Око Соколово, бр. 66
Израз „агресија“ излизан је деведесетих злоупотребом (и заменом теза) Љубљане, Загреба и Сарајева, али сасвим одговара ономе што је 24. марта 1999. НАТО покренуо против тадашње Савезне Републике Југославије. Све је било испланирано још у лето 1998, када су на челу обавештајне службе и војске СРЈ још увек били агенти ЦИА - али је потрага за поводом трајала до следећег пролећа. Монтирани масакр у Рачку, фарса од „преговора“ у Рамбујеу, фантазија о геноциду и етничком чишћењу, све су то били изговори које је Империја представљала својој јавности, већ анестетисаној по матрици коју ће касније наметнути Србији.
Империја са осамнаест сателита насрнула је на једну малу земљу - и оманула. Баш зато што рат није трајао само три дана, што је СРЈ пружила отпор који је умало довео до раскола у охолој Алијанси, напад под именом „Савезничка сила“ (а не „Милосрдни анђео“) и данас траје. Само што су бомбе и крстареће ракете заменили медији и квислиншки култ. О тој паралели пише Борис Алексић. А да Империја покушава да преко својих послушника затре било какав отпор, макар и килав, објашњава Радивоје Петровић.
Шта би требало да нам значи 24. март, пише Драган Милашиновић. Али квислиншки медији у земљи Жутији баве се свиме осим годишњицом. Само је у герилским медијима најављено да ће родољуби са свећама проћи Београдом, симболично прелазећи пут од места Синан-пашиног до места НАТО злочина (Владан Вукосављевић). Они који су дошли, живели су завет и испунили дужност. Више од тога се не може, мање не сме.
Колега Вештац, три дана касније, подсећа на парадокс: многи којима данас смета пактирање са Империјом на 27. март 1941. гледају као трагедију, јер је тада оспорен пакт са Хитлером. Бесомучна пропаганда послушника Империје довела је на власт сподобе којима је НАТО ослободилац, а Срби су ваљда сами криви што су се инатили Клинтону, Хитлеру, Фрањи Јосифу, Турцима... Неке илузије око 1999. требало би да разбије књига талијанског аутора Данила Зола, о којој пише Филип Благојевић.
Жутија је данас земља индукованих заблуда. Квислиншки култ на власти потписује уговоре о „сарадњи“ са Империјом, а српске војнике шаље у „мировне мисије“ по свету док се куне да „никада“ неће ратовати у одбрани саме Србије. Призива Турску и Немачку, а сарађује што са Великом Албанијом што са оном кавкаском - о чему пише Жарко Јанковић.
Марио Калик одговара жртви мита о Ђинђићу. Заиста је дегутантно то некрофилно метанисање око мртвог вође петооктобарског пуча, којег је највероватније смакла сама Империја када је хтео да раскине фаустовски договор с њом. Дуже им служи, и више користи, мртав него жив.
Ово је тим страшније што су српски страдалници током 20. века махом заборављени, несахрањени, неопевани. На примеру Споменка Гостића, о томе пише Колега Србо. Док не испунимо своју обавезу према њима, тврди с правом Јелена Арсеновић, нећемо моћи да будемо људи.
Са годишњицом агресије НАТО поклопила се и фудбалска утакмица у Загребу. Фудбалски дебакл није био само спортски, тврди Драган Петровић, већ симбол суноврата пост-октобарске, окупиране и квислиншке, Србије. Утакмица је дала повода за размишљање и
Мирославу Лазанском. Нажалост, многи Срби се и данас чуде хрватској србомржњи, несвесни да је то тек измештена манифестација аутошовинизма.
Како ће и бити свесни, када већ деценијама постављају погрешна питања. Нису само очигледно квислиншки медији ти који народу загађују памет; о једном таквом примеру злонамерног спиновања пише Марко Радовановић. За то време, Александар Павић дешифрује булажњења шефа посланичког клуба Социјалиста, који се више и не труди да сакрије капитулантску и издајничку политику власти.
А та политика обећава самоубивсто Србије због теоретског обећања датума за преговоре о могућем уласку у ЕУропство за двадесетак година! И то ЕУ која данас пљачка Кипар како би намирила своје банкстере (више у тексту Миодрага Перовића)? И што се више нуде Империји, Немцима, Турцима и свакој врани која наврати да позоба све мање Србије, то се више одмичу од стварних пријатеља и савезника, подсећа Бранко Жујовић. Зато мислим да државно дно неће имати храбрости да скрене с пута у пакао, од којег су само још корак далеко, како вели Жељко Цвијановић.
Некада је Краљевина Србија била правна држава, са уставом и законима, границама и националним циљевима, подсећа Мирослав Свирчевић. Од 1941. до данас је све то систематски уништавано, скрнављено, обесмишљавано, док није остала „република“ Жутија с којом свако може да ради шта хоће.
Ни непријатељи, ни њихови циљеви, ни карактер квислинга, нису ништа ново. Како подсећа Владимир Димитријевић, све је то опевао пре скоро два века у „Горском Вијенцу“ Петар II Петровић Његош. Његово рођење 1813. још је једна годишњица коју Жутија не намерава да обележи. Али певао је Његош и о Српству које је упркос свему преживело. Које памти, нада се, живи за завет, и које ће да „диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,“ када за то дође час. А он се ближи, јер овако још дуго више не може.
 |
| (фото: Самсон Чернов) |
Империја са осамнаест сателита насрнула је на једну малу земљу - и оманула. Баш зато што рат није трајао само три дана, што је СРЈ пружила отпор који је умало довео до раскола у охолој Алијанси, напад под именом „Савезничка сила“ (а не „Милосрдни анђео“) и данас траје. Само што су бомбе и крстареће ракете заменили медији и квислиншки култ. О тој паралели пише Борис Алексић. А да Империја покушава да преко својих послушника затре било какав отпор, макар и килав, објашњава Радивоје Петровић.
Шта би требало да нам значи 24. март, пише Драган Милашиновић. Али квислиншки медији у земљи Жутији баве се свиме осим годишњицом. Само је у герилским медијима најављено да ће родољуби са свећама проћи Београдом, симболично прелазећи пут од места Синан-пашиног до места НАТО злочина (Владан Вукосављевић). Они који су дошли, живели су завет и испунили дужност. Више од тога се не може, мање не сме.
Колега Вештац, три дана касније, подсећа на парадокс: многи којима данас смета пактирање са Империјом на 27. март 1941. гледају као трагедију, јер је тада оспорен пакт са Хитлером. Бесомучна пропаганда послушника Империје довела је на власт сподобе којима је НАТО ослободилац, а Срби су ваљда сами криви што су се инатили Клинтону, Хитлеру, Фрањи Јосифу, Турцима... Неке илузије око 1999. требало би да разбије књига талијанског аутора Данила Зола, о којој пише Филип Благојевић.
Жутија је данас земља индукованих заблуда. Квислиншки култ на власти потписује уговоре о „сарадњи“ са Империјом, а српске војнике шаље у „мировне мисије“ по свету док се куне да „никада“ неће ратовати у одбрани саме Србије. Призива Турску и Немачку, а сарађује што са Великом Албанијом што са оном кавкаском - о чему пише Жарко Јанковић.
Марио Калик одговара жртви мита о Ђинђићу. Заиста је дегутантно то некрофилно метанисање око мртвог вође петооктобарског пуча, којег је највероватније смакла сама Империја када је хтео да раскине фаустовски договор с њом. Дуже им служи, и више користи, мртав него жив.
Ово је тим страшније што су српски страдалници током 20. века махом заборављени, несахрањени, неопевани. На примеру Споменка Гостића, о томе пише Колега Србо. Док не испунимо своју обавезу према њима, тврди с правом Јелена Арсеновић, нећемо моћи да будемо људи.
Са годишњицом агресије НАТО поклопила се и фудбалска утакмица у Загребу. Фудбалски дебакл није био само спортски, тврди Драган Петровић, већ симбол суноврата пост-октобарске, окупиране и квислиншке, Србије. Утакмица је дала повода за размишљање и
Мирославу Лазанском. Нажалост, многи Срби се и данас чуде хрватској србомржњи, несвесни да је то тек измештена манифестација аутошовинизма.
Како ће и бити свесни, када већ деценијама постављају погрешна питања. Нису само очигледно квислиншки медији ти који народу загађују памет; о једном таквом примеру злонамерног спиновања пише Марко Радовановић. За то време, Александар Павић дешифрује булажњења шефа посланичког клуба Социјалиста, који се више и не труди да сакрије капитулантску и издајничку политику власти.
А та политика обећава самоубивсто Србије због теоретског обећања датума за преговоре о могућем уласку у ЕУропство за двадесетак година! И то ЕУ која данас пљачка Кипар како би намирила своје банкстере (више у тексту Миодрага Перовића)? И што се више нуде Империји, Немцима, Турцима и свакој врани која наврати да позоба све мање Србије, то се више одмичу од стварних пријатеља и савезника, подсећа Бранко Жујовић. Зато мислим да државно дно неће имати храбрости да скрене с пута у пакао, од којег су само још корак далеко, како вели Жељко Цвијановић.
Некада је Краљевина Србија била правна држава, са уставом и законима, границама и националним циљевима, подсећа Мирослав Свирчевић. Од 1941. до данас је све то систематски уништавано, скрнављено, обесмишљавано, док није остала „република“ Жутија с којом свако може да ради шта хоће.
Ни непријатељи, ни њихови циљеви, ни карактер квислинга, нису ништа ново. Како подсећа Владимир Димитријевић, све је то опевао пре скоро два века у „Горском Вијенцу“ Петар II Петровић Његош. Његово рођење 1813. још је једна годишњица коју Жутија не намерава да обележи. Али певао је Његош и о Српству које је упркос свему преживело. Које памти, нада се, живи за завет, и које ће да „диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,“ када за то дође час. А он се ближи, јер овако још дуго више не може.
Нема коментара:
Постави коментар