Око Соколово #23

1077. дан жутократије.

НАТО је ипак одржао своју велику конференцију у Београду, од које су користи имали само хотел Хајат и министар ШуНАТОвац. Зли језици веле да је Србима свеједно што је дошао НАТО. И стварно, док свет потресају нереди (од режираних као у Сирији, преко антивладиних у Шпанији и Грчкој, до фрустриране омладине у Канади која разбија град када њихова екипа изгуби куп у хокеју), Србија ћути. У оном фиктивном свету удобних илузија којим су жутократе замениле стварност, све ово наводи на помисао да су победили и да им ништа више не стоји на путу коначног кречења свега у жуто. Само што заборављају ону народну мудрост да чаршија није опасна кад шушка - већ кад ћути.

Разумљив је бес и разочарење Феђе Димовића (Београдски Синдикат) што је мало ко реаговао на срамотну параду НАТО Београдом. Отпора је у ствари било. Од говора на скупу у Београду издвојио бих Драгомира Анђелковића и Жељка Цвијановића.

Димовић пише да је разочаран у Русију. Истина је да Москва бира да се у Србији не ангажује на начин на који то чине Империја и Брисел. Али јесу ли Срби до те мере навикли на марионете, да слободу замишљају тако што ће неко други да преузме конце? Притом не треба да се заборави цинична замена теза у жутој штампи, која Русе оптужује баш за оно што Србима у ствари ради Империја. О том феномену пише Ђорђе Вукадиновић.

Кад смо већ код оптужби за подаништво, како да протумачимо гротескно подизање споменика азербејџанском диктатору, само зато што је режим његовог сина дао донацију за обнову Ташмајдана? Драгомир Анђелковић објашњава ко је био Хејдар Алијев - и зашто му није место на Ташу - док Њуз ту надреалну ситуацију коментарише себи својственим хумором.

Што се стварних намера Русије тиче, Жељко Цвијановић мисли да је рекласификацијом Србије као ризичне територије Москва показала да је за њу жутократија политички мртва. Сад још само да у Србији ту поруку приме...

То баш и није једноставно. Драгослав Павков објашњава зашто толико народа ћути и трпи: зато што животаре на државном буџету (пошто је жутократија све остало уништила) па им је „добро док не туку“. Имајући на уму да су Срби за протеклих 100 година претрпели демографски удар од којег се мало који народ опоравио, а у међувремену изгубили скоро све за шта су се тим жртвама борили (од државности до слободе), сасвим је оправдано питање које поставља Стефан Душанић: Да ли уопште има снаге за преокрет?

Чак и да нема, шта је алтернатива? Самоубиство? Тихи нестанак, као на окупираном Космету (како документује Ана Радмиловић)? Зар после свега да допустимо победу безнађа, тријумф Господара лажи? И то баш у тренутку када ово царство земаљско у које се жутократија куне као јединог бога - пропада?

Да, пропада. О томе нећете чути у жутим медијима, који су годинама на линији „Пешчаника“ (како је то одлично приметио Миодраг Зарковић), али све је више пукотина у фасади свемоћи и свевласти Империје. Либија се успешније одупире косовском сценарију од Србије. ЕУропском унијом и самом Америком дрма економска криза којој се не назире крај, а како илуструје Синиша Љепојевић, такозвано „арапско пролеће" је у ствари само последњи рецепт из петооктобарске кухиње. Опседнута фантазијом о добром џихаду, Империја се путем паљења „шарених револуција“ широм арапског света труди да ислам стави под своју контролу, док још мисли да може. Али скоро све шарене револуције из првог круга су неславно пропале, осим Грузије и Србије.

Управо је у томе највећа иронија. Овакву какву јесте, Жутију је створила и одржава Империја - али само зато што силовањем Србије и њеним претварањем у Жутију Империја у ствари одржава мит о сопственој свемоћи. То је и била сврха НАТО конференције: показати свету да је отпор безнадежан, јер је ето од Србије - тог некадашњег симбола отпора НАТО - направљена покорна Жутија. Али овај заиста бриљантан пропагандни гамбит у себи садржи клицу сопствене пропасти: ако пропадне та „бонсаи држава“ (како је назива Мирјана Бобић-Мојсиловић), са собом повлачи и империјални мит.

Да ли је игде на свету забележен случај таквог утеривања очаја, преумљавања народа и свеопштег силовања здравог разума као у земљи од које се прави Жутија? Па опет има отпора, опет има непокорних, опет има људи који одбијају да прихвате да нису Срби већ Жутни и да се историја рачуна од 5. октобра 2000 године. Најновија оргија жуте срамоте није успела да скрши тај отпор - напротив. Само је потпуно открила линију раздвајања, како каже Бранко Радун, где су с једне стране моћ и власт а са друге истина и правда. С једне стране новокомпоновани Жутни, а са друге слободољубиви Срби, чији је „национализам“ (смртни грех како за некадашње црвене комесаре тако и за данашње жуте глобалисте) у ствари изнуђен чизмом поробљивача, објашњава Милован Данојлић.

Империја је та која би требало да очајава, јер за непријатеље има људе који памте историју (нпр. Момчило Селић), свакодневно разбијају наметнуте илузије (нпр. Ратко Дмитровић) и знају да са врзином никаква новокомпонована америчка ограда не може изаћи на крај (попут Драгана Нешовића-Таковца).

Што жутократе и Империја више газе и стежу, то је више људи који из очаја прелазе у одлучност и бирају пут отпора уместо пута срамоте. Човек се највише плаши онога што не разуме; будући да су се потпуно предали слави овога света, ни Империја ни жутократе нису у стању да схвате приврженост оном Царству Небеском из епске песме. „Зато се толико плаше Срба, и мртвих и живих“, пише Оливер Вуловић; „Зато су сада, када мисле да су надомак коначне победе, најуплашенији“.

Ако се и после свега, они плаше нас, онда не само да нема места очају, већ је победа надохват руке, коју само треба да пружимо...