Око Соколово, бр. 78
Четвртог јула, док је Државно Дно било на поклоњењу у амбасади Империје, у Звечану су Срби који одбијају да буду Косовијанци формирали једину легалну Скупштину Косова и Метохије. Нека текст њихове Декларације остане забележен, за будућност. Међу присутнима био је и Александар Павић.
Марина Рагуш мисли да ће звечанска декларација променити српску историју, а Јелена Пономарјова сматра да је ово ако ништа друго крај једног историјског циклуса. Дао Бог! Само, и квислиншки култ жели да промени историју - тако што ће направити орвеловску ревизију, проглашавајући поразе за напредак а победе за грех, упозоравају Томислав Кресовић и Велимир Гајић.
Тако ће победа српске војске на Рајчанском риду, о којој је недавно писао Борис Милосављевић, вероватно бити проглашена за великосрпску агресију, а Бугарима упућено извињење, као недавно Мађарима.
Мислите да се неће усудити? Већ су створили лажну историју Косова и Метохије, како подсећа Звонимир Трајковић. Лажу не само о догађајима ван живе успомене, већ и о стварима које су се десиле недавно; како би иначе сребренички касапин Насер Орић или Туђманов доглавник Месић постали уважени саоворници „србијанских“ медија, како илуструје Жељко Свитлица.
Све је смишљено постављено. Србе с једне стране у ЕУропство утерује Дачи (како илуструје Милош Милојевић), а са друге Вучи, док се Тома Гробар прави неутралан како би анестетисао народ, запажа Бранко Жујовић. „Напредњаци“ су тако постали својевољни извршиоци паланчке идеологије „друге Србије“, вели Александар Павић.
Један у мору примера односа Државног Дна према народу је и случај старог храста, који су хтели да руше да би (наводно) градили ауто-пут. О томе су писали Зоран Грбић и Владимир Димитријевић.
За то време, хрватски тајкун Ивица Тодорић сања нову колонијалну Југославију, упозорава Ратко Дмитровић, док Мирослав Лазански примећује споразум Тиране и Тачистана о изласку војске Албаније на Ибар. Да се народ не досети, Државно Дно прича о „култури“.
Разлику између културе и онога што се Србима натура објашњава Владимир Кецмановић. О уништавању стварне и форсирању патворене културе говори Милован Данојлић. А о „културном раду“ државног дна - на примеру филма о добрим Шиптарима и злим Србима, у сарадњи с Тачијем - пише и Милан Дамјанац.
Да ова рђа није тек настала, већ се годинама нагомилава, указује и књига Владимира Димитријевића из 2005 (дакле, после ДОС-а а пре Жутократије) о „реформи“ школства у Србији. Приказ даје Никола Живковић.
Јесмо ли ми заиста ово што су од нас направили? пита се Ана Селић. Нисмо још, али ако наставимо да будемо пасивни, можемо да постанемо - одговор је који се сам намеће.
То се неће десити по „египатском моделу“, иако се Никола Живковић нада да би могло. Лепо би било, али војску су прву „натовали“. Тешко да ће се десити на улици. Како упозорава Жељко Цвијановић, народ је лакше дићи, него знати шта потом с њим да се ради. А Империја већ има шаблон манипулације уличним протестима, подсећа Мила Алечковић-Николић. Зашто би иначе њени „високи представници“ позивали на улицу, о чему пише Ненад Кецмановић.
Борис Алексић вели да се Државно Дно упорно нада шаргарепи, али да од ЕУ и Империје има да добије само штап. Или можда флауту пруског пацоловца, вели Дмитриј Седов. С тим да су магарци, па чак и пацови, оклеветани овим поређењем са Државним Дном, јер су спрам њих честите и племените животиње.
Почетак решавања проблема је у спознаји да он постоји. Троделни есеј Бошка Обрадовића о узроцима пораза патриота, Вучићу као новом Врховном Жутнику, и могућим решењима, улива наду да је отпор култу итекако могућ.
Више је него јасно да им је циљ да нас више не буде. Питање свих питања је шта ми намеравамо да предузмемо да до тога не дође. Звечанска декларација је одличан почетак, али не сме да буде и крај.
 |
| (фото: Самсон Чернов) |
Марина Рагуш мисли да ће звечанска декларација променити српску историју, а Јелена Пономарјова сматра да је ово ако ништа друго крај једног историјског циклуса. Дао Бог! Само, и квислиншки култ жели да промени историју - тако што ће направити орвеловску ревизију, проглашавајући поразе за напредак а победе за грех, упозоравају Томислав Кресовић и Велимир Гајић.
Тако ће победа српске војске на Рајчанском риду, о којој је недавно писао Борис Милосављевић, вероватно бити проглашена за великосрпску агресију, а Бугарима упућено извињење, као недавно Мађарима.
Мислите да се неће усудити? Већ су створили лажну историју Косова и Метохије, како подсећа Звонимир Трајковић. Лажу не само о догађајима ван живе успомене, већ и о стварима које су се десиле недавно; како би иначе сребренички касапин Насер Орић или Туђманов доглавник Месић постали уважени саоворници „србијанских“ медија, како илуструје Жељко Свитлица.
Све је смишљено постављено. Србе с једне стране у ЕУропство утерује Дачи (како илуструје Милош Милојевић), а са друге Вучи, док се Тома Гробар прави неутралан како би анестетисао народ, запажа Бранко Жујовић. „Напредњаци“ су тако постали својевољни извршиоци паланчке идеологије „друге Србије“, вели Александар Павић.
Један у мору примера односа Државног Дна према народу је и случај старог храста, који су хтели да руше да би (наводно) градили ауто-пут. О томе су писали Зоран Грбић и Владимир Димитријевић.
За то време, хрватски тајкун Ивица Тодорић сања нову колонијалну Југославију, упозорава Ратко Дмитровић, док Мирослав Лазански примећује споразум Тиране и Тачистана о изласку војске Албаније на Ибар. Да се народ не досети, Државно Дно прича о „култури“.
Разлику између културе и онога што се Србима натура објашњава Владимир Кецмановић. О уништавању стварне и форсирању патворене културе говори Милован Данојлић. А о „културном раду“ државног дна - на примеру филма о добрим Шиптарима и злим Србима, у сарадњи с Тачијем - пише и Милан Дамјанац.
Да ова рђа није тек настала, већ се годинама нагомилава, указује и књига Владимира Димитријевића из 2005 (дакле, после ДОС-а а пре Жутократије) о „реформи“ школства у Србији. Приказ даје Никола Живковић.
Јесмо ли ми заиста ово што су од нас направили? пита се Ана Селић. Нисмо још, али ако наставимо да будемо пасивни, можемо да постанемо - одговор је који се сам намеће.
То се неће десити по „египатском моделу“, иако се Никола Живковић нада да би могло. Лепо би било, али војску су прву „натовали“. Тешко да ће се десити на улици. Како упозорава Жељко Цвијановић, народ је лакше дићи, него знати шта потом с њим да се ради. А Империја већ има шаблон манипулације уличним протестима, подсећа Мила Алечковић-Николић. Зашто би иначе њени „високи представници“ позивали на улицу, о чему пише Ненад Кецмановић.
Борис Алексић вели да се Државно Дно упорно нада шаргарепи, али да од ЕУ и Империје има да добије само штап. Или можда флауту пруског пацоловца, вели Дмитриј Седов. С тим да су магарци, па чак и пацови, оклеветани овим поређењем са Државним Дном, јер су спрам њих честите и племените животиње.
Почетак решавања проблема је у спознаји да он постоји. Троделни есеј Бошка Обрадовића о узроцима пораза патриота, Вучићу као новом Врховном Жутнику, и могућим решењима, улива наду да је отпор култу итекако могућ.
Уосталом, ни Империји не цветају руже. Милан Дамјанац даје приказ једне занимљиве књиге о предстојећем колапсу империјалног модела, док Олга Раваси објашњава да и у самој Америци мисле да ће пропаст ускоро. Само у ментално колонизованој Жутији још пролази прича да цар није го, како вели Ђорђе Вукадиновић.
А поред свих осталих непочинстава, сад треба да гледамо како кључеве историје преузима банда плаћених пробисвета, упозорава Стефан Каргановић. Историја коју уз Торисов благослов буде писала Наташа К. личиће пре на оно што је урађено с Јасеновцем (на шта подсећа Ратко Дмитровић) него на било шта са упориштем у стварности.
Нема коментара:
Постави коментар