Подаништво

Стуб срама добио је ове недеље још имена. Прво су Канада и Јапан признали "независну државу Косова," а потом и Хрватска, Мађарска и Бугарска.

Канадски министар иностраних дела, Максим Берније, показао је да може да машта на светском нивоу када је изјавио да "јединствене околности које су довеле до косовске независности значе да ово није ни по чему преседан."

Максим, наравно, има право да мисли шта год хоће. Питање је хоће ли његови Квебежани исто тако да изјаве како су и они "јединствени" (па зар није свако, онда?) и одлуче да се "косовизују."

Јапан, који је и даље под делимичном америчком окупацијом (после рата 1941-45) се нада да ће признање "допринети дугорочној стабилности у регији." Отимачина територије је дакле пут до стабилности. Сетите се само Манџурије.

Јапански шеф дипломатије Масахико Комура је изјавио, "Наша земља има традиционално пријатељске односе са Србијом, и не желимо да признавањем Косова те односе нарушимо."

Исто као што није била америчка намера да уништењем Хирошиме и Нагасакија наруши своја тарадиционално пријатељска осећања према јапанском народу. Шта је мало насиља међу истинским пријатељима?

Да Комура-сан има имало части, набио би се на мач.

Али ето, из ових признања је произашло и нешто корисно. Кар је Берније изјавила да се признањем "Косовије" Канада придружује "међународној заједници," нехотице је дефинисала ову досад небулозну флоскулу. Међународна заједница, дакле, је скуп земаља којима је заједничко да, кад Вашингтон каже "Скачи!" одговоре са "Хоп!" Признавање косовског чудовишта је лакмус-тест којим државе показују да ли су независне, или сателити Империје.

О Мађарској, Хрватској и Бугарској нећу да трошим речи. Ове три земље су биле на страни "еуропских интеграција" на рачун Срба још када је тим процесом дириговао један аустријски каплар.