Око Соколово, бр. 67
Посматрајући циркус у Бриселу ових дана, пада ми на памет теза Мухарема Баздуља (види Око 63) да се кључне ствари у историји у животу дешавају у одређеном тренутку, и да се све пре и после тога мери од човековог деловања у том тренутку. Било да се ради о Младобосанцима јуна 1914, или српским родољубима марта 1941. или 1999. Или ево сад, када се од Србије тражи самоукидање зарад лажног обећања датума.
Шта год одлучили, ништа после тога неће бити исто, говорио је Жељко Цвијановић у данима пред циркус. А дан после је издајницима, који су се ипак нећнули, понудио сламку спаса. Мада сумњам да ће имати храбрости да је прихвате.
Оно у Бриселу нису били преговори, дабоме, већ захтев за безусловном капитулацијом. Ништа мање непристојан, можда чак и више, од аустро-угарског ултиматума ономад. Је ли то можда тројац без кормилара схватио да преговара „о нечему што шеик не може да купи, што странац не може да разуме, што Стратеџик маркетинг не може да објасни, и што народ не може да опрости“, како се изразила Славица Граховац?
Кога се више боје, питао сам својевремено, Империје или Срба? До јуче се чинило да далеко више страхују од Империје, док Србе што мрзе, што презиру. Али ни дуготрајно робовање ни разне технике преумљавања - одлично поређење овога данас са турским временом износи Милан Дамјанац - изгледа нису стали у крај Србима. Нити је уродила плодом политика паликућа, о којој пише Милан Јовановић.
Убише се домаћи и империјални мајстори спина да Србима објасне како је зло у ствари добро, вели Маја Радонић. И опет не могу. Јесу, додуше, убедили неке гњиде да оно 1999. није била агресија већ „ослобођење“ - на шта се осврће Стефан Каргановић - али колико год да су такви гласни, нема их много. Она тиха већина зна да је датум шарена лажа и мехурић од сапунице (Александар Ђикић). Зна да не постоји никакав трећи пут између Лазара и Бранковића (Бранко Павловић). И да никакав спин не може да сакрије дубину и ширину издаје која се тражи од државног дна, на шта подсећа Драган Милашиновић.
Можда је донекле Србима отворио очи империјални третман послушних, преумљених Монтенегријанаца. Они су, вели немачки амбасадор (а ко ће други) превише емотивни, глупи и нестручни да одлуче да ли да се улази у НАТО. Или ће пре бити да Милова мафија није успела ни издалека онолико да их преуми као што је рапортирала газдама? Да се Црногорци још сећају ко их је засипао бомбама, како вели Мирослав Лазански. Да ли им се смучило да буду „сињи“, па би опет да буду сиви соколови, пита се Александар Павић.
Империја није свемоћна - чак је, сваким даном, све мање моћна. Читајући комедију „Крунски Сведок“ Љубише Спасојевића, постаје јасно да Империја више не поседује никакав морални капитал. А ускоро, како је кренуло, неће имати ни оног финансијског. Погледајте само Кипар - или Јанезе, који су се толико „усрећили“ ЕУропством да су изгледа следећи.
Ако бриселска фарса заиста пропадне, то уопште није лоше. Бранко Жујовић објашњава зашто. А ако државно дно мисли да може за следећих неколико дана пронаћи магичну формули да задовољи незаситу Империју, а да Србима не прекорачи границу трпљења, нека причитају шта пише Владимир Димитријевић.
Овако даље више не може.
 |
| (фото: Самсон Чернов) |
Шта год одлучили, ништа после тога неће бити исто, говорио је Жељко Цвијановић у данима пред циркус. А дан после је издајницима, који су се ипак нећнули, понудио сламку спаса. Мада сумњам да ће имати храбрости да је прихвате.
Оно у Бриселу нису били преговори, дабоме, већ захтев за безусловном капитулацијом. Ништа мање непристојан, можда чак и више, од аустро-угарског ултиматума ономад. Је ли то можда тројац без кормилара схватио да преговара „о нечему што шеик не може да купи, што странац не може да разуме, што Стратеџик маркетинг не може да објасни, и што народ не може да опрости“, како се изразила Славица Граховац?
Кога се више боје, питао сам својевремено, Империје или Срба? До јуче се чинило да далеко више страхују од Империје, док Србе што мрзе, што презиру. Али ни дуготрајно робовање ни разне технике преумљавања - одлично поређење овога данас са турским временом износи Милан Дамјанац - изгледа нису стали у крај Србима. Нити је уродила плодом политика паликућа, о којој пише Милан Јовановић.
Убише се домаћи и империјални мајстори спина да Србима објасне како је зло у ствари добро, вели Маја Радонић. И опет не могу. Јесу, додуше, убедили неке гњиде да оно 1999. није била агресија већ „ослобођење“ - на шта се осврће Стефан Каргановић - али колико год да су такви гласни, нема их много. Она тиха већина зна да је датум шарена лажа и мехурић од сапунице (Александар Ђикић). Зна да не постоји никакав трећи пут између Лазара и Бранковића (Бранко Павловић). И да никакав спин не може да сакрије дубину и ширину издаје која се тражи од државног дна, на шта подсећа Драган Милашиновић.
Можда је донекле Србима отворио очи империјални третман послушних, преумљених Монтенегријанаца. Они су, вели немачки амбасадор (а ко ће други) превише емотивни, глупи и нестручни да одлуче да ли да се улази у НАТО. Или ће пре бити да Милова мафија није успела ни издалека онолико да их преуми као што је рапортирала газдама? Да се Црногорци још сећају ко их је засипао бомбама, како вели Мирослав Лазански. Да ли им се смучило да буду „сињи“, па би опет да буду сиви соколови, пита се Александар Павић.
Империја није свемоћна - чак је, сваким даном, све мање моћна. Читајући комедију „Крунски Сведок“ Љубише Спасојевића, постаје јасно да Империја више не поседује никакав морални капитал. А ускоро, како је кренуло, неће имати ни оног финансијског. Погледајте само Кипар - или Јанезе, који су се толико „усрећили“ ЕУропством да су изгледа следећи.
Ако бриселска фарса заиста пропадне, то уопште није лоше. Бранко Жујовић објашњава зашто. А ако државно дно мисли да може за следећих неколико дана пронаћи магичну формули да задовољи незаситу Империју, а да Србима не прекорачи границу трпљења, нека причитају шта пише Владимир Димитријевић.
Овако даље више не може.
1 коментар:
Na našu žalost, ne da može, nego još i mora jer ovaj plaćenik što izdade kumstvo izdaće i državu. A mi, mi će gledamo, kao ovce, kao što izgleda i jesmo.
Постави коментар