Око Соколово, бр. 84
(Прва верзија овонедељног Ока мистериозно је нестала у уторак после подне, вероватно због техничких потешкоћа у Гуглу, домаћину Сивог Сокола. Интернет можда јесте калашњиков нашег доба, али се изгледа теже одржава...)
Харач, рајо, харач треба - неформална је парола Државног Дна. Што Србија има мање да даје, њихови страни господари траже све више. Јуче суверенитет, данас оранице и авионе, сутра душу. А све у име неког митолошког „нормалног“ живота. Притом само Бранко Жујовић сме да каже како ће то магаре пре липсати него стићи до ЕУропске траве - тј. „претприступних фондова“.
Лазар Крстић, наводни „геније“ са Јејла, постављен је за харачли-пашу. Жељко Цвијановић га описује као „Бамбија“, у алегорији достојној Домановића. А Миланко Шеклер објашњава шта су стварни, а шта лажни „експерти“. Уосталом, за харачлију не треба много талента ни памети - само одсуство чојства.
Господар Vucich је прво причао новинарима страним и домаћим како у Жутију жели да доведе Доминика Строс-Кана из Емемефа, наводно да би од њега „учио“ (шта, оргијање?). Па онда од те приче не би ништа, него се сада спомиње Аустријанац, Гузенбауер - лице одраније познато јавности као тајни саговорник Ботиног посилног за признавање НДК (видети Лексикон). И тако, сто година после Ултиматума, Аустријанац поново „суфлира“ у Београду, а Србима се по немачком наређењу „мења свест“.
Окупација је то, дабоме, вели Борис Алексић. Где друго него у окупираној и обесмишљеној држави наводна власт може да прича о „статусно неутралним“ изборима које на њеној територији организује друга, самопроглашена држава? Дабоме да је то парадокс, како вели Ђорђе Вукадиновић, али Србија/Жутија је већ дуго земља парадокса. Ликови који њом ведре и облаче, нажалост нису измишљени, подсећа Александар Павић.
Али њихова наводна свемоћ јесте фантазија. Свакакве је Србе сусретао Леонид Решетњиков, али међу њима има још итекако нормалних. Непобеђених. Непобедивих. Све свеснијих да је немогуће овако покварени, квислиншки систем променити пристанком, већ само одбијањем.
Чини ми се да су руководиоци Двери извукли то наравоученије из прошлогодишњих избора. Онај ко иде у политику без културне и медијске припреме иде бос у трње. Бошко Обрадовић у разговору за Факте говори о новом образовном подухвату који треба да утре пут повратку на српско становиште.
Време не ради за нас, кажу малодушни. То је додуше тачно ако наставимо да умиремо (како телесно тако и духовно) брже и више него што се рађамо. Али време још мање ради за наше непријатеље, од којих су многи духовно већ мртви, а предано раде и на свом телесном самоубиству - представљајући то, дабоме, као врхнуац цивилизације.
 |
| (Фото: Самсон Чернов, 1912) |
Харач, рајо, харач треба - неформална је парола Државног Дна. Што Србија има мање да даје, њихови страни господари траже све више. Јуче суверенитет, данас оранице и авионе, сутра душу. А све у име неког митолошког „нормалног“ живота. Притом само Бранко Жујовић сме да каже како ће то магаре пре липсати него стићи до ЕУропске траве - тј. „претприступних фондова“.
Лазар Крстић, наводни „геније“ са Јејла, постављен је за харачли-пашу. Жељко Цвијановић га описује као „Бамбија“, у алегорији достојној Домановића. А Миланко Шеклер објашњава шта су стварни, а шта лажни „експерти“. Уосталом, за харачлију не треба много талента ни памети - само одсуство чојства.
Господар Vucich је прво причао новинарима страним и домаћим како у Жутију жели да доведе Доминика Строс-Кана из Емемефа, наводно да би од њега „учио“ (шта, оргијање?). Па онда од те приче не би ништа, него се сада спомиње Аустријанац, Гузенбауер - лице одраније познато јавности као тајни саговорник Ботиног посилног за признавање НДК (видети Лексикон). И тако, сто година после Ултиматума, Аустријанац поново „суфлира“ у Београду, а Србима се по немачком наређењу „мења свест“.
Окупација је то, дабоме, вели Борис Алексић. Где друго него у окупираној и обесмишљеној држави наводна власт може да прича о „статусно неутралним“ изборима које на њеној територији организује друга, самопроглашена држава? Дабоме да је то парадокс, како вели Ђорђе Вукадиновић, али Србија/Жутија је већ дуго земља парадокса. Ликови који њом ведре и облаче, нажалост нису измишљени, подсећа Александар Павић.
Али њихова наводна свемоћ јесте фантазија. Свакакве је Србе сусретао Леонид Решетњиков, али међу њима има још итекако нормалних. Непобеђених. Непобедивих. Све свеснијих да је немогуће овако покварени, квислиншки систем променити пристанком, већ само одбијањем.
Чини ми се да су руководиоци Двери извукли то наравоученије из прошлогодишњих избора. Онај ко иде у политику без културне и медијске припреме иде бос у трње. Бошко Обрадовић у разговору за Факте говори о новом образовном подухвату који треба да утре пут повратку на српско становиште.
Време не ради за нас, кажу малодушни. То је додуше тачно ако наставимо да умиремо (како телесно тако и духовно) брже и више него што се рађамо. Али време још мање ради за наше непријатеље, од којих су многи духовно већ мртви, а предано раде и на свом телесном самоубиству - представљајући то, дабоме, као врхнуац цивилизације.
Нема коментара:
Постави коментар