Фантомска опасност

Непосредни повод за овај текст је есеј Стефана Драгичевића „Политичко дјеловање Златка Лагумџије ће довести до друштвене кризе у БиХ,” који је данас освануо на НСПМ.

Прво и прије свега: „друштвена криза” у БиХ траје од октобра 1991, када су посланици СДА и ХДЗ гласали да одрже референдум о независности, иако је сједница Скупштине већ била закључена а посланици СДС су напустили салу. Наставила се ратом 1992-95, није ријешена Дејтонским миром, а ево већ 15 и кусур година послије не назире јој се рјешење. На један од суштинских проблема указао је Ненад Кецмановић, а могао би се сажети овако: Муслимани (алиас „Бошњаци”) истовремено тврде да хоће БиХ као мултиетничку државу, док Србе и Хрвате у њој проглашавају за уљезе и геноцидне злочиначке агресоре. Ово би био класичан примјер психолошког феномена „когнитивне дисонанце” - када се истовремено вјерује у двије међусобно супротстављене истине - ако би „Бошњаци” заиста вјеровали у обје тврдње. Прије ће бити, међутим, да су ближи ставу који је ономад артикулисао Харис Силајџић: БиХ је национална држава „Бошњака,” а коме се то не свиђа, нека иде. Значи, ни о каквој мултиетничности овде није ријеч.

Није спорно да Златко Лагумџија и СДП неће Дејтонску БиХ, већ сањају неку „Бриселску”, по мјери ЕУ. Заборавља притом да сама Белгија већ осам мјесеци нема владу и да се цијепа по етничким шавовима. СДП прича о „грађанској” БиХ, оглушујући се о чињеницу да је тај бунар затровао Алија Изетбеговић својим лажним грађанизмом. Коме треба доказ да је био лажан, само нека посјети неко шехитско мезарје у Федерацији, гдје је сваки муслимански борац сахрањен као страдалник у џихаду „na Allahovom putu”.

Међутим, волио бих да ми неко објасни зашто у Драгичевићевом есеју - али ни у осталим критикама које се из РС свакодневно упућују на рачун Лагумџије и СДП - нема ама баш ничега горе наведеног. Умјесто тога, говори се о томе како Лагумџија нарушава права Хрвата и како они немуслимани који су испред СДП делегирани у општинске, кантоналне, федералне и државне органе власти нису „прави” Срби и Хрвати. Није ваљда да је за Драгичевића „прави” Хрват само онај који је члан ХДЗ (али којег, са бројевима или без?), „прави” Србин само члан СНСД (а до јуче је било СДС?) а „прави” Муслиман само члан СДА, шта ли? Је ли то Емил Влајки, потпредсједник РС, онда није „прави” Хрват?

Зашто се, уосталом, Срби овим уопште и баве, када је то бројање крвних зрнаца опсесија управо оних који би најрадије да Срба сасвим нестане а застава са шаховницом вијори на Дрини?

Не знам шта руководство РС хоће да постигне држањем стране ХДЗ у федералним размирицама. Можда се у Бања Луци мисли да ће притисци на РС попустити ако се Хрвати и Муслимани међусобно гложе. Заборавља се, међутим, да се они некако увијек сложе кад треба да напакосте Србима, па макар и у корист своје штете. И тако долазимо у апсурдну ситуацију да РС свој дејтонски темељ брани тако што се залаже за интересе једног сегмента Хрвата (ХДЗ) који хоће да поткопа Дејтон стварањем трећег ентитета (који итекако има претензије на територију РС); док жељи Муслимана - прецизније СДП и СДА - за јединствену БиХ аплаудира други сегмент Хрвата (ХСП), јер ту БиХ сутра види у саставу васкрсле НДХ.

Најбоља илустрација тог апсурда је да Драгичевић у критици Лагумџије иде дотле да тугује за политичким насљеђем - Алије Изетбеговића (!):

Вјероватно се и сам Алија Изетбеговић преврће у гробу када гледа како СДА све више и више тоне код Бошњака, а све зарад неке политике која неминовно води у живи ћорсокак... Буквално, политика СДА је замрла, а уједно с тим и њен страначки став о многим виталним питањима када је ријеч о будућности и странке али и БиХ. Постали су ненадано таоци Лагумџијине политике диктата.

Стварно? Овакво нешто бих очекивао да прочитам у Радончићевом „Дневном Авазу” (теоретски говорећи; ДА не бих дотакао ни пинцетом).

Ако ћемо да критикујемо Лагумџију и СДП, хајде да их критикујемо за оно за шта су стварно криви. Проблем није постотак немуслимана у Лагумџијиној странци; искрено сумњам да би се у односу Драгичевића према СДП ишта промијенило да у тој странци има рецимо 40% Срба и 15% Хрвата.

Проблем је што Лагумџија у ствари нема концепт како да створи социјалну државу у ситуацији када њени становници немају ни минимум повјерења једни у друге. Проблем је што је Лагумџија провео године критикујући националисте и корупцију, да би онда ушао у коалицију са СДА. Проблем је што се Лагумџија позива на континуитет са партизанима и НОБ, а партнери у власти су му баштиници „Младих Муслимана” и Ханџар дивизије, или отворене усташе. Политика јесте умијеће могућег, али нема тог циља који оправдава средства.

Само, ако то важи за Лагумџију, онда мора да важи и за Милорада Додика.