„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 04. јун 2011.

Око Соколово #21

Дан 1063. преумљавања Србије у Жутију.

Генерал Младић је у Хагу. Преварени пољопривредници на друмовима. Дигли су се кука, мотика, миш и тастатура. Међу жутократама је све приметнија паника. Прича о ЕУропству чим се ухапси Младић је трајала три дана, док није постало ће из Брисела и Вашингтона стићи једино нови захтеви, услови и уцене. Над Србијом се надвила „сенка бешчашћа“, како каже руски академик Јелена Гускова.

Полиција и даље бије, али је питање када ће да увиди сво безнађе свог положаја. Можда кад буде дошла у ситуацију да пендрецима брани убице српске деце 13. јуна, када у Београд дођу челници НАТО. Хоће ли неко од жестоких момака у плавом тада да каже „Мој си Београд долазио да бомбардујеш?“ Видећемо.

За почетак, мало историјске документације. Александар Лазић на Правој страни има збирку изјава и цитата поводом хапшења Ратка Младића, тек да остане забележено како се ко понео у том часу. Да не могу рећи после да нису рекли то и то. Вреди да се спомену још два Лазићева текста однедавно, прилози за биографију Бориса Тадића и Томислава Николића.

Видовдан преноси интервју који је Младић у децембру 1992. дао новинарки РТС; мноштво је ту занимљивих ствари, како за историчаре тако за лаике: Младићев однос према рату уопште, према дојучерашњим комшијама, значај догађаја у Добровољачкој, присустворегуларне хрватске војске у БиХ, итд.

То што су светски медији искористили хапшење генерала Младића да освеже, понове и надограде ратну пропаганду из деведесетих и један шовинистички дискурс према Србима уопште, мање-више је очекивано. Исто су радили у јулу 2008, када је ухапшен Радован Караџић. Али када се у самој Србији форсира такав дискурс, онда је то већ друга прича.

Биљана Србљановић, некадашњи вулгарни драмописац и елдепеовски партијски јуришник а сада Супруга Француског Амбасадора, дала је у Пешчанику (а где друго?) одушка својој мржњи. Нема потребе да сам коментаришем том приликом изречене гадости, јер су то већ урадили Небојша Бакарец и Љубиша Ристић. Имајте само на уму да Мадам Келер није ни прва ни последња која прича приче о стравичним погибијама људи који су, ето, живи и здрави. Понело је, шта ли. На тај феномен ауто-колонијализма осврнуо се и Слободан Антонић.

Чисто сумњам да било ко у Србији данас - осим оних који су за то плаћени, и искрених верника у благодети невладништва и жутократије - верује да хашки Трибунал има икакве везе са правдом. Неки од тамошњих судија иду дотле да прете „млевењем“ и траже истрагу СПЦ, што коментарише Драган Митровић у Политици (која изгледа још није сасвим пожутела), док Мирослав Лазански подсећа на занимљив датум у Младићевој оптужници и какав се злочин тада заиста десио.

Можда је понајбоље целу причу око хапшења Ратка Младића објаснио британски новинар Мик Хјум (Mick Hume): Запад је у медијима створио слику да су Срби монструми, како би после Хладног рата могао негде, некако буде херој. Тако је од стварног рата у БиХ направљен манихејски мит, а од Срба нови нацисти (без обзира на стварну историју, како новију тако ону из 2. светског рата).

Ту сад долазимо до једног занимљивог феномена. Јасно је зашто тезу о српској нацистоидности форсирају невладници и жутократе (који себе сматрају ЕУропским грађанима), али зашто се она прима међу родољубима и противницима режима? Владан Глишић образлаже да се ради о посебном облику прихватања комплекса ниже вредности, изнедреног из фрустрације понижавањем, издајом и свакодневном пропагандном. Ти што кличу „Нож – жица – Сребреница“ или „Убиј, закољи да Шиптар не постоји“, мислећи да тиме пркосе непријатељу, у ствари прво пљују на себе и свој народ.

Прошле недеље сам пропустио да напоменем коментар Милана Дамјанца поводом Младићевог хапшења; Дамјанац је пар дана касније прокоментарисао и изјаве турског председника Ердогана, али и подаништво жутократа какво није виђено ни за турског земана. О издајству српске „елите" збори и Владимир Димитријевић, инспирисан стиховима Јована Дучића.

Не знам када је Врховни Жутник сео да разговара са водећим жутим писцем Светиславом Басаром, али њихов разговор (објављен првог и другог јуна) звучи потпуно надреално. За Басару се већ неко време зна да је са манирима, логиком и здравим разумом на „ви“, али Друг Бота је изгледа у сличном менталном стању. Најбољу дијагнозу је вероватно дала Ана Радмиловић, која вели да:

...обојица подсећају на два луда путника фаталног брода Титаник који, док брод тоне, скупљају жетоне са коцкарског стола и задовољно наздрављају успеху, не увиђајући да тамо где иду „жетони вредности немају“ (Рамбо Амадеус).


Чудне се ствари дешавају у земљи коју Бота и Басара изгледа нису сасвим прекречили у жуто. Ево већ данима је Панчево потпуно блокирано превареним сељацима; Драгослав Павков објашњава шта се дешава, и вели да у свему има доста унутарстраначких малверзација Жутих.

Лошу су лекцију жутократе научиле од својих страних господара, поверовавши да све могу да промене довољном количином маркетинга, и да нешто што они одлуче да игноришу самим тиме не постоји. Њихова медијска блокада само подвлачи ко се у Србији бори против кречења у жуто, каже Данило Тврдишић из Двери. На велику несрећу жутократије, њен медијски мрак престаје на Дрини, па је тако РС постала пример борбе за слободу а против колонијализма и самомржње, објашњава Бошко Обрадовић.

Слобода је кључ, наиме. Народ је гладан слободе и правде колико и хлеба, и полако почиње да спознаје да слобода и хлеб једно те исто, каже Жељко Цвијановић у разговору за Печат. А тада ће одзвонити не само жутократији, већ и сваком режиму који би да буде колонијални или окупациони. Како рече неки дан Анђелија Јакшић, људи траже слободу, а слобода људе.

Највећа иронија ће бити што ће за ту спознају значаја и светиње слободе бити одговорна управо непочинства жутократије.

Нема коментара: