Тадићев Титаник

Бродолом пустих жеља

Најбољи лек против демократије је њено спровођење. Примера је сијасет, од сапунице председничких предизбора у Америци до избора као пописа становништва у земљама попут Кеније и БиХ. Последњи у низу примера су општи избори у Србији 11. маја.

Чак и пре затварања бирачких места, коалиција "За европску Србију," предвођена лидером Демократске стране и председником Србије Борисом Тадићем, прогласила је велику победу. Медији и у Србији и на Западу громогласно су поздрављали "јасан европски избор" и поетски прослављали "усмерење Србије на Запад". Следећег јутра, међутим, изборна математика певала је другу песму.

За формирање владе потребна су најмање 126 посланика у Скупштини. Тадићева коалиција је добила 103. Чак и уз подршку свих могућих мањинских националних странака и екстремног ЛДП-а, највећи број мандата који ЗЕС може да сакупи је 123.

С друге стране, суверенистичке странке које су наводно "поражене" на изборима - СРС, ДСС-НС и СПС са партнерима – заједно имају сасвим довољно посланичких места да образују владу: 127.

Кад су ЕУфоричари и у Србији и на Западу коначно постали свесни ових бројки, њихову самоувереност су замениле претње и бес. Амерички и британски амбасадори, по навици, почели су да соле памет Србима да демократија у ствари не значи владавину већине, јер, пазите, само Демократе имају демократски легитимитет да демократски демократишу у демократији...

А ако демократија омане да на власт доведе Демократе, има и других начина. Либерал-демократски јуришник Чеда Јовановић почео је причу о "паралелној влади." Тадићева десна рука у прошлој влади, Божидар Ђелић, чак је најавио и уличне протесте - мада је после покушао (без успеха) да то објасни као грешку Ројтерса у преводу. Сам Тадић је грмео како "неће дозволити" да се било ко поиграва са "вољом народа." Али ништа од тога није могло да сакрије очигледну чињеницу да су се Демократе нашле у готово истоветном положају у ком су Радикали били протеклих пет година: најјача скупштинска странка појединачно, а опет у опозицији.

Удварање СПС-у

Тако су се службеници Империје и миљеници Хавијера Солане нашли у шкрипцу. С Коштуницом опет не могу; једва су с њим ушли у владу прошле године, а онда је и срушили саботажом државне политике према Косову. Радикали се залажу за све што ЕУропљани презиру: традицију, суверенитет, независност. У очајању, Демократе су пружиле руку ником другом до Социјалистима, странци Слободана Милошевића коју су протекле деценије и више беспоштедно сатанизовали.

Одједаред смо могли да чујемо од корифеја "демократских реформи" да Социјалисти у ствари и нису тако лоши, да би могли да постану модерна левичарска партија само кад би се одрекли прошлости, и зар не би било лепо када би ушли у Социјалистичку Интернационалу (чија је ДС придружени члан)? Јавили су се чак и комесари из Брисела, изјавама да не би имали примедби на Социјалисте у влади (мада су другу причу причали пре четири године).

Неком магијом, дакле, српски гласачи треба да поверују како су Радикали (који су били у краткотрајној коалицији са Милошевићем крајем деведесетих) и Коштуница - који је Милошевића рушио као кандидат ДОС-а на изборима 2000. – сада "ретроградне снаге деведесетих" док су Милошевићеви Социјалисти сада "модерна, прогресивна, реформска" странка!

На Ивици

Теорија да би лидери Социјалиста могли да буду заведени обећањима из Брисела није баш сасвим ван памети. Јер, да се разумемо, ЕУфорија је у Србији управо и произведена из носталгије за старом социјалистичком Југославијом, у којој (веле) нико није морао да ради а сви су имали све – бар док није стигао рачун од ММФ-а. Они што у Србији сањају о ЕУ не чине то како би имали веће тржиште за своје производе (које?) или ниже извозне царине (чуј извоз!), или ефикаснију државну управу; у Европи виде једино извор 'леба без мотике.

У седмици после избора, Демократе су упркос свему биле уверене да ће лидери Социјалиста да продају своје гласаче за приступ Бриселским трпезама. Политички аналитичари су писали о "Србији на Ивици", поентирајући да је све сада у рукама лидера СПС, Ивице Дачића.

Прошлог викенда, Дачић је посетио Москву, наводно да би се састао са једним руским политичаром. Колале су гласине да је о могућем споразуму са Демократама разговарао са породицом Слободана Милошевића, или да је можда питао за савет Путина и Медведева. У уторак, 20. маја, италијанска новинска агенција АКИ јавила је да су се Социјалисти сложили да са Радикалима и Коштуницом саставе владу.

Нема лаког пута

Прошлог петка је Тадић одбацио управо ову могућност као "кратки пут на Титанику". То може да буде тачно једино ако је себи доделио улогу санте леда. Суверенистичка влада би лако могла да буде најстабилнија у пост-досманлијској историји Србије.

Да се подсетимо, ДОС је био коалиција комби-странака скупљених с коца и конопца; што је странка била мања, то је њен лидер био "већи" по сујети. Иако је у пролеће 2004. за премијера дошао Коштуница, под великим унутрашњим и вањским притиском за партнере је узимао бивше Досманлије - прво Г17-плус, а потом и саму ДС. У оба случаја су управо ти партнери на крају рушили владу. Влада СРС-ДСС-СПС би по први пут у осам година у старту имала консензус око кључних државних питања, и у њој не би било "тројанског" елемента.

С друге стране, Империја је превише уложила у Демократе и њихове невладничке требанте да би сада одустала. Највероватније ће притисак из Брисела и Вашингтона сада порасти. Наставиће се и сатанизација "националиста", која траје већ неколико година. Медији у Србији су углавном под контролом страних фактора (економских или политичких), па се од њих може очекивати да на сваком кораку киње власт и испирају мозак народу о "помирењу са неизбежном" хегемонијом Империје.

На стакленим ногама

Није, међутим, јасно колико дуго ће та хегемонија да опстане. Сваким даном нафта је све скупља (а Русија све јача) а долар све слабији. Експедиција у Месопотамији је упала у глиб, а покушај да се из њега извуче ширењем рата на Иран би лако могла да се заврши стаљинградским сценариом.

Највећу претњу доминацији Империје на Балкану, иронично, сада представљају управо њени албански штићеници. Првог јуна су избори у Македонији, и тамошњи Албанцин су се већ машили оружја. Један од њихових вођа, Мендух Тачи, рођак је тренутног "председника Косова" Хашима. Други, Али Ахмети, је некада био сарадник Авнија Клинакуа, који је управо основао "Покрет за уједињење" (територија које сматрају албанским), 17. маја у Приштини. У међувремену, појавила се видео-пропаганда још једне албанске "ослободилачке војске," овај пут у Грчкој (Епиру, односно "Ћамерији"), по истом шаблону који је користила Тачијева "ОВК." Све указује на то да пројект "Велике Албаније" улази у следећу фазу.

План ЕУ да у "независној држави Косово" замени УНМИК својом мисијом ЕУЛЕКС се исто тако насукао на спруд. Бриселске бирократе су изгледа установиле да је прекрајање реалности много компликованији посао него што су мислили.

И на другим местима у свету, идеја да се само жељама и снагом воље могу произвести чињенице страдава у судару са ледено непомирљивом реалношћу. Насиље над здравим разумом којем Империја и њени послушници прибегавају у Србији само појачава утисак да је њихова наводна превласт у ствари празна и немоћна.

Метафора председника Тадића о Титанику није сама по себи погрешна, већ само погрешно усмерена; можда је на њу помислио баш зато што зна да је стварни споменик сујети који поносно плови на непромењивом курсу према Крају Историје управо брод његових страних господара.

(Antiwar.com, 22. maj 2008.)

Србија и САД: Куда даље?

Др. Томас Флеминг, уважени историчар и уредник часописа Крониклс, боравио је недавно у Србији. Текст који следи је комбинација утисака који су објављени у Крониклс-у и говора који је др. Флеминг одржао у Београду.

Управо сам се вратио из Србије, са конференције о косовском питању. Отпутовао сам дан пре избора, па сам имао прилику да стекнем утиске о погледима јавности.

Питање за Србије је било, јесте, и биће док је Срба, Косово. На скупу ДСС-а на Тргу Републике 9. маја, присталице премијера Коштунице носили су мајице “Косово је Србија”, али Београд је пун еурофиличних младих професионалаца који би најрадије да забораве прошлост, забораве 1389, забораве петвековну турску окупацију, забораве геноцид над њиховим сународницима у Хрватској и БиХ током прве Независне државе Хрватске 1940-их, забораве прљаву улогу САД и подршку муслиманима у БиХ и албанским терористима на Косову.

Током кратке посете Косову, моје колеге (Срђа Трифковић, Даг Бандау, Џим Јатрас, Сунил Рам, Егон Енгелхарт и Рафаел Израели) и ја смо свратили код Владике Артемија у манастир Бањску (који су давно уништили муслимани). Враћао се у прелепи манастир Грачаницу и морао је да иде под оружаном стражом УНМИК-а. Међу његовим чуварима су били и Турци. “Вратили су се,” вели један од Американаца. Војници су покушали да буду љубазни, али ја нисам могао да им узвратим. Сами по себи су невини колико и стражари у Аушвицу, али не могу а да не мрзим све што они представљају: глобалну империју која жртвује хришћане исламским албанским нарко-терористима које је наоружавао Џон Мекејн.

Када Демократе оптужују Мекејна да жели наставак пропале Бушове политике, у потпуности греше. Пре ступања на власт, Буш се представљао као фискални конзервативац и противник интервенционизма. Мекејн је увек био не само растрошни левичар већ и каубој брз на обарачу, увек вољан да пошаље Американце у рат. Данас Ирак, сутра Иран, следеће недеље Србија и Русија. Кад буде изабран, многе његове присталице ће се са носталгијом сећати златних Бушових времена када су америчке ратове водили (у поређењу) умерени људи попут Рамсфелда и Волфовица.

Рафи Изрaели је из Израела, и није могао а да не саветује Владику Артемија да следи пример те земље. Зашто да се не направе насеља Срба у “северном троуглу” Косова, а онда да се ти џепови српске територије шире? Али и њему је добро позната чињеница да се у ствари Албанци шире. Чак и на српској страни Митровице, на северној обали Ибра, Албанци (уз страну помоћ, дабоме) граде стамбене комплексе који ће једног дана опколити Србе и онемогућити им да се бране. Ето на шта иду паре од наших пореза.

Шта онда Србија – односно Срби – може да чини у овим околностима? Срби са свих страна политичког спектрума се надају спасу извана, било од Русије, ЕУ или САД. Али иако је помоћ извана заиста неопходна, неће бити ни од какве користи ако Срби не могу да пронађу национално руководство јасне визије и одлучне воље. Пре него што могу да сроче стратегију; Срби морају да разумеју карактер и мотивацију како оних чију подршку желе, како и својих непријатеља.

Сам опстанак Србије зависи од односа са великим силама, посебно САД, ЕУ и Русијом. Ти односи, међутим, морају бити веома опрезни. То се поготово односи на САД. Отворени сукоб са Америком може довести до катастрофе, али наивно и лаковерно ”пријатељство” могло би да кођта српски народ не само територије, већ и сопствене душе.

Дугачак је списак савезника које је Америка издала и уништила, од Маркоса на Филипинима, Сомозе у Никарагви, иранског Шаха, до Садама Хусеина. Једна од највећих грешака Слободана Милошевића је његово убеђење да ће Американци да одрже своја обећања и испоштују услове споразума које су потписали.

Зашто је Америка опасна и као савезник и као противник? Вањском посматрачу, Америка je загонетка: богата и моћна империја, са идеалистичком реториком и немилосрдном политиком. Са мрежом сателита широм света и војним базама у преко 100 земаља, Америка изгледа непобедива. Са друге стране, Америка личи на трећи свет када њене власти нису у стању да се снађу после урагана који је потопио Њу Орлеанс, нити могу да спрече наоружане младиће да убијају ученике по школама.

Који год параметар друштвене патологије да посматрамо, од самоубистава, дроге, абортуса и насиља, САД личи више на Африку или јужну Америку него на Европу. Амерички образовни сисем је фијаско. Али иако амерички ђаци знају мање од својих вршњака у другим развијеним земљама, зато имају најбоље мишљење о себи.

САД су донедавно биле у стању да доминирају светом из два разлога. Прво, што је америчка потрошачка привреда од САД направила најбогатију земљу у историји, а друго – што је делимично последица првог – је да су америчке војне снаге без такмаца по величини и технологији.

Испод ове блештаве површине отвореног богатства и освајачког империјализма, Америка није толико јака. Темељи економије се тресу. Доказ те слабости је пораст дуга, како личног тако и државног, растући дефицити и пад вредности долара. Слаб долар није само питање курсне листе, већ резултат истинског пада вредности валуте, што је знак слабости данас исто као што је био у староримска времена, или у доба Византије после Манзикерта.

На друштвеном и културном пољу, америчко друштво је слабо и подељено, делимично и због величине земље и броја становника. Очигледне поделе су географске: Југ и Југозапад су више религиозни, патриотски и козервативнији од других регија, док су урбане зоне дуж источне и западне обале културно и политички изгубиле везу са остатком земље.

Американци су такође подељени по расним, етничким и верским идентитетима, као једна велика Босна и Херцеговина. Трећину становништва чине особе афричког и мексичког порекла, а све је више и Азијата; мало ко од њих осећа неко велико поштовање или лојалност америчкој традицији. Води се и прави културни рат између 90% Американаца који се изјашњавају као хришћани и атеистичке елитне класе која у шаци држи институције културе: универзитете, новине, издавачку индустрију и медије. Ова елита не само да је против америчке традиције, већ против свега што дефинише Запад још од грчких времена. На универзитетима и у школама, ова самомржња се испољава кроз мулти-културализам, који цени све културе и традиције – осим европских и хришћанских.

Фрустрација овим стањем родољубивих и религиозних Американаца преусмерава се на иностране непријатеље. Од педесетих наовамо се водио прво Хладни рат против СССР-а и Кине, а потом је уследила парада ”Хитлера” од Гадафија, Садама Хусеина, Милошевића до опет Хусеина и Осаме бин Ладена. Мало Американаца зна да су Садам и Осама годинама били амерички савезници и примали војну и финансијску помоћ...

Овако, спремни су да, макар и запушеног носа, гласају за Мекејна зато што се борио у рату (Вијетнам - прим. прев.) и што макар декларативно подржава такозвани “рат против тероризма” - иако у тај “рат” спада и подршка исламским терористима у БиХ и на Косову, који воле САД све док их њихови амерички пријатељи плаћају у готовини.

Несрећна истина је да се на Балкану ове две половине Америке спајају. Антиамеричка левица мрзи Србе као родољубив народ који воли своју традицију и поштује успомену на свој пораз из 1389. Простом једначином, Срби су онда Јужњаци, а самим тиме и Нацисти. Сваки наручени извештај о тзв. “масовним гробницама” је одраз ове пропаганда. Са друге стране, кад се једном родољубиви Американци убеде да су Срби непријатељ САД, онда свом жестином подржавају уништење тог непријатеља. А пошто се амерички образовни систем побринуо да ни један посто Американаца не зна да је Београд главни град Србије, а камоли да је Косово срце Србије, онда не можемо да осудимо људе који из чистог незнања верују у лажи које им сервирају медији.

И ту долазимо до суштинског питања у односима Србије и САД. Родољубиви хришћани у САД би још и могли једног дана да се пробуде и схвате да су на Балкану били на погрешној страни, али мултикултурна левица ће увек мрзети сваког Србина који одбија да мрзи како себе, тако и своју земљу. Другим речима, прича фондације “Отворено друштво” и осталих мулти-култи група у Србији је рецепт за самоубиство. Колико год то изгледало тешко, српски лидери морају да нађу заједнички језик са американцима који страхују од исламског џихада и може им се објаснити да су Срби поново брана од најезде исламских хорди које прете нашој цивилизацији.

Са друге стране, српски лидери морају да се агресивније боре за суверена права своје земље. Ако америчке власти наставе да се понашају непријатељски, онда нема разлога да се допушта америчким држављанима да у Србију улазе без визе, да се дају повластице америчким пословним интересима, или да се – у екстремном случају – не подижу оптужнице против америчких ратних злочинаца пред Међународним судом правде. Ово не треба да се ради у љутитом или осветничком духу, већ да се представи као несрећни и изнуђени кораци који су, дабоме, подложни преговорима.

У Србији има политичара који мисле да ће одобровољити Америку ако прихвате вредности америчке елите – ”разноликост” и мулти-културализам. Видели смо колико су у томе успели. Недуго после победе прозападног председника на изборима у Србији, америчка влада је признала Косово, а за њом и водеће земље ЕУ. Шта сте друго очекивали?

Мултикултурализaм нема шта да понуди Србима. То је релизија колективне амнезије, коју западна елита жели да прошири по целом свету. Кад мали народи са историјским памћењем упру прстом у старе неправде, одговор америчких политичара и њихових гласноговорника је увек исти: заборавите прошлост, гледајте у будућност. Другим речима, заборавите америчку агресију ако хоћете америчке паре.

Срби у ову замку не смеју да падну из два разлога. Прво, Америка је толико пута преварила Србе да сваки Србин који није продана душа, или будала, не сме да има поверења у ма каква обећања било које америчке администрације. Друго, зашто што се питање Крајине, БиХ и Косова тиче будућности исто колико и прошлости. Српски национални идентитет је искован на Косову. Ако Срби икада одлуче да се одрекну сопствене историје, и они ће починити колективно самоубиство.

И Џорџ Сорош и Џорџ Буш хоће да нас увере како је Косово од сада па довека албанска држава. По њима су амерички послушници непомичне звезде политичке галаксије, а у предстојећим деценијама САД ће неминовно да прошири свој утицај на цели свет, а онда и на цели космос. Као што сваки студент историје зна, ова реторика о универзалној империји је уобичајени мит који пропали завојевачи користе у сопствене сврхе. Ниједна људска институција није вечна, а у историји народа ништа није извесно.


(превео Сиви Соко, с одобрењем)

Јежева кућица

Док се политичари натежу ко ће с ким и како, не треба да изгубимо из вида суштину приче. Власт је алфа и омега само онима који ништа друго сем ње и немају. А за нас остале, има ваљда нешто више и боље од "у се, на се и пода се." Ваљда.

На памет ми паде неко вече "Јежева кућица" Бранка Ћопића. Нисам знао зашто, док је нисам прочитао (ево овде, рецимо). За оне који се не сјећају, прича (у стиху) је о јежу који оде код лисице на обилату вечеру, али инсистира да се врати кући. Радознала лисица га прати, да види какву ли то кућу има јеж да је толико воли. У путу јој се придружују вук, медвјед и дивља свиња. Али кад стигну, имају шта да виде...

Medvjed i svinja i s njima vuja
grmnuše gromko prava oluja:
- Budalo ježu, bodljivi soju,
zar tako cijeniš straćaru svoju?!
Koliba tvoja prava je baba,
krov ti je truo, prostirka slaba.
Štenara to je, tijesna i gluha,
sigurno u njoj imaš i buha!
Kućicu takvu, hvališo mali,
za ručak dobar svakom bi dali!
Rekoše tako, njih troje, ljuti,
dok mudra lija po strani šuti.

Звучи познато?

Diže se Ježić , oči mu sjaje,
gostima čudnim odgovor daje:
- Ma kakav bio moj rodni prag,
on mi je ipak mio i drag.
Prost je i skroman, ali je moj,
tu sam slobodan i gazda svoj.
Vrijedan sam, radim, bavim se lovom
i mirno živim pod svojim krovom.
To samo hulje, nosi ih vrag,
za ručak daju svoj rodni prag!
Zbog toga samo, lude vas troje
čestite kuće nemate svoje.
Živite, čujem, od skitnje, pljačke
i svršit ćete – naopačke!

За сада, толико.

Толеранција кроз капитализам

У свој халабуци око избора и преговора о новој влади, умало да заборавим да се идуће недеље у Београду одржава такмичење за Еуросонг 2008. А тим поводом, пише Никола Малбашки на НСПМ, тзв. геј-активисти најављују долазак двадесет хиљада и кусур хомосексуалаца у главни град Србије, и кажу да ће том приликом да организују велику "Параду поноса". Баш као што су "активисти" и намеравали, ту објаву су на нож дочекали навијачи и "Образ"...

Да се разумемо, кад неко каже да је "активиста" онда се он или она професионално бави провокацијама, како би од евентуалног одговора (тј. примене силе) направио пропагандни успех. Некада се за такве људе користио израз агитатор. Врло је јасно да најављивачи и организатори ове евентуалне параде управо и очекују насилан одговор на њу.

Шта да се ради? Није битно шта неко мислио о хомосексуализму; Малбашки вели:

Мени лично је потпуно свеједно шта ко ради испод свог крова, али не разумем потребу да то јавно показује, и да још то назива „парадом поноса“. Колико знам, установљено је да је егзибиционизам болест, и мислим да они који воле да у парковима показују свој „понос“ због тога иду у затвор, а не проглашавају се напредним људима који слободно испољавају своју сексуалност.

Није, значи, ово питање слободе, већ набијања једног животног стила на нос јавности, малтене силом. Провокација? Дабоме. Јер, како Малбашки илуструје примерима, "геј лоби" је у спрези са невладницима и чедобољшевицима. А пошто се они финансирају са стране (зна се од кога), онда представљају инструмент политичког притиска на Србију.

Зато Малбашки предлаже генијално решење - учинити неочекивано:

Због свега овога мислим да би сваки покушај онемогућавања геј параде био права трагедија за Србију. Сваки пут кад се овде дешавало насиље нисмо добро пролазили и време је да научимо да је тако. Чак и кад насиља није било, Запад га је измишљао и приписивао Србима да би на основу таквих лажи вукао своје потезе који су били погубни по нас... Мислим да би свако коме су интереси Србије на првом месту, а ако му геј парада толико смета, требало да та дешавања на крају маја третира као елементарну непогоду... Србија ће од тих људи имати користи, а ако ништа друго барем ће оставити пуно пара у градској и државној каси. То је нешто што нам се одавно није десило. Да зарадимо на туђој глупости.

Има ту нечега. Ови "активисти" из Квирије би највише волели да ту њихову параду огорчени Срби нападну; ништа не храни синдром жртве колико насиље. Ако би "млаћење педера" изостало, онда би провокација била пуцањ у празно. Са друге стране, пошто хомосексуалци немају децу и не гледају дугорочно, они су омиљене муштерије трговаца на Западу: група која ем има пара, ем воли да их троши. Другим речима, не туците педере - зарадите на њима.

Уосталом, не могу да замислим ништа што би више нервирало невладнике, провокаторе и квислинге. А то је стварно прилика која се не пропушта.

Математика

Број посланика у Народној Скупштини Републике Србије: 250

ЦЕСИД-ови резултати (незванични):

ДС-Г17: 103
ЛДП: 13
СДА: 4
Мађарска коалиција: 2
Албанци Прешевске долине: 1
Укупно: 123
(странке које би могле да подрже ”демократску” владу)

Посланика СРС: 77
Посланика ДСС-НС: 30
Посланика СПС-ПУПС: 20
Укупно: 127
(странке које би могле да подрже ”патриотску” владу)

Нећу ништа да предвиђам, у политици се малтене ништа не зна до последњег тренутка, али ЕУфоричари у сав глас говоре једно, а математика нешто сасвим друго...

Илустрација

Нећу да се бавим шпекулацијама ко је добио, а ко изгубио изборе док не дођем до мало поузданијих података од противречних гласина које сам досад чуо. До тада, ево вам само једне илустрације како су избори представљени у Америци.

Из данашњег Лос Анђелес Тајмса (оригинални текст):

”Подељена Србија данас гласа”
Од нашег специјалног извештача, Зорана Ћирјаковића
11. мај, 2008. године, 12:29 сати по локалном времену

Београд, Србија - Подељена Србија бирала је данас у одлучним изборима између бољих веза са Западом и повратка националистичком изолационизму који би могао да наруши стабилност у осетљивом региону.

Из беса због отцепљења Косова које су подржале САД, многи Срби су се окренули радикалној ултра-националистичкој странци која је била у коалицији са покојним диктатором Слободаном Милошевићем током ратних деведесетих. После посебно прљаве кампање, Радикална странка, чијем се лидеру суди за ратне злочине, имала је малу предност у анкетама. Мало иза њих је прозападна Демократска странка председника Бориса Тадића.

”Ови избори су од виталног значаја за моју земљу," изјавио је Тадић, заговорник чланства Србије у ЕУ, после гласања. ”У потпуности сам уверен да ће народ Србије гласади за европску будућност.”

Процењује се да око 6,7 милиона Срба има право гласа на изборима за скупштину и локалну власт. ”Ми ћемо Србију поново направити земљом поносног народа, бранићемо границе, садађивати са сваким на свету - са пријатељима отворено, а са онима који покажу да нам нису пријатељи бићемо веома опрезни," рекао је Томислав Николић, потпредседник Радикалне странке, док је гласао.

Николић, звани Гробар пошто је по професији директор гробља, води Радикалну странку у одсуству Војислава Шешења, коме се суди у трибуналу УН за ратне злочине у Хагу.

Не очекује се да ни Радикали ни Демократе добију довољно гласова да сами саставе владу, већ да ће победник бити принуђен да направи коалицију. Један вероватан сценарио је да ће се Радикали удружити са странком тренутног премијера Војислава Коштунице, такође тврдог националисте који је експлоатисао српски бес због губитка Косова како би добио политичку подршку.

Коштуница, који води Демократску странку Србије, и Радикали оптужују Тадића и њехове присталице да су издали суштинске интересе Србије преговорима са ЕУ. Већина земаља ЕУ подржала је једнострано проглашење независности Косова у фебруару.

Ако Радикали преузму власт, од Србије се очекује да ојача везе са Русијом и бар делимично окрене леђа Европи, кажу аналитичари. Нестало би сваке наде за сарадњу Београда са трибуналом за ратне злочине УН.

Више од деценије после краја ратова у БиХ и Хрватској, два најтраженија српска оптуженика за ратне злочине, генерал Ратко Младић и Радован Караџић, још увек су на слободи.

Победа Радикала би такође значила велики корак уназад за демократске реформе које је Србија полако спроводила у пост-Милошевићевској транзицији и загорчала живот про-демократским либералима тако што би њихове напоре гурнула у страну.

(превод Сиви Соко)

Суштинско питање

Политичари у Србији много воле да причају о ”нормалној” држави (коју, ваљда, само они могу да направе, а никако они други). На страну сада што у истински нормалним државама министар војни не би разбијао војску, министар иностраних послова не би радио за некога у иностранству, а председник државе не би бранио уставни поредак позивањем на његово рушење. Између данашње Србије и те теоретске нормалне државе постоји једна суштинска разлика; у овој потоњој, питање ко ће да добије парламентарну или председничку већину не би било питање живота и смрти. Ко год био на власти, постојали би одређени принципи и вредности којих би се морао придржавати. У Србији то напросто не постоји. Питање је када је задњи пут постојало; можда далеке 1918, које се више скоро нико жив не сећа.

Сутра су ти фамозни избори. Једанаести мај. Четврто гласање у години и по (од референдума о уставу крајем 2007), што, опет, није особина никакве ”нормалне” државе. Многи стрепе од поларизације која је настала у српском друштву. На једној страни су ЕУфорични ”реформисти,” у савезу са ”либералима,” невладницима, аутономашима и из политичког гроба васкрслим опортунистима. Верују у власт по сваку цену, за Европу би жртвовали Србију (коју презиру) и мотивише их колико амбиција, толико страх да не разочарају стране господаре - који, како смо се уверили на својој кожи, не опраштају непослушност.

Е, сада би просечан Србин рекао да сам ја некакав Радикал, социјалиста, клерофашиста (иначе омиљени погрдни израз невладника, к’о кад од крста беже као ђаво) ултра-националиста (као, нема обичних) или ”тврдолинијаш.” Кад то чујем, увек се сетим речи баш једног америчког конзервативца да ”екстремизам у одбрани слободе није порок, а умереност у борби за правду није врлина.”

Само што, је ли, ми нисмо Американци, већ нам Американци наређују кога смемо да изаберемо, колико смемо да се бранимо, како смемо да мислимо, и колико нам је земља. Изузев тих ситница, ми смо слободан народ, је ли. Оно таман као 1941. Ах, да не заборавим и на ЕУССР, где се за нас брине наш добротвор, комесар Солана, аман већ девету годину.

Али нисам ни Радикал, ни социјалиста, ни ДСС-овац, ни следбеник Воје Илића. Пошао сам да кажем, ”не мислим да они имају иоле боље поимање државе и друштва,” али то не би било сасвим фер, а ни сасвим тачно. Линија између два пола српске политичке сцене повучена је по једном суштинском питању. Не да ли Србија треба да уђе у ЕУ, или да се бори за Косово, већ да ли Србија уопште треба да постоји? И по том питању мислим да су ”патриоте” ближе стварном патриотизму и нормалном поимању државе и друштва, него њихови ”демократско-реформски” супарници.

Карта на коју играју ЕУфоричари већ годинама зове се Југоносталгија. Сви би да опет имају кредите које не морају да плаћају, стан, аутомобил, летовање на мору, доживотне државне послове и пасоше с којима могу да путују свуда по свету. Али то је свет који је нестао 1990, прохујао са вихором хладног рата. То није ”светла будућност,” већ повратак у прошлост, враћање сата - управо оно за шта оптужују ”националисте”. Загребите мало по вођама и идеолозима ”демократа” и наћи ћете комунистичку струју поражену на Осмој седници. Користе исти речник као КПЈ, која је у свему видела ”великосрпски хегемонизам.” У ЕУ виде нову СФРЈ - у којој је, да подсетим само на један детаљ, Србима било толико дивно да им је требало 40 година да западно од Дрине надокнаде губитак живота у 2. светском рату. За српски народ, његову историју, традицију и културу имају у најбољу руку презир, а најчешће отворену мржњу. И онда такви људи и такве идеје треба да Србима пруже ”бољу будућност”! Почев од љубљења скута НАТО бомбардерима и ЕУ комесарима, одлазака у Вашингтон на поклоњење Императору, и признавања сваке отимачине земље, имовине, живота, наслеђе, историје... Коме може да буде боље од свега тога? Само њима - нипошто народу којим управљају, и који сматрају за ”стоку једну грдну.”

Какве год хипотеке из прошлости носиле (а да се подсетимо, и Ђинђић је окретао вола на Палама са Радованом Караџићем и писао о уједињењу српских земаља), њима супротстављене ”патриотске” странке су у ствари баш то - патриотске. За њих је Србија важнија од виза и девиза, Косово је суштина српства а не ”заувек изгубљено,” а сами Срби стари, поносан и слободољубив народ, а не примитивни, агресивни, геноцидни злочинци (као што то говоре невладнички јуришници ЕУфоричара).

Немам ја никакве илузије о врлинама ни једних ни других. Сви који су у политици имају амбиције, сви су подложни искушењима. Ако нису кварни, сигурно су кварљиви. Зато и треба да се трудимо да направимо државу у којој ће искушења власти бити минимална. Да не одлучују политичари о свему, од цене малина до величине буквара. Јер је у држави у којој политичари о свему одлучују народ заиста у положају стоке.

Ако хоћете да заувек будете стока, обележени као злочиначки народ, да вам оно историје, културе, вере и традиције што је опстало под југославизмом и социјализмом нестане до краја, да постанете аморфна маса ”грађана југозападног балканског простора” (јер и само име Србија вређа невладнике) - у ствари, да вам блиска и далека будућност изгледају као дистопија описана у роману ”Лепосава” - онда изволите, гласајте за подаништво онима који су вас држали под сакнцијама, бомбардовали, прогласили за повампирене нацисте, који су директно одговорни за прогон преко милион Срба из својих кућа (а не би им било криво да их буде више) и који сматрају да је највећи проблем Европе на почетку 21. века ”српско питање” (оно као ”Јеврејско питање”) а не исламизација старог континента до непрепознатљивости...

Немојте сутра да кажете, нисмо знали. Ево већ седам година вам Динкић отима од уста Ђелићевим законима, Чанак мути по Војводини, Чеда терорише по медијима, Тадић обећава странцима да ће ”учинити све” да Србе покори и сломи... Зар и после свега можете да верујете таквим људима? Шта? Не можете да верујете оним другима? Па и не морате. И не треба да верујете политичарима. Ако то нисте научили за ових седам година, па за оних десет пре тога, па за оних педесет пре тога... онда можда никада ни нећете. Али ето, човек може да се нада.

Ако се слажете да Србија мора да нестане, ако вас је срамота што сте Срби, ако бисте радије да будете нешто друго, негде друго, онда сте већ престали да читате овај текст, или ћете (узалудно) покушати да ме псујете у коментарима. Нећу да вам судим, има за вас виша инстанца. А ви којима се гади србофобија у коју су огрезли сви ти добростојећи душебрижници, невладници и ”реформатори,” али вас је страх од сутра, обратите пажњу на ове речи једног драмописца:

"Ако мислиш да нисмо у праву, ја то поштујем. Али ако мислиш да јесмо у праву, а нећеш ништа да кажеш зато што мислиш да је то превелик напор, онда више нећу ни да знам за тебе.”

Срећан вам 11. мај.

Клеветање либерализма

Овај блог се већ толико дуго бави политичким питањима, да ретко кад стигнем да било шта кажем о својим економским убеђењима - односно да објасним оно "слободарски" у заглављу. То, наиме, значи да сам симпатизер економске теорије Аустријске школе (тј. да нисам следбеник Кејнса, или Чикашке школе, а камоли комунизма), о којој се може сазнати више у делима Лудвига фон Мизеса, Фридриха фон Хајека, Мареја Ротбарда и Луелена Роквела.

Сам себе кривим што нисам посветио више времена и пажње објашњавању ове економске теорије, уско везане са поимањем људске слободе и улоге државе и друштва. Правдам то убеђењем да константна политичка криза не оставља времена за лежерну дискусију о економским питањима. Проблем је у томе што је ова економско-политичка прича суштински везана за моје виђење политичке и економске ситуације на нашим просторима.

Знао сам да ћу са овим морати да се суочим пре или касније када сам чуо за постојање магазина "Каталаксија." Први сусрет са тамо објављеним текстовима у мени је изазвао мучнину. Слободарство (у оригиналу: libertarianism) је у суштини врло једноставна, здраворазумска идеја, утемељена у хришћанском моралу и основној логици. А овде су је закомпликовали, замотали неком полуразумљивом причом и лошим директним преводима са енглеског (welfare state није "држава благостања," већ социјална држава, побогу!)...

И онда чујем да је водећи "каталаксичар" Иван Јанковић написао економски програм никог другог до ЛДП - партије коју води идејно чедо Латинке Перовић и чија иконографија дугује највише Лењину! Деца некадашњих функционера ЦК, сада послушници неких других звезда, сада би да граде слободну привреду!? Апсурд до апсурда.

Кад сам чуо за ово, на форуму Видовдана сам написао следеће:

У овом програму су сви кључни елементи слободне привреде по принципима аустријске школе - али изопачени, поремећени и извитоперени да би били у служби ЛДП-овим страним господарима. Ово раде намерно, да огаде људима стварну слободу, па да онда несметано харају у име "општег добра."

Ово је програм за пљачку Србије на исти начин на који су Гајдар и Џефри Сакс опустошили Русију почетком деведесетих. Неке од идеја су добре, али ЛДП нема апсолутно никакву намеру да их спроведе; на пример, "развлашћивање политичара," рецимо - нико нормалан не може да ме убеди да би Чеда пристао да буде фигура у уставом ограниченој власти, кад је његов политички ментор другарица Латинка а његова идеолошка матрица острашћени бољшевизам.

Нема никакве шансе да овај програм икада прође - али то му и није циљ. Права сврха је да Србима огади сваку помисао на слободно привређивање и да нас заувек зароби у бољшевичкој матрици поимања привреде и друштва.

Нажалост, изгледа да сам био у праву. Јер ево, данас на НСПМ читам критику Јанковићевог економског програма управо по социјалистичкој матрици. Аутор Владимир Марковић просто режи на каталаксичаре, Јанковића и ЛДП што не признају "универзална људска права." Исто тако напада Каталаксију што се противи демократији и што симпатише Дражу Михаиловића, који је по њему "домаћи ратни злочинац и колаборатор с фашизмом."

Немојте ово што ћу сада рећи да схватите као одбрану Каталаксије, Јанковића, или ЛДП-а; о њима сам све већ рекао у горе наведеном цитату. Осећам се, међутим, обавезним да устанем у одбрану идеја за које мислим да су исправне и да оспорим неке Марковићеве наводе за које мислим да су погрешни.

Узећу на зуб само три ствари из Марковићеве критике програма ЛДП-а. Прво, и најлакше, третман демократије као свете краве; о томе сам већ писао. Ханс-Херман Хопе је доказао да су поданици некадашњих краљева били слободнији од грађана данашњих република, и о томе заиста више нема шта да се прича.

Друго, теза да је Југословенска војска у отаџбини била квислиншка формација не само да није тачна, већ илуструје једно опасно догматско поимање историје. Да је Марковић то рекао за Љотићевце, или можда колаборационистичку владу генерала Недића, па хајде. Али постоји мноштво доказа који недвосмислено показују да је генерал Михаиловић водио легитиман покрет отпора у име југословенске монархије. Сасвим је логично и разумљиво што су комунисти - чији је програм, заокружен још 1928. у Дрездену (видети овде, при дну странице), био разбијање "великосрпске монархије" - сатанизовали Михаиловића и "четнике" како би својој "народној" власти дали легитимитет. Али то не значи да ми, шездесет и кусур година касније и у поседу информација које више не могу да се прикривају, морамо да верујемо у агитпроп из педесетих.

Треће, о каквим "универзалним људским правима" Марковић говори? Много се прича о "социјалној правди", али нико да ми каже шта се под тиме подразумева. Како може да буде правде за све, ако је нема за појединца? А по чему је праведно да се отима од Пере да би се дало Жики? "Социјална држава" није ништа друго него уравниловка, отимање од једних да би се дало другима. То је онај марксистички концепт, "од свакога по способностима, свакоме по потреби." Али, зашто би онај што ради морао да издржава нерадника? Сви знамо причу о цврчку и мраву; у "модернизованој" верзији ове басне, мраву Управа прихода конфискује жито да би нахранила цврчка, и као резултат и један и други крепају од глади. Али зато они што раде у Управи имају да једу...

Ако ми поштујемо хришћански морал (јер, ако нема Бога, онда су добро и зло оно што ми одлучимо, и подложни променама како и кад нам је драго), онда у њему стоји да волимо ближњег свог. Људи сигурно треба да помажу сиромашнима, онемоћалима, болеснима. Али кад се каже да морају - јер их на то присиљава држава - да ли је то онда заиста морално?

Слободарски филозофи (попут Мизеса, Ротбарда, Хопеа...) веле да постоје два основна људска права, из којих све остало произилази: право на живот, и право на својину. Слобода, по њима, може да се дефинише као "поседовање себе." Ако је неко жив, и поседује себе, онда самим тим има право и на рад. Ко то може и сме да му забрани? Али "право на рад" не значи "право да натерам некога да ми да посао." Зар то није логично?

Шта значи "право на социјалну заштиту" него "обазева неког другог да ме издржава"? Исто то је и "право на заштиту од незапослености," или "право на задовољавајући стандард живота" (!). А о каквом то "праву на задовољавајуће услове рада" говоримо? Ако неко неће да ради под понуђеним условима, не мора. Е, у том грму лежи зец! Јер управо држава, тај наводни гарант свих ових "права" је та коју издржава неко други (односно њени поданици-грађани) и која присиљава и Перу и Жику и Мују и Иштвана и Бегзима да плаћају порезе и "доприносе" на све што ураде или поседују. Па самим тиме и да раде послове које не би добровољно прихватили, јер од тог силног паразитизма нема довољно капитала да буде посла за све. О каквим онда "правима" можемо да говоримо, а да то не буде смешно?

Дакле, само зато што Каталаксија и ЛДП искривљују идеју слободе и добровољне размене не значи да су те идеје ни лоше у принципу, ни лоше за нас. Напротив (ево, рецимо, здравог слободарског размишљања које подржавају Радикали). Узмите за пример само чињеницу да се Император Буш и његова камарила куну у слободу и тржиште, а у ономе што раде нема ни "с" од слободе, ни "т" од тржишта.

Немојте дозволити да вам неколицина кварних људи извитопери једну идеју која је у самој сржи наше историје, културе и традиције - а коју такви људи апсолутно презиру.

Комунизам и србофобија

Из поговора „Књиге о Косову" Димитрија Богдановића, САНУ, Београд, 1986 (извор); делове подвукао Сиви Соко:

И поред таквог непријатељског или, у најмању руку, пасивног држања албанске националне мањине за време рата, Косово и Метохија улазе у нову Југославију 1945. године као аутономна област, са перспективом свестраног националног, уставноправног осамостаљивања и економског и културног развоја Албанаца у југословенској социјалистичкој федерацији. То сe објашњава неизмењеном политиком Комунистичке партије Југославије [КПЈ] према националном питању, а у оквиру тога и континуитетом тезе о опасности од „великосрпског хегемонизма"

...Суд о „великосрпском хегемонизму“ није водио рачуна о битној разлици која постоји између националне свести, идентитета и виталних потреба српског народа, с једне, и погледа и праксе појединих српских политичара и странака с друге стране. Уопштавањем и заменом теза стварала сe једна неправедна и неоснована хипотека над целим српским народом, при чему, иза укупне аустро-марксистичке фразе Српске социјалдемократске странке, не може а да сe не види аустроугарска подлога за аргументацију против српске националне политике. У ствари, таквим судом сe доводио у питање програм националног ослобођења и уједињења, чије je остваривање започето 1804. године и који je на југословенском плану формулисан коначно 1914; стављале су сe у сумњу тековине српске револуције и ослободилачких ратова. Концепт мале и слабе Србије, Србије „београдског пашалука и шест нахија“, којој сe једва признало чак и право на границе по Берлинском уговору [1878], значио je идентификовање сакате српске државне територије са националним подручјем, преко чијих сe међа сваки покрет ка слободи и уједињењу проглашава завојевањем. Претпоставка je тога концепта, 1914. године, пристајање на то да сe на српски народ ван Србије Берлинског конгреса, а то значи - на више од половине тадашњег броја Срба, без обзира колико он био компактан у етничком смислу или интегрисан у духовном погледу, не може и не сме да гледа друкчије до као на било коју националну мањину и дијаспору, без свога права на самоопредељење до отцепљења и припајања матичној националној држави.

Политика КПЈ према националном питању била je одређена, с једне стране, наслеђем хетерогеног социјалистичког покрета југословенских народа, а с друге стране, бар до 1935, ставовима и одлукама Комунистичке интернационале [Коминтерне]. Као „секција Коминтерне", како сe једно време званично називала, обавезна да у свему следи линију ове интернационалне организације под искључивом контролом СССР-а, КПЈ je била у ситуацији да за сразмерно кратко време између два светска рата битно мења своју политику према националном питању у Југославији. На свом другом, Вуковарском конгресу [1920], као свој главни циљ КПЈ je прокламовала стварање совјетског Балкана, тј. Совјетске Републике Југославије у склопу совјетске федерације балканско-подунавских земаља, а ове у саставу међународне федерације совјетских република.

Идеју о „троплеменом народу“, о јединству југословенских „племена“ и њихове тежње да сe уједине - заменила je већ 1923. године тезом о Југославији као плоду империјалистичког рата и „версајског система“, према ставовима Коминтерне и Балканске федерације, филијале КИ у којој су главну реч имали бугарски комунисти. Tрећа земаљска конференција КПЈ формулише већ тада, ни пуних пет година од стварања Југославије, сасвим одређено тезу о „српском хегемонизму“ као унутрашњој империјалистичкој основи и суштини југословенске државе, где су све несрпске народности [и албанска je споменута међу њима] потлачене и уништене. Истичући право на самоопредељење, начелно сe признало и право на „присаједињење својој националној држави“.

Пети конгрес Коминтерне [1924] доноси одлуку о ликвидацији Југославије као државе, а против њене евентуалне уставне ревизије или преуређења, при чему полази од оцене да je Југославија уопште један од главних носилаца антисовјетизма и контрареволуције. Решење je, зато, према одлуци Коминтерне, у отцепљењу и формирању независних држава [Хрватске, Словеније и Македоније]. На унутарпартијском плану око тога сe у КПЈ, истина, развио спор, али он ни у једној фракцији није довео у питање неке полазне оцене, а поготову не оцену о српској „угњетачкој нацији“. У одлукама Коминтерне могу сe наћи и позиви на тактичко разликовање национализама „угњетаваних“ народа у односу на национализам јединога „угњетачког“ народа, тако да je борба против „српског национализма“ имала да буде главни задатак КПЈ, нарочито српских комуниста у Србији. Упоредо с тим требало je помагати сваки сепаратистички, антијугословенски и антисрпски националистички покрет у Југославији [Пети проширени пленум ИК КИ. 1925].

До краја je концепт ликвидације Југославије разрађен у одлукама IV конгреса КПЈ [Дрезден, 1928]. Југославија je имала да сe распадне на посебне независне државе - Хрватску, Црну Гору, Македонију, Словенију; Србија сe и не помиње, док ће сe мађарска и албанска национална мањина отцепити, јер je њихову земљу, наводно, „анектирала“ српска буржоазија; тражила сe сарадња са великоалбанским Косовским комитетом [као што сe на другој страни пружала подршка хрватским усташама у Лици, 1932]. Комбинације о броју „независних“ држава и уопште о начину и резултату распада Југославије стално су сe потом мењале, али сe и 1934. године још гледа на Србе у Југославији ван Србије [а изричито и на Косову] као на „окупаторе“ које треба „прогнати“.

Тако је говорио...

Корисници интернет-форума одавно знају за "Годвинов закон" (можда не по имену), тј. тенденцију да се неистомишљеник прозове као фашиста. Сведоци смо тога и у службеном политичком дискурсу, када се политичари и "елите" просто такмиче ко ће пре и више да оцрни противника као следбеника Адолфа Хитлера (Мусолини је већ одавно заборављен). Штавише, reductio ad Hiterum је омиљено оруђе западне ратнохушкачке пропаганде, које је у протекле две деценије примењивано као увод у бомбардовање како Ирачана (два пута) тако и Срба.

Али шта да се ради када је поређење противника са Хитлером, односно нацистима и фашистима, сасвим оправдано? Односно, када им реторика и аргументи звуче сабласно слично?

Већ знамо причу о два постера. Да ли је случајно што "Шта ће бити кад победи Национал-Социјализам" звучи као данашња пропаганда ЕУфоричара? Чак и да јесте, како да објаснимо немачки плакат апропо годишпњице 6. априла 1941, који објашњава Србима да је то доказ да "Европа нема алтернативу"? Једном може да буде случајно, али двапут? Сто пута? Хиљаду?

Павле Ћосић, аутор "Лепосаве," навео је пре пар месеци одломак из говора једног српског политичара:

"Odredbe međunarodnog prava su naša obaveza i odgovornost. U situaciji u kojoj se nalazimo i kad ne možemo da biramo, moramo priznati da smo, usled nesmotrenosti i pogubne politike prethodnih vlasti, izgubili veliki deo našeg suvereniteta i da se moramo povinovati odlukama stranog faktora. Najbolje što možemo da učinimo za Srbiju je da pogledamo istini u oči. Ne možemo dopustiti da nastavimo da se inatimo i tim inaćenjem odvedemo zemlju i narod u ambis. Moramo se pridržavati odluka međunarodnog prava i uključiti se u zajednicu zemalja koje nas okružuju i kojima i mi prirodno pripadamo."

Чеда Јовановић? Близу, али погрешно.

Димитрије Љотић, 30. априла 1941.

Ја се не бих преварио, иако је сличност заиста невероватна. Разлог је једноставан: Љотић говори о "међународном праву" (тј. оном које су наметнули Немци), а Чеда ни мртав не би изустио нешто што му "смрди на легализам" - за њега и његове је право шта год Империја каже, ни мање ни више. Има ли боље илустрације за ситуацију у којој смо се нашли, да је чак и домађи фашиста из четрдесетих признавао неки ред (колико год извитоперен), док данашњи реформатори, демократори и слуге неких туђих звезда не признају ама баш ништа сем силе. Своје, дабоме.

Ако звучи познато, није случајно.

Много дреке ни око чега

или, прича о једном Споразуму

Да ли ће потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП) бити ветар у једрима Демократске странке на предстојећим изборима, или ће јој бити камен око врата?

Званичници ЕУ су потписивање Споразума у Луксембургу у уторак назвали "великом приликом за Србију" (Димитриј Рупел) и "важним даном" (Хавијер Солана), али су у оба наврата погрешили. Споразум је суспендован малтене истог момента кад је и потписан, јер Холандија и Белгија одбијају чак и расправу о његовој верификацији док Србија у потпуности не испуни све захтеве Хашке инквизиције (што ће рећи, мало сутра). А чак и да јесте на снази, њиме Србија не добија ништа ново - ни царинске ни визне олакшице, ни донације, ни зајмове. То вели чак и бивши министар Свилановић, тренутно агент "Пакта за стабилност."

Луксембуршка представа је дакле само то - представа, која, по речима пословично искреног (и Србима нимало наклоњеног) британског листа Индепендент, има за циљ да "победи националисте" 11. маја.

Да све буде још комичније, испада да је Споразум закључен између ЕУ и Демократске странке! Није ми сасвим јасно ко, по уставу и законима Србије, има право да закључује међудржавне уговоре, али ми се ипак чини да то не може да буде заменик премијера владе у оставци. Да су Споразум потписали председник Тадић или министар Јеремић, па хајде, али Ђелић? А да све буде још горе, управо премијер те исте владе, Коштуница, осуђује потпис као нелегитиман, противзаконит и неважећи.

"Априлско изненађење"

Коштуница је у изјави за штампу назвао луксембуршки акт демократског тројца Ђелић-Тадић-Јеремић "неуставним и антидржавним", и рекао да ће нова скупштина на првој седници одбацити Споразум. Ако је веровати анкетама о томе ко ће после 11. маја имати скупштинску већину, то је врло вероватно.

Сад је питање хоће ли Споразум да промени вољу бирача (или ће се то можда урадити другим методама, попут притиска кредитима). Да је овом потписивању ЕУ доделила улогу "априлског изненађења" које би у мају претегло у корист Демократа, званичници Уније и тамошњи медији нимало не крију. Уосталом, шта има везе што је споразум бесмислен и неважећи, пошто у данашњем свету није важна реалност, већ перцепција.

С тим у складу, Тадић, Ђелић и Јеремић су већ почели да наклапају како је Србија сада "неповратно" на европском путу и да ће "учинити све" да испуне све захтеве како би на њему и остали. Тешко је поверовати да ће медији у Србији, које или контролишу или поседују страни фактори, макар и споменути да је споразум "на леду" и да у ствари и нема практичних последица, већ ће у функцији предизборне пропаганда да трубе како је то нешто од одлучног и огромног значаја.

Театар апсурда

Нема много тога нормалног или сувислог у новијој српској историји. Рецимо, иако су управо словеначки, хрватски, муслимански и албански националисти отпочињали насилне кампање сецесије од мултиетничке Југославије, они су проглашени за мултиетничке демократе, а Срби су оптужени за насиље и национализам. Оптужбе за "српску агресију" су онда послужиле за параван прво санкцијама, а онда и НАТО агресији 1999.

Мада се из Брисела тражи да пре него што јој буде дозвољено да буде анектирана Србија мора да задовољи "суд" у Хагу, тај исти "суд" рутински ослобађа оптужене за злочине над Србима - ако их уопште и оптужи - док опсесивно затвара и суди сваког српског официра и функционера за учешће у некој фантомској завери.

Кад су Срби у БиХ и Хрватској одбили да живе под режимима који су у недавној прошлости над њима починили зверске злочине, речено им је да су републичке границе светиња. Али када се Албанци позову на измишљени геноцид како би прогласили "Независну државу Косово" онда ти исти браниоци тековина АВНОЈ-а кажу да је Косово "посебан случај." Закон? Какав закон! Он важи за оне друге, а не за ЕУ, или Америчку империју.

Једно је кад се пораженом и пониженом непријатељу диктирају услови. Али претварање да је сам рат био за његово добро, и да се од њега очекују захвалност и пријатељство, то је баш превише. Већина земаља ЕУ су чланице НАТО, и учесници агресије из 1999. Солана, сада комесар ЕУ за међунарнодну политику, је ономад био највиши цивилни функционер НАТО. Уместо да се српски ЕУфоричари макар претварају да им је због тога непријатно - што би барем био ред - они се са Соланом рукују а ЕУ и НАТО певају хвалоспеве.

Ето вам онда и најновијег апсурда: званичници без овлашћења потписују споразум који ништа не значи, није на снази, и има за улогу искључиво да утиче на резултат избора. Празна обећања ЕУфоричара сада су попраћена и празним гестом. Опипљив напредак, нема шта...

Већ скоро две деценије на Западу се гради "стварност" Србије и Балкана од претњи, лажи и насиља. Споразум је замишљен као круна тог подухвата. Ако су Срби заиста тако глупи, поводљиви и плашљиви као што Брисел и домаћи ЕУфоричари мисле, онда ће се та замисао и остварити. Рен, Солана и друштво онда могу да кажу, "Е, овако се осваја у 21. веку."

Али може се десити и да се 12. маја та цела трула конструкција сруши као кула од карата.

Живи били па видели.

(адаптирано од оригинала)

Ни дана више у ропству

Глумас Тихомир Арсић, члан ДСС, у интервјуу за Глас Јавности, 28. април 2008:

ДСС-у није проблем да један мандат проведе у опозицији... али Србији би био велики проблем да проведе и један-једини дан у ропству. Ови избори су последњи воз за очување не само територијалног интегритета и идентитета, него последњи воз за очување државе и нације. У супротном, кад би неким хипотетичким чудом дошли у позицију да нам власт сачињавају они којима су милији визе, девизе и лажне самоизолационе кризе од Оца, Сина и Светога духа, лоше би нам се писало. Довели би нас у ситуацију да постављамо камен темељац за „Бондстил 2“ у „независној републици Војводини“ чији се главни град не зове Нови Сад него „нови ‘Ес-А-Де’“.

ВРАТИЛА СЕ ЛЕПОСАВА!

Нисам ни знао за адолфхитлеровски испад Биљане Србљановић о "џиберима и џиберским бебама". изговорен пре читавих три године. Срећом, ауторка ове гнусности је, током актуелне изборне кампање за градоначелника/цу престонице нам, у медијима поново упитана о томе што је изговорила.
Али, на томе се завршило. - Јесте ли СТВАРНО то рекли?
- Јесам, па?

Нажалост, нисам чуо да се било ко од њених противкандидата, као ни медија, посебно забринуо око те изјаве због које се Србљановићева није ни извинила џиберима чија градоначелница жели да постане. Да о моралној монструозности свега овога не дужимо, као ни о забрињавајућем менталном стању друштва које, на овакве испаде виђених Невладника (у паузама Морализаторских Кампања у њиховој режији), реагује већ павловљевски истренирано, тј. робовски дисциплиновано. Него, брига на весеље. Добра вест је та да се Павле Ћосић осврнуо на Биљанин мајнкампфовски хаику. Препоручујемо, у ишчекивању Лепосаве II. With the vengeance :).

Христос васкрсе!

Христос васкрсе!
Ваистину васкрсе!

Косово и Метохија није само питање српске територије. Пре и изнад свега, то је питање нашег духовног бића, јер смо се са Косовом и Метохијом рађали, расли, живели и сазревали као личности и као народ, живели и умирали са косовским заветом: „Земаљско је замалена царство, а небеско увек и довека!” Зато је питање Косова и Метохије толико животно, психолошки и духовно-мистички везано за сваког од нас. Добро то знају силници овога света и управо желе колективно да повреде и казне православни српски народ; желе да га сломе и сатру, да од њега направе безобличну масу, да му одузму срце из недара... Покоравајући се Христовој вољи и науци, ми обелодањујемо њихово безакоње, њихово лицемерство, по много чему слично оном Пилатовом прању руку у крви Праведника.

- из Васкршње посланице патријарха Павла, Београд, 2008.

ЛЕЊОСТ ИЛИ АМНЕЗИЈА... This land is your land.

Читам и не могу да верујем. Не чуди ме толико ни ужас чињенице да у данашњој Србији уџбенике издају Туђманови тискари, нити пословична тромост припадника вајне српске интелектуалне елите (у чије редове,својим делом, годинама и биографијом, свакако спада и актуелни директор државног Завода за издавање уџбеника, проф. др Радош Љушић, јунак линкованог текста), колико бизарност хронологије ове приче, достојна неке сцене из Линча. Дакле, директор Љушић износи (заиста запањујуће) податке о срамотној пракси српских школа, да овдашњој деци увале прекопиране и ћирилизоване верзије хрватских школских уџбеника. Али, јесам ли ја једини који увиђа малу контроверзу Љушићевог згражавања? Данас је 23 април 2008. Љушић, очигледно, говори о пракси која је већ одомаћена. Уџбеници су, дакле, ушли у ЗВАНИЧНУ употребу НАЈКАСНИЈЕ првог септембра прошле године. Љушић се и тада налазио на функцији на којој је данас. Зашто је ћутао? И зашто, аман, као алиби призива (на срећу готово заборављеног) Гашу Кнежевића? Последњи сам на свету који ће о Гаши рећи ишта лепо, али Љушић овде звучи као голман који прими СТОТИНУ голова у једном полувремену, и то "оправда" чињеницом да је пре два месеца пао снег, па је, је ли, терен још увек мокар. А и Земља се, брате, окреће много вртоглаво. Можда и није у питању ЛИЧНИ Љушићев превид, него лењост или нека друга агенда његових сарадника у Заводу, људи који примају плате управо зато да се овакве ствари не би догодиле. Нико не тражи оставке, било би лицемерно и садистички... јер има у овој земљи и већих пропуста и проблема због којих се оставке поднеле нису. Али зашто, коначно, Љушић и друштво то нису решили иза затворених врата и спасили макар следећу школску годину, него излазе са овим недореченим ставом овако комично касно? Боље да су ћутали, кад већ нису реаговали на време.

Зашто, уопште, званична савремена српска историографија (чији је Љушић један од препознатљивијих протагониста), кукавички ћути и на далеко скандалозније чињенице?

Јавна је тајна, рецимо, и то да "старију и бољу" српску историју скоро-па-као-званичну-истину пишу крвожедни и злонамерни дилетанти из НВО-сектора, износећи, између осталог и такве зликовачке ревизионистичке тезе каквих би се и Туђманова наци-апологетска Хрватска застидела. Пре само три месеца, Јаша Алмули је ЈАВНО изнео аргументовану и поткрепљену оптужбу на рачун криминалних активности Соње Бисерко и фаланге, због чињења ствари због којих би поменути (Бисеркова & Ко.) итекако били позвани на кривичну одговорност у било којој западној земљи. Незаменљиви мудраци из фосилизованих државних институција (САНУ, Матица српска, универзитетски одсеци за историју, историјски институти, надлежна министарства... па и Љушићев Завод) су, ценимо, били ПРВИ који су Алмулијева упозорења морали озбиљно да схвате, по природи фукција које обављају. Али ништа. Ни ДС-ови историографски шамани (иначе медијски хиперактивни!) Димитријевић и Марковић, ни ДСС-ов еквивалент Љушић. Да о радикалским рецензентима Курвиног сина судије Орија и сличних капиталних дела, и не говоримо. Док о Ванвременским Власницима Истине из САНУ-а и сличних Стубова Науке И Културе, не вреди трошити тастатуру и монитор, рекох већ.

Да не буде никакве забуне, ИСТОРИЧАРА Радоша Љушића изузетно ценим, и из његових књига и других научних радова сам много научио. Али ДИРЕКТОР Љушић звучи као и већина сопствених колега, људи на било којој фукцији. Млако, тромо и несналажљиво. Уместо да су већ прошлог АПРИЛА, МАЈА или ЈУНА (или када се већ одобрава садржај уџбеника за наредну школску годину) отклоњени сканадалозни садржаји из уџбеника, Љушић нам, ГОДИНУ ДАНА КАСНИЈЕ, открива о чему се ради, и то тоном који подсећа на резигнираног али немоћног посматрача. А не на директора државне институције којој је, ваљда, ДУЖНОСТ да одобри или не одобри садржаје из којих деца уче у државним школама (а за шта новац из пореза издвајају родитељи те деце, као што и купују ИСКЉУЧИВО уџбенике у званичној употреби). Овако, да није тужно, било би идеално за неки скеч Монтија Пајтона. Само што је њихов легендарни надреализам увелико превазиђен најобичнијом српском свакодневицом.

А, зато звучи познато...

Један од „сувенира” моје посете Београду, лета 2004. године, била је монографија „Немачки ратни плакат у Србији, 1941-1944”, аутора Косте Николића. Чувам је, и представљам посетиоцима као доказ да је идеја „европске Србије која нема алтернативу” управо потекла од Хитлера и његових крвника. Често сам размишљао да скенирам неке од плаката из књиге и поставим их на овом блогу, али никад нисам са мисли прешао на дела; зато јесте неко други, и на томе сам им захвалан.

Најрепрезентативније плакате можете наћи на овој страници. Уверите се сами одакле потиче ЕУтопизам, и зашто ја оне који то заговарају зовем ”демонкрате.”

(хвала колеги из Ангмара за линк)

Дуготрајно робовање и рђава управа

Мисао дана:

“Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете.”

- Иво Андрић, "Знакови поред пута"

Подаништво

Стуб срама добио је ове недеље још имена. Прво су Канада и Јапан признали "независну државу Косова," а потом и Хрватска, Мађарска и Бугарска.

Канадски министар иностраних дела, Максим Берније, показао је да може да машта на светском нивоу када је изјавио да "јединствене околности које су довеле до косовске независности значе да ово није ни по чему преседан."

Максим, наравно, има право да мисли шта год хоће. Питање је хоће ли његови Квебежани исто тако да изјаве како су и они "јединствени" (па зар није свако, онда?) и одлуче да се "косовизују."

Јапан, који је и даље под делимичном америчком окупацијом (после рата 1941-45) се нада да ће признање "допринети дугорочној стабилности у регији." Отимачина територије је дакле пут до стабилности. Сетите се само Манџурије.

Јапански шеф дипломатије Масахико Комура је изјавио, "Наша земља има традиционално пријатељске односе са Србијом, и не желимо да признавањем Косова те односе нарушимо."

Исто као што није била америчка намера да уништењем Хирошиме и Нагасакија наруши своја тарадиционално пријатељска осећања према јапанском народу. Шта је мало насиља међу истинским пријатељима?

Да Комура-сан има имало части, набио би се на мач.

Али ето, из ових признања је произашло и нешто корисно. Кар је Берније изјавила да се признањем "Косовије" Канада придружује "међународној заједници," нехотице је дефинисала ову досад небулозну флоскулу. Међународна заједница, дакле, је скуп земаља којима је заједничко да, кад Вашингтон каже "Скачи!" одговоре са "Хоп!" Признавање косовског чудовишта је лакмус-тест којим државе показују да ли су независне, или сателити Империје.

О Мађарској, Хрватској и Бугарској нећу да трошим речи. Ове три земље су биле на страни "еуропских интеграција" на рачун Срба још када је тим процесом дириговао један аустријски каплар.

Памтите

17. март 2004 - 17. март 2008.

Како изгледа будућност Срба у "Независној држави Косова" показали су терористи УЧК пре четири године. Могу Хашим Тачи, Агим Чеку, Рамуш Харадинај и њима слични да причају колико им је воља о демократији, толеранцији и људским правима. Дела говоре више од речи.

Суочавање

Тек што сам поставио текст о чувеној ”одбрани” аргументом ”Да, али...” видим на НСПМ есеј Милована Балабана, који у суштини пише о истом. Иако себе идентификује као део огорчене опозиције Милошевићу, тврди - а ја се слажем - да политика ”сатанизовања Милошевића и представљања његове политике као агресорске... представља баласт за икакав покушај вођења артикулисане политике с минимумом патриотског у себи.”

Прихватањем приче о Милошевићу као једином и искључивом кривцу за ратове у СФРЈ и злочине који су се током њих догодили се у старту дисквалификује било каква критика политике Запада. Односно, критика се своди на детаље, али се признаје суштинска исправност интервенције на Балкану. Што је у реду, ваљда, ако сте Наташа Кандић или Чеда, али за нас нормалне је ван памети.

Балабан пореди ситуацију између октобра 2000. и данас са стањем после Дејтона, када је у Србији владало убеђење да је распад Југославије готов, да је предајом Срба западно од Дрине и Драве купљена добра воља Запада, и да скидањем санкција наступа период мира и опоравка. Али западна политика се није променила ни за јоту. Исто се десило и после 5. октобра, када су главари ДОС-а убедили себе (након што су у то убедили народ Србије) да је Милошевић проблем, а његово уклањање решење. Али, како тврди бивши амбасадор Монтгомери, у ствари су Американци мислили да је рушењем Милошевића Србија у потпуности прихватила њихову причу о балканским касапима и жртвама. Вели Балабан да су, ”ма колико различити били, и Милошевић и Ђинђић (као и садашњи лидери) показали сличну наивност и лаковерност према Западу.”

А шта је у ствари амерички став? Да су Срби геноцидни злочинци, агресори, ”реметилачки фактор” и претња миру не само на Балкану него и у Европи уопште. Ово виђење је у Србији интернализовано кроз медије који се финансирају са стране. Случајно? Нипошто. Ако ова политика и перцепција звуче познато, то је зато што јесу. Ради се, наиме, о повампиреној политици Аустро-Угарске са почетка 20. века.

Балабан цитира конкретно виђење Срба на Западу кад је о Космету реч, а које већ недељама можемо да чујемо од Бернса, Фрида и Рајсове: да су Срби на Косову ”починили грозне злочине, од кршења људских права до депортовања, силовања, убијања и покушаја уништења једног мирног и цивилизованог народа.” Проблем је што ову причу не доводе у питање не само невладници, већ и владајуће структуре у Србији. Па како онда да се говори о било каквом медијском, политичком или дипломатском ангажману како би се у свету променила слика о Србима?!

И шта се онда дешава? Балабан долази до неминовног закључка: ”Понављањем, у најмању руку сумљивих, представа о Милошевићу и његовој „злочиначкој политици“ долазимо у ситуацију да оживљавамо медијске и пропагандне стереотипе на којима је формирана, на којој се и данас одржава и оправдава антисрпска и проалбанска политика.” Тиме се слаби ионако већ лоша позиција Србије, што многима (да ли из рачуна или убеђења, вели) нимало не смета.

Једна мала дигресија. Аргумент да је Милошевић био црни ђаво и да би било ко други на његовом месту урадио бољи посао слушам већ годинама, али никако да у њему нађем смисао. О ком послу се, наиме, ради? Шта је требало да буде циљ српске државне политике? Зна се шта су били циљеви хрватског руководства (свођење српске популације на ”разумну меру” путем рата), и вође босанских Муслимана (читајте ”Исламску декларацију,” све је тамо речено). Нешто мање је јасно за шта се то Милошевић борио, али нека ми неко каже за шта је требало да се бори, и како. То је она врста расправе која је заиста потребна, а не да се каже ”Ма све је он зајеб’о...” без икакве представе о томе шта је то ”све”.

Шта би Ђинђић, или Коштуница, или Тадић, или било ко други ко је реално могао да буде на Милошевићевом месту у пролеће 1999. урадио другачије? Неко ће рећи, па добро, да није било Милошевића, не би било претње НАТО бомбардовањем, ни ОВК - али то просто није истина. Косметски Шиптари (ако они себе зову Shqiptar, онда могу и ја) с поносом говоре како су се ”преко сто година” борили против ”српске окупације.” Њихов је циљ још од 1912. био уједињење Космета са Албанијом. Сукоб на Косову није почео ни 1999, ни 1989, ни 1981, ни 1968, већ 1878. оснивањем Призренске лиге, и то је чињеница. Баш као и Тито, Американци су манипулисали албанским сепаратизмом са циљем слабљења Србије. И то је чињеница.

И ту се сад враћам на Балабанов текст. Дакле, шта је могло да се уради када је тражено, вели Балабан, ”да прихвате оно што не могу прихватити, да признају оно што није било, да прихвате кривицу и где је нема, да се кају иако таквог греха нема и, на крају, да потпишу потпуну капитулацију не само државе, него и народа”?

Три дана после проглашења ”Независне државе Косово,” амбасадор Шри Ланке при УН, Дајан Џајатилека, прокоментарисао је како је Милошевићева грешка била у томе што се није до краја супротставио агресији НАТО:

Независност Косова је последица недостатка политичке воље руководства бивше СРЈ... Никад не треба повући оружане снаге са било ког дела оспорене територије и никада се не сме дозволити присуство страних трупа на свом тлу.”

Испада да Милошевићева највећа грешка није био никакав агресивни екстремизам, већ лаковерност и попустљивост. Али то се не уклапа у слику крвожедног злочинца, па се онда о томе не говори.

Невладници и либерал-демонкрате годинама тврде да се треба суочити са прошлошћу и прихватити реалност. Ја се апсолутно слажем. Нити та прошлост изгледа онако како они тврде, нити је реално веровати да су Срби црни ђаво а Шиптари, ”Бошњаци,” Хрвати, Американци или Немци анђели. А још нереалније (плус нетачно) да су Срби узрок кризе на Балкану, америчке интервенције и свих злодела која су нас задесила.

Балабан тврди, а ја се слажем, да је стварање ”НДК” само ”чин кулминације једне дуготрајне и давно осмишљене политике на коју ми нисмо имали готово никаквог утицаја.”

Први корак у борби против те политике је уклањање менталног блока који је ту намерно и наменски постављен, да смо за њу некако сами криви, или чак да смо је заслужили. Прича о злим Србима, њиховим невиним жртвама и племенитим витезовима са Запада који су им пристигли у помоћ није достојна ни јефтиног романа, а камоли псеудоисторијске фиксације целог једног народа.

Још само и ово. Знам да ће прва реакција на овај текст да буде дрека да ја ”амнестирам Милошевића” и све што је он радио. Клинац. Не амнестирам ја никога. Напротив, они који се ложе на причу да је ”за све ово крив Слоба” су ти који амнестирају, онако бланко, и Усташе (прошле и садашње) и муџахедине, и ”ОВК” и њену квазидржаву, и НАТО и Америку, за сва њихова злодела. Ко год хистерично реагује на тезу да је потребно да се недавна историја сагледа реално и просуди по аршину који важи једнако за све, само показује да му није ни до истине, ни до суочавања, ни до реалности, већ да се ради о нечему сасвим другом.