„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

петак, 25. фебруар 2011.

Око Соколово #8

Очекујте да убудуће ова рубрика излази суботом, јер изгледа да много више текстова излази петком него током седмице. Онда се деси да неки занимљиви текстови пропадну у „рупу” између једне рубрике и следеће.

Да ли вам нешто значи име Златоје Глигоријевић? Пантелија Дакић? Иван Јововић? Људи мучки убијени само због имена и презимена - не у рату, већ под будним оком „међународне заједнице”. Александар Ђикић подсећа на ове људе, које би Жута Србија најрадије да заборави. Па и нека се не бави њима; нека то ради народ, или нека нова, моралнија власт. У рукама жутократа, то би испало најприземније манипулисање, као што бива са свиме чега се дотакну.

Управо приземно манипулисање мртвима стоји иза најновијег скандала у Канади. Историчар и политолог Срђа Трифковић био је позван да 24. фебруара одржи предавање на универзитету УБЦ у Ванкуверу. Како би то спречио, тзв. Институт за геноцид, фронт Конгреса Бошњака Сјеверне Америке (CNAB), обрушио се на УБЦ да откаже Трифковићу гостопримство. Стефан Каргановић тај покушај наметања политичке коректности описује као аналогију Орвеловој дистопији у којој све више живимо. Али чак ни он није могао да предвиди да ће канадска влада у четвртак увече да забрани Трифковићу улазак у земљу, с образложењем да је био „службеник владе претходно оптужене за ратне злочине”. Дакле, када не могу да победе силом аргумента, чувари Службене Истине прибегавају аргументу силе.

Ово није ништа ново, ни под сунцем ни на нашим просторима. Али времена се мењају. Империја губи оно мало контроле што још има. Шта ће бити са свим послушницима, подрепашима и скутоношама, који су своја богатства и власт изградили као њене слуге? Почетак одговора на то можда ћемо сазнати 23. марта.

недеља, 20. фебруар 2011.

Фантомска опасност

Непосредни повод за овај текст је есеј Стефана Драгичевића „Политичко дјеловање Златка Лагумџије ће довести до друштвене кризе у БиХ,” који је данас освануо на НСПМ.

Прво и прије свега: „друштвена криза” у БиХ траје од октобра 1991, када су посланици СДА и ХДЗ гласали да одрже референдум о независности, иако је сједница Скупштине већ била закључена а посланици СДС су напустили салу. Наставила се ратом 1992-95, није ријешена Дејтонским миром, а ево већ 15 и кусур година послије не назире јој се рјешење. На један од суштинских проблема указао је Ненад Кецмановић, а могао би се сажети овако: Муслимани (алиас „Бошњаци”) истовремено тврде да хоће БиХ као мултиетничку државу, док Србе и Хрвате у њој проглашавају за уљезе и геноцидне злочиначке агресоре. Ово би био класичан примјер психолошког феномена „когнитивне дисонанце” - када се истовремено вјерује у двије међусобно супротстављене истине - ако би „Бошњаци” заиста вјеровали у обје тврдње. Прије ће бити, међутим, да су ближи ставу који је ономад артикулисао Харис Силајџић: БиХ је национална држава „Бошњака,” а коме се то не свиђа, нека иде. Значи, ни о каквој мултиетничности овде није ријеч.

Није спорно да Златко Лагумџија и СДП неће Дејтонску БиХ, већ сањају неку „Бриселску”, по мјери ЕУ. Заборавља притом да сама Белгија већ осам мјесеци нема владу и да се цијепа по етничким шавовима. СДП прича о „грађанској” БиХ, оглушујући се о чињеницу да је тај бунар затровао Алија Изетбеговић својим лажним грађанизмом. Коме треба доказ да је био лажан, само нека посјети неко шехитско мезарје у Федерацији, гдје је сваки муслимански борац сахрањен као страдалник у џихаду „na Allahovom putu”.

Међутим, волио бих да ми неко објасни зашто у Драгичевићевом есеју - али ни у осталим критикама које се из РС свакодневно упућују на рачун Лагумџије и СДП - нема ама баш ничега горе наведеног. Умјесто тога, говори се о томе како Лагумџија нарушава права Хрвата и како они немуслимани који су испред СДП делегирани у општинске, кантоналне, федералне и државне органе власти нису „прави” Срби и Хрвати. Није ваљда да је за Драгичевића „прави” Хрват само онај који је члан ХДЗ (али којег, са бројевима или без?), „прави” Србин само члан СНСД (а до јуче је било СДС?) а „прави” Муслиман само члан СДА, шта ли? Је ли то Емил Влајки, потпредсједник РС, онда није „прави” Хрват?

Зашто се, уосталом, Срби овим уопште и баве, када је то бројање крвних зрнаца опсесија управо оних који би најрадије да Срба сасвим нестане а застава са шаховницом вијори на Дрини?

Не знам шта руководство РС хоће да постигне држањем стране ХДЗ у федералним размирицама. Можда се у Бања Луци мисли да ће притисци на РС попустити ако се Хрвати и Муслимани међусобно гложе. Заборавља се, међутим, да се они некако увијек сложе кад треба да напакосте Србима, па макар и у корист своје штете. И тако долазимо у апсурдну ситуацију да РС свој дејтонски темељ брани тако што се залаже за интересе једног сегмента Хрвата (ХДЗ) који хоће да поткопа Дејтон стварањем трећег ентитета (који итекако има претензије на територију РС); док жељи Муслимана - прецизније СДП и СДА - за јединствену БиХ аплаудира други сегмент Хрвата (ХСП), јер ту БиХ сутра види у саставу васкрсле НДХ.

Најбоља илустрација тог апсурда је да Драгичевић у критици Лагумџије иде дотле да тугује за политичким насљеђем - Алије Изетбеговића (!):

Вјероватно се и сам Алија Изетбеговић преврће у гробу када гледа како СДА све више и више тоне код Бошњака, а све зарад неке политике која неминовно води у живи ћорсокак... Буквално, политика СДА је замрла, а уједно с тим и њен страначки став о многим виталним питањима када је ријеч о будућности и странке али и БиХ. Постали су ненадано таоци Лагумџијине политике диктата.


Стварно? Овакво нешто бих очекивао да прочитам у Радончићевом „Дневном Авазу” (теоретски говорећи; ДА не бих дотакао ни пинцетом).

Ако ћемо да критикујемо Лагумџију и СДП, хајде да их критикујемо за оно за шта су стварно криви. Проблем није постотак немуслимана у Лагумџијиној странци; искрено сумњам да би се у односу Драгичевића према СДП ишта промијенило да у тој странци има рецимо 40% Срба и 15% Хрвата.

Проблем је што Лагумџија у ствари нема концепт како да створи социјалну државу у ситуацији када њени становници немају ни минимум повјерења једни у друге. Проблем је што је Лагумџија провео године критикујући националисте и корупцију, да би онда ушао у коалицију са СДА. Проблем је што се Лагумџија позива на континуитет са партизанима и НОБ, а партнери у власти су му баштиници „Младих Муслимана” и Ханџар дивизије, или отворене усташе. Политика јесте умијеће могућег, али нема тог циља који оправдава средства.

Само, ако то важи за Лагумџију, онда мора да важи и за Милорада Додика.

петак, 18. фебруар 2011.

Око Соколово #7

Десило се што бити не може: Млађан Динкић је смењен, а влада није пала! Да ли је реч о томе да Друг Бота „још није сасвим престао да буде Србин и још није сасвим постао тапир”(како вели Жељко Цвијановић) или је у питању још једна ујдурма идеолога економије деструкције? Видећемо...

На Динкићевом случају Ана Радмиловић илуструје како народ више није брига за поједине политичаре, већ више не верује у систем уопште. Ма колико то деловало лоше, у ствари није. Јер, разлог што се налазимо у овој пропасти је управо то што политичаре сматрамо инкарнацијом државе, а од државе очекујемо да реши све проблеме и све држи под контролом. Зар не би била иронија судбине да управо жутократија - апсолутно нехотице - натера Србе да поново размишљају као слободни људи, а не као сужњи државе?

Јесу ли нам позната имена Пјер-Мари Галоа и Жан Дитур? У временима када је пуко одбијање да се учествује у сатанизацији Срба значило крај многе каријере, ова два Француза, генерал и књижевник, устали су у нашу одбрану. Да не би били заборављени побринуо се Милован Данојлић.

Јер, као што рече један уман човек пре годину-две, заборав води у нестанак. Простор некадашње Југославије жива је потврда Орвелове тезе да „Онај ко контролише прошлост, контролише будућност”. На Балкану се ратује историјом таман колико и оружјем, па су тако настале фикције попут „тисућљетне државности”, „богумилског подријетла” и „потомака древних Илира” па до шарлатанства типа „народа најстаријег”. Стварни злочини над Србима се заташкавају или отворено поричу, док се о фиктивним и преувеличаним злочинима Срба говори као о неприкосновеним „геноцидима”.

Историчар Чедомир Антић подсећа да је устанак на Сретење 1804. био не само почетак српске борбе за слободу, него инспирација свим балканских хришћанима да се ослободе османског јарма. Дабоме, нео-османистички квази-научници данас говоре о тој борби као континуитету „генодица српског фашизма” ...

(Тај мит о наводном српском нацизму доказима побија историограф Радован Калабић у својој најновијој књизи „Под прекорним погледом историје”, пише у свом приказу Душан Ковачев.)

Силовањем историје не баве се само србофоби из иностранства. Жутократски културкомесар Светислав Басара већ годинама псовачки и пљувачки утерује невладништво по самој Србији. Његово најновије „остварење” је псовачка пасквила која клевеће целокупну новију српску историју. Када је историчар Радош Љушић на то указао, Басара га је (очекивано) испљувао у Данасу. Љушићев одговор служи му на част, а свима нама за пример.

петак, 11. фебруар 2011.

Око Соколово #6

Сретење Господње лета две хиљаде једанаестог обележава вест да је Хосни Мубарак, већ тридесет година „председник” Египта, коначно поднео оставку. А Срби, који су на овај датум 1804. покренули устанак који је довео до ослобађања балканских народа и пропасти Османског царства, и даље „сном мртвијем спавају”... Или можда не?

Напредњачки митинг 5. фебруара је био и прошао. Али греше они који мисле да онолики народ који се окупио значи подршку овој и оваквој опозицији. Никола Малбашки (НСПМ) с правом зове СНС „контролорима незадовољства”. Жарко Јанковић вели (Видовдан) да је данашња опозиција потрошена таман колико и жутократска власт. Без обзира ко био формално на власти, показује Миша Ђурковић, програм - онај империјални - остаје на снази. Ако у овим и оваквим околностима нема никога са довољно храбрости да устане не само против жутократа већ и њихових империјалних налогодаваца, онда побуна и нема суштинског смисла.

Немојте насести жутократској причи да је политика по дефиницији неморална. Тако само покушавају да оправдају своја непочинства. Бранко Радун објашњава зашто морала у политици треба и мора да буде, колико год жутократе за то нису способне (Фонд стратешке културе).

У одсуству храбрих, моралних и суштински другачијих, неки чекају Шешеља (видети коментар Ане Радмиловић о том феномену). За то време, Двери најављују излазак на изборе као народни покрет.

И саме жутократе су свесне да је њихов режим на издаху, што политички што финансијски. Да не би одговарали за своја недела, спремају инсајдерски „преокрет”, чији би носиоци требало да буду баш најгори међу њима: Млађа и Чеда! Одлична анализа Жељка Цвијановића.

Нешто сумњам, међутим, да ће народ још дуго да трпи њихове лажи. Миодраг Зарковић објашњава да Срби трпе много шта, али да су на лаж ипак алергични (Видовдан).

За крај, нешто за размишљање. Милован Данојлић пише за Печат о неким суштинским разликама у погледу на свет нас и Запада, односу према Исламу, лажима и самообманама на „широком пољу неразумевања”.

Мој скромни допринос разумевању Империје нашао је пут и до шире публике. Прошле суботе сам објавио један превод који је илустровао идеологију Империје из прве руке. Текст је у уторак пренео Нови Стандард, скупа са попратним коментаром.

недеља, 6. фебруар 2011.

Пред крајем историје

Првобитно сам намеравао да оставим тек кратак коментар на крају превода текста под насловом „Либерално-деморкатска мултикултикратија”, али сам врло брзо схватио да завређује посебан есеј.

Два су разлога што сам превео овај текст. Прво, што наводи пример окупираног Косова као илустрацију лицемерја онога што ја зовем Империја, а аутор „ВСАД”.

Друго, што открива нашим читаоцима, који тога можда досад нису били свесни, да је политика уништавања идентитета, традиције, историје и националног бића - која се тренутно спроводи над Србима на све могуће начине - у ствари само продужетак политике коју Империја примењује против властитог народа, а зарад остваривања идеолошке утопије по многочему упоредиве са комунизмом. Ми смо у другој Југославији већ били изложени оваквом третману, који у ствари никада није ни престао. Данас га примењују у име Империје, а не у име светског социјализма, али су то по карактеру исти људи (чему сведочи недавно обелодањено пријатељство Јове Капичића и Чеде Јовановића). Сам аутор прави аналогију између комунизма и либерал-демократије, али не наводи стварне паралеле, којих итекако има. Мени је посебно занимљиво убеђење обе идеологије да је са њима наступио „крај историје”.

Империјални колос, за који аутор сматра да је још увек снажан и моћан, сваког дана испада све слабији. Одржава се искључиво на илузији својих поданика и послушника да још увек има најмоћнију војну силу на планети (што не смета нпр. Талибанима, који у то не верују), и да је још увек најбогатија светска привреда (да, али ако се дуг рачуна као капитал...). СССР није дуго поживео када им је коначно понестало девиза за куповину жита из иностранства. Колико ће дуго разни „пријатељи и савезници” волети Америку када престану да за то буду плаћени?

Из онога што сам видео од тзв. „нове” или „алтернативне” деснице у САД, не верујем да је у стању да изнесе борбу коју јој је аутор наменио. У Европи још постоји нека традиција романтичарског национализма. У Америци не.

Док је СССР само преузео велику руску царевину, којом се много пре тога владало на исти начин без обзира да ли је њена граница била на Уралу или на Камчатки, Америка је настала на темељима који слабо могу да издрже мегадржаву каква постоји данас. САД су основане као савез 13 суверених држава, чије је проширење на већину северноамеричког континента било итекако проблематично, и чија је трансформација у „једну нацију” била итекако резултат осмишљеног разарања регионалних посебности. Имиграциона политика и „разноврсност” су само најновији у низу оруђа којим се власти служе како би атомизовале народ зарад лакше контроле. Међутим, или нису свесни или их није брига да тиме у ствари слабе „нацију” и праве нешто слично позној СФРЈ, где сукобе између разних специјалних категорија и група (а код нас „народа и народности”) решава топуз у рукама власти. Баш као што се десило и код нас, та власт ће се урушити када њени темељи буду довољно поткопани сопственом политиком подела. Зато и не мислим да САД могу да опстану као јединствена земља.

Али, баталимо сада судбину Америке; она је за нас у најбољем случају академско питање. Изазов који „Алберт” поставља пред Америку и Европу је управо онај пред којим се данас налазе Срби. На нама је да се суочимо са овим чудовишним експериментом који се над нама врши in vivo, и да му се или предамо - и тако нестанемо као народ - или одупремо, без обзира на цену. Јер каква год да је, сигурно је мања од нестанка.

Имамо ту срећу што, за разлику од Американаца, имамо на чему да заснивамо отпор. Можемо да посегнемо у властиту историју, веру и традицију и у њима нађемо довољно светлог, светог и доброг да од тога - а не од лажи, покварености и насиља које нам се нуди као пут без алтернативе - обновимо себе и саградимо земљу коју можемо да оставимо деци и унуцима.

Суштинска карактеристика милитантних утописта, звали се они комунисти или либерал-демократски мултикултисти, је што проповедају „разноликост” као братство свих људи, а стварају свет у којем је човек човеку вук. Говоре да раде за опште добро, а у ствари раде само за себе, своју децу и шачицу истомишљеника. Певају оде бољој будућности, а у ствари не виде даље од сутра. Верују да је крај историје наступио с њима, и није им битно шта ће да буде после њих. Пред њима иду лажи, а иза њих остаје пустош.

Велико је то зло. Исконско. С њим се суочавамо зато што наши очеви, дедови, прадедови и преци нису успели да га до краја победе у своје време. Није да се нису трудили. Знам да често говорим како смо ми данас само сенке сенки тих људи, али ево, какви смо да смо, остало је на нама. Зло је зато убеђено у своју победу, и не може да замисли да ми овакви можемо да му се уопште супротставимо, а камоли успешно. Баш у тој слепој сујети, којом зло често само себе саплиће, лежи наша прилика и наша нада.

Можда нећемо моћи да до краја победимо зло. Можда ће тај посао да остане нашој деци. Али ће барем бити те деце, и имаће прилику да се боре ослањајући се на наше подвиге и наше успехе. Баш као што и ми данас, упркос свему, имамо оставштину наших дедова и пример њихове борбе против зла њиховог времена.

Али ако оманемо, ако поклекнемо, онда ће наша историја заиста да се заврши. За две-три генерације света ће и наше име бити заборављено, оставши само ту и тамо у причи и песми да збуни неког будућег читаоца. Ово зло, које је и само сенка сенке некадашњег зла, моћи ће да каже да је успело где нико пре тога није.

Ја то себи не могу да дозволим. А ви како хоћете.

субота, 5. фебруар 2011.

Либерално-демократска мултикултикратија

(Прилажем мој превод коментара пренесеног на неколико америчких блогова, чији се аутор, „Алберт”, представља као амерички дипломата. Колико је веродостојан, просудите по садржају.)

Као неко ко живи у Европи и ради за Стејт департмент, осећам да ми је дужност да прокоментаришем оно што је овде речено поводом наших иницијатива апропо мањинског становништва у Европи и другде. Дабоме, не користим своје право име и ово су моји лични погледи а не званични став Владе САД (ВСАД), коју би запрепастило што уопште читам ове сајтове, а камоли што на њима коментаришем.

Унапред се извињавам на дужини коментара, али имајући у виду фасцинацију Нове деснице Викиликсом и вестима које су из тога проистекле, сматрам да су моја запажања меродавна и да ће бити од интереса осталим „паганима”.

Ако проведете имало времена у Стејт департменту, биће вам апсолутно јасно да је битка за идеје, власт и дефинисање перспективе САД готова, и да су победник у њој глобалистички, мултикултурни, либерални капитализам. То ће рећи, ВСАД је тренутно фанатично посвећена погледу на свет који се најбоље може описати као мешавина глобалистичко-имиграционог става уредника Волстрит Журнала и идеологије која покреће Канцеларију за мултикултурализам већег либералног универзитета.

Менциус Молдбаг [блогер] - чији је отац дипломата, и који је једном рекао Ларију Остеру да треба слушати када вам и амерички дипломата његов син кажу да је ВСАД у потпуности предана револуционарном либерализму и да нема изгледа да се успешно реформише - је потпуно у праву кад каже да се ова перспектива скаменила у идеологију и до те мере ушла у свест обичног народа шта то значи бити Американац, да је не може променити ништа осим кризе високог интензитета или потпуног колапса. Промену сигурно неће донети избор овог или оног републиканца.

Приметили сте можда да се политика председника Обаме не разликује битно од Бушове, а и једна и друга личе на Клинтонову, која се опет није претерано разликовала од Реганове, осим реторички. Зашто је то тако требала би цела књига да се објасни, али укратко, Менцијус је у праву да је либерално-капиталистичка демократија што универзалистичка идеологија, што једна врста религије, чији су дубоки корени у протестантској и квекерској традицији. Ово чега смо сведоци је само развој тих тенденција до логичног закључка.

Ово сам све рекао како бих успоставио контекст. Остајем у служби јер још постоји шанса да се макар нешто промени (можда лажем себе, али све мислим да је међу совјетским дипломатама било бар неколико који су сматрали да им је дужност да остану и учине шта год могу за руски народ, знајући да оданости СССР застарелој и нефукционалног идеологији једнога дана ипак мора доћи крај), један од претходник коментатора је апсолутно у праву: конзервативци не разумеју суштинску природу ВСАД. Као што је овде и на Алт-десници показано, чак ни јасно мислећи припадници Нове деснице нису схватили да је ВСАД сада непријатељ.

Јер, хајде да се не лажемо, то је спознаја која тешко пада једном Американцу. Европљанима је то много лакше; имали су кроз историју режиме које су морали да збацују. Али у дугој историји америчке републике, не мислим да је икада постојало време када је власт САД била идеолошки одлучна да потпуно уништи амерички народ и његову историју, идентитет и идеале. Један делимични изузетак је грађански рат [мисли се на сукоб 1861-65], чије смо наравоученије предуго игнорисали.

Елем, сада да коначно пређемо на ствар. У вези са оним што је речено у тексту„Америчко проповедање разноликости” [видети овде], тужна ми је дужност да вас обавестим како ВСАД ово ради не само у Француској већ и широм ЕУ и другде. ВСАД дефинише демократију и види као њену будућност искључиво масовну демократију засновану на мулти-етничком становништву, тј. на тренутном моделу глобалистичког либералног капитализма у САД. Из те перспективе, историјске нације се посматрају само као административне јединице са донекле различитим историјским пореклом. Турчин који живи у Немачкој је према томе Немац. Муслиман у Француској је Француз. Свако ко каже другачије је злотвор и неће бити толерисан. Покушај било које еврпопске владе да различито третира своје држављане на основу етничке припадности ВСАД посматра као аналогију негације грађанских права америчким Црнцима и реагује хистерично. Било која политичка странка која се противи овом концепту долази под „надзор” и САД онда улажу велики политички и дипломатски капитал да је дискредитују.

Надаље, САД су у потпуности посвећене идеји да су САД и Европа и муслимански, а не само хришћански, јеврејски или какви год већ ентитети. На основу тога су САД подржале Албанију и створиле нову муслиманску државу Косово. Косовом и Албанијом управљају злочинци и убице, али у нашој идеолошкој острашћености ми то не видимо. Штавише, то наводимо као оправдање за још америчког уплитања, још програма „добре управе”, и још лекција Европљанима да не чине све што могу да би интегрисали ове земље у европску породицу.

Ево једног илустративног примера. Као што је сад већ познато, ВСАД се ставила у потпуности на страну демонстраната у Египту и позвала Мубарака на оставку. Као разлог за то ударамо на сва звона право народа Египта на слободу говора и окупљања.

Међутим, када се група Срба на северу Косова мирно окупила да протестује против косовских власти, на шта је неко - вероватно муслиман - на демонстранте бацио ручну бомбу и једног убио, представник ВСАД на терену је јавио да су за ту смрт и уопште тужну ситуацију у ствари одговорни Срби, јер је требало да знају да ће отворене демонстрације да испровоцирају муслиманско насиље.

Толико о слободи говора и окупљања!

Овакве ствари гледам свакодневно. И једино што из њих могу да закључим је да је ВСАД постала фанатично идеолошка, и да ће сваку чињеницу да искасапи и унакази како би се уклопила у њен идеолошки поглед на свет. То што ова потпуно полудела структура и даље има огромну моћ значи да се лоше пише како свету тако и америчком народу.

Друго, што се тиче овог извештаја о муслиманима у Европи (овде), у њему се наводи као закључак нешто чега сам ја свестан већ одавно: амерички конзервативци који причају приче о смрти Европе и неминовности Еурабије (Eurabia) дебело се варају, јер сматрају да Европљани неће пре или касније рећи ВСАД да се гони у мајчину. (Изузетак је Британија, која је смртно болесна и требало би да служи као пример свим англо земљама, али то свеједно није случај. Готово је немогуће у потпуности описати ружноћу и распад ове нације која је некада владала светом, чијом престоницом данас буквално шетају хорде варвара, улицама какве никада нису били у стању сами да изграде.)

Обратите пажњу да статистике, такве какве су, свеједно не показују довољно велико мањинско присуство било где осим можда у Француској. А чак и тамо су смешно мале у поређењу са црначком или Латино популацијом у САД, посебно у мојој родној Калифорнији. Европа напросто нема мањински проблем какав имају САД, и могла би се једноставно решити реметилачког становништва чак и сада, у овој поодмаклој фази. Док Стејт департмент одражава властиту идеологију и препун је Азијата, Латиноса, Арапа, Индијаца, Мексиканаца, Црнаца и каквих год већ све не мањина (а по глобалистичком, мулти-култи резону сви су они 100% Американци), такве разноликости нема у државној служби било које земље у Европи.

Имајте у виду и да цитирана студија обухвата Балкан, где су многобројни муслимани остали као наслеђе турске владавине.

У овоме се потпуно слажем са Фјордманом [норвешки блогер]: ВСАД је непријатељ не само свог народа, већ и Европе. Иако су европске елите исто онолико идеолошки компромитоване као и америчка , чињеница на терену је да већина обичног народа у Европи НЕ ВЕРУЈЕ у ту идеологију. Међу обичним народом овде, чак и на левици, много је мање толеранције за „разноликост” него међу обичним Американцима. Зато брже и реагују.

Француска је посебан случај зато што је њена службена идеологија универзалистичка, бап као и амерички либерализам. Али Французи свеједно и даље знају ко је Француз а ко само носи француски пасош, и нису познати по тихој покорности када стварно дође време одлуке.

Са свим овим у виду, шта да се ради?

Три ствари, мислим.

Прво, на домаћем плану, Нова десница мора да убеди Американце да ВСАД више не представља ни њих ни њихове интересе, да је колос који је измакао контроли, који не може да се реформише већ му треба брза и коренита промена. Време је да се престане са околишањем и да се америчком народу јасно каже где се налазимо и куда идемо. Велика Британија нам чини последњу услугу тиме што илуструје нашу блиску будућност већ данас. Треба да укажемо на њен пример и да учимо на њему. Само народни покрет који овом питању приђе паметно, мудро и разборито, али и храбро и без страха да јасно и гласно каже истину, има неке шансе. Можда не велике. Али дужност је дужност, и не видим како је можемо избећи.

Друго, што се тиче Европе, Нова десница мора да убеди традиционалисте, националисте и народе Европе да ће имати подршку америчког народа - мада не и власти - ако кажу ВСАД да се гони у мајчину, повуче трупе и не меша се више у европске послове, и да ће Европа остати континент националних држава. Тиме би се такође створио процеп између америчког народа и ВСАД.

Треће, паралелно са овим што сам већ навео, морамо да схватимо да имамо посла са монструмом огромне моћи и утицаја, који већ деценијама држи цели свет за гушу, и који је многе генерације Американаца научио да искрено верују да је све што ВСАД ради светлост и нада, а да је свако ко јој се супротстави први корак ка Аушвицу.

Имајући то на уму, врло је вероватно да нећемо успети. Зато морамо да планирамо шта нам је чинити када тај неуспех постане очит. Нека врста повлачења у алтернативу је неопходна ако хоћемо да сачувамо нашу културу и наслеђе. Том „Плану Б” се тренутно посвећује премало озбиљне пажње.

Мада су наше елите тренутно опијене тријумфом, њихова идеологија је неодржива. Мада се чини да су јаки и моћни, у стварности се не разликују много од геријатрије КПСС која је махала са Лењиновог маузолеја.

Нема нас много, али није било много ни оних што су потајно игали представе у Прагу, деценијама пред пад звоздене завесе, ругајући се глупости владајуће идеологије.

Ово је наш задатак: да прихватимо да смо дисиденти. Да прихватимо да нам је отпор дужност. Да тај отпор изразимо кроз уметност, и да придобијемо умне и веште људе свом циљу. Да успоставимо контакте са симпатизерима широм света. Да полако ширимо свој утицај и да никада не престанемо да исмевамо власт.

И када се сруши, као што верујем да хоће, ми ћемо то посматрати са осмехом.

петак, 4. фебруар 2011.

Око Соколово #5

Између путовања и временских непогода, закасних са овим издањем Ока.

Прошлога петка је Жељко Цвијановић објаснио значење оставке министра Милосављевића, као најновију интерно-жутократску интригу вечитог гаулајтера Млађана Динкића.

Народ, међутим, занимају унутрашње драме владајуће врхушке онолико колико је француским револуционарима била битна боја хаљине Марије Антоанете. Такав народ Томислав Николић планира сутра да изведе на митинг, а да се то не претвори у револуцију. То је народ који је пун једино беса, гладан хлеба и жедан правде. У том троуглу, вели опет Цвијановић, налази се „комадић плодног тла на коме временом поново може да израсте дрво слободе”. Неко ће се већ наћи да поведе - или прати! - Србе на том путу.

У томе је некако и суштина поруке Драгослава Павкова, који ће изаћи на Николићев митинг иако не подржава СНС. Јер седење и чекање само значе одобравање жутократије...

За то време, Миша Ђурковић се осврће на Цркву у доба жутих комесара, и на примеру Крушевца слика портрет Србије после досманско-жутократске транзиције.

Остоја Симетић, који је недавно објавио отворено писмо Коштуници, сада шаље сличну ситну књигу Другу Боти, преведено на језик који овај (ваљда) разуме.

Што се тиче леве обале Дрине, Ненад Кецмановић појашњава зашто је БиХ немогућа држава, и како би могла да буде могућа. С тим што је вероватноћа да се то деси стравично мала...

Од мене у следећих дан-два очекујте текст о значају дешавања у Тунису и Египту на нашу будућност. Толико за овај пут!