„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 13. март 2013.

На нас дићи проклету гомилу

Око Соколово, бр. 64
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
„Око Соколово“ (фото: Самсон Чернов)
Спрема ли се, можда чак на годишњицу мартовског погрома, коначна капитулација земље некада зване Србија? Из саопштења, уводника и изјава „државног дна“ могло би се тако закључити. Ено их, сва тројица, у Бриселу на поклоњењу ЕУропским господарима и њиховим „косовијанским“ штићеницима. Најгоре је што своју издају проглашавају за државништво. И ником ништа. Србија (углавном) громогласно - ћути.

Преговарачким „громадама“ које су похитале да клече у Бриселу бави се Бранко Павловић. О могућим последицама ове мисије пише и Душан Пророковић. Стварну сврху тзв. дијалога са Шиптарима објашњава Александар Павић, цитатима самих империјалиста.

Шта се још може очекивати од ове власти, и колико дуго, покушава да предвиди Жељко Цвијановић. За то време, Зоран Чворовић сагледава шири контекст капитулантске политике квислиншког култа; иза ње стоје силе које нам вековима не мисле ништа добро.

Елем, убеђене да су питање „Косовије“ скоро па решиле, те силе прелазе на следећу фазу затирања Србије: ревизију Дејтона и укидање РС. О томе пише Ненад Кецмановић, којем не промичу изјаве амбасадора Империје. И док један правац напада иде према председнику РС, други се усмерио на неимара који је извршио „реконструкцију порекла“ и тако постао проблем. О позадини хајке на Кустурицу пише Бранко Радун.

Мирослав Лазански јасно каже шта Империја намерава спрам Србије. Питање је шта намерава Србија.

Случајно или не, тек годишњице смрти Слободана Милошевића и Зорана Ђинђића скоро па се поклапају. Ђинђић је мало коме ваљао док је био жив, али је после смрти квислиншки култ од њега направио идола, којем се ритуално клања сваког марта (део ритуала је и пљување по Милошевићу). О непримереном односу према оба покојника  пише Ђорђе Вукадиновић. Колега Србо сматра да је дихотомија између Ђинђића и Милошевића лажна и исконструисана кочница оздрављењу српства. Ратко Дмитровић сведочи о лицемерју наводних Ђинђићевих наследника, док Сава Стамболић, некадашњи победник у беседништву Ђинђићу у част, описује како је замало постао део жутог култа.

О успесима и грешкама и једног и другог још ће бити речи. Засад вреди имати на уму да су претензије Шиптара на српску земљу настале далеко пре Милошевићевог доласка на власт. О томе у Времену пише Милан Милошевић.

Кад смо већ код термина „Шиптар“, Зоран Ћирјаковић покушава да објасни зашто је то погрдан израз, у тексту који покушава да србомржњу сагледа кроз призму западне политичке коректности. То што у томе не успева не значи да је Ћирјаковић неспособан, већ да је призма погрешна. Језиком се бави и Драгомир Анђелковић, напомињући да се државна и друштвена капитулација индукују језичком. Употребом језика, писма, терминологије и вредносних постулата непријатеља, стижемо до ситуације да не можемо ни да артикулишемо сопствено становиште, а камоли да га одбранимо. Па онда ванредно стање постане редовна појава, како вели Миле Милошевић.

Један вид отпора против тог менталног поробљавања редовно нуди Љубиша Спасојевић, ове недеље ругалицом „Шарлатан де Фол“.

Знам да тренутно нема много ни воље ни жеље за бављењем економском филозофијом, али вреди прочитати есеј Радивоја Огњановића о видљивом и невидљивом. Није реч само о економији, већ и о људском карактеру. А онда из тога произилази спознаја како се њиме манипулише.

Каже се да свако народ има власт какву заслужује. То није сасвим тачно. Пре би требало рећи да има онакву власт какву је спреман да трпи. Питање је само докле. Нажалост, оно се већ дуго, предуго, намеће, а одговор никако да стигне.

1 коментар:

ugljesad је рекао...

Dvanaest godina Srbija je vođena u pogrešnom smeru. Demokrate su dobijale izbore zbog inercije naroda.
Rezultati su bili poražavajući Čarobnog štapića na žalost nema.