Србија је већ предуго земља парадокса, у којој медијско-политичка олигархија инсистира да је издаја државништво, капитулација победа, ЕУропство слобода, а очај једина нада за бољу будућност. У поређењу с њом је свет из Орвелове 1984. малтене утопија.
Размере моралног посрнућа овог квислиншког култа можда најбоље илуструје пример Саше Миленића, функционера Динкићеве банкарско-сепаратистичке УРС, који је пре неки дан НАТО агресију прогласио ослободилачком. Али ништа мање проблематично је што противници култа данас оспоравају 27. март као „енглеску заверу“ која је Србе одвела у пропаст.
Да ли је британска обавештајна служба била умешана у пуч од 27. марта, 1941, који је оборио владу Цветковић-Мачек због приступања Тројном пакту? Да, али није битно. Јер као што рекох пре две године, и остајем при томе:
Да се тадашњи приступ Тројног пакта према Југославији није нимало разликовао од приступа НАТО 1999. године, сведоче и Хитлеров говор 6. априлa 1941, као и обраћање Рајхстагу у мају. Убеђење да је Немачки Рајх непобедив и неминовни господар Европе одвело је многе на странпутицу предаје. Исто као што данас убеђење да ЕУропство, НАТО и Атлантска Империја „немају алтернативу“ води квислиншки култ право у пропаст Србије.
Ако ћемо да се бавимо енглеском издајом, онда треба да се бавимо односом према краљевском владом у изгнанству, ђенералу Михаиловићу и ЈВуО, односно питањем како и зашто је Лондон подржао Броза. Да се запитамо коме је одговарало, и зашто, да се злочини НДХ забораве и заташкају, српска страдања умање, а подвизи оклевећу или припишу Брозу. И зашто и како су сами Срби у свему томе саучествовали - из зле намере, кукавичлука или незнања - и то чине чак и данас.
Свако ко се противи пактирању са Берлином данас, али мисли да је пактирање са Берлином 1941. било мудро и пожељно, ем што не узима у обзир највероватнији исход таквог пактирања, ем што не разуме да је недоследан - и још горе, зашто.
Више од многих народа на кугли земаљској, ми бар знамо да понекад преостане само избор између часног страдања и нечасног преживљавања - и да без овог првог, ово друго води у нестанак.
Подаништво није судбина, осим ако га сами не изаберемо. Циљ освајача је да сви постанемо Саша Миленић. Имамо не само избор, већ и обавезу, да то не прихватимо.
Размере моралног посрнућа овог квислиншког култа можда најбоље илуструје пример Саше Миленића, функционера Динкићеве банкарско-сепаратистичке УРС, који је пре неки дан НАТО агресију прогласио ослободилачком. Али ништа мање проблематично је што противници култа данас оспоравају 27. март као „енглеску заверу“ која је Србе одвела у пропаст.
Да ли је британска обавештајна служба била умешана у пуч од 27. марта, 1941, који је оборио владу Цветковић-Мачек због приступања Тројном пакту? Да, али није битно. Јер као што рекох пре две године, и остајем при томе:
Срби нису изашли на улице да кличу „Боље гроб него роб” због Енглеза, већ због себе. Само непознавалац историје може да замисли Србе у савезу са аустро-немачким Рајхом једва две деценије после стравичног, малтене геноцидног рата који су Беч и Берлин водили против Србије.
Хитлер није напао Југославију због Енглеза, већ због зле воље према Србима. Зверства Усташа, Црне Легије, те СС-дивизија Принц Еуген, Ханџар, Кама и Скендербег нису се десила зато што су Срби нечим испровоцирали своје џелате, већ зато што су постојали.
Да се тадашњи приступ Тројног пакта према Југославији није нимало разликовао од приступа НАТО 1999. године, сведоче и Хитлеров говор 6. априлa 1941, као и обраћање Рајхстагу у мају. Убеђење да је Немачки Рајх непобедив и неминовни господар Европе одвело је многе на странпутицу предаје. Исто као што данас убеђење да ЕУропство, НАТО и Атлантска Империја „немају алтернативу“ води квислиншки култ право у пропаст Србије.
Ако ћемо да се бавимо енглеском издајом, онда треба да се бавимо односом према краљевском владом у изгнанству, ђенералу Михаиловићу и ЈВуО, односно питањем како и зашто је Лондон подржао Броза. Да се запитамо коме је одговарало, и зашто, да се злочини НДХ забораве и заташкају, српска страдања умање, а подвизи оклевећу или припишу Брозу. И зашто и како су сами Срби у свему томе саучествовали - из зле намере, кукавичлука или незнања - и то чине чак и данас.
Свако ко се противи пактирању са Берлином данас, али мисли да је пактирање са Берлином 1941. било мудро и пожељно, ем што не узима у обзир највероватнији исход таквог пактирања, ем што не разуме да је недоследан - и још горе, зашто.
Више од многих народа на кугли земаљској, ми бар знамо да понекад преостане само избор између часног страдања и нечасног преживљавања - и да без овог првог, ово друго води у нестанак.
Подаништво није судбина, осим ако га сами не изаберемо. Циљ освајача је да сви постанемо Саша Миленић. Имамо не само избор, већ и обавезу, да то не прихватимо.
1 коментар:
Као резултат мог вишемесечног замајавања по друштвеним мрежама ја сам дошао до закључка да је то само једна од пропагандних бајки које долазе из исте кухиње. Не треба бити претерано бистар па видети да иза приче о 27. марту стоје две претпоставке: сами смо криви за оно што нам се догодило и боље би било да смо сарађивали са окупатором. Отприлике, да смо се лепо поунијатили ништа нам се не би догодило осим што би престали да постојимо.
Које су преостале сродне причице?
1) Милош Обреновић је велики државник а Карађорђе неодговорни криминалац.
Ту је наравно најважније да је Милош био турски вазал и да је издао Карађорђа. Користећи данашњи речник Милош је прихватио реалниост на терену. Наравно чињеница да је Милош на крају дошао до независности се објашњава сарадњом са окупатором и издајом - ко изда и сарађује са окупатором, биће награђен и постаће велики државник. Карађорђе је ваљда криминалац јер уопште није хтео да разговара са окупатором.
2) Када се Срби обоже и умноже слобода ће доћи сама по себи.
Мало ми је нејасно како ће се обожити и умножити у сред економског геноцида у коме живе, не радећи ништа али 'ајде. Ваљда ће престати да воле ближњег свог и гледаће како људи око њих скапавају од глади а они ће се посветити молитвама. Некако провејава идеја не чини ништа против окупатора и његових сарадника него седи скрштених руку и чекај да ти Бог помогне. Ваљда нису чули за народну изреку помози се сам па ће ти и Бог помоћи.
Ово су очигледно приче са циљем да се окупатору не пружа отпор, да се не буни против издајничке власти и да се основне људске и хришћанске вредности као што је солидарност занемаре. Ово се јако лепо уклапа у мудрост за идеале гину будале. Да паметне кукавице умиру од глади и копају по контејнерима у потрази за храном и не морам да кажем.
А каква је сврха песника с' гргуравом косом Миленића и његових испада у стилу политички ангажовани Жика Обретковић? То је барем једноставно, служи да нам покаже да и од Томе, Ивице и Алека (Волфганга или Вулфија у енглеској варијанти) има гори и грђи.
Постави коментар