Пети Октобар уз громогласни аплауз самоименованих чувара „слободе и демократије“, а сваки покушај отпора проглашава се за злочин. Ако све ово звучи познато, то је зато што јесте. И што се још увек дешава, не само у Украјини.
Хтео сам да у овом Оку укажем на мали речник предизборних фраза који је понудио Бранко Павловић, и есеј о владавини страха и страхом, из пера Срђана Воларевића. Нажалост, Нови Стандард је почетком седмице тајанствено нестао без трага. Још увек се не зна ко је виновник (мада није тешко претпоставити коме је то у интересу). За то време, Стање Ствари су оборили директно из Империје, због преноса „неподобних“ извештаја о Украјини. Враћени су тек после делимичне аутоцензуре. Толико о слободи и демократији.
У Кијеву је извршен прави правцати насилни пуч, писала је Марина Рагуш и пре него што је то постало евидентно. Притом је примењена техника већ испробана на нашим просторима, укључујући и жртвовање цивила пред ТВ камерама, о чему пише Миодраг Новаковић. Шта мотивише острашћене мајданисте,објашњава Младен Олујић; ако вам то звучи познато, није случајно.
У Москви виде објективну реалност ЕУропског пркошења ентропији, сведочи Ђорђе Милошевић, али питање је шта мисле да предузму да се супротставе овом новом Маршу на Исток. Нема више никакве сумње да је ово сада реприза не само 1941, већ и 1914, 1812, или 1242. То јасно препознаје Александар Павић и нада се да ће бар ово бити тренутак освештења, док Борис Алексић прати крвави траг Империје, од Петог Октобра до данас.
Управо то је значај данашње Србије, којом влада једна веома стара матрица подаништва (на шта подсећа Зоран Чворовић), јалова и рушилачка. Њу је требало окупирати не физички, него ментално, избезумити у буквалном смислу, како би својим мазохистичким самопорицањем служила као пример свим будућим жртвама Империје да је отпор узалудан, а победа немогућа.
Србију данас туже, суде и затиру разне „кадије“ - било у Бриселу, Приштини или Београду - вели Александар Ђикић. Притом ове београдске још лове у мутном и праве чардаке на води, додаје Бранко Жујовић. Кадије Хашке Инквизиције би да суде Његошу и Будаков план припишу Србима; али кад неко од предодређених жртава одлучи да сведочи истинито, онда је то „теорија завере“. И тако редом.
Волео бих да се у овој рубрици бавим позитивним, занимљивим темама, попут лика и дела Димитрија Давидовића, писца Сретењског устава; срећом, то је учинио Сташа Бајац. Или богатства српског језика, о чему је недавно говорио професор србистике Радмило Маројевић. Нажалост, то је луксуз у овом времену лажи и насиља. Времену зла и смутње.
Али оно прво време смутње прође, има четири стотине лета. А скоро је двеста откако су шумадијски Срби извојевали да им више никада не владају кадије. То што неки данас желе да силом и лажима врате точак историје, па то још зову „напредак“, не значи да је њихова победа неминовна; напротив.
 |
| (Фото: Самсон Чернов, 1912) |
Хтео сам да у овом Оку укажем на мали речник предизборних фраза који је понудио Бранко Павловић, и есеј о владавини страха и страхом, из пера Срђана Воларевића. Нажалост, Нови Стандард је почетком седмице тајанствено нестао без трага. Још увек се не зна ко је виновник (мада није тешко претпоставити коме је то у интересу). За то време, Стање Ствари су оборили директно из Империје, због преноса „неподобних“ извештаја о Украјини. Враћени су тек после делимичне аутоцензуре. Толико о слободи и демократији.
У Кијеву је извршен прави правцати насилни пуч, писала је Марина Рагуш и пре него што је то постало евидентно. Притом је примењена техника већ испробана на нашим просторима, укључујући и жртвовање цивила пред ТВ камерама, о чему пише Миодраг Новаковић. Шта мотивише острашћене мајданисте,објашњава Младен Олујић; ако вам то звучи познато, није случајно.
У Москви виде објективну реалност ЕУропског пркошења ентропији, сведочи Ђорђе Милошевић, али питање је шта мисле да предузму да се супротставе овом новом Маршу на Исток. Нема више никакве сумње да је ово сада реприза не само 1941, већ и 1914, 1812, или 1242. То јасно препознаје Александар Павић и нада се да ће бар ово бити тренутак освештења, док Борис Алексић прати крвави траг Империје, од Петог Октобра до данас.
Управо то је значај данашње Србије, којом влада једна веома стара матрица подаништва (на шта подсећа Зоран Чворовић), јалова и рушилачка. Њу је требало окупирати не физички, него ментално, избезумити у буквалном смислу, како би својим мазохистичким самопорицањем служила као пример свим будућим жртвама Империје да је отпор узалудан, а победа немогућа.
Србију данас туже, суде и затиру разне „кадије“ - било у Бриселу, Приштини или Београду - вели Александар Ђикић. Притом ове београдске још лове у мутном и праве чардаке на води, додаје Бранко Жујовић. Кадије Хашке Инквизиције би да суде Његошу и Будаков план припишу Србима; али кад неко од предодређених жртава одлучи да сведочи истинито, онда је то „теорија завере“. И тако редом.
Волео бих да се у овој рубрици бавим позитивним, занимљивим темама, попут лика и дела Димитрија Давидовића, писца Сретењског устава; срећом, то је учинио Сташа Бајац. Или богатства српског језика, о чему је недавно говорио професор србистике Радмило Маројевић. Нажалост, то је луксуз у овом времену лажи и насиља. Времену зла и смутње.
Али оно прво време смутње прође, има четири стотине лета. А скоро је двеста откако су шумадијски Срби извојевали да им више никада не владају кадије. То што неки данас желе да силом и лажима врате точак историје, па то још зову „напредак“, не значи да је њихова победа неминовна; напротив.
Нема коментара:
Постави коментар