Сва царства овога свијета, и славу њихову

Врховни Жутник је у басаријадама говорио о потреби „промене свести“ Срба. То је била сврха и клеветничке резолуције о Сребреници. О томе су и раније говорили жути култур-комесари. Немци већ годинама траже од Срба безусловно колективно самоубиство. Све је то било познато када се на Ђурђевдан прошле године излазило на изборе.

Па када се показало да изборна крађа неће моћи да жуте одржи на власти, направљена је рокада. Потрошене Демонкрате замењене су прогресивним Назадњацима. Све друго је остало ама баш потпуно исто - с тим да сада политику подаништва народу продају дојучерашње патриоте и „националисти“.

„Данас је наша земља променила и своје вековно веровање, начин понашања, крајњи циљ, мит који нас је толико дуго терао да гледамо уназад и не идемо напред.“

Овако мисле Борис Тадић, Драган Ђилас, Чедомир Јовановић, Соња Бисерко и њима слични. Али ову стравичну реченицу је изговорио Ивица Дачић - особа који је прво омогућила жутократију издајом својих бирача, а онда за то била награђена премијерским местом у овом назадном Државном Дну.

Прочитајте још једном Дачићеве срамотне речи.

Шта је српско „вековно веровање“? Бог правде. Зар то да мењамо?
Шта је „начин понашања“? Чојство и јунаштво. Зар то да одбацимо?
Шта је „крајњи циљ“? Слобода. Зар њу да заборавимо?
Шта је „мит“ о којем говоре? Завет са Богом, вера у Васкрсење и Живот Вечни. Зар тога да се одрекнемо?

Ако синоћ у Бечу, Стамболу, Берлину, Риму и Загребу нису отварали шампањац, требало је. Што нису могли да постигну вековима убијања, унијаћења, протеривања и пропаганде, успели су инсталацијом Државног Дна. Или бар мисле да су.

Јер дабоме, Дачићеве речи немају моћ да промене стварност, ма колико он и остатак квислиншког култа мислили супротно. Нажалост, под њиховом контролом се данас налазе скоро све полуге државе и друштва, којима ће наставити да се труде да своју визију преумљене и одсрбљене Србије претворе у стварност. Док им се преостали Срби не супротставе.

Прича о косовском „миту“ који је од Срба направио заробљенике прошлости је лаж. Па шта је друго била мотивација устаника из Тополе и стогодишње борбе која је тада почела, него слобода и повратак на Косово - не само као физичку територију, већ и као испуњење завета датог 1389?

Само глуп или зао човек може да из епских песама косовског циклуса закључи како Срби славе пораз. Јер тај највећи српски Видовдан - толико велики, да су кроз историју сви душмани покушавали да га оскрнаве, оспоре и замене својим, до те мере су од њега страховали - био је победа.

Погледајте материјалне чињенице. Турци су се повукли, први и једини пут им је погинуо султан, и требало им је 70 година да освоје Србију и наставе продор на запад. Али погледајте и духовне: Косово је било српско Распеће, којим су Лазар и његови витезови исписали Завет са Богом као ретко који хришћански народ. Не стоји узалуд у песми:

Све је свето и честито било
И миломе Богу приступачно.

Захваљујући том Завету, Срби су опстали кроз векове турског јарма; поробљени али не покорени. И захваљујући њему васкрсли - прво 1804, а онда 1916, после још једног распећа због пркоса душманима. Зар стварно мисле неке задригле ништарије, бедници који мисле да историја почиње и завршава с њима, да могу све то да промене само зато што имају моћног господара? Па ето, мисле. А Срби, јесу ли заиста толико посрнули да ће то да им дозволе?

Апостол Матеј описује у Јеванђељу (књига 4, стихови 8-9) како је сотона ставио Исуса пред искушење:

Опет га узе ђаво и одведе га на гору врло високу, и показа му сва царства овога свијета и славу њихову;
И рече му: све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се.

Исто је нуђено Лазару: да пољуби турски скут, да погази своју веру и прихвати освајачку, и да заузврат ужива земне благодети службе султану. Многи су се полакомили на такву понуду. Али баш зато што су Лазар и његови витезови рекли „не“, данас још има Срба. А од Османовог царства остали су само трагови. 

Исто обећање данас се чује из уста разних амбасадора, комесара, извијеститеља и боркиња за људска права. И док је Исус одговорио „иди од мене, сотоно!“, а Лазар исти одговор послао Мурату, олош окупљен у Квислиншком Култу хита да падне и поклони се.

А како би повукли све вас са собом, причају вам приче о концертима, аферама, фармама, великој и топлој браћи. Писмо су вам укинули, језик покварили, мисли загадили. Али ви још увек имате избор. 

Хоћете ли остати верни Лазаровом Завету и Христу, због којих су Срби опстали а земна сила која их је притискала сваки пут доживела пропаст? Или ћете поверовати господару лажи и одрећи се свега светог и честитог, зарад обећања земаљских благодети - обећања које ни он ни Култ који му служи не могу да испуне? И никада нису ни могли?

Живот вечни или самоубиство? Слобода или смрт? Бог или сотона? Србија или ЕУропска унија? Правда, чојство и јунаштво - или ништавило квислиншког култа? 

Тај избор је ваш, и само ваш. Али како се ко одлучи, тако ће да му и буде.