„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 13. април 2005.

Примједбе на горку жетву

(Превод текста објављеног на енглеском 15. марта, као коментар на чланак Маркуса Танера о тешкој ситуацији Хрвата у БиХ.)

Католици у Босни и Херцеговини се осјећају „исписаним из сценарија“, вели недавно (15. март 2005.) Маркус Танер из IWPR у дневнику Independent. Каже: „нико не може да оспори како католичкој цркви пријети изумирање у већем дијелу земље ван троугла неплодних брда Херцеговине на граници са Хрватском, гдје власт држе босански Хрвати“.

Католички клер с којим је Танер разговарао изражава носталгију за временом аустроугарске окупације (1878-1918), када су Католици били на власти у БиХ. Са тадашњих 25% становништва, сада су пали на 10%. Дежурни кривац су, наравно, Срби, који „не допуштају повратницима да се врате кућама“, каже викар сарајевске (sic! - Врхбосанске!) надбискупије Мато Зовкић.

Будалаштине! Нико у данашњој БиХ коју терорише вицекраљ Ешдаун, а поготово не Срби, не може реално да блокира повратак избјеглица. Зовкић и Танер не спомињу да се под влашћу Хрвата сад налазе подручја Крајине у Хрватској и БиХ која су некад била насељена скоро искључиво Србима, а током рата су подробно етнички очишћена. Ако се Хрвати не враћају кућама у РС, то је зато што већ имају српске куће и имања у Крајини, Дрвару, Гламочу, Грахову....

Опсједнути Србима, ни Танер ни Зовкић, ни кардинал Винко Пуљић у Сарајеву, не спомињу прави проблем Хрвата у БиХ. Чак и фра Марко Оршолић, фрањевачи дисидент који у чланку критикује језуитску хијерархију Цркве због „блиских веза са снагама хрватског национализма, оличеним у ХДЗ-у“, не погађа у мету, ма колико био близу.

Основни проблем босанских Хрвата нису никад били Срби, већ Муслимани. Односно, идеологија владавине прегласавањем у унитаризованој босанској држави, коју је усвојила малтене свака политичка опција међу Муслиманима. Савремени творац ове идеје је покојни Алија Изетбеговић, који је имао подршку ХДЗ – али што је још битније, највећег броја Хрвата, без обзира на страначку припадност – за незаконито и самовољно проглашење независности које је изазвало рат.

У прољеће 1992, руководство ХДЗ у Загребу (чија је ХДЗ у БиХ била само филијала) је за своје примарне непријатеље сматрала Србе, како оне у Хрватској тако и уопште. На Изетбеговића је Загреб гледао као на непријатеља свог непријатеља, и сходно томе га подржавао. Али мада су концепти етничке аутономије, регионализације и сецесије били табу за централистички режим Фрање Туђмана, у БиХ су они били у најбољем интересу тамошњих Хрвата. У већ успостављеном систему етничке демократије, само је неки облик етничке федерализације могао да спријечи тиранију централне власти. Управо то је било у позадини српских приједлога за кантонизацију, које су Хрвати у почетку подржали. Али под притиском историјског пртљага (Хрвати су кривили Србе за пропаст Аустро-Угарске, а Срби Хрвате за геноцид у 2. свјетском рату, када је БиХ била дио усташке НДХ) и тадашњег рата у Туђмановој Хрватској, босански Хрвати су између политичке мудрости и савеза са Изетбеговићевом СДА изабрали ово потоње.

Кад им је постало јасно да су изманипулисани - почетком 1993 - почео је отворени сукоб са Муслиманима. Хрвати су тај сукоб губили, споро али сигурно, док их САД нису извукле из ватре у тигањ Вашингтонским споразумом из 1994. Овим договором је обновљен муслиманско-хрватски савез против Срба, и успостављена данашња Федерација Босне и Херцеговине. (Још увијек се прича да је у оригиналу име гласило „Федерација Бошњака и Хрвата“). Дејтонским споразумом из 1995, Федерација је конституисана као један од „ентитета“ у БиХ. Али потоња ерозија дејтонског Устава - увијек у корист муслиманских унитариста - је постепено укинула оно мало гаранција које су штитиле хрватска етничка права од воље муслиманске хипервећине.

Да, хипервећине – бар кад се гледа у контексту данашње Федерације. Јер 1991. су Муслимани били око 43% укупног становништва БиХ, релативна већина с којом Изетбеговић није могао да наметне свој унитаристички програм чак и да је имао њихову подршку. А то није био случај. Тек је рат омогућио Изетбеговићу да хомогенизује муслиманску јавност и успостави скоро потпуну политичку контролу. Постоји искушење да се претпостави да је Изетбеговић знао да само ратом може да постане апсолутни вођа, па је зато испровоцирао конфликт – али то је тема за неки други пут. У сваком случају, Изетбеговић није могао да спроведе своју агресивну унитаристичку политику без подршке Хрвата. Чим су СДА и ХДЗ имали двотрећинску већину у Скупштини, Итетбеговић је могао да се позове на демократски легитимитет док је илегално организовао референдум о независности.

Мада се муџахедини који су у борби за Изетбеговића жарили и палили Босном не би сложили, вјерски аспект босанског сукоба је можда био најмање важан. Суштинско питање у БиХ је био судар два политичка принципа: централизма (оличеног у Изетбеговићевом концепту „јединствене“ БиХ под муслиманском доминацијом) и самоуправе, на ком се заснивала политика и Срба и Хрвата.

Свакако да је огромна иронија што су у настојању да нашкоде Србима Хрвати у ствари нашкодили себи, подржавши централизам на штету самоуправе. Сада нису задовољни плодовима своје борбе, јер нису свјесни шта су посадили и када. За своје недаће и даље инстинктивно криве Србе (мада је за то донекле одговоран и професионални србофоб Танер). Ситуација Хрвата је заиста тешка, али крајње је вријеме да престану да кукају и суоче се са властитом одговорношћу у цијелој причи. Можда би онда могли нешто да ураде како би ријешили проблем, умјесто да се жале пропагандистима Империје - која је, треба рећи, у великој мјери и кумовала њиховом садашњем стању.

Нема коментара: