„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 11. јун 2009.

Загонетка бившег проконзула

Мало шта је било толико константно и досљедно као однос атлантске Империје према тзв. западном Балкану, односно подручју некадашње Југославије, у протеклих двадесет година. Од признавања једностране сецесије Словеније, Хрватске и БиХ раних деведесетих до стварања "Независне државе Косово" прошлог фебруара, Империја је мијењала логику, образложења и законе, али се чврсто држала само једног неписаног правила: Срби увијек губе.

Тешко је замислити бољег лучоношу ове политике од Вилијама Монтгомерија. Још док је службовао у Загребу, Монтгомери је помогао у организовању "октобарске револуције" у Србији. Већ 17. новембра 2000. се "нацртао" у Београду као шеф америчке мисије, а годину дана касније потврђен је као амбасадор. Током боравка у Београду, Монтгомери се с лакоћом наметнуо као прави владар Србије, империјални проконзул на чији су миг скакали сви силни српски демократори. Онда је крајем фебруара 2004. напустио и амбасадорску функцију и дипломатску службу САД, под тајанственим околностима. Прича се да је то било због скандала везаног за његову супругу, Лин.

Од тада, из своје виле у Цавтату, Монтгомери пише колумне и коментаре за демократорске медије (Б92, Данас) и тако пружа подршку политици за коју више није службено надлежан. Није баш сасвим јасно да ли је радио за свој рачун, хранећи сујету илузијом да је његова ријеч у Србији још увијек закон, или је наставио да заступа интересе Империје онако неслужбено, препуштајући званичну охолост својим насљедницима Полту и Мантеру. Чисто сумњам да је могао да живи од хонорара Б92 и Данаса, али ко ће га знати?

У сваком случају, Монтгомери је био јасан. Све до 5. јуна ове године, када је објавио коментар у Њујорк Тајмсу (оригинал) под насловом "Повратак балканског нереда," који је био готово сасвим супротан свему што су и он и његова влада радили све ове године.

Тако бивши проконзул позива Императора Барака од Наде и Промјене да напусти досадашње оквире балканске политике. Покушај да се силом и пријетњама створи централизована БиХ а Срби утјерају у НДК личе на "укуцавање четвртастог клина у округлу рупу." Монтгомери тврди да Империја у ствари није у стању да контролише догађаје на Балкану, и као доказ наводи како првобитни распад СФРЈ тако и дјеловање "ОВК" 1997-99. Ово је донекле тенденциозно, пошто је Вашингтон максимално искористио и једну и другу ситуацију (а свакако постоји озбиљан аргумент да су управо САД створиле "ОВК"), али закључак у суштини стоји.

"Ми себи једноставно не можемо приуштити да се још више упетљамо на Балкану," вели Монтгомери, и тој констатацији је немогуће приговорити. Ово више нису деведесете; Америка се дави у живом блату Ирака и Авганистана, узалудно се трудећи да изађе на крај са дојучерашњим савезницима. О банкроту америчке привреде да и не говоримо.

Шта Монгтомери предлаже? За Космет, "неки облик раздвајања Албанаца и Срба, уз комбиновање узајамног признања, пуног поштовања људских права мањина и бројних слатких мамаца из ЕУ." У преводу, враћање сјеверног Космета Србији у замену за признање остатка као независне државе; преостали Срби би добили празне гаранције на папиру, а Шиптари паре од ЕУ.

Решење за БиХ Монтгомери види у "обликовању различитог односа унутар БиХ и омогућавање Републици Српској [...] да спроведе референдум о независности. Ово би морало обухватити мноштво гаранција о будућим односима и морало би бити урађено као комплетни пакет којег би водила и имплементирала међународна заједница."

Опет нека врста протектората, с тим да би РС била гарантована аутономија. Али и то је огроман искорак од инсистирања на некаквом "духу Дејтона" и "бриселској будућности" БиХ као унитарног Бошњакистана.

Три дана касније, 8. јуна, Монтгомери је још директнији у разговору са новинаром херцеговачког интернет-портала ”Поскок.” Не ради се ни о каквом преокрету, вели он, већ о "сазријевању" ставова после 15 година на Балкану. Суштинску мотивацију открива малтене на самом почетку:

”Ова цијела регија мора се коначно пацифизирати за вијеке вјекова. Свако палијативно рјешење није рјешење. Дејтон је палијативно рјешење. Косово такођер. Народи на овом простору једноставно требају направити оно што је Еуропа направила неколико стољећа раније. Завршити с причом о националним границама како би се коначно могло кренути ка сурадњи и суживоту.”


Ово потврђује процјену да се Империји жури да "заврши посао" на Балкану, јер има преча посла у исламском свијету, али и код куће. И званични Вашингтон хоће да стави тачку на цртање граница - с тим што су за њих, ове границе какве су сада коначне и неповредиве ”за вјеки вјеков.” Став Империје је већ годинама да нема никаквог уважавања српских интереса и да се у сваком погледу тражи безусловна капитулација Београда и Бања Луке. У том контексту, чак и Монтгомеријева лажна великодушност (тј. уступање Србима њихове властите територије у БиХ и враћање комадића отетог Космета) звучи као радикална јерес.

Интервју за ”Поскок” открива шта је то тачно Монтгомери мислио под ”обликовањем различитих односа” у БиХ. Наиме:

”Амерички пројект Федерације БиХ никада није успио. Троентитетска БиХ да је створена у почетку била би знатно стабилније и јефтиније рјешење за све грађане у БиХ [...] Превише је простор БиХ национално обојен да би се у њему могло разговарати о грађанској држави без да се прије тога ријеше национална питања.”


Иако ово звучи као да Монтгомери открива топлу воду, ово је први пут да неки високи амерички званичник, па макар и бивши, признаје стварност БиХ. Незамисливо - али истинито.

Треба имати у виду да је Монтгомери био амбасадор у Хрватској када Б-Х Хрватима савјетује да престану да служе као инструмент за поткусуривање ”централи” у Загребу. Оптужује Загреб да је продао босанске Хрвате ”да би добио нека подручја у РХ” (претпостављам да се ово односи на америчку помоћ у етничком чишћењу Крајине и западне Славоније) и упозорава:

”нитко вас неће цијенити ако сами себе не цијените. Ако ви 20 година показујете да немате политичке кичме, да су ваши политичари заправо обични полтрони, онда ће се и Запад с вама тако понашати.”


Кад је већ о Б-Х Хрватима ријеч, Монтгомери вели да управо они могу да одлуче о судбини БиХ - савезништвом са Србима! Муслимански политичари се годинама позивају на референдум из 1991 (када су Хрвати подржали Изетбеговићев позив за отцјепљење). Шта ће бити ”сутра кад на неком новом референдуму нека нова грађанска већина одлучи другачије него прије 20 година?” пита Монтгомери, и то питање је сасвим на мјесту. Муслимани су већ прокоцкали прилику, наставља он: ”све што Додик покрене у БиХ Хрвати ће подржати под увјетом да је њихов ентитет уцртан у тај план.”

Два текста, радикално одступање од званичне политике САД, ”таласање” без преседана у дводеценијској историји Империје на Балкану; није лоше за једног ”умировљеника”! Али када се прашина око Монтгомеријевих изјава слегне, остају три озбиљна питања.

  • Да ли је Монтгомери и даље у функцији агента Империје, а не тек бивши дипломата који је прво "пребјегао у домороце" а потом и "изашао из резервата”?
  • Да ли ови његови иступи представљају пробни балон, понуду Империје неслужбеним каналима (пошто Монтгомерија увек могу да дезавуишу као приватно лице) како би се уз минималне уступке Србима успјешно зацементирала структура Балкана какву су деведесетих створиле управо САД?
  • Зашто баш сада? Да ли се ишта промијенило у Београду или Бања Луци што би натјерало Вашингтон да одустане од политике коју по инерцији води већ двије деценије, у коју је уложен огроман политички, војни па и економски капитал?
Одговор на прва два питања можемо само да нагађамо. Што се тиче трећег, мени није познато да је дошло до било какве промјене односа снага. Јасно је да се Вашингтону жури да прогласи побједу на Балкану, јер им је неопходна побједа бар негдје. Могуће је и да су коначно схватили да од очекиване захвалности муслиманског свијета за интервенцију у корист балканских исламиста неће бити ништа. Али јесу ли су заиста толико очајни да су спремни да одустану од политике апсолутног условљавања и понуде Србима било какве уступке? Чисто сумњам.

То не значи да не треба узети на знање Монтгомеријев савјет о посљедицама бескичмењаштва, или истинито запажање да Срби и Хрвати не морају да препусте Муслиманима дискурс о будућности БиХ. Чак и покварен сат је у праву двапут дневно.

Нема коментара: