Око Соколово, бр. 65
Пре три дана била је девета годишњица мартовског погрома на Косову (Метохију су Арнаути већ раније преименовали у „Дукађин“ а Србе сатерали у гета под стражом КФОРа). За четири дана навршиће се 14 година од почетка НАТО агресије на СРЈ. Ових дана обележава се и десет година напада Империје на Ирак, као и годишњица инвазије на Либију. Али квислинпки култ окупиране Србије занима само један датум - онај фантомски, за почетак преговора о договорима о споразуму за почетак процеса предприступних преговора ЕУропској унији. И за то „лудом радовање“ они не да продају, већ предају земљу.
То правдају манипулацијом мртвим премијером, које се с правом грози Бранко Жујовић. Ем што тај покојник није био никакав светац, као што његовим властитим речима и делима документује Марио Калик, ем што се он сам за живота одрекао свих ових „баштиника“ његовог лика и дела.
Владимир Димитријевић анализира шта су Срби научили, а шта нису, из мартовског погрома 2004. Александар Ђикић објашњава зашто је ово што дешава у Бриселу најцрња издаја. А најављени „споразум“ који су квислинзи пустили у јавност преко Blijeska, дешифрује Миодраг Новаковић. Још један одличан увид у садржај тзв. преговора нуди Зејнел Зејнели.
Бранко Жујовић се сећа проглашења „НДК“ и шта су тада радили и говорили данашњи владајући квислинзи. Једина доследност је холестерол. Такозвана политичка елита у потпуности је капитулирала, вели Леон Којен. Садашње стање подсећа Жељка Цвијановића на прославу нове 1959. код Фулгенсија Батисте (ко иоле зна историју, схватиће). О томе како квислиншки култ гледа на концепт устава пише Стефан Драгичевић; додао бих само да то није ендемска појава код Срба, већ је такав поглед уврежен на посмодерном Западу, одакле је и дошао.
На окупиране територије ових дана стиже једна борбена формација из саме Империје (досад су слали само резервни састав). Мирослав Лазански зна о коме се заиста ради, и шта им је задатак. А о природи немачко-америчке „демократије“ у НДК пише Зоран Влашковић.
На војном фронту су квислинзи (мада не и сама Србија) капитулирали већ одавно. Сад покушавају да доврше и политичку капитулацију, и једино у томе су доследни, подсећа Александар Павић.Али душмани не мирују ни на другим фронтовима. О културном рату и феномену одсрбљавања пише Владимир Кецмановић, илустративним примером Мирка Ковача. Јаша Алмули разобличава подметање антисемитизма Србима.
Из Москве ових дана стижу помешане поруке. С једне стране, изјаве Јелене Гускове наговештавају да Русија пере руке од издајничке Србије, док Јелена Пономарјова вели да је Москви итекако јасно шта се с нама дешава. Док су Срби и Руси збуњени, и Империја и њен квислиншки култ неподношљиво су сигурни у свом циљу.
Има ли краја обманама и очају, пита се Синиша Љепојевић. Има, али за то је потребно да више људи размишља као Споменко Гостић, а мање као они што им је животни циљ „у се, на се и пода се“, а врхунски домет им је да се некако уграде у некротични систем. Сви смо одговорни за Косово, подсећа Бранко Радун; где год да смо, тамо нам је судилиште.
Тек тада ће племенита идеја Саве Росић да се одреди Дан бранилаца отаџбине заиста имати смисла.
 |
| „Око Соколово“ (фото: Самсон Чернов) |
То правдају манипулацијом мртвим премијером, које се с правом грози Бранко Жујовић. Ем што тај покојник није био никакав светац, као што његовим властитим речима и делима документује Марио Калик, ем што се он сам за живота одрекао свих ових „баштиника“ његовог лика и дела.
Владимир Димитријевић анализира шта су Срби научили, а шта нису, из мартовског погрома 2004. Александар Ђикић објашњава зашто је ово што дешава у Бриселу најцрња издаја. А најављени „споразум“ који су квислинзи пустили у јавност преко Blijeska, дешифрује Миодраг Новаковић. Још један одличан увид у садржај тзв. преговора нуди Зејнел Зејнели.
Бранко Жујовић се сећа проглашења „НДК“ и шта су тада радили и говорили данашњи владајући квислинзи. Једина доследност је холестерол. Такозвана политичка елита у потпуности је капитулирала, вели Леон Којен. Садашње стање подсећа Жељка Цвијановића на прославу нове 1959. код Фулгенсија Батисте (ко иоле зна историју, схватиће). О томе како квислиншки култ гледа на концепт устава пише Стефан Драгичевић; додао бих само да то није ендемска појава код Срба, већ је такав поглед уврежен на посмодерном Западу, одакле је и дошао.
На окупиране територије ових дана стиже једна борбена формација из саме Империје (досад су слали само резервни састав). Мирослав Лазански зна о коме се заиста ради, и шта им је задатак. А о природи немачко-америчке „демократије“ у НДК пише Зоран Влашковић.
На војном фронту су квислинзи (мада не и сама Србија) капитулирали већ одавно. Сад покушавају да доврше и политичку капитулацију, и једино у томе су доследни, подсећа Александар Павић.Али душмани не мирују ни на другим фронтовима. О културном рату и феномену одсрбљавања пише Владимир Кецмановић, илустративним примером Мирка Ковача. Јаша Алмули разобличава подметање антисемитизма Србима.
Из Москве ових дана стижу помешане поруке. С једне стране, изјаве Јелене Гускове наговештавају да Русија пере руке од издајничке Србије, док Јелена Пономарјова вели да је Москви итекако јасно шта се с нама дешава. Док су Срби и Руси збуњени, и Империја и њен квислиншки култ неподношљиво су сигурни у свом циљу.
Има ли краја обманама и очају, пита се Синиша Љепојевић. Има, али за то је потребно да више људи размишља као Споменко Гостић, а мање као они што им је животни циљ „у се, на се и пода се“, а врхунски домет им је да се некако уграде у некротични систем. Сви смо одговорни за Косово, подсећа Бранко Радун; где год да смо, тамо нам је судилиште.
Тек тада ће племенита идеја Саве Росић да се одреди Дан бранилаца отаџбине заиста имати смисла.
Нема коментара:
Постави коментар