„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

недеља, 28. јун 2009.

Видовдан

За разлику од, рецимо, васкршње честитке, видовдански есеј није традиција овог блога. Није што не мислим да је Видовдан важан празник, или што не вреди о њему писати, већ углавном зато не знам шта бих још рекао а што није већ речено, написано, опевано. Уосталом, за мене је принцип слободе и правде нешто што се живи сваки дан, а не нешто чега би требало да се сетимо једном годишње.

Уместо да паметујем о томе шта Видовдан значи или треба да значи мени и свима нама, цитираћу текст Ђорђа Вукадиновића, једноставно насловљен ”Видовдан”:

Видовдан дође и кад га нико не чека. И када га сви забораве. Дође и промени ток историје и живота. А да ли га промени набоље или нагоре, није увек лако одредити. У сваком случају, на Видовдан се обично покаже ко је ко, при чему се неко покаже бољим, а неко горим него што се мислило да јесте... Има у нашим животима много већих, слављенијих, популарнијих и званичнијих празника. Али никад немојте заборавити да без Видовдана нас, овакви какви смо – добри и лоши, модерни и конзервативни, леви и десни, напредни и назадни, велики и мали, паметни и глупи, плитки и дубоки – као народа напросто не би било.


Нити без њега може да нас буде, додао бих. Зато се они који би да нас нестане толико бесомучно и труде да заборавимо ко смо, шта смо, и зашто смо.

Нема коментара: