Зашто кажеш Сребреница, кад мислиш Олуја?

Зар и ти, брате Владимире? рећи ће сад Срби. Донекле, с правом.

Јуче је шеф кабинета руског председника, Дмитри Козак, изјавио да Москва неће дозволити да се у Донбасу понови „Сребреница.“ Јутрос је портпарол Кремља Дмири Песков рекао исто. Кад су га новинари питали на основу чега прави то поређење, Песков је објаснио:

„На основу неконтролисаног деловања разних јединица Оружаних снага Украије, на основу доминације националистичих осећања, на основу изазвања мржње према становништву самопроглашених републиика, које би могло да доведе то догађаја које смо споменули.“

Не знам шта су мислили ни један ни други Димитрије, ни Путин кад је то први пут рекао пре годину и по. Можда су сматрали да туку Запад сопственим пропагандним оружјем, у смислу „ви сте измислили хуманитарну интервенцију због Сребренице, значи сад можемо и ми тако.“

Уз дужно поштовање, то је управо онај тип „да, али“ аргументације који сам овде давно напао као кратковид и контрапродуктиван, јер унапред признаје победу противника. Или, како је својевремено писао сада покојни Жељко Цвијановић, тиме се усваја „језик наших непријатеља.“
А да је Запад сада непријатељ Русије колико је био и остао непријатељ Срба, ваљда више нема ни трунке сумње.

Не кријем где радим, али то не значи да с Путином и Песковом пијем јутарњи чај и од њих добијам инструкције. Могу само да нагађам шта су хтели овим да постигну. Јасно ми је шта су постигли: да се Срби осећају издани и од традиционалних савезника, а не само од сопственог државног дна (на разне штифтунг-невладнике и теледириговане демократе да не трошим речи). 

Највећа иронија је што су Путин, Козак и Песков имали 100% кристално чисту ситуацију да пропагандно поентирају по питању Донбаса, коју су им пружили сами Украјинци. Већ 2014, после пуча у Кијеву и прве рунде сукоба у којима су симпатизери лика и дела Степана Бандере добили по [нечему], саветник тадашњег председника Јури Луценко (донедавно главни тужилац Украјине, по вољи САД) је на Фејсбуку поредио Донбас са Крајином, а сан свидомита са „Олујом“! 

„Хрватска је добар пример. Толерисала је постојање Крајине три године, градила привреду и војску, а онда су за само пар сати њени тенкови збрисали сепаратисте с лица земље,“ написао је Луценко. 

Русија је реаговала тек две године касније, када су Кијев и Загреб основали радну групу за „реинтеграцију окупираних територија.“ Министарство иностраних дела у Москви тада је изјавило:

„Добро су познате жртве обимих војних операција 1995. у Хрватској – Бљесак и Олуја – као и присилно протеривање око 250.000 Срба који су тамо живели. Имамо разлога за страх да препоруке страних консултаната, које би могле охрабрити опасне заблуде међу руководством у Кијеву да је за Донбас могуће војно решење, неће помоћи изградњи безбедности у југоисточној Украјини.“

Оставите по страни диипломатски речник, поента је да је МИД и те како добро знао о чему говори Кијев. Ајде што Украјинци нису примили поруку, па је у јуну 2017. премијер Владимир Гројсман опет изјавио да би Украјина требала да следи пример Хрватске, која је „после крвавог рата изазваног режимом Слободана Милошевића успела да врати изгубљене територије и успостави мир.“

Значи, не једном су Кијевске усташе (ако ћемо већ да правимо аналогије) узеле у уста Олују, а Руси су им бар једном одговорили да не чачкају мечку. И Путин, Песков и Козак после свега тога крену да причају о – Сребреници. Грешка ничим изазвана. 

Трамп у 'Недељнику': Аутентични интервју или клинтонистичка подметачина

Републикански председнички кандидат Доналд Трамп је наводно дао ексклузивни интервју магазину Недељник, где се наводно извињава за бомбардовање Срба деведесетих.

Кажем наводно, јер цитати које је Недељник поставио на своју интернет-страницу звуче као лажни цитати који већ месецима циркулишу по српском контранету (по обрасцу „Том Хенкс брани Косово“). Волео бих да проверим веродостојност интервјуа, али је он објављен у штампаном издању, које ми није доступно.

Проблем је што је амерички часопис Њузвик - који већ дуго води прави крсташки поход против Трампа - узео овај наводни интервју на зуб да из пропагандном подрума извуче најцрње клевете и лажи против Срба.

Њузвик притом цитира Ерика Гордија (Eric Gordy), лондонског професора који за све криви Русију, дабоме.

„Ово је само Трампова реторика, јер је америчка политика на Балкану да подржава Србију још од бомбардовања деведесетих,“ вели Горди. „Америчка политика је тренутно просрпска да не може више да буде.“

Тек да видите како се ово спинује у Америци.

Па ако имате икакве информације о овом тобожњем разговору са Недељником, јавите. Истине ради.

Павелићев остварени сан

У раним јутарњим сатима 4. августа 1995, двеста хиљада хрватских војника кренуло је у „ослобађање“ Републике Српске Крајине од свега живог, а понајпре Срба. За три дана Крајина је избрисана са мапе, а њено становништво протерано или побијено, у операцији названој „Олуја“. Фрањо Туђман је 5. август, дан када су његове трупе ушле у Книн, прогласио за државни празник - „Дан домовинске захвалности“ - који се као такав слави и данас.

Крајина је успостављена у пролеће 1991, као одговор на Туђманово васкрсавање идеологије, језика и симбола НДХ, брисање Срба из устава Хрватске и коначно, противзаконито проглашење неовисности. Нико, ни аутохтони Срби ни власти у Београду, није имао ништа против да Хрватска постане независна држава - али без територија на којима су живели Срби.

После кратког али жестоког сукоба, крајем 1991. је успостављено примирје и посматрачи УН су распоређени дуж линије разграничења, по мировном плану посредника УН Сајруса Венса. Иако су касније вођени разни преговори, Загреб је од почетка до краја инсистирао на „потпуној реинтеграцији у уставноправни поредак Хрватске“ подручја под контролом Срба: Крајине, Западне и Источне Славоније. Притом се мислило на територију - али не и становништво. О томе сведоче „топнички дневници“ и снимци са Бриона.

Туђман је „Олујом“ претворио у стварност Павелићев сан о Хрватској без Срба. Све је, изгледа, у избору савезника: Вашингтон је отворено стао на Туђманову страну негде 1993. „Пензионисани“ амерички официри обучавали су хрватску војску путем „приватне“ фирме МПРИ. Наводно, обука није била војне природе, већ су их учили „демократији и људским правима“. Догађаји из маја и августа 1995. показаће шта под тиме подразумева МПРИ.

„Дик, унајмили смо ове људе да нам буду пси кавгаџије. Морамо да их контролишемо. Али сада није време да се буде преосетљив“.

Ово је био текст цедуље коју је Ричарду Холбруку додао његов колега Роберт Фрејжер током разговора са хрватским представницима, у пролеће 1995 (цитирано у 6. поглављу Холбрукових мемоара). Американци нису били преосетљиви ни за време „Бљеска“, ни за време „Олује“. Амерички амбасадор у Загребу, Питер Галбрајт, чак је изјавио да „Олуја“ не може бити етничко чишћење, пошто је то нешто што само Срби могу да раде!

А Холбрук сигурно није био „преосетљив“ када је у јесен 1995. давао инструкције Туђману које градове у БиХ да заузме, док је портпарол Стејт Департмента наивним новинарима говорио да влада САД нема никакве везе са хрватском офанзивом у БиХ.

Званични Загреб, дабоме, и дан-данас инсистира да је „Олуја“ била апсолутно праведна, оправдана и племенита, баш као уосталом и сам „Домовински рат“ (мајсторски украдено од Стаљина). Када је 2005 - пре него што је потпуно скренуо памећу - Борис Тадић „Олују“ назвао „организованим злочином“, из Загреба је стигао љутити одговор да се то не може поредити са Сребреницом.

Зашто да не? У оба случаја нападнута је заштићена зона УН. У Сребреници су се трупе УН бар потрудиле да заштите цивиле; у Крајини су само скренуле поглед. Срби су евакуисали муслиманске цивиле из Сребренице. Хрвати су у Крајини побили све што су затекли. А Сребреница је проглашена за геноцид, док је „Олуја“ постала национални празник!

Како да објаснимо ту „логику“? Који је то „принцип“ који Шиптарима даје Космет као независну државу јер су наводно „страдали под српском репресијом“, а не дозвољава државност Србима западно од Дрине упркос усташком геноциду из 2. светског рата, или уставном положају који су имали пре Туђмана и Изетбеговића? А шта рећи о „правилу“ по којем су републичке границе светиња кад се ради о свакој другој републици бивше СФРЈ - али не и када је реч о Србији?

У помоћ нам притиче Мортон Абрамовиц, некадашњи амерички дипломата и оснивач Међународне кризне групе, који је 2004. за НИН изјавио да Срби траже „савршену логику која не одговара стварности на терену“. Логика, наиме, не важи за Империју; она ствара сопствену реалност.

А та реалност коју силом и лажима ствара Империја - и захтева од Срба да је безусловно прихвате - је да, без обзира на околности, Срби никад нису у праву. Апологете Империје отписују ову лако доказиву чињеницу као „теорију завере“ и злонамерном заменом теза оптужују Србе за комплекс жртве. Ово није нимало случајно: „реалност“ Империје почива управо на великој лажи да су сви остали народи - жртве Срба.

Последица америчке политике „демократије и људских права“ је да Срба више нема на вековним огњиштима Лике, Далмације, Баније, Кордуна, Славоније, Косова, Метохије, Босанске Крајине... За то време Србији се намеће „косовијанска“ држава, Сарајево тражи „реинтеграцију“ БиХ, а Хрватска слави „Дан домовинске захвалности“ - и тужи Србе за геноцид!

O tempora, o mores...

Неправда за све - и други пут

Поводом данашње одлуке Хашке инквизиције да амнестира Туђманове генерале Готовину и Маркача од сопствене пресуде:

Неправда за све 
Сиви Соко, 15. април 2011

Ликовање над данашњом пресудом Хашке Инквизиције хрватским генералима Готовини, Чермаку и Маркачу велика је грешка.

То што су генерали оптужени за учешће у „заједничком злочиначком подухвату” (ЗЗП) одступа од досадашње праксе Инквизиције да Србе терети за систематске злочине, а остале за појединачне. ЗЗП је конструкција коју је осмислио амерички Хрват Џон Ценчић како би се оптужило цјелокупно српско руководство из Крајине, БиХ и СРЈ, и у суштини је политичке, а не правне природе. То што се сада примјењује на Хрвате требало би ваљда да обезбиједи признање за ту конструкцију, као и сам МКТЈ, тако што ће Срби рећи: „Па добро, значи има правде, Хаг и неком другом суди”.

Хрватска прославља пресуду Маркачу и Готовини (Beta via B92)

Проблем је, међутим, што МКТЈ није легитиман суд. Трибунал је институција која нема покриће, јер Савјет безбедности УН не посједује судска овлаштења, па тако нема шта да преноси на ад-хок институције које успоставља. Нема везе да ли осуђује или ослобађа, нити да ли су оптужени једне, друге, треће или пете националности. Не може се МКТЈ узимати „а ла карт”, па вољети када осуђује злочине над „својима” а мрзити када осуђује „наше” за злочине против других - иако многи то редовно чине.

Најбољи доказ политичког карактера пресуде је ослобађање једног од генерала. Ако је био у ланцу команде - што је, по дубиозним стандардина Трибунала, довољно да се прогласи за учесника у ЗЗП - онда не може да буде невин; у томе је и „љепота” конструкције ЗЗП. Биће, онда, да су га ослободили као гест добре воље према Загребу. А сасвим је могуће да ће и друга двојица на крају бити ослобођена, или осуђена на већ одлежано, као што се десило сребреничком крвнику Насеру Орићу.

Да ли је у Олуји било злочина, или чак да ли је Олуја, као оружана акција против цивила у заштићеној зони УН, и сама била злочин - то Трибунал уопште не занима. Пошто је тада то урађено по налогу Империје (а Туђман је једва дочекао) онда годинама о томе није било расправе. Када је и почео процес генералима, њихови браниоци су брже-боље похитали да кажу да је онда и Америка крива, пошто је Вашингтон слао оружје и инструкторе Туђману и спремао „Олују”. Можда су очекивали да то заустави Инквизицију, или да се Империја (ха!) уплаши позивања на одговорност. Тужна је истина, међутим, да Империју данас нико не може да изведе пред суд, а још мање натјера да се повинује пресуди која јој није по вољи.

Лишене одбране да су само вјерно служили Империју, хрватске власти инсистирају да у „Домовинском рату” Хрвати по дефиницији нису могли да чине злочине, јер су се „само бранили” (од домицилних Срба, је ли). То је лоша логика. Чак и да је тачна теза да је њихов рат био одбрамбени, праведност нечијег ратног циља нема везе са праведношћу понашања у самом рату - иначе испада да циљ оправдава средства.

Ни данас нико у Хрватској неће да се заузме за људска права Срба који су избрисани из устава, побијени, протјерани, покрадени, а свако ко хоће да се врати - а може да ради и заснива породицу - бива оптужен за ратне злочине и судски малтретиран. Нема везе која странка је на власти - хрватска државна политика према Србима је да не смије да их буде. Ако то није геноцидно, не знам шта јесте.

Нити може да буде другачије. Од Старчевића наовамо, нездрава опсесија Србима се зида у темељ хрватског националног идентитета. Када не би могли да се заогрну патриотизмом „Домовинског рата”, хрватски властодршци би морали да објасне свом народу зашто је после двије деценије неовисности сиромашан, гладан и обесправљен. Није ваљда због Срба, које су што побили, што протјерали, што превјерили - баш као што је ономад планирао Павелићев министар Миле Будак.

Имајући у виду ту злу крв, није неразумљиво нити неочекивано да се досадашње мете хашког иживљавања радују што за промјену, ето, страдава неко други. Али немају чему да се радују. Ово није правда, већ само неправда са другачијим предзнаком.

Неки то зову мир

Сећам се као да је било јуче. Уторак, 21. новембар, 1995. Дан раније, сарајевски медији су јавили да су преговори поново пропали. Наставак рата је био неминован. А онда више није.

22. новембар је освануо прилично нестварно. Све је било исто као и претходног дана. Војске су још биле на положајима, и даље није било хране, струје, воде, и гаса, путеви су још били затворени. Када сам одлазио из Босне, два месеца касније, ситуација се тек незнатно променила. Осетило се мало боље расположење међу људима, али и то некако са резервом, као да смо се сви плашили да се то ипак некако не поквари. Чини ми се да су сви држали дах до средине децембра, када је у Паризу и службено потписан мир.

Људима међу којима тренутно живим рат је апстрактан појам, нешто што се дешава негде далеко, и чиме се баве професионални војници (и њихове породице). А мени и мојој породици је рат био на кућном прагу три и по године.

Тачније, 1.326 дана, од барикада на сарајевским улицама у недељу, 5. априла 1992, до уторка у новембру 1995. и вести из Дејтона. Дуг је то био рат, крвав и оркутан. Није био ни најдужи, ни најкрвавији, ни најокрутнији - али кад га човек проживи и преживи, статистике су слаба утеха.

Дан после објаве дејтонског споразума, објављен је мој први ауторски текст, на енглеском, у британском Индешенденту. Написан је као сладуњава прослава мира, али је представљен као да сам разочарана жртва рата која је хтела више. Било је и превише оних који су маштали о „коначној побједи“ и Босни по сопственим жељама, и њих је Дејтон заиста разочарао. Мене није. И нисам се осећао као изневерена жртва. Она резерва која се осећа у тексту је више бојазан да све то скупа неће потрајати.

„Барем неће више бити убијања“ је наслов који су уредници Индепендента дали мом тексту. Петнаест година касније, то звучи готово пророчански. Али тек ми је после постало јасно да је рат престао само на бојном пољу, а да ће се сигурно наставити политичким средствима.

Када сам овог пролећа посетио Сарајево написао сам:

„Етнички рат у БиХ је био директна последица потпуног губитка поверења између народа, које је настало када је режим Алије Изетбеговића инсистирао на независности на рачун свега и свију осталих. Дејтонски споразум није повратио то поверење, али је понудио оквир у коме би оно могло поново да настане, ако би народи Босне на то пристали. Када су САД и ЕУ убрзо затим направиле од БиХ протекторат и почеле да намећу своје - често супротстављене али увек несувисле - визије каква би БиХ требало да буде, створили су тиме снажну мотивацију да до тог међусобног дијалога никада не дође.

Када је премијер РС Милорад Додик недавно споменуо да би могло бити време за разговор о споразумном разлазу, члан председништва Силајџић је љутито одговорио да је то незамисливо. "Они који не воле ову државу слободни су да оду, али не могу са собом понијети ни педља земље", рекао је Силајџић.

Баш та теза - да БиХ "сто посто" припада Силајџићу и Муслиманима, док су сви остали уљези и треба да оду - је узрок рата 1992-95 и 100.000 у њему погинулих. После 15 година мира и западног "грађења нације", БиХ се вратила на почетак. И то онда Стејт департмент описује као "велики успех".

На шта ли тек неуспеси личе?“

Шта год да је била намера Империје у Дејтону - или лидера Срба, Хрвата и Муслимана који су споразум потписали - оружје је ипак утихнуло. Шта год Дејтону недостајало, он и даље представља прилику, колико год малу, да народи који силом прилика живе у БиХ могу некако да се договоре да у миру живе заједно, или се мирно разиђу.

Што се мене тиче, увек ћу памтити тај тренутак чисте радости када сам чуо да је рат готов, и схватио да смо га преживели.

Нисам од оних који живот узимају здраво за готово. Сада знате и зашто.