„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

недеља, 24. јун 2012.

Заборав води у нестанак

Читам јутрос интервју који је историчар Драгољуб Живојиновић дао за Жутитику, и питам се у којој мери су га фризирали да би био подобан за ЕУропски квислиншки култ. Или се можда ради о одступници, ако се промени влада па Жутитика опет постане Политика? Ко зна. Тек, Живојиновић је у праву: за Енглезе је Србија увек била сурогат или продужетак Русије, реметилачки фактор спрам Лондону далеко драже Аустрије или Османског царства.

Срби и Енглези јесу имали исте непријатеље у оба светска рата, али то нипошто не значи да су били на истој страни. Јер док су Срби покушавали да опстану под чизмом аустро-немачког агресора и његових савезника, Енглези су водили своју геополитику, у којој за Србе није било много места. Дабоме, у свакој причи има изузетака.

капетан Флора Сандерс (sic)
Један је Флора Сандерс. Или Флора Сендис (ориг: Flora Sandes, не знам одакле у српском оно „р“). У сваком случају, реч је о храброј жени из Јоркшира која је у лето 1914. дошла у Србију да буде болничарка, а остала као војник и касније официр. За подвиге на Солунском фронту 1916. одликована је Карађорђевом звездом.

Капетан Сандерс је пензионисана 1922, у склопу опште демобилизације војске Краљевине СХС. Није знала шта да ради без униформе, па је неколико година провела путујући по свету и држећи предавања о својим искуствима на фронту. Удала се 1927. године за Јурија Јуденича; и британски и српски новинари су изгледа помешали овог млађег човека са белогардејским генералом Николајем Јуденичем. Флора и Јури су остали у Југославији. Према Милеровој, Флора је 6. априла 1941. обукла своју униформу и у 65. години кренула да се бори против Немаца.

Ухапшена је у јуну 1941, али је из затвора пуштена после 11 дана, под условом да се редовно јавља у Гестапо. Јури је умро од срчаног удара у септембру те године. Али никада није изгубила веру и наду. Када је у јесен 1944. отишла на редовни састанак у Гестапо, са смешком је рекла да жели да се опрости од гестаповца Хубера, који је за њу био задужен.
„Како? Не идете ви никуда!“ одбрусио је Хубер.
„Не идем ја. Идете ви,“ одговорила је Флора са осмехом.

Нажалост, у Титовој Југославији није било места за „усвојену“ Српкињу Флору Сандерс. У јулу 1945. отишла је код свог сестрића у Родезију (данас Зимбабве). Отуд су је протерали после три месеца јер се „дружила са домороцима“. Крај живота је дочела у Сафолку, где је умрла новембра 1956, у 80. години.

Све ово може да се прочита не само у српским новинама, већ и у енглеским. Аутор најновије књиге („Диван брат: Живот капетана Флоре Сандерс“) о овој изузетној жени, Луиз Милер, јуче је објаснила ко је била Флора Сандерс читаоцима Дејли Мејла.

Све је то мени било потпуно ново. До пре неколико година нисам чуо ни за Момчила Гаврића, најмлађег каплара на свету. Нити за Милунку Савић, најодликованију жену-војника свих времена, која је умрла заборављена у Титославији. Све је то рађено намерно. Плански. Јер, што рече један генерал пре пар година, заборав води у нестанак.

Када би мало више људи знало за овакве примере из не тако давне прошлости, шта мислите да ли би били уморни и очајни, да ли би пристајали да њима владају ништарије, бедници и хуље, теледириговани из Вашингтона, Берлина и Брисела?

Историја није црно-бела, нити је почела маја 1945, марта 1991, или октобра 2000, колико год вам квислиншки култ и његови господари тврдили да јесте. Ако је заборав оружје Непријатеља, онда је памћење оружје којим га побеђујемо.

четвртак, 21. јун 2012.

Поуке у три слике

За мало размишљања, и да вам скрене пажњу са летње врућине, прилажем одломке из три текста америчког коментатора Данијела Гринфилда, објављена током овог месеца. Превод и (минимална) адапатација су моји; ко хоће да чита оригинале in extenso, дао сам адресе.

Изабрао сам ова три есеја јер мислим да се директно тичу наших проблема, и из њих је могуће извући наравоученије - ако се читају паметно. 

Божанство ситних умова
Гомилање богатства, као и свака друга људска активност, захтева осећај сврхе, морални оквир у којем може да нађе осећај постигнућа. Али данашње плутократе више нису родоначелници династија. Све мање милијардера желе да оставе новац потомцима. Њихова истинска деца су фондације посвећене јачању државе и светске владе.

Нису родољуби, многи често ни не верују у америчку посебност или будућност националне државе. Национално их не занима, већ само држава. Не занимају их народи, заставе, идентитети, или историја - само институције. Идеја којој они служе је Држава, без обзира на власт или границе, као Мајка и Отац човечанства. Њихово човекољубље делује у облику лутајућих псеудо-држава које широм света решавају проблеме човечанства тако што кидају границе, док њихове фондације шире моћ државних служби и наводе их да се баве друштвеним проблемима.

На државу гледају као на продужетак себе, којем морају да прошире обим и моћ. Не маре за личне слободе. У њиховим преузвишеним очима, народ је стока којој су потребни чобани. Зато финансирају активисте који се хвале својим чобанским способностима, а све како би обезбедили да држава боље контролише своје поданике.

Њихов велики сан је светска држава којој би сви били поданици, савршена машина власти која би задовољавала потребе свих, стала у крај рату и различитости мишљења и донела златно доба човечанства. Стари је то сан, глуп и једино природан за људе који су изгубили способност да верују у било шта сем власти, и за највиши циљ сматрају стварање савршене грандоманије: Кинг Конг-владе која би човечанство држала у шаци и смејала се свету са висине. То је сан који је једнако грандиозан, окрутан и бесмислен.

(„Држава на крају света“, The State at the End of the Universe, 3. јун 2012)

Опстанак као победа

Израел није победио у Шестодневном рату јер је имао бриљантне генерале, већ зато што није имао избора. Алтернатива је била смрт, истребљење милиона...

„Ein Breira“ (нема избора) је на неки начин једина израелска доктрина која ишта вреди. То значи да ћемо опстати, јер је једини преостали избор смрт. Значи да постоји јасан избор између опстанка и нестанка, живота и смрти. Левичари константно бирају смрт, за себе и за друге. Лепо би било да је десница изабрала живот, али пре ће бити да су и левица и десница довођене пред свршен чин кад год би се појавио избор јасан попут оног у предвечерје Шестодневног рата...

У моменту кад нема избора, народ открије свој инстинкт да преживи. Очекивати од власти да својевољно учине праву ствар је сулудо. Избор најчешће није њихов. Намеће им га стварност која каже да су сви њихови компромиси пропали, да је њихова политика пропала, и да пред њима стоји црни зид. Живот или смрт. Рат или самоубиство... Пред тим зидом дрхте вође и генерали, али не и обични човек, јер он, за разлику од лидера, не живи у илузији да контролише догађаје око себе. Зна да мора да се бори за спас себе и свог народа.

Јуначки подвиг појединца вођеног готово сулудом личном храброшћу је готово неепојмљив људима који никада нису осетили рат на свом кућном прагу, који нису провели животе свесни чињенице да их само пар километара дели од армија које постоје једино да их избришу са лица земље. И да ту границу морају да чувају они, обични грешни и несавршени људи који после смене иду кућама, породицама, послу.

На ту стварност су неки заборавили, али она свеједно постоји. И постојаће заувек, јер се људски род не мења, већ само пресвлачи своју глупост и злобу у нове флоскуле. Она се може победити у борби, али је једини начин да се против ње добије рат - опстанак.

То значи више него живот. Значи живот у спознаји ко си и шта си. Не ради се само о опстанку вишећелијског организма, већ опстанку духа народа и нације... Ниједна победа, ниједан мировни споразум не могу да започну или окончају историју. Могу само да промене тежину опстанка, услове под којима се јунаштво свакодневног живота испољава кроз живљење упркос онима који би да нас убију. Опстанак је коначна победа.

(„Израелско јунаштво опстанка“, Israel's Heroism of Survival, 11. јун 2012)

Права, правда и закони
Јун је био месец без преседана за муслиманске тужбе против њујоршке полиције... Значајан је релативно незапажен случај Фархана Доа, муслимана који није примљен у њујоршку полицију зато што је рекао да би хомосексуалце требало похапсити. Сад тужи полицијску управу због дискриминације. Није Фархан једини који има такав став, али за разлику од осталих кандидата, његова култури и религија сматрају да је дужност полиције да хапси и затвара људе који вређају њихове моралне вредности.

Фарханов адвокат тврди да његов клијент има право да верује шта год хоће, што није нетачно. Проблем је у томе што то право, када у политику, полицију и судове уђе довољно Фархана, нећемо имати ми остали. Толеранција за људе који не толеришу вас је у реду само док су они у стању да повуку границу између својих идеја и деловања...

Полиција није ту само да спроводи закон, већ да одржава склад у друштву. Али ко одлучује шта је тај склад, и шта су друштвене вредности? Градоначелник Блумберг хоће да забрани велике чаше за безалкохолна пића. Фархан До хоће да забрани хомосексуалце. Када не постоји ограничење државног нарушавања права, онда закон постаје апарат за застрашивање и контролу.

Кад се права појединца препусте песници активиста, судија и политичара, законе доноси онај ко то довољно жели. Исти процес судског активизма, хистерије, насиља и јавног притиска који је довео до легализације хомосексуалних бракова може касније да срећне парове баци у затвор. Питање је само ко доноси законе...

Тајна свих друштава је да је свако од њих демократија на свој начин. Власт може да угњетава народ, да га стреља по сокацима и гази тенковима, али не може дуго да опстане ако није у додиру са вредностима тог народа.

Зашто не учинимо како Фархан каже, и похапсимо педере? Либерал ће на овај предлог реаговати идентично као и хоџа са Ал-азхара кад му кажете да не треба хапсити педере. Ако су права оно што каже софизам групе савезних судија, онда нема никакве разлике између Блумбергове забране кока-коле, Мухамедовог наметања чадора, и Обамине обавезе да се купи медицинско осигурање...

Већ деценијама покрети за грађанска права у ствари одузимају права другима у име сопствених привилегија. То нас је довело до ситуације где верске установе морају да врше абортусе... а  фотографе туже јер не желе да сликају хомосексуална венчања. Ово није друштво које ослобађа људе од репресије, већ друштво које врши репресију у име нечијег „општег“ добра.

У задатке полиције у муслиманским земљама спада хапшење богохулника, затварање одбеглих невеста и вршење испита невиности над женама које пронађу у соби са мушкарцем... Разлика између њихове полиције и наше? Фархан.

(„Све изађе на џихад“, Everything's Coming Up Jihad, 13. јун 2012)

уторак, 19. јун 2012.

Је ли, с ким се ја састајем?

Високи комесар ЕУ за иностране послове, Кетрин Ештон, имала је проблемчић пре састанка са новоизабраним председник Србије, Томиславом Николићем, прошлог петка у Бриселу.

„Роберте, неко мора да пође са мном, не знам како он изгледа,“ кука Ештон на почетку снимка.

„Роберт“ је Купер, тзв. преговарач ЕУ у тзв. дијалогу Жутограда и „власти“ НДК. Али од њега слаба вајда:„Не знам ни ја,“ вели Купер.

Срећом по њих, неко од посилних је имао фотографију, па се Ештонова убрзо смешкала за камере са Торисом.


Оваква неспособност нема оправдање. Николић је можда тек инаугурисан, али је пре тога два пута умало победио Тадића на председничким изборима, и сваки пут је на њега дрвље и камење сипала медијска машинерија Вашингтона и Брисела, описујући га као „тврдолинијашког ултранационалисту“ и томе слично. Па су се опет окомили на њега после избора, осуђујући (лицемерно) његове изјаве о ратовима, Сребреници, итд. А не знају како човек изгледа!

Ето ко су ЕУропски „господари“ од којих наивни очекују спасење. Ето какви су „преговарачи“ који су унапред одлучили исход преговора. Ето ко од Србије тражи да се одрекне себе како би добила „бољу будућност“. Па ви сад гледајте шта ћете.

субота, 16. јун 2012.

Чаша квислиншке жучи

Случајно гледам РТ јутрос, и наиђем на интервју дана: амбасадор Србије у Лондону, Дејан Поповић. Гледам, и не верујем очима и ушима.

Разумем што РТ хоће да својој публици објасни шта би избор Томислава Николића могао да значи у смислу промене политике Београда. Али пошто Србија још нема владу, већ њом још увек технички управља жутократија (а све полуге државе и даље држи квислиншки култ), можда је мало рано да се о томе прича.

Можда су продуценти мислили да ће добити коректне одговоре од дипломате, којем је на крају крајева посао да представља своју земљу без обзира ко био на власти. И то би важило за сваку нормалну земљу, само што је Србија од петооктобарске револуције све само не нормална. Енглески дипломата Хенри Вотон је у 17. веку о амбасадорском послу рекао да је то кад „поштеног човека пошаљу у иностранство да лаже за добро своје земље“. У досманлијској и жутократској Србији, овај последњи део је анатемисан и преокренут у „за добро Империје и ЕУ“.

„Српски“ амбасадор у Лондону
Да су барем провели две минуте на Википедији, или на страници амбасаде, било би им јасно да нешто озбиљно није у реду са човеком који тврди да није члан ниједне партије, а притом је био заменик министра финансија у ДОС-овој влади (2001-2004), потом проректор Београдског универзитета, онда саветник Врховног Жутника, а од 2008. Јеремићев велепосланик у Лондону. Како је то могуће, у земљи где се и физички радници запошљавају по страначкој линији? Није могуће, дабоме. Само је питање којој је странци Поповић био близак, Демократама или Г17 (сада УРС)? Судећи по глупостима које је изрекао, можда и једној и другој.

Шта је то све налупетао амбасадор Жутије у Великој Британији и Ирској? По Поповићу, гласаче у Србији на овим изборима нису занимали ни Косово ни ЕУропске интеграције, већ „нису били задовољни стањем у економији“. То је, значи, званична флоскула на новожутском језику (пошто је српски неприхватљиво назадан, је ли) за „мајку вам вашу, једемо из контејнера јер сте све упропастили“. Глупости, дабоме, али глупости изведене на основу званичних резултата избора за које постоје озбиљне индиције да су лажирани, покрадени и манипулисани. Другим речима, ко год покушава да резонује на основу тих резултата губи време, јер су они одраз преваре, а не фактичког стања.

Амбасадорова прича о економским проблемима просто вређа здраву памет. Као да се Србија волшебно 21. маја пробудила и затекла дуг од 45% бруто државног производа, или незапосленост од 25%. Као да су за то одговорни једнорози с Јупитера, а не ДОС или жутократија. А онда још додаје да, пошто нема више простора за додатно задуживање, Србија мора да примени „строге мере штедње“

Ајде! То од некадашњег заменика Боже Дерикоже, чувеног досманлијског порезника чији је лек за привреду урнисану ратом и санкцијама било опорезивање до смрти. Док су Ђелић, Динкић и остали вајни међународни економски „стручњаци“ (Поповић у биографији спомиње рад у Делоит & Туш и Светској банци) пустошили и задуживали Србију, дотле је државни апарат растао. Да не заборавим, жутократија је само 2009. године тзв. невладиним организацијама - професионалним разбијачима Србије - дала 44 милиона евра! И сад се ту режиму блиски амбасадор прави Енглез.

На питање да ли Србија може да гледа и на исток и на запад, Поповић одговара потврдно и наводи пример „веома добрих пријатеља“ Русије - Хрватске и Бугарске! Колико је мени познато, обе су чланице НАТО и више него послушни вазали Вашингтона, а Русији су „пријатељи“ онолико колико „пријатељи Сирије“ мисле добро властима у Дамаску. О ставу према Србији да и не говоримо.

Поповић потом вели да Косово и НАТО нису проблеми. Као, Тадић је поштовао резолуцију о неутралности, а Устав каже да је Косово део Србије. Бива, немогуће је да државни службеник крши Устав, или једно говори свом народу а друго Империји. Као да нисмо читали Викиликс (а Џулијан Асанж има своју емисију на РТ, побогу!) и не знамо шта су све радили Тадић и ШуНАТОвац.

Ако некоме треба доказ колико је жути амбасадор плиткоуман, нека послуша његове оде ЕУропству и вечној бриселској унији, чије ће вредности наводно преживети тренутне фискалне потешкоће. У стварном свету, врло је вероватно да је ово системска криза не само ЕУ - која се заснива на обећању благостања кроз социјалну државу - већ и САД, чија визија почива на тајкунском капитализму и светској хегемонији. За то време, земља чија ТВ мрежа интервјуише Поповића нема инострани дуг, привредно расте док остали пропадају, и после вишедеценијског катастрофалног експеримента са комунизмом настоји да створи политички систем који ће њеним становницима гарантовати слободу али спречити да постану револуционарна руља теледиригована споља. Али ништа од тога, бива, није битно за Србију; за Поповића сијају само ЕУропске звезде.

Све би то још некако могло и да се опрости амбасадору, да није потпуно заказао по питању Сребренице. Упитан да коментарише недавну изјаву новоизабраног председника, Поповић је рекао да су пресуде Хашког трибунала „установљене чињенице“ (!), односно да је неоспорно да се у том босанском градићу десио геноцид (!!!).

Овде је маневарског простора било напретек. Николићева изјава је заправо сасвим у складу са формулацијом у резолуцији Тадићеве Скупштине, коју су као такву поздравили и ови ЕУропски и вашингтонски званичници што се данас љуте. У њој се Сребреница осуђује као стравични ратни злочин, али се нигде не помиње реч геноцид. Пресуда Међународног суда правде из 2007. је у суштини одбацила оптужбу да се у Босни десио геноцид, осим у Сребреници - а ту је само а priori прихваћена квалификација МКТЈ, која сваког дана под теретом доказа постаје све климавија. Проглашавање стрељања ратних заробљеника за геноцид је у суштини најгрђа увреда за стварне жртве стварних геноцида, међу којима су и Срби.

Све је то могао да каже Поповић, али није. Нити један озбиљан дипломата не би своју земљу и свој народ прогласио геноцидним, све да је то и тачно. А жути амбасадор Поповић вели како је Сребреница дефинитивно геноцид, па још и додаје да он то говори са ауторитетом правника и професора права!

Не знам шта је РТ очекивао да постигне интервјуом, али уместо нових сазнања о политици Београда, добили су само флоскуле о лепоти ЕУропства и самомрзачку жуч квислиншког режима који је још увек на власти, из уста амбасадора који служи на срамоту својој професији - било да је реч о праву, економији или дипломатији.

Тужно.

среда, 13. јун 2012.

Забрањени образ

Јуче стиже вест да је Уставни суд Србије донео одлуку да се забрани организација грађана „Отечествени покрет Образ“. Образложење? Према извештају РТС:
„[Образ је], не само толерисао, већ и подржао активности чланова у инцидентима током који је долазило до повреде Уставом зајемчених права одређених друштвених група и у којима је исказан дискриминаторски однос према тим групама. Суд је закључио да из аката и радњи „Образа“ проистичу ставови којима се суштински дискриминишу грађани по личним својствима, и то говором мржње, узнемиравањем и понижавајућим поступањем.“
Из наведеног закључујем да се радило о тзв. паради поноса, односно да су „дискриминисани грађани“ особе алтернативне сексуалне оријентације. Ако се сложимо, аргумента ради, да су „говор мржње, узнемиравање и понижавајуће поступање“ лоше ствари (што није тешко), наилазимо на проблем. Наиме, већ скоро 12 година су управо томе изложени „грађани“ који се идентификују као Срби. Односно, већина становника у држави која се још увек зове Србија, ма колико то режиму, Бриселу, Берлину и Вашингтону било мрско. Ако је наведено понашање критериј за забрану, што ли онда досад нису забрањени ЛДП, Б92, Пешчаник, е-новине, „Слободна Војводина“, итд.? Њихов говор мржње, узнемиравање и ниподаштавање Срба итекако су документовани.

Данас забрањују њих, а сутра...?
Морам овде да кажем да се не слажем са великим делом реторике и метода „Образа“. Нисам ни члан ни симпатизер. Чак сматрам да је много тога што раде штетно по српске интересе. Али исто тако разумем зашто се фрустрирани, извређани, сатанизовани и понижени Срби окрећу организацијама које им нуде одушак, пошто су скоро све институције друштва које би требало да бране достојанство, част и образ народа у томе потпуно омануле. Од туњавих политичара, владика у лимузинама, и фосилизованих академика који верују да је ћутање злато, до разних организација, сабора, и института где слаткоречиви квази-родољуби промовишу разноразне теорије завере, а у ствари само себе. За то време квислиншки култ мање-више неометано кречи земљу у жуто и наставља свој нихилистички пројект укидања Срба и Србије.

Да се не лажемо, тзв. парада поноса је итекако део тог пројекта. Како другачије схватити позерство професионално угрожених који од тога итекако добро живе - док већина земље једва животари - у спрези са државним апаратом под контролом квислиншког култа и његових иностраних спонзора? Они који би да парадирају не траже једнака права - поготово не у земљи где је жутократија обесправила готово све - већ посебне привилегије. Не траже толеранцију, већ прихватање под претњом државне силе. Кад се види ко инсистира на Паради - од Кацина преко амбасада Империје и ЕУ - јасно је да она нема никакве везе са патриотизмом или људским правима, а сваке везе са омаловажавањем и вређањем Србије. Да су алт-сексуални активисти заиста заинтересовани за људска права, не би били на погрешној страни.

И ту је мој проблем са овом забраном. Оваква власт нема ама баш никакво право да приговара „Образу“, јер се служи апсолутно истим методама и реториком - само са другачијим презнаком. Тако да испада да су говор мржње, дискриминација и ниподаштавање сасвим у реду када се примењују на Србе, али не дај Бриселе (ово намерно) да их неко случајно примени на „специјално посебне угрожене и заштићене“ групе. Најбољи пример селективне „логике“ на делу.

Још један цитат из одлуке Уставног суда наводи на закључак да је забрана била вођена политичким мотивима, па још и онима квислиншког култа:
„Уставни суд је, доносећи одлуку о забрани рада Образа, имао у виду и то да је Србија недавно прошла кроз веома тежак историјски период оптерећен ратовима подстакнутим националном и верском супротстављеношћу народа у региону.“ (РТС)
Погледајте тај еуфемизам. Значи, пошто су ратови наводно били мотивисани религијом и национализмом, произилази да је потребна њихова забрана - али само ако су српски. На страну сад питање да ли су национализам и религија који карактеришу „Образ“ аутентично српски; судијама и квислиншком култу је и илузија тога довољна. Све друге религије и сви други национализми - од муфтије Зукорлића до Војводиндијанаца, о Шиптарима да и не говоримо - су сасвим у реду. Они су, наиме, оне гореспоменуте заштићене групе. Све се може у Србији, али само док је мрзиш. Љубав према отаџбини, макар и на погрешан начин, проглашена је за кривично дело. Иронија је просто вриштећа, пошто се „Образ“ терети за дискриминацију групе која себе дефинише по томе кога и како воле...

И то је суштина приче. Без слободе говора, не може се говорити ни о каквој демократији. А слобода говора би требало да значи да не можемо да забранимо организацију само зато што нам се не свиђа шта она заговара. Апсолутно је лицемерно забрањивати Образ зато што наводно крши Устав тако што погрдно говори о алт-сексуалцима и верско-националним мањинама („заштићеним групама“, је ли) док они који систематски затиру веру, нацију и сексуални идентитет већине за то имају подршку државе!

Уосталом, како то да су се вајне судије сад сетиле Устава? А где су били када је Друг Бота „скраћивао мандат“ да би председниковао по трећи пут? Кад је Борко признавао Косово пахуљицом? Када су покрадени избори? Овако испада да је најгори злочин наводно деловање - чак ни деловање, већ „ставови“ - против заштићених група, док рецимо издаја земље, кршење преамбуле Устава, гажење председничке и посланичке заклетве то нису!

Сада је и слепцу јасно да квислиншки култ има покварен морални компас. Игла која би требало да показује „добро“ заглављена је тако да увек показује само њих. Данас забрањују Образ, сутра ће Двери, прекосутра ДСС, све док не сведу дијапазон дозвољене мисли у земљи Жутији на релацију негде између Чанка и Чедовишта.

Имајте на уму, међутим, да је рушење такве власти само пола посла; док се не поправи компас, остаће по њиховом и ако њих не буде.

четвртак, 07. јун 2012.

Слобода самоспознаје

Жељко Цвијановић не само да је објавио „Брисани простор“, него је написао и реплику - на чему му се најсрдачније захваљујем. Примером је показао како је могуће бити на истој страни а да се не мисли идентично, како култура дијалога постоји, и како је Стандард итекако достојан свог имена.

Разумео сам у потпуности његову намеру да, као што је објаснио у реплици, не брани Томислава Николића као појединца, већ „сопствено право да изаберемо председника према својим, а не критерујумима баронесе Ештон“ или Иве Јосиповића. И с тим се сасвим слажем. Као и са констатацијом да у „вриштећој кампањи против председника Србије“ треба гледати опасност не само по Николића, већ и „још више по државу Србију и њене грађане.“

Нисам имао намеру да из мојих резервација према Николићу као политичару произађе утисак да га сматрам „недостојним“, било председничког места или подршке. Али пошто сам очигледно створио баш такав утисак, осећам се обавезним да појасним: због свог минулог рада, Грађанин Николић мора да заслужи подршку родољуба. Међутим, Председник Николић, као шеф државе, морао би бар неку подршку да ужива a priori. Ако ништа друго, док не покаже да је не заслужује (као што је то учинио Друг Бота још у првом мандату). То, дабоме, не значи да било ко може и сме да има carte blanche да у име Србије и Срба ради било шта.

Цвијановић у реплици образлаже зашто се кидише на Николића, и то бих да цитирам јер се апсолутно слажем с његовом проценом:
„... зато је важна Сребреница као упоришни мотив балканске политике Запада - ако нема ње, ако нема геноцида, све пада у воду, па и регионална политика, која, уместо да инсистира на стварном помирењу и затварању спорних питања, ствара нове заплете, инсистирајући на српској кривици и кријући иза ње концепт стабилности који почива на премиси да је регион стабилан онолико колико је Србија мања и слабија.“
Као и ово:
„Антифашистички карактер Хрватске - и оне авнојевске и ове туђмановске - почива искључиво на титоистичкој равнотежи усташе-четници. И ако се случајно догоди да генерал Михаиловић буде рехабилитован као припадник покрета отпора нацизму, ако се српски председник не одрекне четништва и Михаиловића, па још ако тако неодрекнут никога не закоље следеће недеље у Бриселу, тада се распада цела регионална архитектура. Тада Хрватска више није бивша југословенска република која се извукла из канџи Милошевићеве хегемоније, већ наследница једног од најкрвавијих нацистичких режима, обновљена 1991. на ресантиману према српском становништву, исто као што је формирана 1941. године. Али ако је Милошевић кољач са Балкана а генерал Михаиловић нацистички сарадник, тада су се Анте Павелић и Фрањо Туђман само мало занели, иначе је све друго са Хрватском сасвим ОК.“

Значи, не нападају Србију због Николића, већ Николића (и Михаиловића, и Милошевића) због Србије. Тачно, да тачније не може да буде. Чак сам се недавно бавио баш том причом, баш у том оквиру, како на Antiwar.com, тако и на енглеској верзији Сокола - овде, овде и овде. Није, дакле, сасвим тачно да реакција на лупетања Империје и региона нема; можда не стижу из Србије, али ја ето силом прилика нисам у Србији.

Можда је проблем што се том тематиком бавим језиком наших непријатеља - али неко мора. Лакнуће ми када потреба за тиме престане. А то ће бити онда када дипломатија Београда буде у служби српских, а не туђих интереса.

У ствари, једина ствар с којом се никако не бих сложио у Цвијановићевој реплици је закључак да ће „Николића, када не издржи, ови из Брисела, Берлина и Загреба бар тада оставити на миру“. Јер неће. Нема тог уступка, попуштања, поклоњења, предаје или продаје којим би било ко из Србије могао да умилостиви оне којима је и најмања Србија превелика, а једини добар Србин - бивши Србин.

Зато њихови захтеви, притисци и претње у ствари и нису толико страшни. Односно, јесу језиви са становишта морала и правде, али не би требало да имају икакву моћ да нас присиле на самопорицање. Јер у дубини душе знамо да чак и ако достигнемо дно које они захтевају, ни то им неће бити доста. И та спознаја би требало да нас ослободи стокхолмског синдрома, тј. жеље да задовољимо сопствене мучитеље и џелате.

Како је својевремено рекао Свети Мученик Вукашин, нека они раде свој посао. А на нама и Николићу (што грађанину, што председнику) је да радимо свој.

уторак, 05. јун 2012.

Брисани простор

Да ли родољубива Србија ради у корист сопствене штете, тако што не подржава председника Николића пред његов пут султанима у Бриселу? То питање данас поставља Жељко Цвијановић у Новом Стандарду, упозоравајући да су се родољуби (нпр. ДСС и Двери) нашли на истој страни као и Брисел, тј. Берлин, захтевима да Николић изађе на чистину.

Мотиви Империје су јасни: Николића треба притиснути, показати му да је отпор узалудан а пуки опстанак немогућ без стопостотног покоравања вољи Брисела (тј. Берлина) и Вашингтона. Отуд пуцњава по косметским Србима, лавеж бирократа и медијског чопора око „негирања геноцида“ у Сребреници, производња афере са химном међу фудбалерима, итд.

Цвијановић се пита шта то мотивише родољубе који Николића „руше“ што критиком што ћутањем, и закључује да се ради о потрази за савршенством, неповерењу у било кога другог и злоби. Мада свега тога итекако има међу Србима, да ли је у овом случају баш тако?

ЕУропљани (извор: Вукајлија)
Иако се данас о њему говори и пише као да је још увек Шешељев посилни, подсетимо се да је Николић човек који је пре три године смртно ранио странку којој је био намесник, да би постао вођа сопствене. Који је ту странку назвао омраженим именом подрепаша Аустро-Угарске. Који је после скоро две деценије заклињања естрадним родољубљем у одсудном тренутку омогућио потпуну контролу жутократије тако што је створио пасивну, бескорисну, лојалну опозицију. Који је по свом „напредном заокрету“ ишао у Амбасаду по памет ништа мање од Друга Боте.

Да ли све то да му буде опроштено, само зато што се не зове Борис Тадић? А, не. Ниједан од тих политичких грехова није неопростив, али захтева итекакво окајавање пре него што опрост постане реално могућ. Просто речено, Николић има хипотеку минулог рада, и не може да очекује да га народ сматра родољубом док то не докаже на делу.

Е сад, Цвијановић наводи три ствари које је Николић досад урадио: одлазак код Путина, где је добио обећање руског новца, изјава о Сребреници, и изјава како му је Косово прече од ЕУ. Добро, али то су све речи. Још ниједна рубља није стигла. Косово је „бранио“ саопштењем, што истина јесте више од његовог претходника, али није имало ништа бољи резултат.

Изјавом о Сребреници је баш Николић дао муницију непријатељу; ако је хтео да не излази на чистину, није морао о томе да говори, шта год мислио (и шта год ми мислили о томе шта он мисли). Нити га је ико из родољубиве јавности прозивао да се о томе изјасни, нити је могао да га натера. А сад мора или да брани своје речи, или да их поједе како би умилостивио Империју. И за ту ситуацију нико други није крив до Николића самог.

Има она народна пословица: „кога змија уједе, и гуштера се боји.“ Друг Бота је свих осам година председниковања Србима говорио једно, а својим господарима нешто сасвим друго. Чинио је све што може да задовољи своје налогодавце, а да народ обмане довољно дуго да заврши посао „кувања жабе“. Није му успело, али замало. Зар је чудо што после њега, народ нема поверења у људе који би да наставе са политиком претварања, макар и са другим предзнаком?

Небројено пута се показало да Срби нису вични лову у мутном, политичком балу под маскама, претварању и кулоарском политичарењу. Последњи српски политичар који је бар донекле могао да се носи са сплеткама Империје био је Милошевић - а Империја не само да га је сваком приликом преварила, већ је он и за своје тактичке тријумфе (Дејтон, Куманово) међу самим Србима осуђиван као „издајник“. Примери Ђинђића и Тадића показују да ће талентовани глумац преварити пре свој народ него Империју. Зато Срби глумцима не верују, с правом.

Николић се већ огрешио о предизборна обећања, полагањем заклетве пред Покраденом Скупштином. Сад не може, све кад би хтео, да доводи у питање законитост и легитимитет покрадених скупштинских избора. Тиме директно иде на руку стварању „кохабитационе“ владе ДС-СПС-Преокрет-Динкић, односно наставку жутократије. И онда стварно настаје ситуација где се Курта и Мурта смењују на исцрпљеном коњу. 

У овом тренутку, најгора могућа варијанта не би била некаква „изолација“ - ако ништа друго, санкције би дале Београду повод за национализацију страних банака и одрицање од дугова ММФ-у и осталим међународним крвопијама. Да ли би се дигли на устанак Шиптари, Зукорлићевци или „ослободилачка армија“ Чанколизаца? Можда, али они то свакако спремају, па боље сад док нису спремни него касније кад буду. Није да призивам рат, само упозоравам да ни српски непријатељи на њега нису спремни, колико год нам претили и претварали се да је другачије.

Не, најгоре у овом тренутку би било да Николић добије подршку родољубивих Срба - покрадених и обесправљених на изборима које је он управо признао - а онда је изневери. Да клекне у Бриселу и покаже да је био само Лажна Нада, Торис од Империје, Жутник уместо Жутника. Јер тек онда се алтернативе своде на очај или пушку, и никаквог ту маневарског простора не остаје. 

То да ће се Николић наћи на раскрсници између Србије и Империје ако буде изабран било је јасно 20. маја. Ваљда је тога био свестан и сам Николић - ако није, онда је ситуација далеко гора него што мислимо. Сад мора да докаже да није пресвучени Тадић, да је његов напредњачки заокрет био паметни маскенбал а не властољубљем мотивисана издаја, да неће служити Империји - а да истовремено неће покушати да јој се отворено супротстави. 

Проблем је што му то не дозвољава сама Империја, већ од њега Вашингтон и Брисел (тј. Берлин) захтевају недвосмислену демонстрацију покорности. Знају да против себе имају велики број Срба - али скоро никога у политичком естаблишменту, класичним медијима, култури, привреди, и свим осталим областима које су темељно заузели култисти, а из којих Николић није показао ни трачак намере да их очисти. Зато и траже толико од њега, мислећи да он и нема другог избора. Они су ти који Николића истерују на чистину. Николић је тај који мора да се одлучи. А родољубиви Срби знају да не могу да да утичу на Империју, али могу на Николића. Како?

Цвијановић се пита да ли би подршка Николићу „ојачала и обавезала“ председника пред пут у Брисел, где му се прети међународном изолацијом и рушењем код куће. Ојачала, како? Обавезала, чиме? Пред Империјом, која га већ руши, која му већ прети? Време када су Срби глупаво веровали да политичаре изговорена реч обавезује давно је прошло. Нису Срби ти који морају својом подршком да заслуже Николићево родољубље, већ управо супротно. 

Најбољи, можда чак и једини, начин да се спречи Николићев преокрет у Тадића II је страх. Све ће се на крају свести на питање кога се Николић више боји, Империје - која свакодневно издаје своје „партнере и пријатеље“ - или сопственог народа, ситог заборава и праштања а гладног слободе и правде. На њему је да одлучи - али не о будућности Србије, већ само о својој сопственој.

петак, 01. јун 2012.

Порука у крви

Мурал у Косовској Митровици: ...јер одавде нема назад
.. јер одавде нема назад
Време решава све недоумице. Нисмо знали хоће ли Николић одржати реч и оспорити изборну крађу - док јуче није положио заклетву пред Покраденом Скупштином. А шта „међународна заједница“ (тј. Империја и њене скутоноше) мисле о Торису сазнали смо већ данас.

Јутрос су војници КФОРа пуцали на српске цивиле на северу Космета, приликом још једног покушаја уклањања барикада. Извештаји говоре о 3-4 озбиљно повређене особе. КФОР, дабоме, тврди да је неколико њихових војника такође повређено, али не нуди никакве доказе. Исто, значи, као и прошлог септембра.

Да се подсетимо, барикаде су подигнуте у јулу прошле године, после покушаја НДК („независне државе Косова“) да заузме „границу“ са Србијом на тачкама Јариње и Брњак. Пошто жутократија није имала никакве намере да се томе супротстави - чак је својевремено слала жандаре да помогну КФОРу и Тачистанцима - Срби који живе на северу Космета мобилисали су се и покренули отпор окупаторима.

Четири општине на северу још су једина територија која не признаје власт НДК. У остатку окупиране покрајине, Срби су или протерани, или живе у концлогорима окруженим бодљикавом жицом и „чуварима“ НАТО, који су и заслужни за стварање Тачистана. Квислиншки култ у Београду је учинио све у својој моћи да преда, прода и изда Косово, али су им Срби са севера помрсили рачуне. На Сретењском референдуму у фебруару ове године поручили су да не признају жуте „договоре“ са НДК.

КФОР већ месецима покушава да за рачун Тачијевог режима уклони барикаде, правдајући то измишљеним правом на неограничену слободу кретања (која за Србе, дабоме, не важи). Наспрам њихових тенкова, сузавца и бојеве муниције је живи зид. Срби према окупаторима поступају хумано: јесенас су их хранили, а током зиме су чак пуштали КФОР да снабдева своје истурене положаје, када су окупаторски војници били у озбиљној опасности од заразе због нагомиланог ђубрета. Али су остали на барикадама; ни страшна зима није их поколебала.

Од данас, вели један од лидера Срба са севера, ни КФОР више неће моћи кроз барикаде. Кад се понашају као Тачијева војска, тако им и треба.

Некадашњи службеник УНМИКа, амерички дипломата Џерард Галучи, писао је пре пар недеља да Шиптаре не занимају никакви договори, они хоће само безусловну капитулацију Срба. Зато су и намерили да испровоцирају сукоб, како би НАТО онда одрадио посао за њих, баш као и 1999. Помоћ им у томе пружају квислиншки Срби, како на Космету тако и у Београду.

Шиптарски мотиви су јасни: хоће територију и органски мрзе Србе - и то не због неких фантомских „кршења људских права“ већ још од турског вакта. Ко не верује, нека чита конзуларне извештаје из 19. века, давно пре Милошевића и „српске хегемоније“. Али шта мотивише НАТО, тј. Империју, да им у томе помаже?

Неки ће рећи да је Империја жељна пријатељски расположених муслимана, што није нетачно.  Али и то зависи од потребе: муслиманска вера већине Шиптара помиње се када треба истаћи да они као воле Америку, али се не спомиње када се шиптарски џихадисти баве тероризмом. Не, биће да је позадина стварања НДК нешто сасвим друго, што са Шиптарима нема неке претеране везе.

Наиме, ко хоће да влада Балканом, мора да покори Србе. А како би Срби остали покорени - што је најблаже речено увек био велики изазов свима који су покушали - мора им се одузети идентитет. Срж тог идентитета је Косово - не толико сама територија, колико косовски завет и сећање на херојску битку против турских освајача. Не само да је то вековима мотивисало Србе да опстану и пруже отпор Турцима, већ се борба за српску државност започета 1804. није зауставила док у балканским ратовима пре сто година није ослобођено Косово. Све од тада, приоритет сваког освајача је био да Косово одвоји од Србије: од Аустро-Угарске у првом светском рату и Немачке у другом, преко Титославије, до ево сада америчке Империје. Шиптари су сваки пут били само извођач радова.

„Проблем“ је, дабоме, што увек остане Срба који пружају отпор. Не могу им ништа ни санкције, ни опсада, ни бомбе, ни багери, ни тенкови - чак ни издаја квислиншког култа. Јер кад се све алтернативе сведу на један избор - слобода или смрт - нема тог освајача који може те људе да победи. Империји очигледно то још није јасно.