или „Како Америка извози француску револуцију“
(преузето из часописа American Conservative, издање од 11. априла 2005.)
Пише: Клас Рин (Claes G. Ryn)
Још од 11. септембра, председник САД позива на употребу америчке силе како би светом проширио наводно универзалне принципе “слободе и демократије”. На недавној турнеји по Европи, председник Буш је од Европљана затражио подршку у овом подухвату, рекавши да “наши идеали и интереси воде у истом смеру.”
Који је то тачно смер је пар дана раније дефинисала Кондолиза Рајс. У свом паришком наступу, Рајс је изјавила да су осниваче америчке и француске републике инспирисале исте вредности – рекавши, у суштини, да потичу од истог револуционарног духа. Мада историјски потпуно погрешан, овај поглед је сасвим у складу са идеологијом садашње власти. Досад би требало да буде јасно да, бар по својој вањској политици, председник САД није никакав конзервативац, већ јакобински националиста.
Подстакнут, вођен и подржан саветима свеприсутних неоконзервативаца, председник Буш је усвојио идеологијом прожет мисионарски дух који неодољиво подсећа на Јакобинце који су предводили француску револуцију. По њему, принципе “слободе и демократије” по свету треба да спроводи врлином овенчана америчка сила. Француски Јакобинци су се исто тако сматрали витезовима врлине који су бранили универзалне принципе, међу којима су се истицали “слобода” и владавина народа.
После свега што је изјавио у свом другом инаугуралном говору, на конференцији за штампу после тога, као и у годишњем обраћању Конгресу, не може бити сумње како Буш гледа на америчку улогу у свету. Ширење слободе и демократије, вели Буш, је “мисија која је створила нашу нацију.” На конференцији за штампу је додао: “Очекујем да поведем свет у том правцу.” А у годишњем обраћању се позвао на “пут Провиђења” и рекао: “знамо да тај пут води у слободу.”
Неоконзервативци су стари амерички осећај посебности, који је некад мотивисао политичку изолацију од света, претворили у агресивни, идеолошки горљиви национализам, чија осионост наигзлед нема граница. Буш већ дуго говори да су америчке вредности универзалне свим људима: “Постоји систем вредности с којим нема компромиса, и то су вредности које ми ценимо. Ако су те вредности довољно добре за наш народ, онда би требало да су довољно добре и за друге.” У годишњем обраћању је изјавио да “живимо у земљи где се рађају највећи снови.” Он и Америка су добили позив да спроведу вољу Провиђења.
Идеја да се један вођа или једна земља могу поистоветити са вољом Божијом је страна хришћанској традицији, која инсистира да су људска бића грешна, и да је људско поимање у најбољем случају несавршено. Мада државници, а и сви у принципу, треба да направе места за божански дух свесно се одричући грешних мотива, ни особа најчистијих мотива не може у свету безгранично компликоване политичке реалности да устврди како је открила Божију вољу за цели свет. То не спречава председника Буша, који показује управо ону врсту поноса на који је стара западна традиција – како класична тако и хришћанска – увек гледала са подозрењем.
“Слобода” и “демократија” могу да значе врло различите ствари. Председник, његов државни секретар и њихови неоконзервативни идеолози су те речи повезали са јакобинском вером. Француски Јакобинци су били следбеници Жан-Жака Русоа, који је писао да је “човек рођен слободан, али је посвуда у ланцима.” Да би се људи ослободили, морало је доћи до уништења наслеђеног друштва и вере.
Француска револуција је била покушај да се Русоова идеја спроведе у дело. Јакобинци су се оштро обрачунавали са “злом,” гиљотинирајући највиђеније представнике старог поретка. Њихова немилосрдност је на крају довела до Терора. Француској је додељена мисија ослобађања, која је Европу и друге делове света гурнула у дуготрајни рат.
Године 1980, директор библиотеке Конгреса Џејмс Билингтон је за наслов књиге о револуционарној вери узео фразу “пожар у људском уму”. Та вера је завела пометњу у западном свету и на крају изродила комунистичку револуцију 1917. У свом другом инаугуралном говору, председник Буш је употребио ту исту фразу, “пожар у људском уму,” не да би одбацио револуционарни импулс као што би се очекивало од козервативца, већ да би дефинисао америчку тежњу за слободом. Тако се најјасније поистоветио са Јакобинцима. Поставља се питање да ли председник и писци његових говора разумеју да је Буш, бар реторички, усвојио веру која је произвела неке од најмонструознијих режима у историји?
Комунизам је пропао, али је на његово место дошла друга универзалистичка доктрина, нови Јакобинизам. Разлика између феанцуског и новог Јакобинизма је да је потоњи за спас света уместо Француске одабрао Америку.
У бројним говорима изјавама после 11. септембра, председник Буш је јасно ставио до знања да оружану хегемонију сматра неопходном за испуњење америчке мисије. Током инаугурације, обезбеђење – неких тридесет хиљада полицајаца, војске и агената тајне службе – и други симболи су замишљени као пројекција непобедивости и снаге америчке воље. Било је то крунисање америчког императора, са много више моћи и амбиције од било ког римског претече. А за америчку Империју је идеологија нео-јакобинизма савршени плашт.
Хвалећи инаугурални говор, неоконзервативни спољнополитички аналитичар Роберт Каган је у Вашингтон Посту писао да Америка треба да се бави вечним, “универзачним тежњама,” и да је борба против тероризма “превише уска, превише ограничена” да би била “парадигма америчке иностране политике.”
Након краха Совјетског савеза, нео-јакобински неоконзервативци [попут Кагана – прим. прев.] су се залагали да Америка искористи свој статус једине суперсиле да наметне своје принципе. Захтевали су “моралну јасноћу” у америчкој спољној политици, јасну поделу између добра и зла. После 11. септембра, Буш је постао њихов најјачи глас, увукавши САД у подухват који је назвао “глобална демократска револуција.” Рат против Ирака је по његовим речима “први корак” у тој револуцији. У недавним председниковим говорима нема ни наговештаја да га је дебакл у Ираку са десетинама хиљада мртвих и осакаћених понукао да доведе у питање свој врли национализам.
Ретко кад је једна идеологија била до те мере укорењена у главним медијским круговима једне земље. Посебно кад је реч о спољној политици, нови Јакобинизам има јако присуство у свим водећим америчким медијима. Од штампе се истиче Wall Street Journal, али доста места налази и у водећим дневним и седмичним листовима: New York Times, Washington Post, Newsweek, Time, и U.S. News and World Report. Од отворено политичких магазина, најјачи глас представља Weekly Standard, али нео-јакобински спољнополитички погледи доминирају и до јуче конзервативним магазинима типа National Review.
У редовима “коментаријата,” нео-јакобинска идеологија данас превладава над донедавно свеприсутним, ако и расплинутим и мање полетним левим либерализмом. Преовладава и у институтима, посебно онима који се баве спољном политиком и питањима безбедности. Срце Јакобинизма је American Enterprise Institute. На телевизији, канал Руперта Мурдока Fox News најпоузданије вуче неоконзервативни [тј. јакобински] плуг, али ни друге мреже не заостају. Представљајући се на радију и другде као победоносни Американизам, нео-јакобинизам је стекао и милионе јуришника међу патриотским Американцима.
Оно што пролази непримећено је да упркос свом самоусвојеном имену, неоконзервативци себе сматрају за револуционарну, “прогресивну” силу. Њихова Америка није историјска Америка, са коренима у Енглеској и Европи; они су формулисали нову, апстрактну Америку, која је пресекла ток историје.
“Прослава Америке је... прослава револуције,” пише професор Хари Џафа, водећи ученик филозофа Леа Штрауса, чији се поклоници налазе широм Бушове администрације. Америчка револуција у име слободе се можда чини блага “у поређењу са потоњим револуцијама у Француској, Русији, Кини, Куби и другде,” вели Џафа, али је она “свеједно највећи покушај иновације у људској историји.”
Још један водећи неокозервативац, Мајкл Ледин, који је на сцену избио као саветник за државну безбедност за време Регана, отворено представља своју визију Америке као разарача постојећег друштва. Каже Ледин, “Стваралачко рушилаштво је наше друго име, како нашег друштва тако и иностраних. Сваким даном рушимо стари поредак. ... Наши непријатљи су увек мрзели вртлог енергије и стваралаштва који угрожава њихове традиције. ... Морамо их уништити како бисмо спровели свој историјски задатак.” [Ако Ледин звучи као фашиста, то је можда зато што му је један од идола Бенито Мусолини – прим. прев.]
Неки од истакнутих неоконзервативаца су се заразили револуционарним духом још као Марксисти, и упркос “предомишљању” још увек имају дубоко укорењену жељу да реконструишу свет по једном једином узору – сопственом. Један од разлога што сада воле капитализам је што га, као Маркс, сматрају ефикасним разарачем традиције и друштва.
Ирвинг Кристол, који важи за “кума” неоконзервативизма, данашње САД су “идеолошке, попут јучерашњег СССР-а.” Његов син Вилијам инсистира да, како би спровела своје универзалне принципе у иностранству, Америка мора да има огромну војну и државну силу. Зато стара конзервативна сумљичавост према снажној централној савезној власти мора бити напуштена. Кристол старији сматра да је улога неоконзервативаца да “преобрате Републиканску странку и конзервативце уопште, против њихове воље,” у вернике тог новог концепта власти.
Само име “неоконзервативци” за присталице новог Јакобинизма открива дубоку друштвену забуну. Савремени конзервативни покрет је настао као реакција на универзализам Јакобинаца. Отац конзервативаца, Едмунд Бурк, је био енглески либерал, Виговац, наклоњен америчким колонистима; сматрао је да су њихове жалбе против краља и Парламента биле сасвим основане. Са друге стране, Бурк се страствено супротстављао француској револуцији и јакобинској мисли, коју је сматрао изразом анти-историјског, диктаторског духа и необуздане жеље са влашћу. За Бурка, “слобода” није била апстрактан појам.
Творци америчког Устава су, попут Бурка, слободу дефинисали као везану за одређене наслеђене традиције, органичену и децентрализовану власт, самоконтролу, умереност, и спремност на компромис. Јакобинска “слобода,” је у пракси значила неограничену власт Императора.
То је “слобода” чији је данас најгласнији поборник Џорџ Вокер Буш.
Клас Рин је професор политичких наука на Католичком универзитету у Вашингтону, председник Института за Хуманистику (National Humanities Institute) и аутор књиге "Врла Америка: Криза демократије и поход Империје."
Превод и споне: Сиви Соко
(преузето из часописа American Conservative, издање од 11. априла 2005.)
Пише: Клас Рин (Claes G. Ryn)
Још од 11. септембра, председник САД позива на употребу америчке силе како би светом проширио наводно универзалне принципе “слободе и демократије”. На недавној турнеји по Европи, председник Буш је од Европљана затражио подршку у овом подухвату, рекавши да “наши идеали и интереси воде у истом смеру.”
Који је то тачно смер је пар дана раније дефинисала Кондолиза Рајс. У свом паришком наступу, Рајс је изјавила да су осниваче америчке и француске републике инспирисале исте вредности – рекавши, у суштини, да потичу од истог револуционарног духа. Мада историјски потпуно погрешан, овај поглед је сасвим у складу са идеологијом садашње власти. Досад би требало да буде јасно да, бар по својој вањској политици, председник САД није никакав конзервативац, већ јакобински националиста.
Подстакнут, вођен и подржан саветима свеприсутних неоконзервативаца, председник Буш је усвојио идеологијом прожет мисионарски дух који неодољиво подсећа на Јакобинце који су предводили француску револуцију. По њему, принципе “слободе и демократије” по свету треба да спроводи врлином овенчана америчка сила. Француски Јакобинци су се исто тако сматрали витезовима врлине који су бранили универзалне принципе, међу којима су се истицали “слобода” и владавина народа.
После свега што је изјавио у свом другом инаугуралном говору, на конференцији за штампу после тога, као и у годишњем обраћању Конгресу, не може бити сумње како Буш гледа на америчку улогу у свету. Ширење слободе и демократије, вели Буш, је “мисија која је створила нашу нацију.” На конференцији за штампу је додао: “Очекујем да поведем свет у том правцу.” А у годишњем обраћању се позвао на “пут Провиђења” и рекао: “знамо да тај пут води у слободу.”
Неоконзервативци су стари амерички осећај посебности, који је некад мотивисао политичку изолацију од света, претворили у агресивни, идеолошки горљиви национализам, чија осионост наигзлед нема граница. Буш већ дуго говори да су америчке вредности универзалне свим људима: “Постоји систем вредности с којим нема компромиса, и то су вредности које ми ценимо. Ако су те вредности довољно добре за наш народ, онда би требало да су довољно добре и за друге.” У годишњем обраћању је изјавио да “живимо у земљи где се рађају највећи снови.” Он и Америка су добили позив да спроведу вољу Провиђења.
Идеја да се један вођа или једна земља могу поистоветити са вољом Божијом је страна хришћанској традицији, која инсистира да су људска бића грешна, и да је људско поимање у најбољем случају несавршено. Мада државници, а и сви у принципу, треба да направе места за божански дух свесно се одричући грешних мотива, ни особа најчистијих мотива не може у свету безгранично компликоване политичке реалности да устврди како је открила Божију вољу за цели свет. То не спречава председника Буша, који показује управо ону врсту поноса на који је стара западна традиција – како класична тако и хришћанска – увек гледала са подозрењем.
“Слобода” и “демократија” могу да значе врло различите ствари. Председник, његов државни секретар и њихови неоконзервативни идеолози су те речи повезали са јакобинском вером. Француски Јакобинци су били следбеници Жан-Жака Русоа, који је писао да је “човек рођен слободан, али је посвуда у ланцима.” Да би се људи ослободили, морало је доћи до уништења наслеђеног друштва и вере.
Француска револуција је била покушај да се Русоова идеја спроведе у дело. Јакобинци су се оштро обрачунавали са “злом,” гиљотинирајући највиђеније представнике старог поретка. Њихова немилосрдност је на крају довела до Терора. Француској је додељена мисија ослобађања, која је Европу и друге делове света гурнула у дуготрајни рат.
Године 1980, директор библиотеке Конгреса Џејмс Билингтон је за наслов књиге о револуционарној вери узео фразу “пожар у људском уму”. Та вера је завела пометњу у западном свету и на крају изродила комунистичку револуцију 1917. У свом другом инаугуралном говору, председник Буш је употребио ту исту фразу, “пожар у људском уму,” не да би одбацио револуционарни импулс као што би се очекивало од козервативца, већ да би дефинисао америчку тежњу за слободом. Тако се најјасније поистоветио са Јакобинцима. Поставља се питање да ли председник и писци његових говора разумеју да је Буш, бар реторички, усвојио веру која је произвела неке од најмонструознијих режима у историји?
Комунизам је пропао, али је на његово место дошла друга универзалистичка доктрина, нови Јакобинизам. Разлика између феанцуског и новог Јакобинизма је да је потоњи за спас света уместо Француске одабрао Америку.
У бројним говорима изјавама после 11. септембра, председник Буш је јасно ставио до знања да оружану хегемонију сматра неопходном за испуњење америчке мисије. Током инаугурације, обезбеђење – неких тридесет хиљада полицајаца, војске и агената тајне службе – и други симболи су замишљени као пројекција непобедивости и снаге америчке воље. Било је то крунисање америчког императора, са много више моћи и амбиције од било ког римског претече. А за америчку Империју је идеологија нео-јакобинизма савршени плашт.
Хвалећи инаугурални говор, неоконзервативни спољнополитички аналитичар Роберт Каган је у Вашингтон Посту писао да Америка треба да се бави вечним, “универзачним тежњама,” и да је борба против тероризма “превише уска, превише ограничена” да би била “парадигма америчке иностране политике.”
Након краха Совјетског савеза, нео-јакобински неоконзервативци [попут Кагана – прим. прев.] су се залагали да Америка искористи свој статус једине суперсиле да наметне своје принципе. Захтевали су “моралну јасноћу” у америчкој спољној политици, јасну поделу између добра и зла. После 11. септембра, Буш је постао њихов најјачи глас, увукавши САД у подухват који је назвао “глобална демократска револуција.” Рат против Ирака је по његовим речима “први корак” у тој револуцији. У недавним председниковим говорима нема ни наговештаја да га је дебакл у Ираку са десетинама хиљада мртвих и осакаћених понукао да доведе у питање свој врли национализам.
Ретко кад је једна идеологија била до те мере укорењена у главним медијским круговима једне земље. Посебно кад је реч о спољној политици, нови Јакобинизам има јако присуство у свим водећим америчким медијима. Од штампе се истиче Wall Street Journal, али доста места налази и у водећим дневним и седмичним листовима: New York Times, Washington Post, Newsweek, Time, и U.S. News and World Report. Од отворено политичких магазина, најјачи глас представља Weekly Standard, али нео-јакобински спољнополитички погледи доминирају и до јуче конзервативним магазинима типа National Review.
У редовима “коментаријата,” нео-јакобинска идеологија данас превладава над донедавно свеприсутним, ако и расплинутим и мање полетним левим либерализмом. Преовладава и у институтима, посебно онима који се баве спољном политиком и питањима безбедности. Срце Јакобинизма је American Enterprise Institute. На телевизији, канал Руперта Мурдока Fox News најпоузданије вуче неоконзервативни [тј. јакобински] плуг, али ни друге мреже не заостају. Представљајући се на радију и другде као победоносни Американизам, нео-јакобинизам је стекао и милионе јуришника међу патриотским Американцима.
Оно што пролази непримећено је да упркос свом самоусвојеном имену, неоконзервативци себе сматрају за револуционарну, “прогресивну” силу. Њихова Америка није историјска Америка, са коренима у Енглеској и Европи; они су формулисали нову, апстрактну Америку, која је пресекла ток историје.
“Прослава Америке је... прослава револуције,” пише професор Хари Џафа, водећи ученик филозофа Леа Штрауса, чији се поклоници налазе широм Бушове администрације. Америчка револуција у име слободе се можда чини блага “у поређењу са потоњим револуцијама у Француској, Русији, Кини, Куби и другде,” вели Џафа, али је она “свеједно највећи покушај иновације у људској историји.”
Још један водећи неокозервативац, Мајкл Ледин, који је на сцену избио као саветник за државну безбедност за време Регана, отворено представља своју визију Америке као разарача постојећег друштва. Каже Ледин, “Стваралачко рушилаштво је наше друго име, како нашег друштва тако и иностраних. Сваким даном рушимо стари поредак. ... Наши непријатљи су увек мрзели вртлог енергије и стваралаштва који угрожава њихове традиције. ... Морамо их уништити како бисмо спровели свој историјски задатак.” [Ако Ледин звучи као фашиста, то је можда зато што му је један од идола Бенито Мусолини – прим. прев.]
Неки од истакнутих неоконзервативаца су се заразили револуционарним духом још као Марксисти, и упркос “предомишљању” још увек имају дубоко укорењену жељу да реконструишу свет по једном једином узору – сопственом. Један од разлога што сада воле капитализам је што га, као Маркс, сматрају ефикасним разарачем традиције и друштва.
Ирвинг Кристол, који важи за “кума” неоконзервативизма, данашње САД су “идеолошке, попут јучерашњег СССР-а.” Његов син Вилијам инсистира да, како би спровела своје универзалне принципе у иностранству, Америка мора да има огромну војну и државну силу. Зато стара конзервативна сумљичавост према снажној централној савезној власти мора бити напуштена. Кристол старији сматра да је улога неоконзервативаца да “преобрате Републиканску странку и конзервативце уопште, против њихове воље,” у вернике тог новог концепта власти.
Само име “неоконзервативци” за присталице новог Јакобинизма открива дубоку друштвену забуну. Савремени конзервативни покрет је настао као реакција на универзализам Јакобинаца. Отац конзервативаца, Едмунд Бурк, је био енглески либерал, Виговац, наклоњен америчким колонистима; сматрао је да су њихове жалбе против краља и Парламента биле сасвим основане. Са друге стране, Бурк се страствено супротстављао француској револуцији и јакобинској мисли, коју је сматрао изразом анти-историјског, диктаторског духа и необуздане жеље са влашћу. За Бурка, “слобода” није била апстрактан појам.
Творци америчког Устава су, попут Бурка, слободу дефинисали као везану за одређене наслеђене традиције, органичену и децентрализовану власт, самоконтролу, умереност, и спремност на компромис. Јакобинска “слобода,” је у пракси значила неограничену власт Императора.
То је “слобода” чији је данас најгласнији поборник Џорџ Вокер Буш.
Клас Рин је професор политичких наука на Католичком универзитету у Вашингтону, председник Института за Хуманистику (National Humanities Institute) и аутор књиге "Врла Америка: Криза демократије и поход Империје."
Превод и споне: Сиви Соко
Нема коментара:
Постави коментар