Око Соколово, бр. 80
Можда се чини да време стоји, због летњих врућина и илузије да је време „годишњих одмора“ (од чега?), али слободни пад и даље траје. Контролисани медији баве се татиним синовима, певаљкама, трачевима, личним интригама унутар Државног Дна - ко ће кога, значи - док се у међувремену пропаст наставља по ЕУропском распореду. Зло не спава, па не можемо ни ми.
Да тужна Жутија тек сад почиње да пописује отету имовину на Косову, после 14 година њене отимачине, не може да верује Бранко Жујовић. Ово као да је замишљено да парафира ту крађу као легитимну. Можда и јесте.
Захваљујући дугогодишњем ангажману квислиншког култа, Жутократије и Назадњака, данас су Срби пример у свету - како народ не треба да се понаша. Како малтене успут наводи руски коментатор Михаил Хазин, у једном огледу о унутрашњој динамици руског друштва:
Култ покушава апсолутно све да са собом повуче у блато, поготово оне који би могли да окупе неки отпор. До које мере су у томе успели са, рецимо, СПЦ просудите сами. Нека вам у томе помогне и анализа Александра Павића трагикомичног „спиновања“ сусрета српског и руског патријарха.
Ствар је остала на неколицини која није купљена, нити је на продају. Предраг Аранђеловић није заборавио принцип којем је име Гаврило. Стефан Симић нуди размишљање о самоспознаји, за нас који остајемо то што јесмо. А Радослав Видаковић пише о „Римљанима“ нашег доба и „Трибалима“ који им се клањају. Било би пресмешно, да није толико близу истине. За љубитеље Астерикса и хумора Љубише Спасојевића.
Чињеница да нас машинерија култа свакодневно убеђује у безнађе наводи на закључак да је нада наше најбоље оружје против њих. Али што рече песник: „Нада нема право ни у кога, до у Бога и у своје руке“. Притом треба учити и на сопственим, али и на туђим грешкама. Тако Никола Јелачић нуди једно вредно наравоученије из јеврејске историје: да физичка борба може да успе једино после духовне победе над демонима у себи.
Зло никад не спава. Па не смемо ни ми.
 |
| (фото: Самсон Чернов) |
Да тужна Жутија тек сад почиње да пописује отету имовину на Косову, после 14 година њене отимачине, не може да верује Бранко Жујовић. Ово као да је замишљено да парафира ту крађу као легитимну. Можда и јесте.
Захваљујући дугогодишњем ангажману квислиншког култа, Жутократије и Назадњака, данас су Срби пример у свету - како народ не треба да се понаша. Како малтене успут наводи руски коментатор Михаил Хазин, у једном огледу о унутрашњој динамици руског друштва:
„...њих су бомбардовали, они се умирили и прихватили сва правила игре, укључујући и отете територије, признавање за равноправне вође разбојника и убица који су њихове сународнике живе расецали ради продаје органа, резултате апсолутно неправедног Хашког трибунала, и тако даље.“Како су Срби тако преумљени? У највећој мери путем једне невероватне машинерије за испирање мозгова, чији рад Жељко Цвијановић илуструје случајем професорке Рајне Драгичевић. А они којима је дужност била да се томе супротставе одавно су купљени...
Култ покушава апсолутно све да са собом повуче у блато, поготово оне који би могли да окупе неки отпор. До које мере су у томе успели са, рецимо, СПЦ просудите сами. Нека вам у томе помогне и анализа Александра Павића трагикомичног „спиновања“ сусрета српског и руског патријарха.
Ствар је остала на неколицини која није купљена, нити је на продају. Предраг Аранђеловић није заборавио принцип којем је име Гаврило. Стефан Симић нуди размишљање о самоспознаји, за нас који остајемо то што јесмо. А Радослав Видаковић пише о „Римљанима“ нашег доба и „Трибалима“ који им се клањају. Било би пресмешно, да није толико близу истине. За љубитеље Астерикса и хумора Љубише Спасојевића.
Чињеница да нас машинерија култа свакодневно убеђује у безнађе наводи на закључак да је нада наше најбоље оружје против њих. Али што рече песник: „Нада нема право ни у кога, до у Бога и у своје руке“. Притом треба учити и на сопственим, али и на туђим грешкама. Тако Никола Јелачић нуди једно вредно наравоученије из јеврејске историје: да физичка борба може да успе једино после духовне победе над демонима у себи.
Зло никад не спава. Па не смемо ни ми.
Нема коментара:
Постави коментар