„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 28. април 2005.

Економска „логика“ ЕУФОР-а

Неки дан сам добио примјерак сарајевског магазина Дани, број 406 од 25. марта, и на посљедњој страни видим рекламу ЕУФОР-а:

„Круг криминала и корупције!“ вели наслов изнад круга од пет стрелица, а у средини стоји: „Прекинимо га!“ Од врха, стрелице које иду у круг кажу сљедеће:
  • куповином прокријумчарене робе:
  • држави се краде новац,
  • економија се не може развијати,
  • ниска стопа запослености,
  • људи немају новца. (што опет води до куповине кријумчарене робе, итд.)
Осим што има све игзлед и тон јефтиног окупаторског агитпропа, реклама је апсолутни нонсенс, одраз етатистичке „логике“ која влада Западом (а нажалост и Балканом) а која са стварним економским законима нема ама баш никакве везе.

Пођимо редом. Куповина прокријумчарене робе није ништа друго него одраз лоше снабдјевености званичног тржишта, односно показатељ да држава гуши трговину. Очигледно постоји потражња за робом која, увезена уз све порезе, намете, царине и таксе кошта више него што су купци вољни или способни да плате.

Како се то „краде“ новац од државе? За такав аргумент је неопходна премиса да држава има право да одузме проценат вриједности сваке привредне трансакције на својој територији. А то опет значи да је државно „право“ на имовину изнад приватног. Ко или шта даје држави то право? Она сама! Хајде да држава својим постојањем помаже да се трансакције одвијају лако, нормално и цивилизовано, онда би се још могло правдати то кажњавање привређивања као цијена законског поретка, без којег би трошкови пословања били много већи. Али таква улога државе у БиХ - а и шире - већ дуго није случај. Дакле, државне даџбине на трговину у ствари краду паре од грађана, па самим тим куповина шверцоване робе само спрјечава ту крађу, али није сама по себи крађа.

Конфликт између рекламе и реалности постаје очигледан у сљедећој стрелици. Без пореза које држава узима, „економија се не може развијати“. Ма како? Чиме то држава развија привреду? Држава је потрошач - људи, добара, услуга, простора, ваздуха; она не производи ништа осим силе, која је најчешће сасвим штетна и непотребна. Овде неко очигледно размишља као Џон Мејнард Кејнс - за привредни развој је неопходна државна потрошња. Глупости! Ево зашто: рецимо да држава убере 100 КМ пореза, и да од тог пореза некако потроши 99 КМ на разноразне програме - путеве, мостове, одношење смећа, помоћ сиромашнима, итд; опет остаје она једна КМ која мора да се потроши на одржавање саме државе (шалтера, чиновника, канцеларија, итд.). А то под претпоставком да је држава ефикасна, и да троши само 1% пореза на самоодржавање. У БиХ је тај постотак вјероватно ближи 60%. А она средства која се отму (јер те углавном нико не пита хоћеш ли да платиш порез, само ти га узму) појединцима да би се финансирали државни програми по дефиницији не могу да се уложе рационално, јер држави поптуно недостаје механизам добитка и губитка како би употребу капитала. Држава не мора да заради, већ може само да отме. Економија се, дакле, развија упркос држави, која служи не као мотор, већ као кочница развоја; сретне су они народи чије државе најмање сметају привреди, јер у тим условима могу да се развијају и расту. Народи којима држава контролише и гуши привреду таворе у сиромаштву - на примјер, БиХ.

Што води до четврте стрелице, ниске стопе запослености. Као што се види из претходног пасуса, она је директна посљедица државне опструкције привреде, а не црног тржишта или „крађе“ путем утаје пореза. Ако би људи имали услове да раде и задрже оно што зараде, зар не би сви који хоће да раде и радили? Зар је овакво питање уопште потребно? Али свако ко у БиХ покрене било какву привредну дјелатност се убрзо нађе на мети како локалних рекеташа тако и државних; ако се посао некако и покрене са мртве тачке, ту су увијек порези, дозволе, инспекције, комисије, закони и прописи из неког другог времена, који сложно раде на томе да се рад апсолутно не исплати, а да се једино исплате лоповлук и политика (или се то понављам?).

Логично да послије свега овога људи немају новца. Али држава има! Гдје су ту, онда, криминал и корупција? У држави, која држи све у челичном стиску до те мјере да они који се још и усуђују да раде морају да „подмажу“ тај окрутни механизам озакоњеног рекетирања повременим ковертама. И онда су они „криминалци“!? Што би рекли стари Римљани: O tempora, o mores!

Невјероватна је срећа у овој несрећи што БиХ има странца на челу централне банке, који мање-више држи „тврду валуту“, ондосно веже КМ за евро. Да је којим случајем на челу централне банке неки домаћи политички кадар - било које вјере, нације или партије - инфлација би била гора од вајмарске Њемачке. Држава која не зна ништа друго него да пљачка тешко да може у томе да се уздржи.

ЕУФОР-ова наивна кампања против корупције и криминала у ствари даје за право највећим и најпокварнијим криминалцима у БиХ, јер се заснива на апсолутно погрешној и дискредитованој економској „логици“. Тешко је очекивати од ЕУ, огрезле у оваквом размишљању, да промијени став. Вукови, длака и ћуд, зна се већ. Али бар становници БиХ могу да схвате да је схватање државе као покретача а не кочничара привреде пут у даље сиромаштво, незапосленост, и пропаст. Тек да се зна.

Нема коментара: