Око Соколово, бр. 79
Сваког 11. јула организује се цинични медијски перформанс који за циљ има форсирање мита о геноциду који се наводно догодио у подрињском градићу Сребреници. Тиме се не само вређају стварне жртве Сребренице и рата у БиХ уопште (како муслимани, тако и Срби), него се и босански муслимани држе заробљени у менталитету мржње и страх.
О злоупотребама Сребренице писао је овог 11. јула Амир Чамџић. Колега Србо осврнуо се на функцију коју сребренички мит има у преумљавању, кроз призму заборављених обичаја. За боље разумевање сукоба у БиХ препоручујем интервју који је за сарајевске медије дао Ненад Кецмановић.
Док се Србима намеће „геноцид“ у Сребреници, стварни геноцидни злочини над Србима систематски се заташкавају. Јања Гаћеша пише о крвавој жетви у Старом Грацку, чија је годишњица прошла готово непримећено. А Данијел Симић размишља о Јадовну, Јасеновцу, Сребреници и праву на постојање.
Да се то право Србима систематски ускраћује је голим оком уочљива чињеница. Узмимо на пример случај „Црни мерцедес“, о чему пише Мирјана Бобић-Мојсиловић. Или екремизацију друштва путем разних фарми и велике браће, против које се оправдано побунила професорка Рајна Драгичевић. Слагали се с њом или не, нема оправдања за медијски линч којем је због тога изложена, пише Ратко Дмитровић.
О значају културе у борби за слободу једног народа говори Дмитриј Видрин. ЕУропство није спасење већ генератор проблема, сматра Павле Ћосић. Можда Државно Дно заиста мисли да историја Срба и почиње и завршава с њима, али Жељко Цвијановић сматра да се варају. То би могло да се закључи и из недавног говора Миодрага Дангубића (председника СНО Канада), из којег издвајам следећи цитат:
Да све баш не иде онако како је замишљено, међутим, показује случај тзв. „арапског пролећа“, о чему пише Жарко Јанковић. За то време, у разговору за Геополитику, Сергеј Кара-Мурза објашњава процесе уништавања друштва, али и како ни могу да се осујете.
То свакако неће учинити Државно Дно и квислиншки култ које оно представља. Како вели Жељко Цвијановић, политика ове власти може да се опише овако:„дала је Косово у замену за то да јој не буде дозвољена економска обнова“. Држава и њене институције постале су непријатељ народа, објашњава Петар Анђелковић; не у принципу, већ у конкретном случају Србије, која се Србијом зове, али то у ствари није. Издвајам цитат из дужег, али читања вредног есеја:
 |
| (фото: Самсон Чернов) |
О злоупотребама Сребренице писао је овог 11. јула Амир Чамџић. Колега Србо осврнуо се на функцију коју сребренички мит има у преумљавању, кроз призму заборављених обичаја. За боље разумевање сукоба у БиХ препоручујем интервју који је за сарајевске медије дао Ненад Кецмановић.
Док се Србима намеће „геноцид“ у Сребреници, стварни геноцидни злочини над Србима систематски се заташкавају. Јања Гаћеша пише о крвавој жетви у Старом Грацку, чија је годишњица прошла готово непримећено. А Данијел Симић размишља о Јадовну, Јасеновцу, Сребреници и праву на постојање.
Да се то право Србима систематски ускраћује је голим оком уочљива чињеница. Узмимо на пример случај „Црни мерцедес“, о чему пише Мирјана Бобић-Мојсиловић. Или екремизацију друштва путем разних фарми и велике браће, против које се оправдано побунила професорка Рајна Драгичевић. Слагали се с њом или не, нема оправдања за медијски линч којем је због тога изложена, пише Ратко Дмитровић.
О значају културе у борби за слободу једног народа говори Дмитриј Видрин. ЕУропство није спасење већ генератор проблема, сматра Павле Ћосић. Можда Државно Дно заиста мисли да историја Срба и почиње и завршава с њима, али Жељко Цвијановић сматра да се варају. То би могло да се закључи и из недавног говора Миодрага Дангубића (председника СНО Канада), из којег издвајам следећи цитат:
„Косовски завет непокора, слободе и части, преноси нам тајну трајања нашег народа и ми данас поручујемо да га се никада нећемо одрећи.“Империја, дабоме, има своје планове за Србе. По свему судећи, улазак у НАТО је следећи корак на путу понижења. Тако мисли Бранко Жујовић, слушајући изјаве доказаног слуге Империје Душана Јањића. А докле је стигло натовање војске илуструје случај генерала Ковача.
Да све баш не иде онако како је замишљено, међутим, показује случај тзв. „арапског пролећа“, о чему пише Жарко Јанковић. За то време, у разговору за Геополитику, Сергеј Кара-Мурза објашњава процесе уништавања друштва, али и како ни могу да се осујете.
То свакако неће учинити Државно Дно и квислиншки култ које оно представља. Како вели Жељко Цвијановић, политика ове власти може да се опише овако:„дала је Косово у замену за то да јој не буде дозвољена економска обнова“. Држава и њене институције постале су непријатељ народа, објашњава Петар Анђелковић; не у принципу, већ у конкретном случају Србије, која се Србијом зове, али то у ствари није. Издвајам цитат из дужег, али читања вредног есеја:
„Институције Србије су настављачи институција СФРЈ и њене наднационалне политике, као што је њихов однос према Србима пресликан из унутрашње политике те државе према Србима. “Шта да се ради? Анђелковић заговара „негацију негације“, отпор који почиње одбацивањем лажи, а завршава слободом. Драгослав Павков објашњава зашто је окупљање око основних људских вредности неопходно не само за ту борбу, већ и голи опстанак. А Александар Павић поручује да немамо више шта да изгубимо, осим ланаца.
2 коментара:
Фотографија којом илуструјете текст је заправо слика по фотографији (нисам сигуран да ли беше уље или акварел) али да, аутор и фотографије и ове слике јесте Сампсон Черноф.
Да, Самсон Черноф је аутор оригиналне фотографије, на којој је српски извиђач Драгутин Матић.
Имам утисак да се ради о "кашираној" графици направљеној за изложбе, како би се оригинал сачувао од зуба времена. У сваком случају, учинило ми се као одлична илустрација за "Око Соколово".
Постави коментар