„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 28. април 2005.

Против дефетизма

Занимљив интервју Душана Батаковића, историчара и аутора Косовске Хронике, тренутно амбасадора СЦГ у Атини а ускоро председничког саветника, у новом НИН-у. Чланак је доступан свима, тако да нећу да га цитирам in extenso, али вреди споменути пар посебно добрих теза:

...све што је лоше за Косово, лоше је и за Србију. Узети заједно, они су ипак једна органска целина и, упркос великим разликама у менталитету, хроничним сукобима и опречним политичким тежњама, повезују их многе тешко раскидиве нити.
...
Србија је дужна да, без обзира на наизглед непремостиве сукобе, дугорочно заштити интересе свих својих грађана у покрајини, и Албанаца и Срба и осталих мањина. Наша одговорност није само национална, него је изнад свега државна.
...
За Србију је независност Косова у било каквом облику ... апсолутно неприхватљива, не зато што се тиме угрожавају само витални интереси Србије, него зато што Србија са Црном Гором, као одговорна чланица међународне заједнице не може да пристане на опасне преседане са далекосежно катастрофалним последицама... Независност Косова не би била само кршење повеље УН, укупног међународног поретка и завршног Хелсиншког акта из 1975, него опасан преседан који би охрабрио све остале агресивне сепаратистичке покрете у Европи и Евроазији. ... Нема, понављам, посебне косовске нације с властитим идентитетом, има само Албанаца и Срба.
...
То је стара идеја албанских лобиста – да се Србији плати за уступање Косова - чиме се де факто, иако тога нису свесни, али ето, подсвест ради, признаје да Косово није њихово. Чим хоћете нешто да купите, значи да признајете да то припада неком другом... Независност Косова значи поделу Србије, и када се често каже да нема поделе Косова ја се с тим увек сложим, јер нема ни поделе Србије.
...
Ми смо... у чворишту друмских, железничких, речних путева, нафтних и гасоводних праваца и у тим оквирима косовско питање, премда претеће експлозивно, постаје само део једног ширег геополитичког мозаика. Стога увек наглашавам следеће: не можете задовољити 1. 700.000 Албанаца на Косову због њиховог крајње партикуларног интереса и идеолошких захтева деветнаестовековног типа, а трајно фрустрирати и антагонизовати осам милиона Срба од којих ипак дугорочно зависи укупна стабилност западног Балкана.

Батаковић доста прича о „евроатлантским интеграцијама“, о којима је мој став надам се досад већ сасвим јасан, али ово што је горе наведено је један од најбољих ставова о Косову које сам чуо у последње време.

Интересантан је и Батаковићев одговор на питање Србољуба Богдановића о „неким функционерима" (тј. Свилановићу и њему сличним) који се одричу Косова у разговорима са странцима:
Ако је то тачно ... то је онда акт потпуне политичке неодговорности. Део политичке елите који заступа такве ставове, и то странци треба да знају, не чини већинско политичко мишљење у Србији. То су приватна мишљења улагивачког карактера, а не ставови који суштински изражавају државну политику. Код нас постоји једна опасна мешавина провинцијализма и лажног космополитизма, што су све различити облици отужног испољавања личне и политичке инфериорности у политичкој класи.
Прочитајте цели интервју у новом издању НИН-а, број 2835.

Економска „логика“ ЕУФОР-а

Неки дан сам добио примјерак сарајевског магазина Дани, број 406 од 25. марта, и на посљедњој страни видим рекламу ЕУФОР-а:

„Круг криминала и корупције!“ вели наслов изнад круга од пет стрелица, а у средини стоји: „Прекинимо га!“ Од врха, стрелице које иду у круг кажу сљедеће:
  • куповином прокријумчарене робе:
  • држави се краде новац,
  • економија се не може развијати,
  • ниска стопа запослености,
  • људи немају новца. (што опет води до куповине кријумчарене робе, итд.)
Осим што има све игзлед и тон јефтиног окупаторског агитпропа, реклама је апсолутни нонсенс, одраз етатистичке „логике“ која влада Западом (а нажалост и Балканом) а која са стварним економским законима нема ама баш никакве везе.

Пођимо редом. Куповина прокријумчарене робе није ништа друго него одраз лоше снабдјевености званичног тржишта, односно показатељ да држава гуши трговину. Очигледно постоји потражња за робом која, увезена уз све порезе, намете, царине и таксе кошта више него што су купци вољни или способни да плате.

Како се то „краде“ новац од државе? За такав аргумент је неопходна премиса да држава има право да одузме проценат вриједности сваке привредне трансакције на својој територији. А то опет значи да је државно „право“ на имовину изнад приватног. Ко или шта даје држави то право? Она сама! Хајде да држава својим постојањем помаже да се трансакције одвијају лако, нормално и цивилизовано, онда би се још могло правдати то кажњавање привређивања као цијена законског поретка, без којег би трошкови пословања били много већи. Али таква улога државе у БиХ - а и шире - већ дуго није случај. Дакле, државне даџбине на трговину у ствари краду паре од грађана, па самим тим куповина шверцоване робе само спрјечава ту крађу, али није сама по себи крађа.

Конфликт између рекламе и реалности постаје очигледан у сљедећој стрелици. Без пореза које држава узима, „економија се не може развијати“. Ма како? Чиме то држава развија привреду? Држава је потрошач - људи, добара, услуга, простора, ваздуха; она не производи ништа осим силе, која је најчешће сасвим штетна и непотребна. Овде неко очигледно размишља као Џон Мејнард Кејнс - за привредни развој је неопходна државна потрошња. Глупости! Ево зашто: рецимо да држава убере 100 КМ пореза, и да од тог пореза некако потроши 99 КМ на разноразне програме - путеве, мостове, одношење смећа, помоћ сиромашнима, итд; опет остаје она једна КМ која мора да се потроши на одржавање саме државе (шалтера, чиновника, канцеларија, итд.). А то под претпоставком да је држава ефикасна, и да троши само 1% пореза на самоодржавање. У БиХ је тај постотак вјероватно ближи 60%. А она средства која се отму (јер те углавном нико не пита хоћеш ли да платиш порез, само ти га узму) појединцима да би се финансирали државни програми по дефиницији не могу да се уложе рационално, јер држави поптуно недостаје механизам добитка и губитка како би употребу капитала. Држава не мора да заради, већ може само да отме. Економија се, дакле, развија упркос држави, која служи не као мотор, већ као кочница развоја; сретне су они народи чије државе најмање сметају привреди, јер у тим условима могу да се развијају и расту. Народи којима држава контролише и гуши привреду таворе у сиромаштву - на примјер, БиХ.

Што води до четврте стрелице, ниске стопе запослености. Као што се види из претходног пасуса, она је директна посљедица државне опструкције привреде, а не црног тржишта или „крађе“ путем утаје пореза. Ако би људи имали услове да раде и задрже оно што зараде, зар не би сви који хоће да раде и радили? Зар је овакво питање уопште потребно? Али свако ко у БиХ покрене било какву привредну дјелатност се убрзо нађе на мети како локалних рекеташа тако и државних; ако се посао некако и покрене са мртве тачке, ту су увијек порези, дозволе, инспекције, комисије, закони и прописи из неког другог времена, који сложно раде на томе да се рад апсолутно не исплати, а да се једино исплате лоповлук и политика (или се то понављам?).

Логично да послије свега овога људи немају новца. Али држава има! Гдје су ту, онда, криминал и корупција? У држави, која држи све у челичном стиску до те мјере да они који се још и усуђују да раде морају да „подмажу“ тај окрутни механизам озакоњеног рекетирања повременим ковертама. И онда су они „криминалци“!? Што би рекли стари Римљани: O tempora, o mores!

Невјероватна је срећа у овој несрећи што БиХ има странца на челу централне банке, који мање-више држи „тврду валуту“, ондосно веже КМ за евро. Да је којим случајем на челу централне банке неки домаћи политички кадар - било које вјере, нације или партије - инфлација би била гора од вајмарске Њемачке. Држава која не зна ништа друго него да пљачка тешко да може у томе да се уздржи.

ЕУФОР-ова наивна кампања против корупције и криминала у ствари даје за право највећим и најпокварнијим криминалцима у БиХ, јер се заснива на апсолутно погрешној и дискредитованој економској „логици“. Тешко је очекивати од ЕУ, огрезле у оваквом размишљању, да промијени став. Вукови, длака и ћуд, зна се већ. Али бар становници БиХ могу да схвате да је схватање државе као покретача а не кочничара привреде пут у даље сиромаштво, незапосленост, и пропаст. Тек да се зна.

среда, 27. април 2005.

Из шупљег у празно

Асошијетед прес цитира најновије булажњење заменика премијера Србије Мирољуба Лабуса, који је након најаве бриселског Левијатана о теоретски могућим преговорима о анексацији (ваљда се Европејци нису облизивали при помисли) изјавио: „То је задатак целог нашег друштва... сви мора да заједно радимо на придруживању ЕУ“.

(Не знам тачно шта је Лабус рекао на српском; ово је превод изјаве која се појавила на енглеском - прев.) Ммммм, ништа слађе од дупле дозе колективистичких ублеха у рано послеподне...

Показујући да нису само еврократски империјалисти патолошки оптерећени симболизмом, овај тужни следбеник Џона Мејнарда Кејнса је такође „изразио наду да ће преговори о стабилизацији и асоцијацији почети 5. октобра, на пету годишњицу свргавања Милошевића“.

Мало шта може да надмаши свргавање домаћег диктатора (рецимо, аргумента ради, да је то Милошевић и био) - осим довођења на народну грбачу целе гомиле диктатора са стране. Само питајте Французе.

Просто да човек повраћа.

Сјетимо се Јермена

Кад се говори о заборављеним геноцидима, била би огромна неправда и криминални превид да се не спомене страдање Јермена. Под изговором спречавања „побуне“ у регионима на граници са царском Русијом, османска Турска је 1915. почела масовну депортацију Јермена из њихове постојбине, у току које је од глади, ножа и метка страдало између 800.000 и милион и по људи.

Успјех овог првог правог геноцида XX вијека - Османлије никад нису одговарале за овај злочин, док је Ататуркова република довршила посао етничким чишћењем Грка - послужио је као инспирација за сљедеће. Адолф Хитлер је једном приликом рекао: „На крају крајева, ко сад спомиње истребљење Јермена?“ Захваљујући напорима Анкаре да спријечи истрагу и порекне све оптужбе, олакшаних стратешким савезништвом Турске са САД током хладног рата, Хитлерова опаска се увелико обистинила.

За оне који читају енглески, колумниста Гари Норт има одличан чланак о томе данас на LewRockwell.com. Душманима у инат и зарад сопствене људскости, сјетимо се Јермена.

понедељак, 25. април 2005.

Французи против устава ЕУ

Док балкански главари и обмануте народне масе гледају у Европску унију (успут, зашто „унија“ а не „савез“; је ли то некога страх да „Европски савез“ не подсјећа превише на упокојени Совјетски, па користе туђицу „да се Власи не досјете“?) као на Обећану Земљу, сами Европејци - у овом случају, Французи - имају итекаквих примједби на најновију мутацију левијатана у Бриселу. Ево како о томе пише Данијел Ханан у лондонском Спектатору од 23. априла:

Нон
-сенс

Шок! Хорор! Французи се одричу властите творевине. Пошто су искористили ЕУ да наметну своје ставове другима, наши сусједи су изгледа одлучили да њима самима ти ставови више не одговарају...

[Француска] је земља која је више од било које друге обликовала институције и политику ЕУ: систем затворене индустрије, деголистичку сумњичавост према САД, тријумф технократије над изборима, опсесију социјалним «правима». Европском комисијом традиционално управљају француске бирократе... Чак је и уписни рок за службовање у ЕУ усклађен са француским школским календаром, док је доминација француских бирократа у Бриселу је за резултат имала политику ако не у триколору, онда дефинитивно fleurdelisé [у знаку љиљана].

Данас француске Еврократе ошамућено тумарају Бриселом. У складу са људским нагоном да се на себе гледа као на центар свијета, чуде се како су се њихови сународници толико одродили. Запањени су француском „незахвалношћу“, и уплашени њеним импликацијама. Ако се овако осјећа европска кђер-љубимица, какве онда има наде да се убиједе земље које имају стварне примједбе? ...

Питање је сад да ли референдум у ствари представља опште одбацивање политичке класе... Наравно да представља. (Французи) су тачно закључили да европска интеграција смањује одговорност њихове владе. Јасно им је да ће европски Устав још више удаљити народ од важних одлука. Рећи да Французи гласају о погрешном питању [тј. популарности Ширакове власти] потцјењује њихову проницљивост. Неко ко сматра да је државна управа већ превише изолована од народа најмање жели да се власт пренесе на још удаљеније институције. Ако му је доста комесара у Паризу, још мање му је стало до неизабраних комесара у Бриселу. Француски „суверенисти“ су добро схватили ту везу.

Док сам прошлог мјесеца пратио кампању против ЕУ у Француској, постао сам свјестан запаљујуће истине: исте ствари које сметају странцима што се француских власти тиче, сметају и Французима... Кад погледају Брисел, Французи не виде себе, већ одраз своје арогантне владајуће касте...

Хајде да претпоставимо, међутим, да суверенисти побиједе на референдуму. Какве би то посљедице имало? ... Сличне ствари су се дешавале и раније. Кад је Данска гласала против Мастрихта, кад је Ирска гласала против Нице... одговор ЕУ је био да игнорише препреке. У Бриселу нема Плана Б; План А се једноставно представља поново, док не буде усвојен.

Слично се може очекивати и са Уставом. Државници ће јавно тјешити народ, а онда ће сазвати међудржавну конференцију на којој ће наметнути 95% од онога што су предлагали у Уставу. Овај пут неће бити референдума....

Упркос бројним изјавама, чини се да Тони Блер покушава да изврда обећање да ће да организује референдум и у Британији без обзира на француске резултате. Другим ријечима, наша влада нас третира исто као француска Французе. У опасности смо да изгубимо прилику да се изјаснимо не само о овом Уставу, већ о три деценије постепеног потчињавања Бриселу... Срећом, један референдум чак ни Тони Блер не може да откаже: опште изборе 5. маја.

среда, 20. април 2005.

Врховни Јакобинац

или Како Америка извози француску револуцију

(преузето из часописа American Conservative, издање од 11. априла 2005.)

Пише: Клас Рин (Claes G. Ryn)

Још од 11. септембра, председник САД позива на употребу америчке силе како би светом проширио наводно универзалне принципе “слободе и демократије”. На недавној турнеји по Европи, председник Буш је од Европљана затражио подршку у овом подухвату, рекавши да “наши идеали и интереси воде у истом смеру.”

Који је то тачно смер је пар дана раније дефинисала Кондолиза Рајс. У свом паришком наступу, Рајс је изјавила да су осниваче америчке и француске републике инспирисале исте вредности – рекавши, у суштини, да потичу од истог револуционарног духа. Мада историјски потпуно погрешан, овај поглед је сасвим у складу са идеологијом садашње власти. Досад би требало да буде јасно да, бар по својој вањској политици, председник САД није никакав конзервативац, већ јакобински националиста.

Подстакнут, вођен и подржан саветима свеприсутних неоконзервативаца, председник Буш је усвојио идеологијом прожет мисионарски дух који неодољиво подсећа на Јакобинце који су предводили француску револуцију. По њему, принципе “слободе и демократије” по свету треба да спроводи врлином овенчана америчка сила. Француски Јакобинци су се исто тако сматрали витезовима врлине који су бранили универзалне принципе, међу којима су се истицали “слобода” и владавина народа.

После свега што је изјавио у свом другом инаугуралном говору, на конференцији за штампу после тога, као и у годишњем обраћању Конгресу, не може бити сумње како Буш гледа на америчку улогу у свету. Ширење слободе и демократије, вели Буш, је “мисија која је створила нашу нацију.” На конференцији за штампу је додао: “Очекујем да поведем свет у том правцу.” А у годишњем обраћању се позвао на “пут Провиђења” и рекао: “знамо да тај пут води у слободу.”

Неоконзервативци су стари амерички осећај посебности, који је некад мотивисао политичку изолацију од света, претворили у агресивни, идеолошки горљиви национализам, чија осионост наигзлед нема граница. Буш већ дуго говори да су америчке вредности универзалне свим људима: “Постоји систем вредности с којим нема компромиса, и то су вредности које ми ценимо. Ако су те вредности довољно добре за наш народ, онда би требало да су довољно добре и за друге.” У годишњем обраћању је изјавио да “живимо у земљи где се рађају највећи снови.” Он и Америка су добили позив да спроведу вољу Провиђења.

Идеја да се један вођа или једна земља могу поистоветити са вољом Божијом је страна хришћанској традицији, која инсистира да су људска бића грешна, и да је људско поимање у најбољем случају несавршено. Мада државници, а и сви у принципу, треба да направе места за божански дух свесно се одричући грешних мотива, ни особа најчистијих мотива не може у свету безгранично компликоване политичке реалности да устврди како је открила Божију вољу за цели свет. То не спречава председника Буша, који показује управо ону врсту поноса на који је стара западна традиција – како класична тако и хришћанска – увек гледала са подозрењем.

“Слобода” и “демократија” могу да значе врло различите ствари. Председник, његов државни секретар и њихови неоконзервативни идеолози су те речи повезали са јакобинском вером. Француски Јакобинци су били следбеници Жан-Жака Русоа, који је писао да је “човек рођен слободан, али је посвуда у ланцима.” Да би се људи ослободили, морало је доћи до уништења наслеђеног друштва и вере.

Француска револуција је била покушај да се Русоова идеја спроведе у дело. Јакобинци су се оштро обрачунавали са “злом,” гиљотинирајући највиђеније представнике старог поретка. Њихова немилосрдност је на крају довела до Терора. Француској је додељена мисија ослобађања, која је Европу и друге делове света гурнула у дуготрајни рат.

Године 1980, директор библиотеке Конгреса Џејмс Билингтон је за наслов књиге о револуционарној вери узео фразу “пожар у људском уму”. Та вера је завела пометњу у западном свету и на крају изродила комунистичку револуцију 1917. У свом другом инаугуралном говору, председник Буш је употребио ту исту фразу, “пожар у људском уму,” не да би одбацио револуционарни импулс као што би се очекивало од козервативца, већ да би дефинисао америчку тежњу за слободом. Тако се најјасније поистоветио са Јакобинцима. Поставља се питање да ли председник и писци његових говора разумеју да је Буш, бар реторички, усвојио веру која је произвела неке од најмонструознијих режима у историји?

Комунизам је пропао, али је на његово место дошла друга универзалистичка доктрина, нови Јакобинизам. Разлика између феанцуског и новог Јакобинизма је да је потоњи за спас света уместо Француске одабрао Америку.

У бројним говорима изјавама после 11. септембра, председник Буш је јасно ставио до знања да оружану хегемонију сматра неопходном за испуњење америчке мисије. Током инаугурације, обезбеђење – неких тридесет хиљада полицајаца, војске и агената тајне службе – и други симболи су замишљени као пројекција непобедивости и снаге америчке воље. Било је то крунисање америчког императора, са много више моћи и амбиције од било ког римског претече. А за америчку Империју је идеологија нео-јакобинизма савршени плашт.

Хвалећи инаугурални говор, неоконзервативни спољнополитички аналитичар Роберт Каган је у Вашингтон Посту писао да Америка треба да се бави вечним, “универзачним тежњама,” и да је борба против тероризма “превише уска, превише ограничена” да би била “парадигма америчке иностране политике.”

Након краха Совјетског савеза, нео-јакобински неоконзервативци [попут Кагана – прим. прев.] су се залагали да Америка искористи свој статус једине суперсиле да наметне своје принципе. Захтевали су “моралну јасноћу” у америчкој спољној политици, јасну поделу између добра и зла. После 11. септембра, Буш је постао њихов најјачи глас, увукавши САД у подухват који је назвао “глобална демократска револуција.” Рат против Ирака је по његовим речима “први корак” у тој револуцији. У недавним председниковим говорима нема ни наговештаја да га је дебакл у Ираку са десетинама хиљада мртвих и осакаћених понукао да доведе у питање свој врли национализам.

Ретко кад је једна идеологија била до те мере укорењена у главним медијским круговима једне земље. Посебно кад је реч о спољној политици, нови Јакобинизам има јако присуство у свим водећим америчким медијима. Од штампе се истиче Wall Street Journal, али доста места налази и у водећим дневним и седмичним листовима: New York Times, Washington Post, Newsweek, Time, и U.S. News and World Report. Од отворено политичких магазина, најјачи глас представља Weekly Standard, али нео-јакобински спољнополитички погледи доминирају и до јуче конзервативним магазинима типа National Review.

У редовима “коментаријата,” нео-јакобинска идеологија данас превладава над донедавно свеприсутним, ако и расплинутим и мање полетним левим либерализмом. Преовладава и у институтима, посебно онима који се баве спољном политиком и питањима безбедности. Срце Јакобинизма је American Enterprise Institute. На телевизији, канал Руперта Мурдока Fox News најпоузданије вуче неоконзервативни [тј. јакобински] плуг, али ни друге мреже не заостају. Представљајући се на радију и другде као победоносни Американизам, нео-јакобинизам је стекао и милионе јуришника међу патриотским Американцима.

Оно што пролази непримећено је да упркос свом самоусвојеном имену, неоконзервативци себе сматрају за револуционарну, “прогресивну” силу. Њихова Америка није историјска Америка, са коренима у Енглеској и Европи; они су формулисали нову, апстрактну Америку, која је пресекла ток историје.

“Прослава Америке је... прослава револуције,” пише професор Хари Џафа, водећи ученик филозофа Леа Штрауса, чији се поклоници налазе широм Бушове администрације. Америчка револуција у име слободе се можда чини блага “у поређењу са потоњим револуцијама у Француској, Русији, Кини, Куби и другде,” вели Џафа, али је она “свеједно највећи покушај иновације у људској историји.”

Још један водећи неокозервативац, Мајкл Ледин, који је на сцену избио као саветник за државну безбедност за време Регана, отворено представља своју визију Америке као разарача постојећег друштва. Каже Ледин, “Стваралачко рушилаштво је наше друго име, како нашег друштва тако и иностраних. Сваким даном рушимо стари поредак. ... Наши непријатљи су увек мрзели вртлог енергије и стваралаштва који угрожава њихове традиције. ... Морамо их уништити како бисмо спровели свој историјски задатак.” [Ако Ледин звучи као фашиста, то је можда зато што му је један од идола Бенито Мусолини – прим. прев.]

Неки од истакнутих неоконзервативаца су се заразили револуционарним духом још као Марксисти, и упркос “предомишљању” још увек имају дубоко укорењену жељу да реконструишу свет по једном једином узору – сопственом. Један од разлога што сада воле капитализам је што га, као Маркс, сматрају ефикасним разарачем традиције и друштва.

Ирвинг Кристол, који важи за “кума” неоконзервативизма, данашње САД су “идеолошке, попут јучерашњег СССР-а.” Његов син Вилијам инсистира да, како би спровела своје универзалне принципе у иностранству, Америка мора да има огромну војну и државну силу. Зато стара конзервативна сумљичавост према снажној централној савезној власти мора бити напуштена. Кристол старији сматра да је улога неоконзервативаца да “преобрате Републиканску странку и конзервативце уопште, против њихове воље,” у вернике тог новог концепта власти.

Само име “неоконзервативци” за присталице новог Јакобинизма открива дубоку друштвену забуну. Савремени конзервативни покрет је настао као реакција на универзализам Јакобинаца. Отац конзервативаца, Едмунд Бурк, је био енглески либерал, Виговац, наклоњен америчким колонистима; сматрао је да су њихове жалбе против краља и Парламента биле сасвим основане. Са друге стране, Бурк се страствено супротстављао француској револуцији и јакобинској мисли, коју је сматрао изразом анти-историјског, диктаторског духа и необуздане жеље са влашћу. За Бурка, “слобода” није била апстрактан појам.

Творци америчког Устава су, попут Бурка, слободу дефинисали као везану за одређене наслеђене традиције, органичену и децентрализовану власт, самоконтролу, умереност, и спремност на компромис. Јакобинска “слобода,” је у пракси значила неограничену власт Императора.

То је “слобода” чији је данас најгласнији поборник Џорџ Вокер Буш.

Клас Рин је професор политичких наука на Католичком универзитету у Вашингтону, председник Института за Хуманистику (National Humanities Institute) и аутор књиге "Врла Америка: Криза демократије и поход Империје."
Превод и споне: Сиви Соко

понедељак, 18. април 2005.

Свилановић признаје

Афера Свилановић се наставља. Политика од 18. априла преноси ову вест агенције Бета:
Бивши шеф дипломатије Србије и Црне Горе Горан Свилановић признао је јуче да је од америчког дипломате Ричарда Холбрука затражио независност Косова и Метохије. Он је, поводом изјаве функционера Демохришћанске странке Милана Протића да је Свилановић Холбруку на једној вечери рекао „ослободите нас Косова“, потврдио да је те вечере заиста било и да је ту био и Протић. „Да ли сам ја рекао баш то или не, па, рецимо, ја кажем да је Милан у праву“, изјавио је Свилановић БК телевизији.

Свилановић, сада члан Међународне комисије за Балкан и званичник Пакта за стабилност југоисточне Европе, рекао је да сви говоре о „независности“ а да нико не посматра много дубље документ према којем Космет можда ни за десетак година не би требало да има пуни међународни субјективитет.
Шта има везе да ли ће Косово имати „међународни субјективитет“ за десет година или сутра, ако је резултат исти - признање његовог насилног, незаконитог, морално погрешног одвајања од Србије? Свилановић је или толико глуп да не схвата ту разлику, или толико арогантан да мисли како јавност то неће схватити.

Ако је Свилановић овако за вечером холбручио док је био шеф дипломатије, онда је то кривично дело. Овом човеку очигледно није место у синекури ЕУССР за „људска права“ о трошку европских пореских платиша, већ у затвору.

Заборављени геноцид

Преносим текст објављен јуче на веб-страници СНП „Светозар Милетић“, посвећен шездесетој годишњици ослобођења Јасеновца, уз исправку коју аутор текста, претпостављам, није могао имати у виду, јер је комеморација коју помиње одржана истог дана када је и текст објављен. Наиме, уместо директора Музеја Јад Вашем, који је изостао због болести, комеморацији је присуствовао Аријел Ливне, потпредседник Светског јеврејског конгреса и представник РС у Израелу. Следи текст са „Милетића“.

Јасеновачке усташе на делу

ЈАСЕНОВАЦ, ШЕЗДЕСЕТ ГОДИНА КАСНИЈЕ


Данас се, на локалитету Доња Градина у Републици Српској, одржава парастос и комеморативни скуп у сећање на шездесету годишњицу пробоја логораша из усташког логора смрти Јасеновца, по величини трећег концентрационог логора у Европи у Другом светском рату.

О Јасеновцу се може говорити и писати још много, јер много тога још увек није речено. За ову прилику, уместо детаљног историјског осврта на страхоте јасеновачке „фабрике смрти“, у којој је неописива бруталност хрватских усташа често превазилазила и зверску машту њихових нацистичких савезника из Хитлерове Немачке, подсетићемо само на многе, све чешће и бестидније, покушаје релативизације (па и негације) усташког Холокауста над Србима, Јеврејима и Ромима. Нажалост, у самој Србији, за разлику од осталих земаља-жртава Холокауста, ни држава, ни јавност, ни образовни систем, упркос упозорењима и апелима стручњака за питања геноцида - попут др. Милана Булајића - ни изблиза не показују подразумевајући степен поштовања и сећања на стравичне жртве које је српски народ поднео у доба фашизма. Уместо тога, незаинтересовано се посматрају отворени покушаји умањења страхоте Јасеновца и усташке „НДХ“.

Поред већ познатих „теза“ бившег хрватског председника и бизарног „повјесничара“ Туђмана о „тридесет тисућа побијених у Јасеновцу“, као и читаве библиотеке „повијесних дјела“ сличне тематике, насталих у кухињама усташке емиграције, и недавно је, на отварању новог Музеја Холокауста „Јад Вашем“ у Јерусалиму, актуелни председник Хрватске, Стјепан Месић, на скандалозан начин увредио жртве усташког геноцида. Током излагања српског члана Председништва БиХ, Борислава Паравца који је поменуо седам стотина хиљада јасеновачких жртава, Месић је реаговао тврдњом да та цифра заправо означава „све убијене на простору бивше СФРЈ“. Наравно, званични Београд је, по обичају, ћутао.

Ипак, од стране музеја Јад Вашем стигао је прилично јасан став; директор ове угледне израелске установе, и један од водећих светских стручњака за Холокауст, Авнер Шалев, присуствоваће, на челу седмочлане делегације, парастосу и комеморацији у Доњој Градини у РС. Комеморација у Хрватској, у самом Јасеновцу, биће одржана недељу дана касније. Посебно је шокантно званично „виђење“ Јасеновца у Хрватској; поред већ уобичајеног лицитирања бројем жртава, успомена на јасеновачке жртве се брише и магловитим тумачењима Јасеновца који би, према нечијим чудовишним замислима, требало да постане „мјесто толеранције“, „симбол различитости“ или нешто слично из вокабулара транзиционе политичке коректности. Пред својевременим предлогом хрватских власти да Јасеновац претворе у „мјесто помирења“ у којем ће, заједно са жртвама, бити сахрањивани и њихови џелати, усташе, човек остаје нем, и коментар, напросто, није могућ.

Детаљнији преглед догађаја везаних за шездесетогодишњицу ослобођења Јасеновца, може се прочитати и у чланку Бранислава Божића „Српски јад и 'Јад Вашем' “ у новом броју недељника НИН. Незаобилазан је и текст „Време и бројке“ јеромонаха Јована Ћулибрка, координатора Одбора за Јасеновац Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве, објављен на истом месту. У чланку јеромонаха Ћулибрка сазнајемо и да је њујоршки Институт за проучавање Јасеновца (Jasenovac Research Institute-ЈRI) који води Бари Литучи, успео да издејствује, код њујоршког градоначелника Мајкла Блумберга, проглашавање званичног Дана Јасеновца у Њујорку, 22. априла, датума када су последњи логораши извршили пробој из овог логора. Такође, ове године ће, у Парку Холокауста у Њујорку, бити откривена и спомен-плоча Јасеновца.

Али, треба поменути и догађај који, последњих дана, потреса Хрватску; наиме, током преноса сахране папе Јована Павла Другог, водитељка CNN-а је подсетила и на његову „контроверзну беатификацију“ Алојзија Степинца, хрватског набискупа из времена Павелићеве „НДХ“. То што је такав коментар дала, од свих људи на овом свету, баш ноторна Кристијен Ампанпур, можемо приписати некој бизарној случајности. Ипак, много су занимљивије реакције хрватске јавности и тамошњих католичких кругова, у којима се једнодушно брани „лик и дело“ Павелићевог кардинала Степинца. Помоћни бискуп загребачки и председник Комисије Justitia et pax Хрватске бискупске конференције Владо Кошић је подсећање на везе Степинца са Павелићевим режимом назвао „грубим неистинама“. Било би заиста корисно, ма колико изненађујуће, да се хрватска јавност, макар на приближно критичан начин, присетила још једне годишњице из своје историје; пре 64 године основана је „Независна Држава Хрватска“...

Поред чина беатификације Степинца, ни заобилажење Јасеновца од стране почившег папе током свих његових посета Хрватској, као ни миса коју је одржао на месту усташких покоља у самостану Петрићевац у РС, сасвим разумљиво, нису допринели зацељивању рана српског народа, нити потребном приближавању и помирењу католичких Хрвата и православних Срба. Познате су, такође, и „интервенције“ Ватикана у скривању и пребацивању усташких ратних злочинаца након Другог светског рата. Ипак, до званичног извињења Ватикана није дошло, ни након свих ових година.

Мотив овог подсећања свакако није „зловоља“ према Католичкој цркви нити намера да се читав хрватски народ оптужи за стравични злочин почињен у његово име. Напротив. Уосталом, у Јасеновцу су убијани и хрватски антифашисти, поред Срба, Јевреја и Рома. Међутим, да подсетимо на речи Џорџа Сантајане; „Они који не науче сопствену прошлост, осуђени су да је поново проживе“.

А једини начин да избегнемо нове Аушвице и Јасеновце налази се управо у сећању на српске, јеврејске, руске, пољске, ромске... жртве лудила које је изродило Хитлера, Химлера, Ајхмана, Павелића, Лубурића... Злочин не застарева, и имена злочинаца морају остати позната поколењима која долазе, као подсећање и опомена.

Жртвама дугујемо незаборав.

Вјечнаја памјат.

Б.К.

(У тексту и прилогу коришћене су фотографије из збирке Концентрациони логор Јасеновац Архива Републике Српске, као и фотографије из збирке г.Карла Савића, којем се овом приликом захваљујемо)

недеља, 17. април 2005.

Динстбир и Свилановић

Б. Радивојша пише у Политици од 16. априла:

Има ли бивши министар иностраних послова неке земље право да сугерише одвајање једног дела те земље? У свакој другој држави осим СЦГ то би било незамисливо.... Горан Свилановић, бивши министар иностраних послова СЦГ, а сада члан Међународне комисије за Балкан, означио је план овог тела које подржавa независност Косова и Метохије у догледној будућности „најбољим предлогом досад”. У каснијим објашњењима, бивши министар је навео да комисија предлаже ЕУ да преговара с Косметом „као ентитетом који није држава”, а да на крају тих преговора, у тренутку уласка у ЕУ, „постане држава у пуном смислу те речи”.

Кад је био министар иностраних послова, Свилановић се није јавно изјашњавао за „Косово – државу”, мада је, према неким сведочењима, пре него што је постао шеф дипломатије био склон и таквим решењима.

Свилановић је тако наметнуо дилему: да ли бивши министри имају право, кад им престане мандат, да говоре оно што није у складу с политиком земље коју су донедавно представљали? Овај политичар сматра да има то право, али не верујемо да би се ико с њим сложио ако би као меру понашања „бивших” узимао искуства других земаља. [...]

Међутим, треба имати у виду и то да је бивши министар сада члан Међународне комисије за Балкан која се залаже за независност Косова и Метохије у догледно време. Он је и функционер Пакта за стабилност југоисточне Европе. Те чињенице треба имати у виду, јер наши људи кад постану чланови међународних организација и институција знају да своје мишљење прилагоде већинском у тим организацијама. [...]

Неки политичари нису такви. Рецимо, чешки дипломата Јиржи Динстбир, некадашњи известилац УН за људска права, рекао је, упркос ставу Међународне комисије за Балкан, да је „погрешна теза на Космету да ће без Србије пут у ЕУ бити бржи”, јер „Унија подразумева сарадњу, а не издвајање”.

Динстбир је тако тренутно ближи ставу званичног Београда о Косову и Метохији од Горана Свилановића.


Не знам чиме је Србија заслужила да је у одсудном моменту на међународној сцени заступају прво злобни мондијалиста Свилановић (који је тако лако прихватио 30 империјалних сребрњака кад је излетео из министарске фотеље да се вреди упитати за чији рачун је радио и кад је био у њој), а потом помахнитали дилетант Драшковић. И један и други изгледа обожавају звук сопственог гласа, воле Империју много више од своје земље, и воде личну а не државну политику.

Споњна политика ДОС-а после 5. октобра 2000. је била напросто криминална. Ма колико се Свилановић није слагао са државном политиком (ако и када је она уопште постојала, што је битно имати на уму), имао је обавезу да не навија против ње, а за рачун страних сила. Ни после ДОС-а се стварни нису промениле; Драшковић је доласком на функцију шефа дипломатије изгледа добио трансплантат мозга некога из Грађанског савеза.

А то што је Јиржи Динстбир праведнији према Србима од њиховог и бившег и садашњег шефа дипломатије је Динстбиру на велику част, а Свилановићу, Драшковићу - и народу који је дозволио да се тако понашају - на велику срамоту.

Косовски силогизам

„Ако Косово није наше, зашто од нас траже да им га дамо? Ако је њихово, зашто га отимају? А ако већ могу да га отму, не знам што се толико устручавају.“

- Матија Бећковић, (НИН, број 2831, 31. март 2005.)

петак, 15. април 2005.

Свет илузија

Читајући најновије саопштење Београдског форума за свет равноправних, имам утисак да им је срце на правом месту, али да им у глави није све на броју.

Са једне стране, оваква анализа је преко потребна и пожељна:
...ширење дефетизма и комплекса кривице чини се свесно и плански. То је део масовниг испирања мозгова, ‘катарзе’ ради брисања ’старог, превазиђеног’ система вредности и ’нарезивања’ новог, ’европског’, мондијалистичког, у ствари неоколонијалног. То је, уједно, ослонац и услов опстанка олигархије на власти, јер народу, посебно младима, усађује несигурност, умањује самопоуздање, нагриза здрави разум. Таква политика идолопоклонства свему што је туђе, политика систематског разарања српског националног у духовног идентитета, има разорне последице које ће бити тешко отклонити, чак и под условом да се за то створи воља.

Последице такве политике одразиле су се директно крајње негативно на положај и углед Србије и Црне Горе, односно Србије, што показује и немогућност да се на међународном плану заштите витални национални и државни интереси, посебно у погледу Косова и Метохије.

Раније у тексту, међутим, појављује се ова будалаштина:
Оцењено је да Србија и Црна Гора, у условима поделе интересних сфера и потпуне интеграција спољне и војне политике кључних сила, мора имати своју сопствену стратегију која одговара њеним националним интересима. Поједине земље су се у регионалне економске и у регионалне војно-политичке интеграције укључиле из превентивних разлога. Најгоре је не бити нигде. Тај који није ни у једној таквој целини, он је по дефиницији тешко дискриминисан. Србија и Црна Гора, међутим, не треба да жури у Европску Унију по сваку цену. Из економских разлога, поготову не. Али циљ Србије и Црне Горе треба да буде и јесте улазак у Европску Унију и зато преговоре треба прихватити, али инсистирати на равноправном третману и заштити виталних националних интереса. При томе се посебно има у виду поштовање територијалног интегритета, односно укључивање у ЕУ државне заједнице као целине, што значи и са Косовом и Метохијом.
Како било ко, појединац или организација, може да помири ова два става - отпор мондијализму и жеља да му се добровољно покори - а да не поремети памећу, то ми никако није јасно.

Као прво, премиса је погрешна. Политички оквир „кључних сила“ и „интересних сфера“ је нестао пре 15 година, крахом СССР. Сад на свету постоји само једна државна сила, а то је америчка Империја. Нико нема војни потенцијал да се Американцима супротстави директно. ЕУ је мање-више само сателит Америке, који нити заиста жели нити је у стању да се осамостали (а и да је то на неки начин изводљиво, произвело би опет неку врсту империје). Кина, Индија, и Бразил се економски развијају, али су војно безначајни. Русија има огромну војну силу на папиру, али јој она ништа не вреди против америчких „обојених револуција“. Цели свет је интересна сфера Америке, и у њему постоје само два „блока“: њене слуге и њене жртве, да ли садашње или будуће.

Да ли је онда, заиста „најгоре не бити нигде“? Ако се на постојање америчке Империје, и на светски поредак заснован на сили, гледа као на нешто сасвим нормално или пожељно, онда апсолутно стоји да је за мале државе неопходно да се приклоне јачем. Овакво резоновање је стајало иза одлуке Кнеза Павла да потпише Тројни пакт 25. марта 1941.

Не улазећи сада у граматички злочин коришћења „дискриминисан“ као партиципа, став да су државе које нису у једном или другом мега-блоку у лошијем положају од оних које јесу може се лако оповргнути једноставним питањем: да ли бисте више волели да будете Пољак, или Швајцарац?

И ту долазимо до најгорег логичког проимашаја. Зашто је циљ СЦГ да уђе у ЕУ? Сугестија да је „најгоре не бити нигде“ је не само недовољан него и погрешан аргумент. Једини добар разлог за придруживање ЕУ и НАТО би био када би то штитило националне и државне интересе СЦГ. Али ако Форум осећа потребу да инсистира на „равноправном третману“ и заштити интереса током преговора о придруживању, онда је ваљда a priori јасно да придруживање само по себи те интересе не штити - већ их, напротив, угрожава!

Да ли је потребно истаћи апсурд у очекивању да територијални интегритет Србије (не „државне заједнице“; КиМ је део Србије) треба да штите земље које су одговорне не само за повреду тог истог интегритета 1999, већ и за претходно насилно разбијање Југославије? Зар није баш ЕУ признала сецесију по републикама - или је то био Деда Мраз? Зар нису све главне чланице ЕУ и чланице НАТО?

Опет, ако је једини аргумент за придруживање ЕУ и НАТО заштита од њихове даље агресије, онда је то иста логика која је стајала иза приступања Тројном пакту 1941. Односно, да будем сасвим фер, Тројни пакт је био бољи - утолико што је Краљевини Југославији оставио макар номиналну независност, док Империја тражи апсолутну послушност и безусловну предају.

Свет равноправних значи свет жртава Империје. Зар не би било боље живети у свету слободних? У Србији слободних, за почетак.

среда, 13. април 2005.

Примједбе на горку жетву

(Превод текста објављеног на енглеском 15. марта, као коментар на чланак Маркуса Танера о тешкој ситуацији Хрвата у БиХ.)

Католици у Босни и Херцеговини се осјећају „исписаним из сценарија“, вели недавно (15. март 2005.) Маркус Танер из IWPR у дневнику Independent. Каже: „нико не може да оспори како католичкој цркви пријети изумирање у већем дијелу земље ван троугла неплодних брда Херцеговине на граници са Хрватском, гдје власт држе босански Хрвати“.

Католички клер с којим је Танер разговарао изражава носталгију за временом аустроугарске окупације (1878-1918), када су Католици били на власти у БиХ. Са тадашњих 25% становништва, сада су пали на 10%. Дежурни кривац су, наравно, Срби, који „не допуштају повратницима да се врате кућама“, каже викар сарајевске (sic! - Врхбосанске!) надбискупије Мато Зовкић.

Будалаштине! Нико у данашњој БиХ коју терорише вицекраљ Ешдаун, а поготово не Срби, не може реално да блокира повратак избјеглица. Зовкић и Танер не спомињу да се под влашћу Хрвата сад налазе подручја Крајине у Хрватској и БиХ која су некад била насељена скоро искључиво Србима, а током рата су подробно етнички очишћена. Ако се Хрвати не враћају кућама у РС, то је зато што већ имају српске куће и имања у Крајини, Дрвару, Гламочу, Грахову....

Опсједнути Србима, ни Танер ни Зовкић, ни кардинал Винко Пуљић у Сарајеву, не спомињу прави проблем Хрвата у БиХ. Чак и фра Марко Оршолић, фрањевачи дисидент који у чланку критикује језуитску хијерархију Цркве због „блиских веза са снагама хрватског национализма, оличеним у ХДЗ-у“, не погађа у мету, ма колико био близу.

Основни проблем босанских Хрвата нису никад били Срби, већ Муслимани. Односно, идеологија владавине прегласавањем у унитаризованој босанској држави, коју је усвојила малтене свака политичка опција међу Муслиманима. Савремени творац ове идеје је покојни Алија Изетбеговић, који је имао подршку ХДЗ – али што је још битније, највећег броја Хрвата, без обзира на страначку припадност – за незаконито и самовољно проглашење независности које је изазвало рат.

У прољеће 1992, руководство ХДЗ у Загребу (чија је ХДЗ у БиХ била само филијала) је за своје примарне непријатеље сматрала Србе, како оне у Хрватској тако и уопште. На Изетбеговића је Загреб гледао као на непријатеља свог непријатеља, и сходно томе га подржавао. Али мада су концепти етничке аутономије, регионализације и сецесије били табу за централистички режим Фрање Туђмана, у БиХ су они били у најбољем интересу тамошњих Хрвата. У већ успостављеном систему етничке демократије, само је неки облик етничке федерализације могао да спријечи тиранију централне власти. Управо то је било у позадини српских приједлога за кантонизацију, које су Хрвати у почетку подржали. Али под притиском историјског пртљага (Хрвати су кривили Србе за пропаст Аустро-Угарске, а Срби Хрвате за геноцид у 2. свјетском рату, када је БиХ била дио усташке НДХ) и тадашњег рата у Туђмановој Хрватској, босански Хрвати су између политичке мудрости и савеза са Изетбеговићевом СДА изабрали ово потоње.

Кад им је постало јасно да су изманипулисани - почетком 1993 - почео је отворени сукоб са Муслиманима. Хрвати су тај сукоб губили, споро али сигурно, док их САД нису извукле из ватре у тигањ Вашингтонским споразумом из 1994. Овим договором је обновљен муслиманско-хрватски савез против Срба, и успостављена данашња Федерација Босне и Херцеговине. (Још увијек се прича да је у оригиналу име гласило „Федерација Бошњака и Хрвата“). Дејтонским споразумом из 1995, Федерација је конституисана као један од „ентитета“ у БиХ. Али потоња ерозија дејтонског Устава - увијек у корист муслиманских унитариста - је постепено укинула оно мало гаранција које су штитиле хрватска етничка права од воље муслиманске хипервећине.

Да, хипервећине – бар кад се гледа у контексту данашње Федерације. Јер 1991. су Муслимани били око 43% укупног становништва БиХ, релативна већина с којом Изетбеговић није могао да наметне свој унитаристички програм чак и да је имао њихову подршку. А то није био случај. Тек је рат омогућио Изетбеговићу да хомогенизује муслиманску јавност и успостави скоро потпуну политичку контролу. Постоји искушење да се претпостави да је Изетбеговић знао да само ратом може да постане апсолутни вођа, па је зато испровоцирао конфликт – али то је тема за неки други пут. У сваком случају, Изетбеговић није могао да спроведе своју агресивну унитаристичку политику без подршке Хрвата. Чим су СДА и ХДЗ имали двотрећинску већину у Скупштини, Итетбеговић је могао да се позове на демократски легитимитет док је илегално организовао референдум о независности.

Мада се муџахедини који су у борби за Изетбеговића жарили и палили Босном не би сложили, вјерски аспект босанског сукоба је можда био најмање важан. Суштинско питање у БиХ је био судар два политичка принципа: централизма (оличеног у Изетбеговићевом концепту „јединствене“ БиХ под муслиманском доминацијом) и самоуправе, на ком се заснивала политика и Срба и Хрвата.

Свакако да је огромна иронија што су у настојању да нашкоде Србима Хрвати у ствари нашкодили себи, подржавши централизам на штету самоуправе. Сада нису задовољни плодовима своје борбе, јер нису свјесни шта су посадили и када. За своје недаће и даље инстинктивно криве Србе (мада је за то донекле одговоран и професионални србофоб Танер). Ситуација Хрвата је заиста тешка, али крајње је вријеме да престану да кукају и суоче се са властитом одговорношћу у цијелој причи. Можда би онда могли нешто да ураде како би ријешили проблем, умјесто да се жале пропагандистима Империје - која је, треба рећи, у великој мјери и кумовала њиховом садашњем стању.

субота, 09. април 2005.

Јован Дучић (1872?-1943)

Седмог априла 1943. године умро је пјесник и дипломата Јован Дучић. На то ме подсјетио један пријатељ, који ми је и послао приложену Дучићеву пјесму.

Шездесет и кусур година послије Дучића, на челу српске дипломатије је Вук Драшковић. Тешко је замислити да би се могло пасти ниже од тога; једино да српске дипломатије уопште и нема, и да странци кроје политику. Узевши у обзир тренутну ситуацију, као и како Драшковић говори и ради, можда то и јесте случај...

Разлог више, онда, да се сјетимо Дучићевих ријечи:

Вечној Србији
Чувај се, мој роде, својих странпутица,
Јер пут неизвестан увек је пут вражији.
Не бој се јастреба него кукавица,
Не бој се лажова него њине лажи.

Бог нека те спасе твојих спасилаца,
На свакоме углу има их по један.
Презри мудрост глупих и глупост мудраца!
Нож твог издајника биће увек жедан.

Као гром ћеш наћи свога пута,
И као нит златна пробити кроз стену.
Зар храброст полтрона да ти снагу спута,
И да нож злочинца проспе задњу вену!

Косовски витези први пут су знали
За војску убица што ће да их срете:
Зa гнусно јунаштво оних што су клали
У постељи старца, у колевци дете.

Заставу идеје у руци подлаца!
Место мач што светли, увек нож што пара!
Борца што се блатом место копљем баца,
Јунака што пљачка и жреца што хара!

Заставу у срамни злочин замочену;
Слободу у сенци туђих бајонета;
Отаџбину целу у пљачци и плену;
У кравој руци где је причест света.

Презри љубав подлих и братство убица.
И реч вероломних и част клеветника!
Носи, роде славни, тај мач без корица -
Знамен крстоносца и Божијег војника!

Да би штит Ахилов био славе веће,
Сам бог Хефаистос оде за ковача!
И ти, роде српски, знај да никад неће
Нож убице стићи дужину твог мача.

Знај само из крви хероја се рађа
Звезда путовођа за далеке путе...
Ветром неба иде мученичка лађа,
Сузе су невиних до неба дигнуте...

четвртак, 07. април 2005.

„Октобарци“ на заслуженој маргини

Слободан Рељић пише у данашњем НИН-у о новооснованом „Народном покрету 5. октобар“, али се текст у доброј мјери односи и на јакобинце уопште. У истом броју, НИН је објавио писмо Чеде Јавановића под насловом „Нисам екстремиста“, које је својим тоном и садржином јасно показало да је Рељић сасвим у праву. Пошто је цјелокупан чланак доступан само НИН-овим претплатницима, преносим овде најбитније дијелове.

Маргиналци трче почасни круг

(НИН, број 2832, 7. април 2005.)

„Октобарци“ – и ово што је преостало, и већина оних који су јахали на „светлим традицијама 5. октобра“, па су се у међувремену прихватила других елемената – углавном су били политички маргиналци. Искрени љубитељи „воље за моћ“, али играчи без „оног нечега“ што у сваком послу одваја љубитеље од професионалаца. Иако су по сопственој процени „демократи“, народ никад није био њихова тачка упоришта. У ствари, њих је утемељивао њихов политички непријатељ. (Аматери у политици немају „политичке противнике“). А када је Слободан Милошевић отишао, они су остали без тла под ногама.

Јесте да се 5. октобра дигла кука и мотика, али Србија је тада држала да би је у ново доба могли повести Војислав Коштуница, лидер тог анахроног удружења, и Зоран Ђинђић, чије су се организационе способности осећале на сваком кораку. Да држало се ту и до једног важног локалног лидера и двојице-тројице технократа из „старог режима“, а на све остало је гледано као на туце и по патуљака који су заслужили понеку мрвицу власти.

Разлаз „тандема снова“ многим маргиналцима дао је превелике улоге. „Октобарци“ су, углавном, остали премијеру Ђинђићу. Први избори који ће доћи (нажалост, без Ђинђића) показаће да они нису искористили „изненада указану шансу“. Изгубили су, али се нису предавали. И пошто је демократија последљи систем до којег они – ако желе да учествују у политичкој игри – могу да држе, све њихово горљиво ангажовање се претворило у „ружење народа“, ниподаштавање демократских институција, призивање револуционарних метода и жал што нису искористили своје право победника на „6. октобар“.

Они су у политички живот Србије унели тон и приступ у којем је право на буку и бес кључни аргумент, а позивање на сопствени ауторитет једина неспорна и неупитна чињеница.

[...]

Њихови аргументи су парадокс. Прво ће они – европејци, реформатори, либерали, футуристи, модернисти – оптужити оне који држе власт да „враћају Србију у прошлост“, а онда ће сав свој прогресивизам заковати за 5. октобар 2000. Оптуживаће Србију да је фаталистичка, безнадежно везана за историју а објашњаваће да се и садашњост и будућност и сва друштвена кретања могу сабити у илузију једног јесењег дана који је зачињен са нешто неспретно употребњеног сузавца, два-три подметнута пожара и пометњом народа који се рукује с Легијиним специјалцима док његови најтрезвенији појединци износе столице и слике из Народне скупштине.

[...]

И тај „5. октобар“ би остао „урбана легенда“, дан који би се многи у Србији сетили као „свог“, да га се није ухватила група политичких губитника и очајнички га увукла у катакомбе својих фрустрација.

Невоље „октобараца“ произлазе из опседнутости собом и покушаја да се то наметне као кључни проблем друштва. А Србија данас има толико тежих брига и изазова. Подсећање како више нема Милошевића је слаб седатив. Живот иде даље. Невоље се множе. Траже се они који могу да их колико-толико решавају. Ако не може влада Војислава Коштунице, тражиће се друга. Ако се пут ка Европској унији види као излаз, треба онај ко може да погура у том правцу, а не они који време троше објашњавајући да нико не воли Европу колико они, и да Европа воли само оне који њој најгласније извикују љубав.

[...]

Да је Народни покрет „5. октобар“ основан пре шест месеци, било би их бар осморо. Деобе су судбина маргине. Речено је на оснивачком скупу да организација на тим светим координатама „неће имати ни лидера, а ни организациону структуру“. Истина је, у ствари, да се за прво нико више не отима, а да се за друго нема ни снаге ни стрпљења. Јер, новине све теже одвајау простор за слику а на конференцију шаљу хонорарце да забележе реченицу-две. Само стари пријатељи уз дуга објашњења пошаљу камеру. У ток-шоуе их зову као „солунце“, егзотичне чуваре пепела од оне Велике ватре. Кад се нешто што није спонатно настало назове „покрет“, или још очајничкије „народни покрет“, најпре има шансу да се уопште не покрене и нигде не оде. Сем у заборав.

недеља, 03. април 2005.

Карол Војтила (1920-2005)

Шта да се каже о лику и дјелу Карола Војтиле, тј. Јована Павла II? С једне стране, дао је огроман допринос борби против комунизма - који је објективно био лоша идеологија са катастрофалним посљедицама, понајвише за своје сљедбенике. У протеклих пар година се противио подухватима америчке Империје на блиском истоку. Без сумње је учинио доста за католичанство и католике.

Са друге стране, не треба да се заборави да је Ватикан под његовим руководством вршио агитацију и притисак за разбијање Југославије; да се Папа није противио НАТО агресији 1999. као што је устао против агресије на Ирак 2003; да је прогласио за блаженог Павелићевог кардинала Алојзија Степинца, а тиме и учешће клера у нечастивим работама НДХ; да ни Папа ни било који други представник Ватикана никад није рекао ни ријечи о дивљачком разарању цркава на Косову, већ су чак штавише дозволили да албански католички свештеници лажно представљају православно културно насљеђе као католичко које су „узурпирали“ Срби (па зар онда не би било тим горе што га сад Албанци руше!?).

Ни једно ни друго не треба да се заборави, јер су обоје у истој мјери били дио лика и дјела сад упокојеног папе. Његов насљедник ће морати да попуни прилично велику празнину. А за своја земаљска дјела, оваква или онаква, Карол Војтила сад одговара пред Богом; па како му Он пресуди.

Requiescat in pace.