Око Соколово, бр. 81
Када је Иво Андрић добио Нобела, Босном је кружио виц. Питали Мују да ли је прочитао „На Дрини ћуприју,“ а он одговара: „Шта ћит'о, ход'о по њој!“ Данас би Србија могла да одговори попут Мује, на питање гледа ли „Игру престола“ - јер марифетлуци Државног Дна неодољиво подсећају на смртоносне игре дворских моћника Краљеве Луке.
Жељко Цвијановић дешифрује шта све може, а шта не може, да донесе „реконструкција“ владе о којој упорно трубе медији. Бранко Жујовић није тужан што одлази Динкић, али јесте што Динкићизам остаје. А Небојша Бакарец није импресиониран целом форсираном драмом. Све је то вика на вука, док лисице месо једу.
За то време, Државно Дно одбија да реагује на „провокације“ из Тачистана, одлучно - вели Александар Павић - да Србија „сном мртвијем спава“. Важније им је да успоставе државу безакоња, које описује Драгослав Павков.
Илузија да је историја престала и да смо у њој „губитници“ производ је пропаганда квислиншког култа. У стварности, нема ништа ново под сунцем. Борис Алексић подсећа шта је све записано у Букурештанском миру, поричући злонамерне оптужбе да је тада Русија напустила Србе. Једном када је Москва заиста издала Београд - у лето 1999, подсећа Јелена Гускова - била је то приватна издаја Јељцина и Черномирдина. Која је, додао бих, директно довела до пада тог режима и успона Владимира Путина. Срби тога можда нису свесни, али Руси итекако јесу.
Што гласније Империја и њене слуге нешто проглашавају за истину или непобитну реалност, то су веће шансе да то у ствари са истином и реалношћу нема никакве везе. Тако је и са тезом да је Србија сломљена, без наде, осуђена на ЕУропство и службу окупатору. Јелена Бркић одбија капитулацију. Сиви Соко јој се придружује.
А ви?
 |
| (фото: Самсон Чернов) |
Жељко Цвијановић дешифрује шта све може, а шта не може, да донесе „реконструкција“ владе о којој упорно трубе медији. Бранко Жујовић није тужан што одлази Динкић, али јесте што Динкићизам остаје. А Небојша Бакарец није импресиониран целом форсираном драмом. Све је то вика на вука, док лисице месо једу.
За то време, Државно Дно одбија да реагује на „провокације“ из Тачистана, одлучно - вели Александар Павић - да Србија „сном мртвијем спава“. Важније им је да успоставе државу безакоња, које описује Драгослав Павков.
Илузија да је историја престала и да смо у њој „губитници“ производ је пропаганда квислиншког култа. У стварности, нема ништа ново под сунцем. Борис Алексић подсећа шта је све записано у Букурештанском миру, поричући злонамерне оптужбе да је тада Русија напустила Србе. Једном када је Москва заиста издала Београд - у лето 1999, подсећа Јелена Гускова - била је то приватна издаја Јељцина и Черномирдина. Која је, додао бих, директно довела до пада тог режима и успона Владимира Путина. Срби тога можда нису свесни, али Руси итекако јесу.
Што гласније Империја и њене слуге нешто проглашавају за истину или непобитну реалност, то су веће шансе да то у ствари са истином и реалношћу нема никакве везе. Тако је и са тезом да је Србија сломљена, без наде, осуђена на ЕУропство и службу окупатору. Јелена Бркић одбија капитулацију. Сиви Соко јој се придружује.
А ви?
Нема коментара:
Постави коментар