Прошлога петка је Жељко Цвијановић објаснио значење оставке министра Милосављевића, као најновију интерно-жутократску интригу вечитог гаулајтера Млађана Динкића.
Народ, међутим, занимају унутрашње драме владајуће врхушке онолико колико је француским револуционарима била битна боја хаљине Марије Антоанете. Такав народ Томислав Николић планира сутра да изведе на митинг, а да се то не претвори у револуцију. То је народ који је пун једино беса, гладан хлеба и жедан правде. У том троуглу, вели опет Цвијановић, налази се „комадић плодног тла на коме временом поново може да израсте дрво слободе”. Неко ће се већ наћи да поведе - или прати! - Србе на том путу.
У томе је некако и суштина поруке Драгослава Павкова, који ће изаћи на Николићев митинг иако не подржава СНС. Јер седење и чекање само значе одобравање жутократије...
За то време, Миша Ђурковић се осврће на Цркву у доба жутих комесара, и на примеру Крушевца слика портрет Србије после досманско-жутократске транзиције.
Остоја Симетић, који је недавно објавио отворено писмо Коштуници, сада шаље сличну ситну књигу Другу Боти, преведено на језик који овај (ваљда) разуме.Што се тиче леве обале Дрине, Ненад Кецмановић појашњава зашто је БиХ немогућа држава, и како би могла да буде могућа. С тим што је вероватноћа да се то деси стравично мала...
Од мене у следећих дан-два очекујте текст о значају дешавања у Тунису и Египту на нашу будућност. Толико за овај пут!
Нема коментара:
Постави коментар