„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

петак, 21. фебруар 2014.

На ломачи Империје

Antiwar.com, 21. фебруар 2014.

Ако је веровати људима који себе сматрају за наследнике Викинга, у суботу 22. фебруара наступиће Рагнарок (Ragnarök), нордијски смак света. Овај „Сумрак богова“ који је у 13. веку опевао Снори Стурлусон а у 19. веку музички обрадио Вагнер, предвиђа пропаст богова Асгарда и потонуће света. Колико год смешно звучала прича о апокалипси - сетите се панике због пророчанства Маја, децембра 2012 - чињеница да неки људи изгледа стварно желе да изазову смак света нимало не тера на смех. Судећи по понашању руководства Империје, они као да су следбеници Одина. Не желе само да гледају свет у пламену, већ и да сами запале ломаче.



Ни две недеље након што су дипломате Империје ухваћене in flagranti како управљају марионетама Мајдана, наводни „народни вођи“ побуне у Украјини су на одлуку власти о општој амнестији одговорили оружаном побуном. „Мирни протестанти“ су на јуриш заузели или разорили бројне државне установе, између осталог и оружарницу у Лавову (Љвиву, Лембергу, или како већ) недалеко од границе са Пољском.

Империја је одговорила тако што је наоружане неонацисте, фудбалске хулигане, паликуће, убице полицајаца и расисте (репрезентативни цитат једног „украјинског родољуба“: „нећемо да нама владају Црнци, Чифути и Москаљи“) прогласила за „мирољубиве демонстранте“, а њихове захтеве за безусловном капитулацијом владе и насилним завођењем новог устава жељом за „више демократије“. За то време, председник Јанукович, који је покушао на све могуће начине да одобровољи пучисте (нпр. општом амнестијом), оптужен је да „укида демократију“.

Ово је, дабоме, потпуно несувисло и нелогично. Једина „логика“ која се ту назире је онај „коћекогаизам“, где је Империји и њеним пуленима дозвољено све, а њиховим жртвама ништа.

Већ десет година и више у штампи на Западу тиња русофобија. Али ове године је буквално планула. Јуџин Гирин (Eugene Girin) из магазина Крониклс (Chronicles) усудио се да примети како се о Русији пише са мржњом (about Russia with hate):
Као на миг из Беле куће, амерички медији су почели антируску кампању која се по злоби може мерити само са оргијом србофобије деведесетих.
Пар дана касније, додао је (noted that): „за разлику од Совјетског савеза, који су медији третирали са поштовањем, Русија се приказује као објект презира и подсмеха, пропала, непријатно егзотична и претећа земља.“

Претећа за кога? Грузију, агресора из 2008? Украјину, коју је Русија спасила великодушним зајмом и гасним субвенцијама? Латвију, где ветерани СС поносно марширају сваке године? Или можда глобалистичке банкаре, који су Путиновим доласком на власт изгубили могућност да пљачкају Русију као деведесетих под Јелцином? Можда је повратак шовинизма (rediscovery of jingoism) у Англосфери подстакнут страхом да је „Путин можда пронашао нешто“, формулу државности мимо диктата из Брисела, Вашингтона и Волстрита? Што је, дабоме, недопустиво.

Џон Норис, некадашњи функционер Међународне кризне групе, написао је 2005. књигу о нападу на СРЈ '99, с објашњењем да је то у ствари био судар Запада и Русије (!). У свом предговору (his preface) Норисовом делу, први човек Стејт департмента за руска питања Стробриџ Талбот изнео је занимљиво признање: Југославија је морала бити сломљена због свог „отпора ширим трендовима политичких и економских реформи“.

Ако су Милошевићеву Југославију сматрали за опасност само због одбијања да прихвати западни „крај историје“, шта ли тек мисле о Путиновој Русији, која се усуђује да гради алтернативу? И тако, попут Албанаца који су искориштени као повод за рат - а потом препуштени на милост и немилост криминалним картелима - украјински „мирни демонстранти“ постају пиони на великој шаховској табли. Можда због жеље, коју су срочили уредници Гардијана (Guardian editors), да се кроз насиље у Украјини на неки начин уклони Путин?

Случајно или не, за време предаха у активностима „мајданиста“ после обелодањивања разговора Нуланд-Пјат, у неким деловима БиХ избили су „револуционарни“ нереди. Сиромаштво, корупција у политици и економији и поремећени осећај за стварност проблеми су који прате БиХ годинама. Није било конкретног повода да нереди почну баш сад. А већ другог дана су „мирни демонстранти“ попалили државне зграде, а не рецимо имања тајкуна који су их ојадили.

Опет као по наредби, западни медији су за кривца прогласили „пропали мировни споразум“ (Ројтерс). После разговора са малом групом једних те истих „активиста“, новинари су редом тврдили да „многи окривљују дејтонски споразум за ове проблеме“ (Foreign Policy), па чак и ишли толико далеко да устврде како Дејтон „није замишљен да траје оволико дуго“ (Њујорк Тајмс), већ да „буде замењен једноставнијим системом.“

Њујорк Тајмс тако цитира једног од аутора Дејтона, амбасадора у пензији Џона Корнблума (John C. Kornblum), који вели да је Дејтон „требало за три године да буде замењен једноставнијом структуром власти“. Одредба о трогодишњем мандату је у ствари била у ултиматуму из Рамбујеа, али ко још може да се сети разлике између БиХ и КиМ?

Корнблум је додао да је „озбиљан покушај промена 2005... пропао делимично зато што су невладине организације повлађивале жељама бошњачких лидера да имају јединствену државом.“ Да ли баш невладници - које иначе у потпуности финансирају САД и ЕУ - или владе које стоје иза њих?

Као и код сваке медијске обмане, и овде се рачуна да публика нема памћење. И да не постоји интернет, где се лако може проверити шта се десило 2006 (what happened in 2006) и ко је то стварно торпедовао „промене“ у БиХ. Или, кад смо већ код тога, пронаћи у тексту (actual text) Дејтонског споразума где то пише да Федерација мора да има највећи број државних службеника по глави становника на планети. Да вам олакшам посао: нигде.

Можда је за чињеницу да је „револуција“ у деловима БиХ почела у фебруару а не рецимо априлу одговорно неприродно топло време. Али ово ни по чему није било „пролеће“ (this was no spring).

Проблем БиХ је потпуно одсуство поверења између етнорелигијских заједница које ту живе. Дејтон је понудио структуру за превазилажење тог проблема, али за то није постојала добра воља. Потомје низ међународних гувернера почео да га „усавршава“ мимо слова споразума, у некаквом „духу“ само њима познатом. Дејтон је у суштини давно пропао; чудо је како се одржао до данас.

Али онда један од тих гувернера, Карл Билт (Karl Bildt) сада без трунке стида вели: „на крају дана, Босна је одговорност босанских изабраних политичара“. Да, осим кад ти изабрани политичари не одлуче нешто што није по вољи Вашингтона, Брисела, Берлина, или кога већ. Па их онда смењују, сатанизују или желе да свргну у „обојеној револуцији“. И то не само у БиХ.

Што нас доводи до светског „поретка“ (order) у којем пљачка и паљевина државних зграда, отимачина оружја и напади на полицију представљају „мирне протесте“, а било какво супротстављање њима постаје „потпуно неприхватљиво“ и „репресија“... све док се дешава неком другом, починиоци су агенти Империје, а на мети је власт која не жели да извршава наређења Вашингтона.

Можда су Викинзи ипак нешто знали...

3 коментара:

zoran draganovic је рекао...

Poštovani,
drago mi je da vidim da je Sivi Soko živ i zdrav, pošto sam se zamislio da li su i vas zatvorili poput Novog Standarda i Stanje stvari koje redovno pratim. Prilično sam zbunjen nemogućnošću da pratim nacionalne tekstove.
S poštovanjem Zoran Draganović

CubuCoko је рекао...

За сваки случај, направио сам копију оба блога, ако Империји или квислиншком култу падне на памет да и мене пробају да затворе. Мада чињеница да су се спустили до нивоа примитивне цензуре довољно говори о њиховој снати - тј. њеном одсуству.

Moj tzv. život је рекао...

Мене чуди да Баћушка нема план Б; Сада су га потпуно опколили; Да ли ће сада поделити Украјину или шта...Какве опције има док му олош не покуца на врата Кремља и најзад се не прикопчају се на резерве гаса...