Видовдан

За разлику од, рецимо, васкршње честитке, видовдански есеј није традиција овог блога. Није што не мислим да је Видовдан важан празник, или што не вреди о њему писати, већ углавном зато не знам шта бих још рекао а што није већ речено, написано, опевано. Уосталом, за мене је принцип слободе и правде нешто што се живи сваки дан, а не нешто чега би требало да се сетимо једном годишње.

Уместо да паметујем о томе шта Видовдан значи или треба да значи мени и свима нама, цитираћу текст Ђорђа Вукадиновића, једноставно насловљен ”Видовдан”:

Видовдан дође и кад га нико не чека. И када га сви забораве. Дође и промени ток историје и живота. А да ли га промени набоље или нагоре, није увек лако одредити. У сваком случају, на Видовдан се обично покаже ко је ко, при чему се неко покаже бољим, а неко горим него што се мислило да јесте... Има у нашим животима много већих, слављенијих, популарнијих и званичнијих празника. Али никад немојте заборавити да без Видовдана нас, овакви какви смо – добри и лоши, модерни и конзервативни, леви и десни, напредни и назадни, велики и мали, паметни и глупи, плитки и дубоки – као народа напросто не би било.

Нити без њега може да нас буде, додао бих. Зато се они који би да нас нестане толико бесомучно и труде да заборавимо ко смо, шта смо, и зашто смо.