„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 18. јул 2013.

Нека буде борба непрестана

Око Соколово, бр. 79
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(фото: Самсон Чернов)
Сваког 11. јула организује се цинични медијски перформанс који за циљ има форсирање мита о геноциду који се наводно догодио у подрињском градићу Сребреници. Тиме се не само вређају стварне жртве Сребренице и рата у БиХ уопште (како муслимани, тако и Срби), него се и босански муслимани држе заробљени у менталитету мржње и страх.

О злоупотребама Сребренице писао је овог 11. јула Амир Чамџић. Колега Србо осврнуо се на функцију коју сребренички мит има у преумљавању, кроз призму заборављених обичаја. За боље разумевање сукоба у БиХ препоручујем интервју који је за сарајевске медије дао Ненад Кецмановић. 
 
Док се Србима намеће „геноцид“ у Сребреници, стварни геноцидни злочини над Србима систематски се заташкавају. Јања Гаћеша пише о крвавој жетви у Старом Грацку, чија је годишњица прошла готово непримећено. А Данијел Симић размишља о Јадовну, Јасеновцу, Сребреници и праву на постојање.

Да се то право Србима систематски ускраћује је голим оком уочљива чињеница. Узмимо на пример случај  „Црни мерцедес“, о чему пише Мирјана Бобић-Мојсиловић. Или екремизацију друштва путем разних фарми и велике браће, против које се оправдано побунила професорка Рајна Драгичевић. Слагали се с њом или не, нема оправдања за медијски линч којем је због тога изложена, пише Ратко Дмитровић.

О значају културе у борби за слободу једног народа говори  Дмитриј Видрин. ЕУропство није спасење већ генератор проблема, сматра Павле Ћосић. Можда Државно Дно заиста мисли да историја Срба и почиње и завршава с њима, али Жељко Цвијановић сматра да се варају. То би могло да се закључи и из недавног говора Миодрага Дангубића (председника СНО Канада), из којег издвајам следећи цитат:

„Косовски завет непокора, слободе и части, преноси нам тајну трајања нашег народа и ми данас поручујемо да га се никада нећемо одрећи.“ 
Империја, дабоме, има своје планове за Србе. По свему судећи, улазак у НАТО је следећи корак на путу понижења. Тако мисли Бранко Жујовић, слушајући изјаве доказаног слуге Империје Душана Јањића. А докле је стигло натовање војске илуструје случај генерала Ковача.

Да све баш не иде онако како је замишљено, међутим, показује случај тзв. „арапског пролећа“, о чему пише Жарко Јанковић. За то време, у разговору за Геополитику, Сергеј Кара-Мурза објашњава процесе уништавања друштва, али и како ни могу да се осујете.

То свакако неће учинити Државно Дно и квислиншки култ које оно представља. Како вели Жељко Цвијановић, политика ове власти може да се опише овако:„дала је Косово у замену за то да јој не буде дозвољена економска обнова“. Држава и њене институције постале су непријатељ народа, објашњава Петар Анђелковић; не у принципу, већ у конкретном случају Србије, која се Србијом зове, али то у ствари није. Издвајам цитат из дужег, али читања вредног есеја:
„Институције Србије су настављачи институција СФРЈ и њене наднационалне политике, као што је њихов однос према Србима пресликан из унутрашње политике те државе према Србима. “
Шта да се ради? Анђелковић заговара „негацију негације“, отпор који почиње одбацивањем лажи, а завршава слободом. Драгослав Павков објашњава зашто је окупљање око основних људских вредности неопходно не само за ту борбу, већ и голи опстанак. А Александар Павић поручује да немамо више шта да изгубимо, осим ланаца.

2 коментара:

. је рекао...

Фотографија којом илуструјете текст је заправо слика по фотографији (нисам сигуран да ли беше уље или акварел) али да, аутор и фотографије и ове слике јесте Сампсон Черноф.

CubuCoko је рекао...

Да, Самсон Черноф је аутор оригиналне фотографије, на којој је српски извиђач Драгутин Матић.

Имам утисак да се ради о "кашираној" графици направљеној за изложбе, како би се оригинал сачувао од зуба времена. У сваком случају, учинило ми се као одлична илустрација за "Око Соколово".