„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 30. јун 2011.

Недовршена прича

Кучанова Словенија и Туђманова Хрватска су 25. јуна 1991 прогласиле независност. Прошло је још неколико месеци до међународног признања тог чина, и тада још није било сасвим извесно да ће Југославија нестати - али данас се тај датум свеједно узима као годишњица распада СФРЈ. Пошто историју пишу „победници“, је ли.

Сасвим случајно, 2011. Америка обележава 150 година од рата који је замало разјединио Сједињене државе. После избора Абрахама Линколна за председника - а да уопште није био на гласачким листићима у јужним државама - Јужна Каролина је прогласила независност још у децембру 1860. Линколн је у априлу 1861. наредио савезној морнарици да деблокира царинску станицу Форт Самтер, изван Чарлстона (Ј. Каролина). Новоформирана војска Конфедералних држава је запуцала на конвој и тако отпочела рат - што је Линколну била и намера. После Линколновог позива добровољцима, отцепиле су се још неке јужне државе, тако да је Конфедерација имала укупно 11 чланова (док су 23 државе остале у САД). Рат је трајао до априла 1865, са неких 625.000 жртава, и завршио се војним поразом Конфедерације. Упркос бројним дипломатским напорима и симпатијама Лондона и Париза (царска Русија је подржала Линколна), Конфедерација никада није успела да добије међународно признање.

Распад Југославије је почео на сличан начин, прво проглашењем независности, а онда нападом на конвоје ЈНА послате да обезбеде граничне прелазе у Словенији. Али ту се свака сличност са ситуацијом 1861. завршава. Не само да у Југославији није било Линколна, већ је било потпуно небитно ко је испалио први хитац. Словеначки, а потом и хрватски сепаратисти су се борили више пропагандом него пушкама, док у Београду напросто није било политичке воље да се сачува Југославија.

Словенци су у праву када тврде да су водили рат за независност (да ли је рат, додуше, кад се друга страна нешто претерано не труди?). Хрвати нису. Јер, после пуштања Словеније низ воду, није више било принципијелног отпора распаду Југославије. Нико није оспоравао право Хрватске да буде независна држава - једино је било спорно у ком обиму. Срби обесправљени Туђмановим уставом нису хтели да живе у држави у којој је васрксло усташтво. Али захваљујући заташкавању усташких злодела под братством и јединством, мало ко у свету је знао за тај проблем, док су Туђманови пропагандисти на сав глас причали причу о слободи и демократији наспрам „србокомунизма“ свакоме ко је хтео да је чује. У години када је пропао СССР, вољних ушију је било напретек.

Текст објављен 25. јуна ове године у бечком листу Ди Пресе (Die Presse) потврђује да је Аустрија агресивно лобирала за међународно признање својих некадашњих територија - агресивније чак и од Немачке. Аустријски шеф дипломатије Алојз Мок је наводно сматрао да се само интернационализацијом југословенске ситуације може избећи крвопролиће. То је био бесмислен аргумент: Туђманов режим је у ствари призивао сукоб, знајући да има подршку из иностранства. Исто се десило и у БиХ, следећег пролећа.

Међународна конференција о Југославији, предвођена британским лордом Карингтоном, није добила шансу да споразумно реши питање СФРЈ. У децембру 1991, Немачка је једнострано признала Словенију и Хрватску. За њом су пошли и остали чланови ЕЕЗ, која ће убрзо потом да прерасте у ЕУ. У јануару 1992. је Бадентерова комисија ЕЕЗ признала свршен чин, прогласивши Југославију „у стању распада“. Тако је нова „Европска породица народа" избрисала Југославију са мапе декретом. Хитлеру је пет деценија раније за то био потребан рат. Напредак, шта ли.

Званична аргументација Беча и Бона (још не Берлина) деловала је неуверљиво и тада као и данас. Просто је немогуће да Мок и Ханс-Дитрих Геншер нису били вођени макар у некој мери историјским предрасудама и реваншизмом из оба светска рата. Иста мотивација стоји и иза недавне најаве да ће Хрватска бити примљена у ЕУропску унију 2013. Стандарди и процедуре су само изговори, политичка воља је све. Битно је да се Лајбах и Аграм опет доведу у загрљај Вина (Wien) и Берлина, а каква правила ће успут да се измисле или прекрше, нема везе.

Занимљива је изјава за Ди Пресе Алберта Рохана, који је тада био шеф секције за Балкан у аустријском министарству иностраних дела: признавања, каже, нису распирила балкански ратни пожар „јер оног момента кад су биле признате, рат у овим земљама је већ био завршен“. Како сад то - па зар „домовински рат“ у Хрватској није завршен тек 1995? Али Рохан само наизглед говори глупости; у ствари је у праву. Међународним признањима отцепљених република, исход потоњих ратова је био мање-више предодређен. Југославија је просто укинута, а неподобно становништво је или избрисано (Словенија) или протерано и физички ликвидирано (Хрватска). Изузетак је био Дејтон, где је призната РС, односно БиХ као сложена држава - али ту су коло већ водили Американци. Шаблон растурања Југославије по републичким границама и без права Срба на било шта примењен је и за окупацију Космета 1999. и његово проглашење за „независну државу“ 2008.

Успут, тај исти Рохан који је са Моком разбијао Југославију 1991, постављен је децембра 2005. за помоћника НАТО теклича Мартија Ахтисарија у „преговорима“ о статусу Космета. Све и да су медији у Србији радили свој посао и ископали ту информацију (што не амнестира ни блогере попут мене, којима је то такође промакло), званични Београд не би ништа урадио с њом. Као што није ништа урадио да дође до изузећа Ахтисарија. Корумпирани квислиншки режим Хамид-паше у Авганистану показао је више кичме, када је ономад одбио именовање бившег вицекраља БиХ Педија Ешдауна. А ево и сада, када се буни што НАТО по Авганистану немилице убија цивиле. А Врховни Жутник и министар ШуНАТОвац су једва дочекали да им НАТО дође у госте.

На памет ми пада чувени цитат из Шекспировог Јулија Цезара (1. чин, 2. сцена): „Нису криве звезде, драги Бруте, већ ми, што смо поданици“.

Ово све можда звучи дефетистички, али није. Јер, како рече неки дан Жељко Цвијановић, регионална политичка утакмица се још игра, макар у њој жутократија сарађивала у сопственом поразу прихватањем аргументације противника. Да су Срби заиста поражени, онако како тврде Рохан, Кацин, Пак, Инцко, Луначек и остали чауши Беча, Брисела или Берлина, та утакмица се не би више играла.

2 коментара:

Сербство је рекао...

Ванкувер за патике! Зашто медије у Београду ћуте? http://www.youtube.com/watch?v=MSNFxnaGqcA

Gray Falcon је рекао...

Умало не пустих, јер није на тему, али ово је у ствари одлично питање. Одговор се намеће сам по себи, је ли: зато што би извештавање о томе срушило медијско-маркетиншку конструкцију о "хулиганима" који су "њихог Жутоград дошли да ломе" па их зато треба "цивилизирати."