Јован Дучић (1872?-1943)

Седмог априла 1943. године умро је пјесник и дипломата Јован Дучић. На то ме подсјетио један пријатељ, који ми је и послао приложену Дучићеву пјесму.

Шездесет и кусур година послије Дучића, на челу српске дипломатије је Вук Драшковић. Тешко је замислити да би се могло пасти ниже од тога; једино да српске дипломатије уопште и нема, и да странци кроје политику. Узевши у обзир тренутну ситуацију, као и како Драшковић говори и ради, можда то и јесте случај...

Разлог више, онда, да се сјетимо Дучићевих ријечи:

Вечној Србији
Чувај се, мој роде, својих странпутица,
Јер пут неизвестан увек је пут вражији.
Не бој се јастреба него кукавица,
Не бој се лажова него њине лажи.

Бог нека те спасе твојих спасилаца,
На свакоме углу има их по један.
Презри мудрост глупих и глупост мудраца!
Нож твог издајника биће увек жедан.

Као гром ћеш наћи свога пута,
И као нит златна пробити кроз стену.
Зар храброст полтрона да ти снагу спута,
И да нож злочинца проспе задњу вену!

Косовски витези први пут су знали
За војску убица што ће да их срете:
Зa гнусно јунаштво оних што су клали
У постељи старца, у колевци дете.

Заставу идеје у руци подлаца!
Место мач што светли, увек нож што пара!
Борца што се блатом место копљем баца,
Јунака што пљачка и жреца што хара!

Заставу у срамни злочин замочену;
Слободу у сенци туђих бајонета;
Отаџбину целу у пљачци и плену;
У кравој руци где је причест света.

Презри љубав подлих и братство убица.
И реч вероломних и част клеветника!
Носи, роде славни, тај мач без корица -
Знамен крстоносца и Божијег војника!

Да би штит Ахилов био славе веће,
Сам бог Хефаистос оде за ковача!
И ти, роде српски, знај да никад неће
Нож убице стићи дужину твог мача.

Знај само из крви хероја се рађа
Звезда путовођа за далеке путе...
Ветром неба иде мученичка лађа,
Сузе су невиних до неба дигнуте...