„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 30. септембар 2010.

Ждерачи лотоса

У свеопштем галиматијасу у којем се данас, десет година после прве империјалне „обојене револуције“ (ако лаже коза, не лаже рог) налази Србија, много је питања. Шта нема алтернативу, Косово или ЕУ? Влада или геј парада? Четници или партизани? Национализам или мондијализам? Али ако погледате мало боље, сва та питања су у ствари лажне дихотомије. На њих нема правог одговора, јер су потпуно бесмислена. Сврха им је једино и искључиво да одрже контекст у којем се постављају: једну квази-дражву, лишену идентитета и територије, у којој живи народ лишен свести и смисла. Намерно и систематски.

Наводни процес рехабилитације генерала Драже Михаиловића је медијски циркус, који открива једино да се „у Србији све жртве комунизма сматрају кривима, док се не докаже супротно“. Али то нипошто није мало откриће. Јер, Србија је данас земља којом још увек влада комунизам - упркос чињеници да је званично пропао 1990, а да је његов, наводно последњи, остатак оборен петооктобарским пучем.

Како сад, комунизам? Па зар ово није либерална демократија, слободно тржиште, најзападнији „неолиберални“ капитализам, гори чак и од америчког? Јок. Економски, Србија је негде између феудализма, клептократије и фашизма (система у којем приватна својина постоји, али свима и свиме управља држава). Политички, међутим, то је земља којом у потпуности влада дух некадашње КПЈ.

То што на српском грбу и застави стоји орао Обреновића са све круном је оптичка варка; монархизам заступају карикатуре попут Вука Драшковића и бедне сенке славних предака попут „старешине краљевског дома“. Србија је суштински и даље авнојевска република, а национално питање се и данас решава по формули „братства и јединства“. Само се то данас зове „толеранција и људска права“. Ова коалициона влада представља помирење завађених фракција са Осме седнице. Управо су тада поражени комунисти Србије први оптужили Слободана Милошевића за „национализам“. То је за комунисте био највећи грех. Отуд и инсистирање некадашњих комесара а данас боркиња за људска права на „денацификацији“ Срба; под тиме они не подразумевају лечење Срба од њиховог наводног национал-социјализма, већ ампутирање националне свести, колективну лоботомију, привођење крају посла који траје не десет, не двадесет, већ преко шездесет година.

Некадашњи демократа а сада ројалиста, историчар Чедомир Антић пре неки дан пише о национализму, наводећи анегдоту о сукобу Срба комуниста и Хрвата комуниста пре неких четрдесет година. Притом хвали Хрвате, који су успели „упорношћу и јединством, али и захваљујући моћним савезницима и историјској судбини да остваре скоро све своје државне и националне циљеве... Без обзира на унутрашње сукобе и разлике у Хрватској никада није постојао нити најмањи део елите који би оспорио хрватску државност“.

То важи данас, важило је пре четрдесет година, а вероватно и пре седамдесет, када је Влатко Мачек признао Павелићеву НДХ као легитимну државу хрватског народа. Али не могу да верујем да Антић пореди овај стварни хрватски национализам са српским, који - баш захваљујући Југославији - малтене уопште и не постоји! Није ваљда да хоће да каже како би Срби требало да се понашају као Хрвати?

То је, наиме, просто неизводљиво. Темељ хрватског идентитета је непријатељство према Србима. То је једино што, осим католичке вере, повезује становнике Загорја (историјске Хрватске), Истре, Далмације и Славоније. Они чак не говоре ни истим језиком, а званични језик им је - српски. Феномен хрватске опседнутости Србима најбоље је илустрован у сада већ легендарном есеју Јурице Павичића „Срби су нама као чаша коњака“.

То што се хрватски идентитет градио на антисрпској матрици није само по себи толико проблематично колико следеће чињенице:
- да су се на истој основи градили одвојени идентитети за Црногорце, Македонце, и „Бошњаке“;
- да је тај процес јачања антисрпског идентитета група које су се (у историјским појмовима) још јуче сматрале Србима био могућ једино захваљујући постојању федеративне, комунистичке Југославије;
- да су истовремено Срби свој идентитет губили; и
- да се тај процес неометано наставља и данас (нпр. стварањем „војвођанског“ идентитета).

Антић кривицу за губитак српског идентитета тражи у „великодржавној мегаломанији“ и „хегемонским а потом гордим – метрополским погледима на свет српске политичке, економске и културне елите“. Ово као да је преписано из неког памфлета Коминтерне из двадесетих година прошлог века. Великосрпски хегемонизам? Стварно? Док је свако од Југославије узимао шта је стигао, Срби су веровали у „један народ са три имена“ (Краљ Александар је својој деци дао имена Петар, Томислав, Андреј) и „брат је мио, које вере био“, а после у „братство и јединство“. Док сада слушамо да су Срби наводно одбацили своје саплеменике који су прешли на католичанство и ислам, истина је управо супротна: они који су напуштали православље убрзо би постајали већи католици од Папе и већи муслимани од Турака.

Колико Срба данас зна за закључке Другог конгреса КПЈ у Дрездену, 1928? Тада је одлучено да се Југославија уништи као „великосрпска империја“, да се створе независна Хрватска, Црна Гора, Словенија, Македонија, и да се Косово припоји Албанији. Овај програм је (не знајући) испунио лично Адолф Хитлер, средином априла 1941.

Погледајте карту поделе Југославије из тог времена. Упоредите је са картом „република и покрајина“ какве су нацртане после 1945. Неке границе се преклапају, неке не - али је принцип исти. Немци су искасапили прву Југославију. Броз је те делове додатно исекао, а онда од њих сашио нову државу. Уместо муње, оживео ју је духом „братства и јединства“ и „самоуправног социјализма“. Управо у тој држави су систематски одгајане генерације „малих слабих Срба“ у убеђењу да баш они „носе некакву древну кривицу“ (Антић). И не само то, већ су ту исту „истину“ о Србима учили Словенци, Македонци, Црногорци, „Бошњаци“ и Хрвати. Држава у коју су Срби генерацијама веровали, коју су деведесетих узалудно бранили, које се и данас сећају као времена када се „добро живело“ - била је у ствари један монструозни инкубатор, који је деценијама систематски трошио српско национално биће како би од њега створио прегршт нових нација.

Људи који данас владају Србијом нису Срби, већ другови. У некадашњем режиму, који их је и произвео, то се звало номенклатура, или „нова класа“ (М. Ђилас). Они себе сматрају бољим, паметнији, културнијим, супериорнијим од Срба, које сматрају примитивном стоком. Само то објашњава њихову стравичну мржњу према народу којем именом припадају; посвећеност разбијању Србије и подршку сваком национализму који се развија на рачун Срба (од „Војвођана“ до „Санџака“, а сутра Бог драги зна чега већ). То објашњава и зашто се такозвани националиста из Антићеве приче позивао на Јасеновац као аргумент за очување Југославије - иако управо то највеће (али нипошто једино!) место злочина „Независне државе Хрватске“ представља главни аргумент против Брозове мртве државе.

Стварањем Краљевине Југославије, Срби су у име братства и јединства фактички амнестирали поданике некадашње црно-жуте монархије за започињање рата 1914-18 и злодела почињена у њему. Онда је 1945. учињено исто са виновницима геноцида у НДХ. Од логора смрти, места мучеништва и симбола геноцидног страдања једног народа, комунисти су направили политичку полугу контроле, и тако га релативизовали до заборава. Данас се са тим геноцидом идентично коцкају жутократе, још једном показујући чију традицију и вредности заиста баштине.

ЕУропство које толико потенцира жутократија није ништа друго него носталгија за Брозовим временом. За њих је ЕУ реинкарнација СФРЈ, свемоћна мегадржава у којој ће довека живети као владајућа каста. А помоћу бриселске бирократије хоће да заврше посао који траје већ скоро цео један век. После свеопштег физичког затирања Срба, сада се ради на уништењу самог српског идентитета, „промени кода“ и коначном уништењу распамећеног народа, који би једног дана требало, је ли, да престану да буду Срби и постану нешто друго. Баш као што су се Истрани, Далматинци, Загорци, Славонци и Херцеговци утопили у Хрвате; следбеници Мухамеда у „Бошњаке“; од Његошеве „српске Спарте“ постао Монтенегро, а житељи некадашње Душанове престонице сада маштају да су потомци Александра Великог.

Да ли је овакав развој догађаја неминован? Нипошто. Али је известан ако нам визија „боље будућности“ остане повратак у франкенштајновски кошмар из којег у ствари никада нисмо ни изашли. Срби су данас нација ждерача лотоса - распамећени, сморени и у очај утерани. Такви ако остану, немају будућност. Она припада само народима који су за њу спремни да се боре.

среда, 08. септембар 2010.

Самоубиство ЕУропским пиштољем

Ако је и било икакве дилеме да ли у жутократама постоје било какви остаци неког основног патриотизма, од данас нема и не треба да је буде. Врховни Жутник је резолуцију која сутра треба да буде представљена Генералној скупштини УН, а која је у првобитном облику већ добила подршку многих земаља, протеклог викенда проследио на „услаглашавање“ својим „пријатељима и савезницима“ у Вашингтону и Бриселу. Резултат је био апсолутно предвидив. Од резолуције која је можда могла „да омогући Уједињеним нацијама да блесну макар на тренутак, огласивши неправду у свету без правде“ и била достојна „наших предака, митова и завета“ (Н. Танасић), није остало апсолутно ништа.

Напротив, уместо да се Србија макар на речима побуни против очигледно софистичке и лицемерне пресуде МСП - у којој се оправдање за нелегитимну декларацију независности проналази вербалном акробатиком - у новом тексту резолуције Генерална скупштина ту пресуду уважава!

Подсећам, МСП у ствари није одговорио на питање које је преко Генералне скупштине Србија упутила у октобру 2008. Јер, то питање је било да ли је проглас Привремених институција самоуправе (ПИСГ, тзв. скупштина и влада Косова) био у складу са међународним правом. По резолуцији СБ1244 и свим признатим конвенцијама и споразумима у оквиру међународног права, одговор на то није могао да буде потврдан. То су знале и судије МСП, па су до потврдног одговора дошле тако што су за Албанце присутне у сали приликом усвајања декларације рекли да они у ствари и нису представљали ПИСГ, већ „народ Косова“!

И сада ту лицемерну подметачину, замену теза, и на крају крајева гнусну лаж сама Србија тражи да Генерална скупштина УН „прима к знању“, и то ни мање ни више него „са уважавањем“!!!

Али чекајте, има још! Поред захвалности МСП на „пажљивом разматрању“ датог питања (!), Србија у новој резолуцији не тражи од ГСУН да осуди отимачину Косова и Метохије и њене спонзоре. Напротив! Она се тим спонзорима захваљује:

„ф) Поздравља спремност Европске Уније да олакша процес дијалога између страна. Процес дијалога би сам по себи био фактор мира, безбедности и стабилности у региону. Овај дијалог би имао за циљ да унапреди сарадњу, оствари напредак на путу ка Европској унији и побољша животе људи“.


(ивор: текст објављен на РТС; подвукао С.С.)

Значи, „дијалог“ којим би руководила ЕУ, чије су 22 чланице већ признале „Независну државу Косово” и која је већ узурпирала улогу УН у окупираној покрајини - уз одобрење жутократа - би сам по себи био позитивна ствар, без обзира шта се њиме постигне или не. Није тешко претпоставити како ЕУ замишља тај „дијалог“: разне ЕУрократе говоре, а Београд извршава налоге. Баш као и са овом резолуцијом! А и ако би дошло до неког разговора са узурпаторима у Приштини, они би се сматрали равноправним са Београдом, и могло би бити речи само о „сарадњи“, уласку у ЕУ и неком фантомском бољем животу. А статус Косова? О њему у резолуцији заиста не пише ништа - осим што наведена тачка Ф имплицитно признаје да се ради о независној држави!

Штавише, та импликација је суштина целе резолуције! Јер, пошто је МСП рекао да проглашење НДК није против међународног права, а ту одлуку баш Србија тражи да ГСУН прими к знању са све уважавањем, те да се у последњој тачки спомињу само преговори о сарадњи и бољем животу - који би сами по себи били дивна ствар све и да не донесу апсолутно никакве резултате - из свега тога произилази да Србија у ствари признаје Независну Државу Косово.

Толико о тврдњи Бориса Тадића да резолуција „не садржи признање независности Косова ни на који начин“.

Ако овај нацрт резолуције уопште буде предложен на Генералној скупштини, а камоли усвојен, биће то трагедија са несагледивим последицама, највећа капитулација у нашој савременој историји (гора од, рецимо, Милошевићевог пристанка на кумановско примирје) и круна успеха Империје у напору да на очиглед целог света почини злочин а да јој се жртва злочина на томе још и захвали.

Предлогом овакве резолуције, власт у Србији се не одриче само дела територије, већ суверенитета уопште, било каквих претензија на правду, па чак и самог права на даље постојање. Ово је чисто самоубиство - у којем саучествују ЕУропски и амерички „пријатељи и савезници“.

Када се једнога дана - у скоријој будућности, акобогда - буде судило Борису Тадићу, Вуку Јеремићу, и свим осталим учесницима њиховог заједничког злочиначког подухвата, овај предлог резолуције биће крунски доказ да су ти људи издајници, преваранти, лажови и хуље. Нека им се Бог смилује.

уторак, 07. септембар 2010.

Да, али није битно

Мој покушај да деминирам жучну расправу родољубивих аналитичара изгледа није успео; судећи по најновијим текстовима у Печату, Видовдану и на НСПМ, сви још инсистирају на своме. Слажу се да су жутократе квислинзи, али се разилазе око ове нове резолуције која за пар дана треба да се представи у Генералној скупштини. Једни веле да је то све обмана и да жутократе ништа добро не мисле Србији, а други да је у питању добра резолуција, којом жутократе упркос свему могу нешто корисно да ураде.

Никола Танасић је у петак на НСПМ дао одлично образложење зашто је предложена резолуција добра. Вели да је суштина приче у избору који је достојан Лазара:

„или је Србија тражила своје право, упркос претњама и уценама, бранећи сопственим примером суверенитет и међународно-правни субјективитет, како себе, тако малих и обесправљених народа уопште; или је послала земљу и воду у Вашингтон и Брисел, и тако јавно, на властиту срамоту, признала да је једино право на које се вреди позивати – право јачега, и на тај начин пружила легитимацију свима који признају и подржавају независност Републике Косово“.


Сасвим се слажем. Али предмет спора није толико садржај резолуције, колико да ли њеним предлагачима треба да се верује. Знам да сам пре неколико месеци написао да треба бити важније шта се ради, него ко то нешто ради. Чак и покварен сат може да буде у праву двапут дневно. Али да ли заиста можемо и смемо да верујемо да су жутократе искрене у својој намери да одбране Србију, право и правду? На основу чега?

Цела књига би могла да се напише о стварима које су жутократе (не само Тадић и Јеремић, већ и цела ДС, па ЛДП, па разни невладници с њима повезани) досад урадиле у корист српске штете. Све што су могли да униште, продају, загаде, обешчасте, упрљају - то су и урадили. Толико издаје по метру квадратном у секунди не постоји нигде на свету. Шта год да је мотивација појединачних жутократа, да ли је то власт, новац или идеологија, чињеница је да су то људи у служби непријатеља. Не колаборационисти, већ отворени квислинзи - који се посла нису прихватили како би сачували земљу и народ (тај изговор никоме није помогао, чак ни онима који су у њега стварно веровали), већ како би обоје уништили.

Зато би најбољи коментар на целу причу о резолуцији могао да буде онај клише Оливера Млакара из класичне Квискотеке: „Да, али није битно“. Оваква каква је, резолуција неће никада стићи до УН; кад с њом заврше разни Тадићеви „пријатељи и савезници“ (попут Вестервелеа, Хејга, Клинтонове, Кушнера, итд.), у њој неће остати ништа племенито, добро или корисно.

Нисам више сигуран у сопствену тезу да жутократе још нису сасвим овладале Србијом. Ево, пошло им је за руком да наметну оквир друштвене и политичке расправе. Иначе би се оно мало преосталих родољуба бавило целом шумом, а не свађало око једног листа на једном дрвету. Нашао би се неко да каже да проблем у Србији нису погрешни људи на погрешним местима, већ систем који ту земљу уништава уместо да је гради.

Није ни чудо што не можемо да нађемо праве одговоре, кад постављамо погрешна питања.

петак, 03. септембар 2010.

Заробљеници америчке матрице

Колико год се чинило да је жутократија остварила потпуну доминацију над свим сферама друштва, на каквој би јој позавидели и најокорелији диктатори, тај утисак ипак није сасвим тачан. Оно јесте да су растурили војску и ставили је под контролу НАТОфила Шутановца; да контролишу у потпуности полицију и телевизију, скоро сву штампу, све полуге државне, регионалне и локалне власти; и да је привреда већ скоро деценију под контролом „економа деструкције“ Динкића, са видљивим резултатима. Али упркос свему томе, нису још успели да нацији колективно исперу мозак онако како су намеравали. Колико год се жути културкомесари труде, „промена кода“ им још није пошла за руком.

Свакако да је скоро цели један век стравичних страдања (војне и цивилне жртве у оба светска рата, геноцид у НДХ, послератни прогони и чистке) довео до једне негативне селекције, и да је створен феномен „малог слабог српског човека“. Али колико год је могуће да се целом једном народу „прекомпонује памет“ - нажалост, више него што би нек хтели да верују - толико неке суштинске карактерне особине опстају упркос свему. Тврдоглавост, на пример.

Дакле, упркос скоро потпуној контроли институција система, жутократија нема потпуну контролу над друштвом. Зато се толико и упиње да трансформише стварно српско друштво патвореним, „цивилним друштвом“ (тј. невладницима).

Колико год мала, разлика између жутократа и невладника ипак постоји. Док међу жутократама има оних чија је једина идеологија власт, невладници су махом идеолошки острашћени у убеђењу да су Срби лош, примитиван, заостао и одвратан народ (и то на сваком месту и кажу). Себе не сматрају Србима, већ грађанима света који су наводно досегли виши ниво свести. Оно што карактерише невладнике је једно потпуно одсуство сувислог морала. Њихов морал је релативистички - њима је све дозвољено у служби циља, који је моралан само зато што они то кажу. Ако сутра буду мислили другачије, онда ће то бити морално и пожељно, а све пре тога бачено у јаму заборава. Апсолутно одбацују хришћански, односно било какав објективни морал, руководећи се извтопереном Ничеовом причом о снази воље. Ако све то скупа звучи као један покрет из не тако давне историје, то нимало није случајно.

По извитопереном моралу невладника и жутократа, највећи грех није ни убиство, ни крађа, већ „нетолеранција“ (тј. супротстављање њиховим идејама) и њен сапутник, „расизам“. Ово је најбољи доказ да су њихове идеје увезене са стране, јер је расизам амерички феномен, који са нашим просторима никада није имао претеране везе.

Упркос покушајима разноразних завојевача да „уједине Европу“, од пропасти Римског царства наовамо, идеја нације је била и остала највиши степен природне колективне организације на старом континенту. Било да се ту ради о људима заједничких културних, верских и политичких вредности, заједничког језика и писма, или чак тевтонском концепту „крви и тла“, европску цивилизацију карактерише национализам. Тај концепт је био присутан чак и међу енглеским досељеницима у Америку, и допринео је побуни енглеских колонија 1776. године. После стечене независности, међутим, динамика колективног идентитета се развила по „расним“ линијама, где су „црвеним“ урођеницима и црним робовима силом допремљеним из Африке ускраћивана суштинска права и слободе уграђене у темеље САД.

Бели Американци су имали регионалне идентитете, од којих су најјачи постали Север и Југ. Такозвани „грађански“ рат (1861-65) је силом уништио јужњачки идентитет, па је новостворени амерички национализам (инспирисан европским револуцијама 1848) добио северњачко обележје. Такозвана „реконструкција“ - војна окупација југа - која је трајала од 1865 до 1876, додатно је затровала односе између белих и црних Американаца и довела до појаве Ку Клукс Клана, тероризма и линча. Иако је одређена доза расизма присутна у свим америчким друштвима која су некада држала робове (нпр. у Бразилу се и данас више цене особе светлије боје коже), само у Америци је тај однос постао рак-рана целог друштва.

Скоро цели један век су се амерички црнци борили да постану равноправни грађани те земље; иако су им сва права била гарантована на папиру, рутински су ускраћивана у пракси. Тек после II светског рата долази до политичког обрачуна око тог питања у америчком друштву, који кулминира доношењем Закона о грађанским правима (Civil Rights Act) 1964. године. Иако је то требало да буде тријумф црначке борбе за једнакост и испуњење сна Мартина Лутера Кинга да ће се о људима једног дана судити „не по боји коже, већ по садржају карактера“, догодило се управо супротно. Као последица закона из 1964, црнци су постали нешто попут скоро истребљених Индијанаца - група под заштитом државе.

Данас Индијанаца готово више да и нема. Умиру од безнађа и бесмисла у резерватима, од дроге и алкохола. Резервати су постали коцкарнице и оазе за трговину цигаретама без пореза. Педесетих и шездесетих, када се Мартин Лутер Кинг борио против угњетавања, црнци су имали породице, били су побожни, стварали су широм света познату музику и поезију. Данас, после шездесет година „равноправности“ под окриљем државе, већина их живи у сиромаштву и насиљу, по државним становима у суморним блоковима. Породице се распадају; није више необично да једна жена има петоро деце са пет различитих очева, који су углавном у затвору. Цркве се празне, а саудијске џамије пуне.

Захваљујући систему квота и привилегија, сваки црнац мора да буде црнац професионално - чињеницу да је различит и да због тога заслужује посебан третман набија му на нос управо она држава која је требало, је ли, да му гарантује једнака права са осталима. Такозване црначке „вође“ попут Ала Шарптона, живе од кукања над „расизмом“ који виде у свему и свачему. МЛК је био борац за слободу, а они су професионалне жртве. Уместо да доприноси помирењу и заједничком животу свих Американаца, овај професионални расизам ствара све веће фрустрације и међусобну мржњу.

Да све буде још горе, црначком заједницом данас доминира тзв. култура гета, у којој се славе криминалци а највећа вредност је брзо богаћење (било кроз криминал, било кроз спорт). Гето-црнци једни друге зову „црнчуге“ (nigger), али се то опет сматра највећом могућом увредом ако то изговори неко светлије боје коже. Званични термин је „Афрички Американац“, што одговарајуће описује нпр. Барака Обаму (чији је отац из Кеније) и избеглице из Либерије, Конга, Сомалије или Етиопије, али са потомцима афричких робова нема никакве везе. Иако је Обамина победа на изборима 2008. требало да, наводно, представља тријумф над расизмом, није дуго требало да његов режим сваку критику своје политике означи као - „расизам“.

Какве то везе, онда, има са Србијом? Па утолико што је „расизам“ који наводно постоји у Србији у ствари имитација оног америчког, виђеног кроз призму Холивуда. Већ сам писао о том феномену у јесен 2006, поводом увреда навијача у Чачку упућених фудбалеру из Зимбабвеа. Како је уопште могуће да неко у Србији обуче капуљачу Клана, или се кити нацистичким симболима? С једне стране се ради о незнању, а са друге о рефлексној реакцији против наметнуте идеологије, звала се она политичка коректност, демократија, или шта већ. Када се та два фактора комбинују, добијете некога ко нема појма да човеку из Зимбабвеа капуљача Клана - амерички симбол - не значи ништа, али и не зна до које мере су Хитлер и нацисти мрзили и убијали Србе, па је због тога способан да на њих гледа као симбол отпора мрској ЕУропско-америчкој империји, по страховито погрешном кључу „непријатељ мог непријатеља“.

Са друге стране, сами невладници производе мржњу у народу, својим деловањем по обрасцу америчких професионалних жртава. Управо њихова такозвана борба против расизма је највећа манифестација истог. Невладничко форсирање „антифашизма“ - тј. његово изједначавање са србомржњом - производи међу необавештенима грч симпатије према фашизму. Инсистирањем на проблематици „ГЛБТ особа“, са све парадама, исто тако се производи мржња према хомосексуалцима. Онда је ту политичка коректност - оличена у недавном упутству „Заштитиника грађана“ (тј. из Скандинавије преузетог омбудсмена), којој је циљ орвеловско уништавање језика како би одређене мисли просто постале незамисливе. Није случајно да је у истоименој дистопији Лепосава Црвић студент баш ПК...

Шта се у ствари овде дешава? Невладници просто манипулишу народом, наводно узимајући у заштиту Јевреје, Роме, хомосексуалце, а у ствари правећи од њих инструменте свог „трансформаторског“ рада. Производе мржњу које или никада није било, или је постојала на најдаљој маргини. Тако систематски загађују односе унутар друштва, како би онда могли себе да представе као једине који су у стању да их реше - увођењем менталне диктатуре, поврх ове физичке.

Овај приступ је буквално преписан из Америке и западне Европе, где се користи на идентичан начин како би се разорило традиционално друштво, привреда, породица и култура. Права је трагедија што се отпор физичкој и менталној репресији невладника и жутократа преузима из исте матрице, па самим тим има исти (тј. никакав) учинак. Штавише, помаже њихово разарачко деловање, јер окреће једне против других елементе друштва који би требало да заједнички раде у борби за слободу.