„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 31. јул 2013.

За правило лудост изабраше

Око Соколово, бр. 81
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(фото: Самсон Чернов)
Када је Иво Андрић добио Нобела, Босном је кружио виц. Питали Мују да ли је прочитао „На Дрини ћуприју,“ а он одговара: „Шта ћит'о, ход'о по њој!“ Данас би Србија могла да одговори попут Мује, на питање гледа ли „Игру престола“ - јер марифетлуци Државног Дна неодољиво подсећају на смртоносне игре дворских моћника Краљеве Луке.

Жељко Цвијановић дешифрује шта све може, а шта не може, да донесе „реконструкција“ владе о којој упорно трубе медији. Бранко Жујовић није тужан што одлази Динкић, али јесте што Динкићизам остаје. А Небојша Бакарец није импресиониран целом форсираном драмом. Све је то вика на вука, док лисице месо једу.

За то време, Државно Дно одбија да реагује на „провокације“ из Тачистана, одлучно - вели Александар Павић - да Србија „сном мртвијем спава“. Важније им је да успоставе државу безакоња, које описује Драгослав Павков.

Илузија да је историја престала и да смо у њој „губитници“ производ је пропаганда квислиншког култа. У стварности, нема ништа ново под сунцем. Борис Алексић подсећа шта је све записано у Букурештанском миру, поричући злонамерне оптужбе да је тада Русија напустила Србе. Једном када је Москва заиста издала Београд - у лето 1999, подсећа  Јелена Гускова - била је то приватна издаја Јељцина и Черномирдина. Која је, додао бих, директно довела до пада тог режима и успона Владимира Путина. Срби тога можда нису свесни, али Руси итекако јесу.

Што гласније Империја и њене слуге нешто проглашавају за истину или непобитну реалност, то су веће шансе да то у ствари са истином и реалношћу нема никакве везе. Тако је и са тезом да је Србија сломљена, без наде, осуђена на ЕУропство и службу окупатору. Јелена Бркић одбија капитулацију. Сиви Соко јој се придружује.

А ви?

уторак, 30. јул 2013.

Питања за државу и друштво

Етатизам: Кад мислите да вам треба дозвола да будете слободни (извор)
Пре неки дан је колега Недељковић пренео писмо једног огорченог становника Србије, којем прети бескућништво због утеривача пореза. У њему се поставља 11 питања, како држави тако и јавности, али и размишља о одласку из Србије. Пошто сам се већ осврнуо на питање одласка, а већ годинама се бавим односима државе и друштва, понудио сам неке одговоре из моје перспективе. Ако се негде и понављам, то је зато што су одговори на различита питања итекако слични.

Питања су парафразирана; прочитајте оригинално писмо да бисте сазнали детаље.

1. (Може ли држава да шаље утериваче пореза породици без средстава за живот?)
Какви су порези на наслеђе у Србији, не знам. Знам какви су у „ уређеним“" западним земљама, где се наплаћују без обзира да ли је порески обвезник запослен, има ли децу, каквог је здравља, итд. Ако држава има право да убира порез, а нажалост има, онда то право није ограничено ситуацијом пореског обвезника. Камо среће да је другачије, али није. 

Решење није у томе да се тражи олакшица због имовинског стања, већ да се тражи укидање намета из принципа. Одакле држави право да удара порез на наследство? Или на имовину? Или на доходак? На трговину још и разумем, али ово остало је чиста пљачка.

2. (Да ли је држава дужна да му обезбеди било какав посао, да може да врати дуг?) 
Оваква држава својим поданицима није дужна ама баш ништа. У теорији би требало да у замену за порезе и службу грађана (војска, итд.) чува њихову имовину и животе, како од насиља других, тако и од себе.У овом другом аспекту многе су држава данас омануле, а Србија нажалост и у првом (мислим на Косово и Метохију).

3. (Рачуна ли се што је служио војску, кад многи нису?) 
То се рачуна пред Богом и људима. Државу, нажалост, није брига.

4.  (Може ли да рачуна у радни стаж рад „скоро па на црно“ за протеклу деценију?) 
Чак и да рачунање рандог стажа има смисле у околностима када је државна пензија фантазија, ни у каквим околностима се „рад на црно“ не рачуна.

5. (Има ли држава право на његову имовину?) 
Опет нажалост, онако како сада ствари стоје, држава себи узима за право да располаже свачијом имовином. Оне силне Динкићеве дугове код Емемефа плаћаће ваши праунуци - осим ако их нека следећа власт не прогласи ништавним. Праведна држава не би смела да пљачка своје поданике. Али ко каже да је Србија данас праведна?

Суштински је проблем што је на нашим просторима, после декларативног укидања социјализма, држава задржала малтене сва овлаштења која је некада имала, а одрекла се готово свих обавеза које је (бар на папиру) преузимала заузврат. Тако да је сада ово „најгори од свих светова“, у којем грађанин има сијасет обавеза према држави, а никаква права спрам ње. То се с правом зове тиранија и није систем одржив на дуже стазе.

6-7. (Је ли кућу отац оставио њему, или главоњама? Мисле ли да је држава њихово власништво?)
Мисле да је бесмислени ритуал „демократије“ од Србије направио њихову приватну прћију. Да им власт даје сва права, а никакве обавезе. А да народ има само обавезе, а не и права. И то јесте наопако, и треба да се мења.

8. (Јесу ли слепи, иако су завршили толике факултете, па не знају принцип закона?)
Нису они слепи код очију, него у души. На тим факултетима - где нису имали колеге, нити су седели на иједном предавању - су „научили“ да царује закон силе, а не сила закона. Зато толико говоре о прихватању „реалности“ наметнуте бомбама и лажима. Слеп је онај ко то не види.

9. (Зар они који се позивају на Бога, Русију, ЕУ, Америку итд. то не чине пуних стомака и џепова?)
Сит гладном не верује. Нити пљачкаш опљачканом. А што опљачкан верује пљачкашу, то већ не разумем.

10. (Да се одсели, или да проси на улици са децом?)
Зар нема трећег избора? Где су пријатељи, комшије, удружења грађана и адвокати за људска права, којима је дужност да штите грађанина од државе? Зар је могуће да ама баш нико неће и не може да помогне? Из принципа, ако већ немају материјални интерес.

Али ако већ хоћете да се селите, имајте на уму оно из питања #1: и на Западу ће вас итекако избацити из куће ако немате за порез или за рату. Шта мислите откуд Американцима онолики бескућници што просе на улици?

11. (Да ли је једини који ово пита?)
Нисте једини. Питају се десетине, па и стотине хиљада. Зато сам ово и написао. Али и зато што мора да се разуме разлика између друштва (у којем мора да постоји и самилост) и државе (у којој самилост по дефиницији не постоји, него само параграфи).

Зато што треба да се схвати да ово данас није ни природно, ни пожељно, ни непромењиво.

И што постоји још избора осим предаје и повлачења.

(првобитно објавио ВнедељковиЋ)

субота, 27. јул 2013.

Квадратура нихилизма

Јуче је један познаник поставио на Фејсбук следећи цитат:
 "Realno mladi u Srbiji imaju 4 opcije:
1) da odu napolje (nece biti lako ali ce biti lakse i bolje nego ovde, i odmah, a i u buducnosti)
2) da pocnu da se bave nekim kriminalom (privredni, narko, ...) - tu ne moraju da budu clanovi stranke vec samo da placaju odr. politicare
3) uclane se u partiju, rade svasta za istu, uvlace se kome treba i isplatice im se (posao u nekom JP, mesto u nekom odboru, ...)
4) trude se i rade posteno, ceo zivot provedu u bedi, nesreci i gorcini (posto realno ni ovi koji sad imaju 20-ak godina nece doziveti neko blagostanje u zemlji, ili ce se to desiti pred sam kraj zivota kad i nije bitno)

Najbolja opcija je 1, najnepostenija 3, a 4. je najgluplja. Realno u sredini u kojoj se krade, vara i sl. ko to ne radi je budala.
Dakle ako ste posteni i normalni - palite sto pre odavde.
Ako ste delimicno posteni/casni - bacite se na kriminal.
Ako ste ljudski talog - partije su vas put.
I ako ste budale na kvadrat - ostanite ovde i radite posteno, samo sebi cete naskoditi"
Минут-два копања по интернету, и нађем извор: коментар под именом „Pa Ko - sta voli“, а поводом текста „Омладина труле државе плива у партијском талогу“ нечега што се зове „Радио021“.

Премиса текста је да у Србији нема посла осим ако се не „уградите“ у неку страначку синекуру. А ко је луд да започиње приватни бизнис, или се бави земљорадњом? Сви знају да од тога не може да се живи (осим оних који ето живе). Отприлике исто као што сви знају да су Срби геноцидни злочинци, да је против њих „цео свет“, и да ће без ЕУропске уније Србија да гладује (pек'о Вучић). По аутору текста, „талог“ је судбина и ништа друго није могуће.

И ту стижемо до коментара, који док ово пишем има 69 позитивних и 6 негативних оцена. Из сваке речи (написане на мачећем српском) просто цуре нихилизам и безнађе. Упоредите полуписмену констатацију „Realno u sredini u kojoj se krade, vara i sl. ko to ne radi je budala“ са оним што је недавно написала Сара Хојт. И она сматра да је створена средина у којој су варање и крађа пожељније од рада и поштења - али верује да мора да буде другачије, и бори се за то. Успут, Хојт живи у Америци - у оном рају где је наводно „лакше и боље него овде, и одмах а и у будућности“, како вели анонимни нихилиста.

Испада да су Голдман Сакс измислили зли Срби. Да Кркобабић управља Детроитом, који је управо банкротирао јер не може да исплати пензије - а камоли плате - учитељима, ватрогасцима, полицији или општинским радницима. Да је Динкић измислио теорију економске стабилизације кроз примарну емисију и стимулацију банкарских кредита, а не Кејнс.

Јесте чињеница да су садашњи сатрапи Србије листом лопови, лажови и издајници, али то што они раде итекако су ЕУропско-атлантске вриједности. Крађа? Корупција? Непотизам? Странчарење? Добро дошли у Сједињене Америчке Државе. Поздравио вас Берлускони. Или онај Ангелин министар што је кривотворио докторат. Или британски парламентарци који су кривотворили признанице. Или Грци који су проневерили милијарде кроз „повољне кредите“ са Голдман Саксом. И тако даље, до бесвести.

Ово није оправдање за понашање Државног Дна. Само стављање ствари у контекст. Поквареност, лоповлук и издајништво у Србији не постоје у вакууму, већ су производ систематског форсирања таквог понашања. Тога је било и за време Броза, и деведесетих, али после петооктобарског пуча постаје системска вредност. Као и неписменост и некултуру, на овакву врсту нихилизма - израслог из аутошовинизма, мржње према сопственом и неосноване љубави за туђе - гледа се као на нешто сасвим нормално, чак и пожељно. А они који и даље поштују старе, нормалне вредности проглашавају се за „будале на квадрат“ што саме себи наносе штету.

А зар није будала управо онај ко кука како му ништа не ваља, али не само што неће да се бори да то промени, већ и друге покушава да одговори од борбе? Ма горе од будале: злотвор. Позивањем на одлазак, предају или посрнуће, такав служи управо систему којем се наизглед противи.

Све док има истинољубивих новинара, поштених конобарица, вредних земљорадника, мајки које рађају децу уместо да их абортирају, и уопште речено људи који поштење цене више од брзе зараде и (веома привремених) физичких благодети „свих царстава овога свијета“, квислиншки култ неће успети да победи. Зато се толико и труде да обезвреде, упрљају и обешчасте све чега се дохвате. Јер оно што они раде престаје да буде зло само и једино ако укину добро као опцију. Отуд и прича да њихова политика „нема алтернативу“.

Недавна истраживања веле да су Срби међу најнесрећнијим народима на свету, јер не могу више ни да замисле срећу. Такво стање није природно, већ последица свесног, вишегодишњег убијања у појам. Прихватањем тог убијања, у каквом год облику, постајете саучесник у сопственом страдању.

А не мора да буде тако. Лаж да мора је ланац којим вас држе оковане, нож којим вам убијају наду, гајтан којим вам даве помисао на срећу. Квислиншки култ је култ нихилизма, а његови следбеници верници ништавила. Свако ко верује у било шта мимо њиховог несветог тројства - „у се, на се, и пода се“ - представља јеретика, смртну опасност за њихов опстанак на власти. Сваки трачак светлости смета њиховој вољеној помрчини.

Зато упалимо светло. Можемо. И морамо.

четвртак, 25. јул 2013.

Борби нашој краја бити неће

Око Соколово, бр. 80
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(фото: Самсон Чернов)
Можда се чини да време стоји, због летњих врућина и илузије да је време „годишњих одмора“ (од чега?), али слободни пад и даље траје. Контролисани медији баве се татиним синовима, певаљкама, трачевима, личним интригама унутар Државног Дна - ко ће кога, значи - док се у међувремену пропаст наставља по ЕУропском распореду. Зло не спава, па не можемо ни ми.

Да тужна Жутија тек сад почиње да пописује отету имовину на Косову, после 14 година њене отимачине, не може да верује Бранко Жујовић. Ово као да је замишљено да парафира ту крађу као легитимну. Можда и јесте.

Захваљујући дугогодишњем ангажману квислиншког култа, Жутократије и Назадњака, данас су Срби пример у свету - како народ не треба да се понаша. Како малтене успут наводи руски коментатор Михаил Хазин, у једном огледу о унутрашњој динамици руског друштва: 
„...њих су бомбардовали, они се умирили и прихватили сва правила игре, укључујући и отете територије, признавање за равноправне вође разбојника и убица који су њихове сународнике живе расецали ради продаје органа, резултате апсолутно неправедног Хашког трибунала, и тако даље.“
Како су Срби тако преумљени? У највећој мери путем једне невероватне машинерије за испирање мозгова, чији рад Жељко Цвијановић илуструје случајем професорке Рајне Драгичевић. А они којима је дужност била да се томе супротставе одавно су купљени...

Култ покушава апсолутно све да са собом повуче у блато, поготово оне који би могли да окупе неки отпор. До које мере су у томе успели са, рецимо, СПЦ просудите сами. Нека вам у томе помогне и анализа Александра Павића трагикомичног „спиновања“ сусрета српског и руског патријарха. 

Ствар је остала на неколицини која није купљена, нити је на продају. Предраг Аранђеловић није заборавио принцип којем је име Гаврило. Стефан Симић нуди размишљање о самоспознаји, за нас који остајемо то што јесмо. А Радослав Видаковић пише о „Римљанима“ нашег доба и „Трибалима“ који им се клањају. Било би пресмешно, да није толико близу истине. За љубитеље Астерикса и хумора Љубише Спасојевића.

Чињеница да нас машинерија култа свакодневно убеђује у безнађе наводи на закључак да је нада наше најбоље оружје против њих. Али што рече песник: „Нада нема право ни у кога, до у Бога и у своје руке“. Притом треба учити и на сопственим, али и на туђим грешкама. Тако Никола Јелачић нуди једно вредно наравоученије из јеврејске историје: да физичка борба може да успе једино после духовне победе над демонима у себи.

Зло никад не спава. Па не смемо ни ми.

петак, 19. јул 2013.

У служби два господара

Александар Лазић, уредник Изјаве.net, ексклузивно за Сиви Соко 

„Европска“ СПЦ и српско Косово

Нико не може два господара служити (Мт. 6,24)

Један читалац-коментатор, осокољен учешћем војске у политичким превирањима у Египту, на прилике у Цркви о којима ће бити речи у овом тексту, на Интернету написа да би пуч прво требало извести у СПЦ; можда би то било решење да пуч, доиста невојним средствима, већ није изведен – СПЦ је можда европска, али је разједињена, разбијена, аутистички затворена, далеко од свог народа и без гласа кад је време да се вапај чује до неба.

МАЛО ВРАЋАЊА У ПРОШЛОСТ: Најава горих од најгорих времена за Србију јасно се видела на случају рашчињеног владике Артемија: један од чувене четворке јустиноваца (следбеника једног од највећих теолога СПЦ прошлог века – св. Јустина Ћелијског), доживео је прогон управо од остале тројице (митрополит Амфилохије, епископ умировљени Атанасије Јевтић, епископ бачки Иринеј). Склањање Артемија са рашко-призренског трона заправо је била обзнана мекшег курса државе и Цркве према Косову и Метохији, једна рана најава бриселског споразума.

(Ово није уздизање Артемија у звезде или пледирање на његову непогрешивост – ако је по командној одговорности он крив, онда је било макар десет епископа који је требало пре њега да буду позвани на одговорност; колоквијално речено, крадуцка се по свим епархијама, нажалост. Додатно, да код Артемија није био пресудан политички моменат, не би се дигло оволико и монаха и лаика у његову одбрану – као што код најновијих склањања епископа, зворничко-тузланског Василија Качавенде и средњоевропског Константина, скоро нико не диже глас или запрети расколом.)

МАЛО ВРАЋАЊА У ПРОШЛОСТ (2): Када су се решили Артемија, остала тројица јустиноваца (Амфилохије Радовић, Атанасије Јевтић, Иринеј Буловић) намерили су се на тзв. босански лоби, тада предвођен епископом Василијем Качавендом. Још за живота патријарха Павла, они освајају Синод (тада у саставу: Амфилохије, Иринеј нишки, Иринеј бачки, западно-херцеговачки Григорије, далматински Фотије), што се тумачило као заузимање стартних позиција пред избор новог патријарха. То што у Синоду нема умировљеног епископа Атанасија Јевтића не треба да вас забрине – ту је његово „духовно чедо“ епископ Григорије, наследник на, како сам Григорије каже, месту бискупа.

НОВИ ПАТРИЈАРХ ЋЕ СЕ ЗВАТИ ИРИНЕЈ: Иако се бавим анализом објављених информација рекао бих да није тешко закључити да је митрополит Амфилохије, за време болести Павлове председавајући Синода и управитељ СПЦ, видео себе као новог патријарха. Амфилохије је, као и Иринеј бачки, ушао у ужи избор од три кандидата, али побеђује фаворит из сенке – епископ нишки Иринеј (Гавриловић). Изабран је човек близак ученицима Јустина Поповића - човек би рекао да је сада све потаман: Артемије бауља, без снаге да прихвати одлуке Сабора или да се одупре до краја и направи раскол, за патријарха је изабран „њихов“ човек, а за никад бољу сарадњу с државом задужен је, у континуитету, епископ Иринеј Буловић.

Но, колико је Амфилохије био „одушевљен“ што није изабран за патријарха – можда би могао да посведочи податак да се, само месец дана пошто је Иринеј нишки постао 45. патријарх СПЦ, уместо Митрополије црногорско-приморске СПЦ појавила „Православна црква у Црној Гори“. Митрополит, говоре зли језици, не пропушта прилику да позове патријарха на оставку због „недораслости“.

(У тој борби недавно је монета за поткусуривање био и наш највећи песник Петар II Петровић Његош, гурнут у причу канонизације највише да би неко имао „свог свеца“– уосталом Амфилохије је Његоша и прогласио за свеца на територији „Православне митрополије црногорско-приморске“.)

А КАКО СЕ ПРЕЗИВА НОВИ ПАТРИЈАРХ: Нико није спорио да се нови поглавар СПЦ зове Иринеј, али су, највише по Интернет кулоарима, кренуле гласине да је презиме новог патријарха Буловић а не Гавриловић; другим речима, кренуле су оптужбе да је прави патријарх заправо епископ бачки Иринеј, у том тренутку декан Богословског факултета, члан Синода и дугогодишњи портпарол СПЦ. Епископ Иринеј је оптуживан да сам пише саборска и остала саопштења, те да његова моћ не исходи из црквених већ из световних (државних) кругова.

КРАТАК ПРЕГЛЕД САДАШЊИХ ДОГАЂАЊА: До сада је, надам се, јасно да је реч о голој борби за (пре)власт и, евентуално, додворавању држави. Питање Косова и Метохије долази у зону усијања бриселским преговорима нових власти, СПЦ пише писмо Николићу али не жели да га објави, Амфилохије (и вероватно Атанасије) – као идејни творци писма (а епископ. бачки им је, по свом признању, само мало „дотерао правопис“) – дотурају на публиковање „Недељнику“, Иринеји здушно демантују да писма има, а ако га и има онда то не пише у њему, у том настојању СПЦ да се не чује њен став о Косову стиже и митинг „Остајемо у Србији“, тамо Амфилохије и Атанасије изводе неколико перформанса за прост пук а заправо, очито је сад, у инат Иринејима. Косово је ту, нека ми Бог опрости, само предложак, огледно поље на коме ће се показати ко је од преосталих јустиноваца јачи. Патријарх Иринеј се јавно ограђује од наступа поменутих владика на митингу, владика бачки наставља да вуче конце из позадине, резултат наоко нерешен, борба за власт у СПЦ се захуктава а Косово и Метохија одоше!

САДАШЊА САДАШЊОСТ: Почетком јула и почетком апостолског поста, умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије пише писмо епископу бачком Иринеју, насловљено „О Косову и Метохији“. Атанасије Јевтић, нимало бираним речима, оптужује државни врх за издају КиМ, а Цркву („коју сте монополисали вас неколицина“) да о тој издаји ћути; мудро збори епископ, као да никакве везе нема са оним администратором епархије рашко-призренске, кад је склоњен Артемије и практично најављен бриселски споразум?!

Да оцена о Косову као предлошку за борбу за власт није прејака, мислим да достојно говори и податак да се (рекао бих) права намера Атанасијевог писања крије у Пост скриптуму: у том делу, Атанасије брани свог наследника Григорија од „злобногорке“ ироније Иринејеве о бизнису владике захумско-херцеговачке, и то речима: „и сам Владика је сироче и зна шта је Херцеговачка сиротиња“. Додатно, Атанасије спочитава брату у Христу Иринеју и необавештеност око доласка председника Николића у Требиње и чињенице да га столујући епископ – Григорије – није дочекао.

Ако се подсетимо да је Атанасије о свемоћи Иринејевој писао у тренутку кад је овај, Иринеј, са три функције (декан, члан Синода, портпарол) спао на једну – гласноговорничку – и на то додамо индикативан пост скриптум о Григорију, не преостаје ништа но да се закључи да је напрасна брига о издаји КиМ само још једна рунда у коначном обрачуну јустиноваца.

САДАШЊОСТ ЛИСТА „ДАНАС“: На одговор епископа бачког Иринеја чекало се неуобичајено дуго: портпарол СПЦ није се либио да укаже на грешке Радио Ватикана, као ни погрешно извештавање новинара за Сабора СПЦ („не може се правити руска салата од извештаја – ред Иринеја, ред верских аналитичара, правих или лажних“). Овога је пут сам еп. Иринеј направио руску салату – сачекао је да се прво појави текст у листу „Данас“ („Косово поделило Цркву“), да следећег дана сам да изјаву истом листу („Иринеј бачки: Одговорићу умировљеном владици Атанасију“) у којој најављује да ће, из одређених разлога, прво одговорити на писаније листа „Данас“ о Косову које је поделило Цркву.

И онда, на Дан св. апостола Павла и Петра – Петровдан, Иринеј бачки одговори листу „Данас“, а узгред, површно и благо и еп. умировљеном Атанасију. У том је одговору, тешком руком каквом му даде Бог, поштено шлепио лист „Данас“ и његову сарадницу К. Ж., колатерално је страдао и несрећни Мирко Ђорђевић; о суштини ствари, писму Атанасија, епископ Иринеј задовољио се само једним појашњењем:
„Владика Атанасије за издају оптужује само државни врх, док 'црквени врх' – ма шта тај израз значио – оптужује за колаборантски однос илити за генералну подршку државном тријумвирату, уз апстраховање – по њему, владици Атанасију – издајничке улоге истога.“
Ако ништа друго, наслов одговора на основној је тези овог текста – „Косово није поделило Цркву“, пише владика Иринеј. И није – кажем ја – Цркву је поделила борба за власт, и то борба међу некадашњим следбеницима Авве Јустина.

Да покаже на којој је страни, а можда и ко је прави патријарх, јавио се поглавар СПЦ Иринеј, исто у листу „Данас“, да објасни да епископ Атанасије то јесте написао али није тако стварно мислио: „То личи на владику Атанасија. Он је у стању да олако каже нешто, па се после и покаје“.

ПОЗНАЈТЕ ИСТИНУ: Одсуство јасних ставова, превише ствари које се крију од верног народа, лажна саборност, клановске борбе за власт – то је слика српске Цркве данас. Скандал око позивања Александра Вучића на Сабор обашка: чиме је тај апаратчик и негдашњи Шешељев посилни заслужио да се упише у историју као први политичар који је присуствовао Сабору? Уместо што се СПЦ, највише кроз уста свог портпарола Иринеја Буловића, хвали добрим односима са државним властима (или, на пример, са римокатолицима), требало би да буде у добрим односима – сагласју – са Истином (која је Једна и у Једном), а тада ће, сигуран сам, бити и уз свој народ, као што је кроз целу историју и била.

ПОСЛЕ СВЕГА НАПИСАНОГ: Да горњи редови нису плод „злобногорке ироније“ (Атанасије Јевтић) најбоље сведочи последња бламажа с демантовањем вести о боравку патријарха Иринеја у Москви. Агенција Танјуг, 18. јула у 13:51 доноси текст „Руски и српски патријарх критикују власт у Србији због КиМ“ (сличну вест доноси и агенција Бета), а десетак сати касније стиже из кабинета патријарха прилично оштар деманти с поруком да је цела информација лажна.

Иако се у демантију непознатим злобницима и злонамерницима, вероватно СПЦ провенијенције, спочитава да желе да поремете „братске односе и поверење између српског и руског народа“, сва је прилика да је сврха саопштења у констатацији да поменути непоменици желе „да пошто-пото испровоцирају сукоб Цркве и државе Србије“.

Иако сам сигуран да наши црквени великодостојници то знају боље од мене, подсетио бих их да се „Богу треба већма покоравати него људима“ (Дела. Ап. 5,29), па макар ти људи били у оквиру онога што се назива „државни врх“.

четвртак, 18. јул 2013.

Нека буде борба непрестана

Око Соколово, бр. 79
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(фото: Самсон Чернов)
Сваког 11. јула организује се цинични медијски перформанс који за циљ има форсирање мита о геноциду који се наводно догодио у подрињском градићу Сребреници. Тиме се не само вређају стварне жртве Сребренице и рата у БиХ уопште (како муслимани, тако и Срби), него се и босански муслимани држе заробљени у менталитету мржње и страх.

О злоупотребама Сребренице писао је овог 11. јула Амир Чамџић. Колега Србо осврнуо се на функцију коју сребренички мит има у преумљавању, кроз призму заборављених обичаја. За боље разумевање сукоба у БиХ препоручујем интервју који је за сарајевске медије дао Ненад Кецмановић. 
 
Док се Србима намеће „геноцид“ у Сребреници, стварни геноцидни злочини над Србима систематски се заташкавају. Јања Гаћеша пише о крвавој жетви у Старом Грацку, чија је годишњица прошла готово непримећено. А Данијел Симић размишља о Јадовну, Јасеновцу, Сребреници и праву на постојање.

Да се то право Србима систематски ускраћује је голим оком уочљива чињеница. Узмимо на пример случај  „Црни мерцедес“, о чему пише Мирјана Бобић-Мојсиловић. Или екремизацију друштва путем разних фарми и велике браће, против које се оправдано побунила професорка Рајна Драгичевић. Слагали се с њом или не, нема оправдања за медијски линч којем је због тога изложена, пише Ратко Дмитровић.

О значају културе у борби за слободу једног народа говори  Дмитриј Видрин. ЕУропство није спасење већ генератор проблема, сматра Павле Ћосић. Можда Државно Дно заиста мисли да историја Срба и почиње и завршава с њима, али Жељко Цвијановић сматра да се варају. То би могло да се закључи и из недавног говора Миодрага Дангубића (председника СНО Канада), из којег издвајам следећи цитат:

„Косовски завет непокора, слободе и части, преноси нам тајну трајања нашег народа и ми данас поручујемо да га се никада нећемо одрећи.“ 
Империја, дабоме, има своје планове за Србе. По свему судећи, улазак у НАТО је следећи корак на путу понижења. Тако мисли Бранко Жујовић, слушајући изјаве доказаног слуге Империје Душана Јањића. А докле је стигло натовање војске илуструје случај генерала Ковача.

Да све баш не иде онако како је замишљено, међутим, показује случај тзв. „арапског пролећа“, о чему пише Жарко Јанковић. За то време, у разговору за Геополитику, Сергеј Кара-Мурза објашњава процесе уништавања друштва, али и како ни могу да се осујете.

То свакако неће учинити Државно Дно и квислиншки култ које оно представља. Како вели Жељко Цвијановић, политика ове власти може да се опише овако:„дала је Косово у замену за то да јој не буде дозвољена економска обнова“. Држава и њене институције постале су непријатељ народа, објашњава Петар Анђелковић; не у принципу, већ у конкретном случају Србије, која се Србијом зове, али то у ствари није. Издвајам цитат из дужег, али читања вредног есеја:
„Институције Србије су настављачи институција СФРЈ и њене наднационалне политике, као што је њихов однос према Србима пресликан из унутрашње политике те државе према Србима. “
Шта да се ради? Анђелковић заговара „негацију негације“, отпор који почиње одбацивањем лажи, а завршава слободом. Драгослав Павков објашњава зашто је окупљање око основних људских вредности неопходно не само за ту борбу, већ и голи опстанак. А Александар Павић поручује да немамо више шта да изгубимо, осим ланаца.

субота, 13. јул 2013.

Добра власт (и добар народ)

Сара Хојт, 9. јула 2013
(превод и обрада: Сиви Соко)

Добра власт је попут једнорога или вилењака: сви знамо како треба да изгледа, али је никад нико није видео.

Власт је по правилу више или мање рђава. Камо среће да је равнодушна! Властољубиви нису лењи и не мисле да наређивање другима захтева превише труда, већ живе за то. У данашњим поучним причама увек ћете чути да је похлепа највећи грех, док се властољубље никада не спомиње - иако толико властољубивих новац посматра само као средство за стицање власти. Власт, по природи, жели да стекне што је више могуће моћи над што је више могуће људи. И у томе обично успева.

Можда замишљате тиранију као свет униформи, маршева, строгих прописа и хапшења за ситне преступе, па мислите да је ово што имамо далеко од тога. Али заборављате да држава има две врсте силе на располагању: физичку (полицију и насиље) и новчану.

Кад власт има право да вам отме приход (шта мислите шта су порези?) и расподели га како жели; да диктира шта сме а не сме да буде у уговорима између појединаца; да диктира како морају да се граде фабрике и које гориво сме или не сме да се користи... онда таквој власти нису потребне полиција и војска да вас контролише. Довољно је да ваше двориште прогласи за заштићену мочвару, или дечију играчку на којој сте се обогатили прогласи опасном и забрани даљу производњу, и тиме вам ускрати право на рад и живот.

Што је још горе, може да уреди друштво тако да је једини разуман избор за појединца да прихвати „услуге“ државе. А пошто већина онда не може да замисли живот без тих услуга, то значи да ће се борити за њихово очување.

Мени, на пример, замерају што критикујем владу, а деца ми иду у државне школе. Проблем је што нема алтернативе. Теоретски сам могла да школујем млађег сина код куће, али би ме то коштало једанаест хиљада годишње, и то не рачунајући тутора из математике (пошто моје знање није било довољно). А то би значило да немамо за хипотеку, па макар објавила шест књига те године.

Како? Зар возимо позлаћене аутомобиле? Јок. Мој камионет има 20 година, а Данијелов Мустанг 35. Позлата им не би пристајала. Кад год седнемо и покушамо да израчунамо где би могли нешто да уштедимо, дођемо до истог одговора. Осим куће, коју у ретроспективи нисмо могли да приуштимо, наш највећи трошак су - порези.

Те исте године када нисам могла да платим 11 хиљада да школујем сина, платила сам 14 хиљада пореза - на зараду од 28 хиљада. И ту се сетим нечега што ми је рекла Тони Вајскоф, која ради за мог издавача: „Шта да се ради, кад те држава тера да се понашаш неморално?“

Је ли неморално отимати од других зарад личне користи? Дабоме да јесте. Онај ко то ради је лопов и место му је у затвору. Али зашто онда држава сме да ради оно што не сме појединац? И зашто је онда крађа морална, све док се краде преко државе као посредника? Држава вас, дабоме, не присиљава да узимате паре или се користите прописима, али је све намештено да вас усмери на неморалан избор.

То се ради путем ваших најбољих намера. Сваки човек је дужан да се брине о себи и својим ближњим. Какав бисте били родитељ, какав супружник, па да одбијете нешто што вам се нуди, а што ће побољшати живот оних који од вас зависе? Ако останете без посла, зар није боље да примате социјалну помоћ, него да изгубите кућу и оставите породицу на улици?  А управо вас држава доводи у положај да морате да изаберете њене „услуге“ тако што вам отима од уста - порезима на плату, доприносима за пензије, и осталим „изузећима“ од прихода.

Без обзира шта појединац заиста жели, ако живи у систему који за циљ има отимачину и прерасподелу новца, мораће да користи тај систем. Зато не замерам конзервативцима који примају социјалну помоћ или инвалиднину. Њихов политички избор значи да су свесни да им држава купује душу на сламку и веже их свиленим гајтаном, па се труде да други не упадну у сличну замку (јер за њих саме, старе и онемоћале, више нема наде).

Глен Рејнолдс вели: „Направиће од нас просјаке, јер просјацима је и мало доста“. Камо среће да је само тако. Али судећи по све бројнијим прописима који диктирају кога смемо да запослимо, како да се бринемо за здравље, и шта смемо да радимо са сопственом имовином, чини ми се да власт жели да нас све претвори у децу. Одраслу децу, која животаре у родитељским подрумима, изолована од слободе и избора, која би требало да су захвална што и то имају...

Држава, оваква каква је данас, од јавних и приватних финансија прави Алајбегову сламу. Ако је не узмеш ти, узеће је неко други.

Као што рече Тони у нашој дискусији: „Ако уништиш институције које негују врлину, немој бити изненађена ако се људи одрекну врлине“. Сумњам да под врлином подразумева верску дефиницију тог појма, већ пре грађанске норме понашања - бригу о ближњима, одговорност, рад.

Али наша власт те врлине не само подрива, већ често и кажњава. Није им доста што људе попут нас - који плаћамо рачуне, радимо и кад нам се не ради, одгајамо децу да буду радини - терају да дотирамо стил живота људи који ништа од тога не раде. Још нас притом и понижавају - „Нисте ви то саградили!“ (чувени цитат Барака Обаме - прим. прев.) - док оне који се користе нашим радом величају јер „имају потребе.“ А нико не пита како су дошли у стање потребе...

Некада је појам средње класе био скуп вредности. Сада се под тим подразумевају материјална добра. Држава или не види или неће да види да ствари нису исто што и вредности, и да управо оне вредности које би могле да ослободе невољнике уништава прерасподелом и милостињом. Или можда види, па то чини намерно, је ли.

Што је још горе, та моћ државе онда изобличава политички дијалог. Ево на пример, случај „Чајанки“ и Пореске управе (ИРС). Често чујем: „А зашто су тражили ослобађање од пореза? Ако су против државе, што од државе траже услугу?“ Али већина тих група није тражила пореске олакшице - право да донатори своје донације одбију од пореза. Све што су хтели је да њихов благајник не мора да плаћа порез на прикупљене донације као на лични приход. Зато што је то права ноћна мора.

Говорим из искуства. Давно, пре рођења деце, водила сам финансије за конвенције и локална удружења, и верујте ми, ако донације пристижу у ваш рачун, то се рачуна као ваше паре и морате да их пријавите. Значи, како бисте основали групу која се противи узурпацијама државе, морате се регистровати код те исте државе да вас не би угасили због утаје пореза. Самим тиме дајете држави моћ да вас контролише.

Притом држава и медијско-индустријски комплекс форсирају идеју да ако неко ради за сопствени бољитак, тиме прави својеврстан преступ: од „ниси ти то саградио“ до „ми смо власништво државе“, до приче како је улога државе да помогне мање срећнима (што на језику државе, а не у стварности, значи оне који неће сами себи да помогну). Значи, да би вас сматрали за добре грађане, морате се одрећи баш оних буржоаских врлина које су подигле ову земљу - самоконтроле, планирања, независности - а које се данас омаловажавају.

Мој отац је знао да каже да слаб вођа од јаке земље направи слабу. Можда. Ја бих рекла да неморална власт од моралне земље може да направи неморалну. Роберт Хајнлајн је писао:
„Сиромаштво је природно стање човека. Напредак који омогућава да се то стање превазиђе - ту и тамо, понекад - дело је веома мало броја људи, обично презрених, често осуђиваних, а готово увек на мети свих правомислећих чланова друштва. Када ту малу мањину спрече да ствара, или (како зна да се деси) протерају, народ се врати у сиромаштво. То се онда зове 'пех'.“
Тај пех је загарантован ако власт форсира и подржава све погрешне потезе. То је онда лоша власт. Можда се може рећи чак и зла.

Шта је онда добра власт? Ја је не памтим. Рођена сам шездесетих, а дуго пре тога је власт схватила да може користити милосрђе како би приграбила што више моћи, а све у име деце и сиротиње. На тај начин већ дуго уништава грађанске врлине и оно што омогућава постојање цивилизације. Али кад бих морала да погађам, замишљам нешто попут овога:
„Ми сматрано ове истине очигледним: да су сви људи створени једнаки, да су обдарени од стране њиховог Творца одређеним неотуђивим правима, међу којима су живот, слобода и тежња за срећом. – У циљу обезбеђивања ових права, владе установљене међу људима, изводе своје законите моћи из сагласности оних над којима се влада. (извор)“
А пошто су се аутори тог документа суочавали са влашћу која је одступила од тог циља, у том истом документу предлажу лек:
„Ако икада иједан облик владе постане препрека остваривању ових циљева, право је народа да га промени или укине, да установи нову владу, која ће лежати на темељима таквих начела, и организовати своје моћи тако да најбоље утиче на народну сигурност и срећу.“
Ово није посао који се предузима олако. Пре бих да се власт подрива, па пропадне када за то будемо спремни. У томе нам можда помажу технологија и општа неспособност власти. Али да бисмо у томе заиста успели, морамо се сетити шта је наша истинска природа, а шта је неморално понашање на које нас је приморала власт. Дужност нам је да преживимо и бринемо се за своје ближње, па можда морамо да се повинујемо нужди. Али морамо све време имати на уму да нисмо деца. Да је ово наша кућа, а не државна. Да смо је ми итекако саградили. И да можемо изаћи из подрума, на светло дана, кад год одлучимо. А дужност нам је да покушамо.

Напомена преводиоца: Сара Хојт рођена је у Португалу, емигрирала у САД, и живи у Колораду са породицом. Аутор је већег броја приповетки и романа. Приложени текст - скраћен јасноће ради - илуструје америчку стварност, али сличности са Србијом нису нимало случајне. Проблеми имају исти узрок - а самим тим, можда и исто решење.

четвртак, 11. јул 2013.

Виђи посла цара опакога

Око Соколово, бр. 78
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(фото: Самсон Чернов)
Четвртог јула, док је Државно Дно било на поклоњењу у амбасади Империје, у Звечану су Срби који одбијају да буду Косовијанци формирали једину легалну Скупштину Косова и Метохије. Нека текст њихове Декларације остане забележен, за будућност. Међу присутнима био је и Александар Павић.

Марина Рагуш мисли да ће звечанска декларација променити српску историју, а Јелена Пономарјова сматра да је ово ако ништа друго крај једног историјског циклуса. Дао Бог! Само, и квислиншки култ жели да промени историју - тако што ће направити орвеловску ревизију, проглашавајући поразе за напредак а победе за грех, упозоравају Томислав Кресовић и Велимир Гајић.

Тако ће победа српске војске на Рајчанском риду, о којој је недавно писао Борис Милосављевић, вероватно бити проглашена за великосрпску агресију, а Бугарима упућено извињење, као недавно Мађарима.

Мислите да се неће усудити? Већ су створили лажну историју Косова и Метохије, како подсећа Звонимир Трајковић. Лажу не само о догађајима ван живе успомене, већ и о стварима које су се десиле недавно; како би иначе сребренички касапин Насер Орић или Туђманов доглавник Месић постали уважени саоворници „србијанских“ медија, како илуструје Жељко Свитлица.

Све је смишљено постављено. Србе с једне стране у ЕУропство утерује Дачи (како илуструје Милош Милојевић), а са друге Вучи, док се Тома Гробар прави неутралан како би анестетисао народ, запажа Бранко Жујовић. „Напредњаци“ су тако постали својевољни извршиоци паланчке идеологије „друге Србије“, вели Александар Павић.

Један у мору примера односа Државног Дна према народу је и случај старог храста, који су хтели да руше да би (наводно) градили ауто-пут. О томе су писали Зоран Грбић  и Владимир Димитријевић.

За то време, хрватски тајкун Ивица Тодорић сања нову колонијалну Југославију, упозорава Ратко Дмитровић, док Мирослав Лазански примећује споразум Тиране и Тачистана о изласку војске Албаније на Ибар. Да се народ не досети, Државно Дно прича о „култури“.

Разлику између културе и онога што се Србима натура објашњава Владимир Кецмановић. О уништавању стварне и форсирању патворене културе говори Милован Данојлић. А о „културном раду“ државног дна - на примеру филма о добрим Шиптарима и злим Србима, у сарадњи с Тачијем - пише и Милан Дамјанац.

Да ова рђа није тек настала, већ се годинама нагомилава, указује и књига Владимира Димитријевића из 2005 (дакле, после ДОС-а а пре Жутократије) о „реформи“ школства у Србији. Приказ даје Никола Живковић.

Јесмо ли ми заиста ово што су од нас направили? пита се Ана Селић. Нисмо још, али ако наставимо да будемо пасивни, можемо да постанемо - одговор је који се сам намеће.

То се неће десити по „египатском моделу“, иако се Никола Живковић нада да би могло. Лепо би било, али војску су прву „натовали“. Тешко да ће се десити на улици. Како упозорава Жељко Цвијановић, народ је лакше дићи, него знати шта потом с њим да се ради. А Империја већ има шаблон манипулације уличним протестима, подсећа Мила Алечковић-Николић. Зашто би иначе њени „високи представници“ позивали на улицу, о чему пише Ненад Кецмановић.

Борис Алексић вели да се Државно Дно упорно нада шаргарепи, али да од ЕУ и Империје има да добије само штап. Или можда флауту пруског пацоловца, вели Дмитриј Седов. С тим да су магарци, па чак и пацови, оклеветани овим поређењем са Државним Дном, јер су спрам њих честите и племените животиње.

Почетак решавања проблема је у спознаји да он постоји. Троделни есеј Бошка Обрадовића о узроцима пораза патриота, Вучићу као новом Врховном Жутнику, и могућим решењима, улива наду да је отпор култу итекако могућ.

Уосталом, ни Империји не цветају руже. Милан Дамјанац даје приказ једне занимљиве књиге о предстојећем колапсу империјалног модела, док Олга Раваси објашњава да и у самој Америци мисле да ће пропаст ускоро. Само у ментално колонизованој Жутији још пролази прича да цар није го, како вели Ђорђе Вукадиновић

А поред свих осталих непочинстава, сад треба да гледамо како кључеве историје преузима банда плаћених пробисвета, упозорава Стефан Каргановић. Историја коју уз Торисов благослов буде писала Наташа К. личиће пре на оно што је урађено с Јасеновцем (на шта подсећа Ратко Дмитровић) него на било шта са упориштем у стварности.

Више је него јасно да им је циљ да нас више не буде. Питање свих питања је шта ми намеравамо да предузмемо да до тога не дође. Звечанска декларација је одличан почетак, али не сме да буде и крај.

уторак, 09. јул 2013.

Од мишоловке до зелене гране

Јутрос дође до мене једна кратка руска басна, преведена на српски:
Једнога дана види миш како сељак поставља мишоловку.
Миш оде и то исприча кокошки, овци и крави.
И сви му кажу: „Мишоловка је твој проблем. То се нас не тиче.“
Недуго потом, у мишоловку се ухвати змија и угризе сељакову жену.
Покушавајући да је излече, скували су јој супу од кокошке.
Затим су заклали овцу, како би почастили све оне који су долазили да је обиђу.
Онда су заклали краву, како би достојно нахранили госте на сахрани.
А миш је све време то гледао кроз рупицу у зиду и мислио о стварима које се, ето, никога не тичу.
Особа која је то поставила додала је: „Ево зашто умире Русија“. Претпостављам да је мислила на одсуство основне солидарности у друштву на које се басна и односи. Е сад, не знам до које мере је то проблем у данашњој Русији спрам, рецимо, Јељциновог доба. Али знам да је одсуство људске солидарности проблем у многим другим земљама. Пада ми на памет не само ЕУропско-атлантски „модел транзиције,“ земља која се некада звала Србија, већ и сама Империја, тојест Америка. Што не би требало да чуди, имајући у виду да је Америка - онако како је види владајућа идеолошка каста - шаблон по којем се Србија преумљавала и „унапр(е)ђивала.“

Рекао би неко, само страни плаћеници или људи са оштећењем мозга могу да критикују Путина после чудотворног опоравка Русије из каљуге деведесетих. И то је на месту. Али што вели један колега, критика има смисла једино када постоји основа да се нешто побољша. Значи, у Русији је сада довољно добро да људи могу да се жале како може и боље. А Јељцин је био непоправљив, као трула бандера, па нико није кукао јер су знали да нема вајде. Звучи наопако, али кад се мало размисли, логично.

То можда објашњава зашто нема кукања у Америци. Овде људи виде Барака Хусеина Обаму или као свемоћног и непогрешивог пророка - па је кукање неопростиви грех - или као Антихриста, па кукање не помаже.

Не знам како народ у Србији доживљава Државно Дно. Да ли мисли да на њега може некако да утиче. Ја мислим да не може, да се ради о људима до те мере рђавим и кварним да од њих не може бити скоро никакве користи. То не кажем олако; документовано сам према њима био конструктивни скептик, али сам још колико прошлог октобра сматрао да у најбољем случају одмажу неспособношћу. Нисам могао ни да замислим да ће постати већи Бориси од Тадића. А за мање од шест месеци учинише више зла него Друг Бота за шест година.

А и једни и други успели су то причом да се мишоловка увек тиче неког другог. Туђман је проблем Крајишника, Изетбеговић (сениор и јуниор) тамо неких „Босанаца“, Тачи и УЧК тамо неких „Косовара“, Мило Ђукановић тамо неких Црногораца, док ће „цео свет“ да пусти Србију на миру чим оде Милошевић (ха!)...

Нема солидарности ни међу ошишаним дужницима, опљачканим радницима, напуштеним сељацима. Сопствени проблем увек је највећи, за њега је увек неко други крив, и увек неко други - власт, Империја, ЕУропска унија, било ко - треба да га реши. И сви се чуде зашто им је тако како им је. Ну.

Иронија је, дабоме, што квислиншки култ овом психозом уништава Србе и Србију у име Империје која је трула изнутра и у слободном паду, док Руси причају басне о проблему недостатка солидарности, иако су већ више од деценије у успону из каљуге. Али ни успон Русије ни колапс Империје неће, сами по себи, ништа учинити за нас. Тиме само може да се створи плодно тло. Али да бисмо изашли на зелену грану, треба прво дрво да засадимо.

Само што сађење дрвећа није „ЕУропски“. А сечење, ево, јесте.

среда, 03. јул 2013.

У ад ми се свијет претворио

Око Соколово, бр. 77
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(фото: Самсон Чернов)
„...у ад ми се свијет претворио, а сви људи паклени духови“, јадикује Његошев Владика Данило на почетку Горског вијенца. Има ли бољег описа за отворено сотонство Државног Дна, које се о (г)Видовдану, у Крушевцу, одриче свега?

Речима Малог Жутника:
„Данас је наша земља променила и своје вековно веровање, начин понашања, крајњи циљ, мит који нас је толико дуго терао да гледамо уназад и не идемо напред.“ (ТанУЧК-Жутитика)
Покојни Брана Црнчевић упитао је једном, само напола у шали: „Колико Србија треба да буде мала, да не би била велика?“ Државно Дно сада је дало одговор на тај ребус: Србија и Срби ће бити довољно ЕУропски тек када их потпуно нестане.

С правом Синиша Љепојевић ово назива патологијом. Жељко Цвијановић види као „стратегију“ Државног Дна - прелазак на страну непријатеља. Идентификација са агресором, како вели Борис Радаковић.

Осим скрнављења Видовдана, то се ради и извињавањем Мађарима за непочинства Брозових револуционара, објашњава Душан Ковачев.

Последица таквог понашања је једно ментално силовање, о чему пише Јелена Бркић. Србија све више почиње да личи на један надреални филм, пише Бранко Жујовић. Као да је створена цела једна религија, вели Саша Ставретовић, која од српског Видовдана жели да направи ЕУропски Датумдан. А коначни резултат развлачења памети требало би да личи на оно што Обрад Кесић описује као судбину Чукчанси индијанаца.

Само, зар би се толико трудили да су Срби заиста онако слаби, поражени, распамећени и обесмишљени како они тврде?

Жељко Цвијановић мисли да из овог Видовдана бар можемо да извучемо наравоученије. Али то је тим теже што се квислиншки култ успех своје издаје заснива на обмани, подсећа колега Србо.

Доста више свести постоји са леве обале Дрине. Има ли ко са десне обале да протумачи Кирбија онако како Ненад Кецмановић дешифрује Мура? Тешко.

Можда Алекса Ђилас. Али његову најновију књигу Љиљана Смајловић у приказу с правом назива иманентном критиком Запада. Јер Ђилас покушава да воли и Запад и Србију, несвестан можда да његовог Запада више нема. Питање је да ли га је икада и било.

А књига је, дабоме, штампана латиницом.

уторак, 02. јул 2013.

Сам против свих

Политика и личност: Сноуден као симбол
 
Пише: Џастин Рејмондо
Antiwar.com, 1 јул 2013.

Расправа о откровењима Едварда Сноудена црта нове линије фронта у америчкој политици, али и мења слику о САД у очима света. Сноуденови симпатизери и браниоци нису одушевљени чињеницом да се медији баве његовом личном судбином, драматичном одисејом из хавајског раја до најсуморнијег аеродрома на свету. Кажу, то одвлачи пажњу од обелодањених садржаја. Тачно је да расправа о лику Едварда Сноудена не оставља много места за разматрање његовог дела - разоткривања система глобалног прислушкивања. Али такав поглед превиђа један битан аспект приче, који је недавно споменуо управо Глен Гринволд, новинар Гардијана који је објавио Сноуденове документе.

У говору од пре неки дан на конференцији Међународне организације социјалиста (ИСО), Гринволд је по први пут говорио из личне перспективе. Његов опис развоја догађаја и Сноудена као човека је фасцинантан и неопходан да би се разумео значај ове афере и контроверзе коју је произвела.

Месецима је трајала преписка Гринволда и Сноудена, док се коначно нису сусрели у Хонг Конгу. Гринволд прича како је замишљао свог саговорника: старији службеник ЦИА, на заласку живота и каријере, који је пред сусрет са Творцем добио напад савести. Да би онда доживео шок када је угледао најзначајнијег инсајдера америчке историје - тридесетогодишњака који је изгледао још млађе! Суочен са моралном дилемом - да ли да објави највећи скандал деценије по цену да неповратно уништи нечији живот - Гринволд је хтео да зна Сноуденову мотивацију. Некадашњи адвокат, у вишесатним разговорима Сноудена је испитао не само о садржају и значају докумената, већ и шта га је мотивисало да се одрекне живота на Хавајима, згодне девојке и плате од 122.000 долара годишње:
„Што смо више разговарали, све сам више разумео, и то је за мене било једно трансформативно искуство, које ћу носити до краја живота. Више пута ми је, на разне начине, рекао - са толиким убеђењем да ни часа нисам сумњао у његову искреност - да је живот више од материјалне удобности, каријере или дуговечности. Све време ми је говорио да он о свом животу суди не по својим убеђењима, већ по томе шта је урадио да та убеђења живи.“

Коментатори лево и десно „издајника“ Сноудена називају „нарцисоидним“, али упорно и намерно мешају нарцисоидност са самосвешћу, а независност проглашавају за „себичност“. Зар би неко нарцисоидан рекао да је живот више од материјалне удобности и каријере? Истински нарцисоидни људи су морални нихилисти, који не маре за друга људска бића а камоли за принципе саджране у Уставу. Насупрот томе, Сноуден је подредио чак и свој физички опстанак својим идеалима - како вели Гринволд: „спремио се да све то одбаци, постане бегунац и највероватније проведе остатак живота у кавезу“. Зашто?
„Кад сам га упитао како је дошао до тачке када се одлучио да преузме сав тај ризик, он ми је одговорио да је дуго тражио вођу, некога ко би дошао и решио све ове проблеме. А онда је једног дана схватио да је узалудно чекати вођу. Да је потребан неко ко ће кренути први и повести примером. На крају је рекао да просто не жели да живи у свету где је влади САД дозвољено да се бави овим насилним работама, да ствара систем који за циљ има затирање приватност сваког појединца. Да не жели да живи у таквом свету, и да му савест не дозвољава да стоји по страни и не учини ништа да то спречи, знајући да има могућност.“

Ето зашто тирјанима попут ове власти и њених апологета иде пена на уста. Не због инсајдера као таквих, већ због овог једног: Сноуденов пример показује да појединац итекако може нешто да уради. Амерички хегемон сада посрће под теретом откровења и безуспешно прогони Сноудена по свету јер је његово наравоученије за њих смртоносно; показује да они лажу, да нису свемоћни, и да их је могуће победити.

Задовољство је гледати Гринволда како, очигледно инспирисан Сноуденом, пркоси светским силницима и разбија покушаје да га лично оклевећу као што би неко убио досадног комарца. За њега је не само објављивање овог открића, већ и контакт са особом одговорном за то, био догађај који му је променио живот. Како он сам каже:
„Две сам ствари спознао током свега овога. Прво, храброст је заразна. Ако појединац учини један храбар корак, буквално ће променити свет, јер ће тиме утицати на бројне људе око њега, који ће опет да утичу на људе око себе. Никада немојте сумњати у ову способност да утичете на свет. Друго што сам спознао је да нема везе ко сте као појединац, или колико су јаке и моћне институције којима се супротстављате. Г. Сноуден никад није завршио средњу школу. Родитељи су му радили за савезну владу. Одрастао је у Вирџинији међу војничким породицама, у нижој средњој класи. Придружио се Армији САД зато што је веровао у племенитост Ирачког рата. Из истих разлога је ступио у ЦИА и НСА. Дакле, није имао никаквих привилегија, никакву моћ, никакав положај и никакав престиж - и опет је буквално променио свет, сам самцит.“

Шта може појединац? Ово је питање које мучи све нас, суочене са спознајом докле смо дошли на путу у ропство. Па зар ово не би требало да буде посао наших изабраних представника и судија, који су се заветовали да  штите Устав?

Сноуден нас је суочио са чињеницом да су нас те институције изневериле. Да су, чак штавише, саучесници у де факто рушењу 4. амандмана, јер је Конгрес озаконио већ постојећа непочинства Бушове владе, а тајни „судови“ су издавали бланко дозволе држави да приступи скоро свим комуникацијама преко телефона и интернета у САД. И онда ти људи Сноудену замерају што је погазио „заклетву“!

Храброст јесте заразна. Ето одакле толика подршка Сноудену, упркос свеопштој државно-медијској офанзиви против њега.

Када је петиција да се депортује (британски новинар) Пирс Морган прешла праг од 25.000 потписа за седам дана, Бела Кућа је подигла праг за одговор на сто хиљада. Дан после објављивања вести о НСА, покренута је петиција којом се Сноуден проглашава за „хероја нације“ и тражи се његово помиловање. Прешла је праг од сто хиљада потписа за мање од недељу дана. Ово је посебно значајно зато што све време, са обе стране политичког спектра, у медијима грме да је Сноуден „издајник“ и захтевају кривично гоњење не само њега, већ и Гринволда.

Ово нам говори да Американци нису робови апатије и паралисани осећајем сопствене беспомоћности. Попут Сноудена, ни они не желе да живе у држави која надгледа сваки њихов покрет, прати им сваку мисао, и контролише све аспекте живота. С презиром гледају на кампању клевета против Сноудена и Гринволда и захтевају одговоре.

И најциничнијем партијском послушнику Демократа од почетка је било јасно да је цела прича око петиција Белој Кући циркус, дабоме. Влада која себе проглашава „транспарентном“ и „приступачном“ у ствари је најохолији и најзатворенији режим од пада СССР. Али ако се некадашњи срески организатор који је постао председник сећа „правила за радикале“ Саула Алинског, једно од њих је употреба институција и патворене „демократије“ против моћника. А то је анонимни творац петиције Белој Кући учинио маестрално.

На томе се види још један пример наравоученија да не треба чекати вођу, већ преузети иницијативу и искористити потенцијал појединца да промени свет. Видећемо све више потврда тог принципа у току борбе која предстоји.

Упркос пређеном прагу од 100.000 потписа, ни после недељу дана нема одговора из Беле Куће. Заузети су смишљањем изговора за службену тишину. Можда се плаше да уопште признају постојање интерне народне побуне инспирисане Сноуденом, после одбијања Русије и Кине да се повинују хистеричним захтевима за изручење и критика европских савезника што су и њих прислушкивали.

Ширина овог покрета је задивљујућа. Гринволдовом говору је клицала публика на конференцији социјалиста, иако је као пример личне храбрости навео човека чије политичко опредељење је далеко ближе Рону Полу него Карлу Марксу. Сноуден је послао 500 долара Половој председничкој кампањи 2010, и његове изјаве личе на Полове протесте против државног Левијатана. А адвокат којег је у његово име ангажовао Сноуденов отац, Брус Фејн, истакнути је симпатизер Полове организације.

Хоће ли овај широки покрет, који је већ превазишао небулозне оквире „левице“ и „деснице“, имати довољну дубину да успе и под својом заставом окупи милионе, остаје да се види. Знам само једно: први пут после дуго времена, има наде.

(превод и обрада: Сиви Соко)

понедељак, 01. јул 2013.

Sinovima tisućljetne kulture

U bezumlju gledaš ko će nove kame
Oštrije i ljuće opet da ti skuje
Čiju li ćeš pušku obesit’ o rame,
Ko najbolje ume da ti komanduje.


Nisam pjesnik Dučićevog kalibra. Ali svejedno imam nekoliko probranih riječi povodom današnjeg vam blagdana.

Sretan vam povratak u Austro-Ugarsku. Kamo sreće da vas naši pradjedovi nikada otud nisu ni vadili.

Od prvoga dana htjeli ste nazad. Boljelo vas je što se  „pasji nakot“ nije osvetio za vijekove unijaćenja, kleveta i laži; za Mačvu i Vražju diviziju i ostala K-und-K nepočinstva; nego vas je prigrlio kao braću. Ne jednom, nego dvaput, uprkos kamama i jamama, Jasenovcu i Jadovnu.

Ništa vam nije bilo potaman, nikad vam nije bilo dosta. Ni kad ste dobili Broza za maršala, ni kad vam je dao republiku, Istru, cijeli Jadran sa Dubrovnikom, izmislio vam antifašizam, amnestirao Pavelića uravnilovkom sa Mihailovićem. Što ste više imali, to ste više mrzili.

Hitlera ste dočekali cvijećem, a Kolu i Genšeru pjevali „Danke Dojčland“, pedeset godina kasnije. Ali niste se ni onda ni tada borili za neovisnost, već da opet postanete podanici. Pa evo, uspjeli ste. Čestitam.

Imate Jadran, Istru i Dubrovnik - da služite goste iz Njemačke. Imate Slavoniju, da je prodate ili predate Mađarima. Imate Krajinu, opustjelu bez srpske ruke. I imate EUropsku uniju, u kojoj će vaša „tisućljetna državnost“ doživjeti sudbinu Grčke ili Slovenije.

Hvala vam, u stvari. Da nije vaše mržnje, zaboravili bismo ko smo i šta smo, nestali bismo u žabokrečini lažnog jugoslovenstva. Pretvorili bismo se u vas. Da ste samo sačekali generaciju-dvije, ne bi nas bilo. Ali niste izdržali. Mrzili ste previše. Žurilo vam se. Zato hvala - i daleko vam lijepa kuća.

Volimo Betovena i Šilera, ali nama ne treba druga himna do „Bože pravde“. A vi samo pjevajte „Lijepu našu“, ako vam ne smeta kompozitor Srbin - ili, ako vam je draže, „Got erhaltet Franc den Kajzer“. Nije da ne znate melodiju.