„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

понедељак, 25. април 2005.

Французи против устава ЕУ

Док балкански главари и обмануте народне масе гледају у Европску унију (успут, зашто „унија“ а не „савез“; је ли то некога страх да „Европски савез“ не подсјећа превише на упокојени Совјетски, па користе туђицу „да се Власи не досјете“?) као на Обећану Земљу, сами Европејци - у овом случају, Французи - имају итекаквих примједби на најновију мутацију левијатана у Бриселу. Ево како о томе пише Данијел Ханан у лондонском Спектатору од 23. априла:

Нон
-сенс

Шок! Хорор! Французи се одричу властите творевине. Пошто су искористили ЕУ да наметну своје ставове другима, наши сусједи су изгледа одлучили да њима самима ти ставови више не одговарају...

[Француска] је земља која је више од било које друге обликовала институције и политику ЕУ: систем затворене индустрије, деголистичку сумњичавост према САД, тријумф технократије над изборима, опсесију социјалним «правима». Европском комисијом традиционално управљају француске бирократе... Чак је и уписни рок за службовање у ЕУ усклађен са француским школским календаром, док је доминација француских бирократа у Бриселу је за резултат имала политику ако не у триколору, онда дефинитивно fleurdelisé [у знаку љиљана].

Данас француске Еврократе ошамућено тумарају Бриселом. У складу са људским нагоном да се на себе гледа као на центар свијета, чуде се како су се њихови сународници толико одродили. Запањени су француском „незахвалношћу“, и уплашени њеним импликацијама. Ако се овако осјећа европска кђер-љубимица, какве онда има наде да се убиједе земље које имају стварне примједбе? ...

Питање је сад да ли референдум у ствари представља опште одбацивање политичке класе... Наравно да представља. (Французи) су тачно закључили да европска интеграција смањује одговорност њихове владе. Јасно им је да ће европски Устав још више удаљити народ од важних одлука. Рећи да Французи гласају о погрешном питању [тј. популарности Ширакове власти] потцјењује њихову проницљивост. Неко ко сматра да је државна управа већ превише изолована од народа најмање жели да се власт пренесе на још удаљеније институције. Ако му је доста комесара у Паризу, још мање му је стало до неизабраних комесара у Бриселу. Француски „суверенисти“ су добро схватили ту везу.

Док сам прошлог мјесеца пратио кампању против ЕУ у Француској, постао сам свјестан запаљујуће истине: исте ствари које сметају странцима што се француских власти тиче, сметају и Французима... Кад погледају Брисел, Французи не виде себе, већ одраз своје арогантне владајуће касте...

Хајде да претпоставимо, међутим, да суверенисти побиједе на референдуму. Какве би то посљедице имало? ... Сличне ствари су се дешавале и раније. Кад је Данска гласала против Мастрихта, кад је Ирска гласала против Нице... одговор ЕУ је био да игнорише препреке. У Бриселу нема Плана Б; План А се једноставно представља поново, док не буде усвојен.

Слично се може очекивати и са Уставом. Државници ће јавно тјешити народ, а онда ће сазвати међудржавну конференцију на којој ће наметнути 95% од онога што су предлагали у Уставу. Овај пут неће бити референдума....

Упркос бројним изјавама, чини се да Тони Блер покушава да изврда обећање да ће да организује референдум и у Британији без обзира на француске резултате. Другим ријечима, наша влада нас третира исто као француска Французе. У опасности смо да изгубимо прилику да се изјаснимо не само о овом Уставу, већ о три деценије постепеног потчињавања Бриселу... Срећом, један референдум чак ни Тони Блер не може да откаже: опште изборе 5. маја.

Нема коментара: