„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

уторак, 4. мај 2010.

Суноврат

Када су ме ономад питали из Фонда Слободан Јовановић да ли ће улазак у ЕУ бити условљен признавањем „Независне државе Косово,“ рекао сам им да је то већ случај. Не морамо да читамо вести да би нам то било јасно. Нити мора да се чита између редова, чак и оних вести које нуде жутократски медији, да би се видело до које мере је владајућа камарила у Београду узнапредовала на свом пакленом ЕУропском путу. Показаћу то на примеру три данашње вести.

Вест прва. Бета преноси изјаву немачког политиколога Боде Вебера за Дојче веле како би хапшење Ратка Младића и одрицање од Косова можда могло да промени политику Берлина према Београду.

„Ако Србија промени своју државну политику према Косову и изручи Ратка Младића још ове године Хашком трибуналу, ни Немачка у том случају више неће моћи да кочи Европску унију при давању Србији статуса кандидата“, рекао је Вебер за Дојче веле.
Не брините се ништа, Herr Вебер - наћи ће се неки нови разлог.

Уосталом, и Вебер каже да су сви службени разлози у ствари параван, а да је „Први разлог... што Србија не жели да призна независност Косова“. Па још напомиње да је значајно што у Берлин да моли немачку подршку долази Божидар Ђелић, а не министар иностраних дела Вук Јеремић (којем би то нормално био посао). Јер, вели Вебер, Јеремић је „својим националистичким иступима последњих месеци прилично удаљио Србију од Европске уније“.

Стварно? Дакле, нема везе што је влада Ангеле Меркел одлучила да нема даљег ширења ЕУ на исток (осим Лијепе им Њихове Данке-дојчландије), или што од Србије тражи да призна „независност“ силом отетих и окупираних територија како би се и разговарало о апсолутно фиктивној кандидатури, већ су за све криви „националистички иступи“ Вука Јеремића! Ако је и од Немаца - много је.

Жутократе очигледно не мисле тако, чим шаљу Ђелића у немогућу мисију омекшавања срца Frau Bundeskanzlerin. Или је можда његов задатак нешто сасвим друго?

Вест друга. Како наводи Блиц (иначе лист близак Жутократији) „Вашингтон већ скоро два месеца припрема план да од Београда, у замену за бржи приступ ЕУ и њеним фондовима, тражи пристанак за укидање Резолуције 1244 и учвршћивање независности Косова.“

Да ли се због тога икоме у Београду диже притисак? Нипошто! Штавише, Блиц сазнаје „из дипломатских извора у Вашингтону“ да је у последњих месец-два одржано „неколико неформалних сусрета између представника Београда и Приштине у којима су учествовали представници Министарства спољних послова Србије, МУП и кабинета председника Бориса Тадића.“

Значи, док је Тадић био „запрепашћен“ уништавањем телефонских предајника на окупираном Космету, представници његовог кабинета су се неформално (!) састајали са одметничким шиптарским „властима“!

Постоји правна и морална категорија за опис оваквог понашања: велеиздаја. Један од многих проблема данашње Србије је што овај термин више нема никакву тежину, јер је издаја постала нормална, очекивана, свакодневна ствар.

Нажалост, њен одвратни задах не избија само из Скупштине, Владе и канцеларије Председника. Из треће значајне вести данас сазнајемо да је Сабор СПЦ донео одлуку о пензионисању владике Рашко-призренског Артемија.

То је земаљска награда човеку који се годинама опирао стравичној и огромној земаљској сили, и њеним настојањима да га присили да изда свој народ и веру и подржи окупаторе Косова и Метохије? Награда што је толико учинио да одржи тамошње Србе које је „ослободилачка“ Империја поробила и од њихових живота направила овоземаљски пакао? Артемије да је лопов, а ови што псују литургију, призивају римског папу, или се чак одричу српског имена Цркве, они да му суде?!

У почетку сам мислио да је цела афера изрежирана да би се уништило поверење у Цркву. То мислим и сада. Али тада сам мислио да неким епископима манипулишу Жутократе. Сада већ сматрам да ти људи и сами јесу Жутократе. Да им је преча шака власти од образа и од части. И да својим инквизиторским понашањем не само што уништавају углед Цркве, већ и злочиначки продају преостале Србе на окупираном Косову и Метохији.

Гле чуда, то раде баш у час када Немачка (тај велики српски пријатељ) размишља да можда размотри могући приступ Србије њеној тамници народа, у замену за одрицање од баш тог Косова и Метохије. И када Вашингтон (још један осведочени српски пријатељ) жели да уз помоћ Жутократа отклони и последњу формалну препреку „Независној држави Косово.“

А све ово само десет дана после највећег недавног „успеха“ жутократске политике: Истанбулске декларације о заједничкој политици са нео-османским властима у Анкари - и Сарајеву.

Што пре крене она контрареволуција, то боље.

Нема коментара: