Распакивање

Премда са готово двонедељним закашњењем, морам да се осврнем на громогласно најављивану и недавно започету ауторску емисију Антонеле Рихе, Распакивање, четвртком на државној телевизији. О комплетном утиску, другом приликом (кад погледам још макар неколико издања, неопходних за колико-толико утемељену слику).
Овде ме интересује искључиво емисија емитована у четвртак, 22 априла, посвећена Емиру Кустурици (доступна у целини на сајту РТС-а). Конкретније: зловоља, тенденциозност, једностраност и на моменте непријатно вулгарна и очигледна политичка острашћеност Антонеле Рихе. Другим речима, све оно по чему је памтимо са РТВ Б92. Додуше, РТВ Б92, какав год био, НИЈЕ државна фирма, финансијски не зависи од пореских обвезника ове земље (мада упућенији помињу пореске обвезнике неких других земаља као уредне донаторе, али овде није тема). Дакле, Б92, као и свака друга приватна медијска компанија, ИМА право на острашћеност и тенденциозност (док год тиме не угрожава законске прописе, или било чији лични интегритет). Дочим РТС, једноставно, право на ту врсту “независности” нема па нема, будући да је у питању “јавни сервис” који се финансира харачем који држава узима од нас, драгих гледалаца. Кренимо редом.

Већ у уводном делу, Риха се устремила на Кустуричине политичке ставове из разних периода, прогласивши га за кривца и одузевши му СВАКО право на морални легитимитет става који заступа. Реченице попут “Сарајлије Кустурици не опраштају”, “Кустурица подржава човека који је разарао град” и слично, на тренутке сам доживео као читање потернице за Кустурицом, од стране неког (рецимо) провинцијског огранка ветерана Изетбеговићеве војске. Једноставно, у политичком универзуму Антонеле Рихе и тзв. Друге Србије, “српску страну ратова” на рушевинама СФРЈ, чине, рекло би се, ИСКЉУЧИВО дехуманизовани бомбадери, опсадници градова, масовне убице и кољачи. Па тако нема ни српских жртава, ни српских жена и деце, ни српских цивила. Јер би, у случају да их признаје, Риха под “Сарајлијама” можда подразумевала и оних сто педесет хиљада Срба који су до 1995 готово у целини “етнички очишћени” из тог града, многи од њих су трпели опсаду на другој страни (јер су и делове града под српском контролом погађале неке гранате и снајпери, из овог дела којем Риха додељује ексклузивитет патње и жртвовања). У том случају, можда би и Неле Карајлић, један од саговорника у емисији, био упитан за вредносни суд око Сарајева, а овако, Риха је само Абдулаху Сидрану пружила прилику да шаком и капом дели моралне дискредитације, па чак и да Кустурицу ставља у исту реченицу са нацистичким сарадником Кнутом Хамсуном (сарајевски Срби, који се сећају Сидранових ратних наступа на Изетбеговићевој телевизији, управо њега и помињу као својеврсног “Хамсуна” и човека који је итекако доливао уље на ватру етничке мржње тих година - написавши тада своје уметнички најслабије, али политички најострашћеније, наменске и наручене стихове и чланке). Уз све то, потпуно неумесно и непримерено поређење Кустурице са Богданом Богдановићем, односно преглумљено Сидраново вајкање “зашто Куста није као Богдан”. Митологизовани морални парагон другосрбијашке сцене, Богдан Богдановић, уредно је, од првог испаљеног метка, подржавао СВЕ војске на Балкану, под условом да пуцају на Србе. Вероватно једини градоначелник у писаној историји, који је јавно апеловао на бомбардовање града на чијем је челу стајао (НАТО је Богдановићу испунио молбу пар година касније). Заиста, проблематичан морални узор, и бизаран избор за поређење.

Истовремено, Кустуричин искрен, честит и људски осврт на једног Бошњака који је преживео тортуру у српском заробљеништву (немам линк, нажалост, постављам кад нађем), Риха није третирала као део његовог општег СТАВА о паклу Босне тих година, и емпатијe коју је исказивао са “Расимима” из све три националне скупине, него искључиво као некакав вулгарни “олакшавајући аргумент”, у смислу “ето, овамо навија за четнике, али је написао ипак и овај текст”. Очигледно неразумевање и феноменологије Босне, и Кустуричиног односа према завичају. Јер, унутар уредно испарцелисаног и клинички стерилног односа према СФРЈ-покољу, који је Рихина дојучерашња матична кућа довела на ниво идеолошког ултиматума данашње Србије а који гласи “сви су добри, само су Срби грозни, и сви су патили, осим Срба, чије жртве, и ако их има, и нису нешто”, заиста и не може да постоји разумевање за Кустуричину позицију, која жртвама не броји ни крвна зрнца ни имена и презимена, нити заборавља историју. И то не разуме ни Риха са својим НВО-овски скицираним манихејством (у којем су све стране, осим cрпске, имале добоко хумане и морално неупитне циљеве) нити Сидран, са својим митоманијама бошњачког народа као једине и ексклузивне жртве.

Емисија је доведена до својеврсног апсурда пред сам крај, када је Кустурица, интервјуисан у неком гестапоовском полумраку, покушао да објасни разлоге своје блискости са политичарима, и својеврсну еквидистанцу коју покушава да одржи. Изван кадра, строги Рихин глас га је прекидао упадицама попут “али ви сте подржали Коштуницу” (оптуживачко-шокираним тоном). У грехе му је убројан и (одлични) говор на митингу поводом једнострано проглашене независности Косова (срећом, овде смо остали поштeђени Сидрановог мишљења, јер он би вероватно и овде призвао невиђени морални узор у лику и делу Богдана Богдановића).

Осим тога, крајње тенденциозан и аматерски увредљив је био и избор психолога као саговорника (?) о човеку који је изабран као тема емисије. Да ли би Антонела Риха довела психолога и у емисију са, рецимо, Биљаном Србљановић или Гораном Марковићем? Не би, наравно. Срећом, Жарко Требјешанин се овде показао као озбиљан и учтив човек, што, опет, не мења ствар. Ако о нечијој личности у емисији говори психолог (осим уколико није у питању лично пријатељство или сроднички однос), то обично значи да особа негује ставове које ваља тумачити клиничком психологијом.

Отужно је звучало и ауторкино млако и неубедљиво правдање и релативизација шовинистичко-расистичког испада Весне Пешић на рачун Емира Кустурице, који је Антонела Риха брже-боље покушала да разблажи и онеозбиљи објашњењем да се “Весна Пешић извинила” за грозоту коју је изговорила.

Уз све то, Риха је показала и завидан ниво непознавања предратне сарајевске уметничке и рокенрол сцене, можда и најважније у бившој Југославији। На ту тему су и Кустурица и Неле (и још пар саговорника за које Риха очито није ни чула) могли да кажу много тога интересантног.

Да не буде забуне, нити су Кустуричини ставови изузети од преиспитивања и критике, нити Антонели Рихи треба доводити у питање право да се бави својим послом Али, овде ПРОБЛЕМ и ЛЕЖИ у томе што у овој емисији Риха није била новинар, него инквизитор. Јер, НИЈЕДНОМ од својих сличномишљеника, не би ни у сну држала политичке лекције, нити њихове ставове подвгравала суду и преиспитивању. Обашка и инсинуација на граници клевете, она о Кустуричном пројекту Мећавник, где је наметљиво и непрестано помињано његово богатство и земља "добијена од државе" (држава је "дала" земљу која је пре тога била пустара ван цивилизације а сада је тамо европски фестивал сваке године и атракција која је запослила много околних села, држава уредно убира свој део прихода отуд, а еколошку транзитну таксу у џеп не ставља Кустурица него држава).

Уосталом, далеко интересантније (и по пореске обвезнике осетније) финансијске аранжмане је са државом (и ван ње :)), правила Рихина дојучерашња матична кућа, па се нешто не сећам да је она о томе икад рекла и реч. Ужички крај, српска кинематографија, па и Србија као држава, од Мећавника имају неку корист. Од закупа велике и скупе зграде коју је Б92 добила у бесцење, корист има само та медијска корпорација, а грађани, град Београд/држава Србија, ништа осим рупе у буџету. Чисто сумњам да ће то икад бити део иједног издања Распакивања.

Све у свему, језиво тенденциозна, карикатурално острашћена и фанатично паролашка емисија. Чуди ме то да је Кустурица прихватио опцију те врсте интервјуа, у које Риха има право да, “ауторством” мотивисана, сече, лепи, појашњава и интерпретира по сопственој вољи речи које је чула од саговорника, да их уклапа у сопствене идеолошке калупе и да им изриче оптужнице, врши саслушања и доноси пресуде.

За РТС, нимало значајан квалитативни допринос. Али ионако неће променити ништа у имиџу те станице, јер тамо осим сивила, поклоничког односа према власти, глупавих серија и идиотских живих емисија, ионако нема ништа, нити је икад било у последњих 20-ак година. Осим што се мењају режими, и карикатурално подаништво РТС-а са њима. Али Рихина тенденциозност и НВО-овско утеривање “истине” по Б92-рецепту, су нешто друго, и наступом и намером. Сви који из овог или оног разлога не прате Пешчаник и екипу, кроз ову емисију ће стећи прецизан увид у тај део политичко-идеолошке сцене у Србији, додуше, у малој питкијој и пристојнијој форми.